Ubistvo Slavka Ćuruvije >

Opstrukciji nikad kraja

Ljubiša Milanović iz ondašnjeg "Poskoka" danas kaže da je imao još jedan trag, koji se onda izgubio u vihoru istorije i opet nikom ništa... I svi se prave blesavi i tako od Uskrsa 1999.

Izgleda da moramo opet sve iz početka.

Slavko Ćuruvija, novinar i izdavač dva lista ("Dnevni telegraf" i "Evropljanin"), ubijen je u ulazu svoje kuće u Lole Ribara 35 na dan 11. aprila 1999, usred ratnog stanja. Zna se da su ga ubila dvojica počinilaca, oružjem kalibra 7,65 X 17 mm, najverovatnije "škorpionom" (M-84). Nenarodni režim Slobodana Miloševića, njegovih fašističkih pomagača i kamarile domaćih izdajnika nije ni pokušao da to ubistvo rasvetli; naprotiv: njihov ministar informisanja Goran Matić izjavio je da "destabilizuju državu" oni koji postavljaju pitanje "ko je ubio Ćuruviju?" (14. maj 2000, Tanjug), čime je počinio krivično delo pomaganja učiniocu posle izvršenog krivičnog dela iz čl. 204 Krivičnog zakona Republike Srbije.

Onda se posle 5. oktobra 2000. pojavio dokument "Ćuran", tj. izveštaj o tajnom praćenju Slavka Ćuruvije na dan 11. aprila 1999. Iz tog dokumenta, čija autentičnost nikada nije osporena, jasno je da je Resor državne bezbednosti MUP-a Republike Srbije (načelnik: Radomir Marković) preko IX odeljenja (tajna pratnja) svog Beogradskog centra RDB-a (načelnik: Milan Radonjić) pratio Slavka Ćuruviju na način neuobičajen i temeljit; da je pratnja naglo "nervozno i usplahireno" povučena neposredno pred ubistvo (reč je o minutima, ako ne i sekundima). Kasnije će se, sporo i bolno i posle velike galame u javnosti, ustanoviti ko je sve učestvovao u tom praćenju i ko je šta video. Ukratko: ispalo je da niko nije video sam trenutak zločina, mada se svi slažu oko uputstava koje su dobili. Osnovno pitanje – ko je naredio naglo, nervozno i usplahireno da se pratnja prekine sekunde pred ubistvo – ostalo je bez odgovora još neko vreme.

Onda je jedan od operativaca (Aleksandar Radosavljević) dao u Okružnom javnom tužilaštvu Beograda iskaz u kome kaže da je "nakon što je neko javio radio-vezom da se objekt nalazi u neposrednoj blizini stana – od strane šefa smene Soković Nebojše tom kolegi je naređeno da se momentalno hitno povuče... Tom prilikom kod Sokovića je bila primetna neuobičajena nervoza i usplahirenost i tada smo od njega dobili nalog da odmah krenemo ka prostorijama Odeljenja...". Iz ostalih iskaza operativnih radnika RDB-a angažovanih toga dana na praćenju Slavka Ćuruvije i dežurnih u Centru jasno je da je načelnik Milan Radonjić pokazivao netipično i neuobičajeno zanimanje za taj slučaj: tražio je da bude izveštavan iz minuta u minut, direktnom radio-vezom. Operativci su – naravno – primetili odstupanje od rutine; šta su pomislili kad su čuli da je Slavko Ćuruvija ubijen, mi ne znamo; niko ih nije pitao. Sudeći po iskazima dva operativca iz istog Centra, a u vezi sa pokušajem ubistva Vuka Draškovića u Budvi, njima je i te kako bilo jasno šta se sprema. Dežurni u CRDB-u Beograd pokojni Cvijetin Cvika Milinković, takođe je primetio da nešto nije u redu, jer se Milan Radonjić toga dana stalno javljao da pita za razvoj operacije, a delovao je kao da dobro zna šta se događa.

Tu, dakle, imamo sasvim jasan kriminalistički trag: neko je Nebojši Sokoviću, šefu smene IX odeljenja CRDB-a Beograd tog 11. aprila 1999. oko 16:20 sati naredio da smesta i hitno prekine praćenje Slavka Ćuruvije. Teško da je Soković takvu odluku doneo sam – ili jeste? Tako hitno, "nervozno i usplahireno"? Ne zna se je li iko pitao Soković Nebojšu o tim detaljima, a to je bio prvi i očigledan trag za svakoga ko je želeo da rasvetli ubistvo Slavka Ćuruvije. Kasniji izgovori da "Ćuruvija, kad uđe u stan, obično više ne izlazi" i da je "prioritet bio ustanoviti identitet lica s kojim se Ćuruvija sreo pred odlazak kući" (reč je o novinaru Dušanu Veličkoviću) nekako ne izgledaju uverljivo. Naime, nijedan ozbiljan radnik Državne bezbednosti neće se osloniti na nečije "obične" navike; naročito ne posle tako vrućeg, nervoznog i prioritetnog praćenja kao tog 11. aprila. Zar Slavko Ćuruvija nije mogao da učini izuzetak toga dana i da nešto kasnije izađe iz kuće nekim svojim "sumnjivim i špijunskim" poslima, za koje udbaši kažu da su bili razlog za tako usredsređenu pratnju? Ne, neko je znao da Slavko Ćuruvija neće izaći iz svoje kuće u Lole Ribara 35; nikada više.

Da se sada vratimo na još jedan jasan i nesumnjiv trag: 2. decembra 2000. godine, usred one nesreće od troglave vlade Srbije, biva veoma stručno i temeljito ubijen Luka Pejović, sitan gangster iz "crnogorske mafije" u Beogradu i – kažu – saradnička veza Državne bezbednosti. Neko je jako vodio računa da Luku Pejovića "overi" i u glavu. Dokle je stigla istraga o tom ubistvu (ako je, to jest, ikakve istrage i bilo...) ne zna se; s obzirom na tužno stanje stvari u troglavoj vladi, nikoga ne bi iznenadilo da se preko tog ubistva jednostavno prešlo; pogotovo ako je nekome bilo stalo da se ne rasvetli; Radomiru Markoviću i Milanu Radonjiću, na primer, i njihovim prijateljima, uzdanicama i šefovima iz Familije... Problem je, međutim, bio i ostao u okolnosti da je pokojni Luka Pejović bio pozitivno identifikovan po pouzdanom svedoku kao jedan od dvojice ubica Slavka Ćuruvije. Prepoznat je po fotografijama na čituljama u novinama kakve se već po tradiciji objavljuju na velikoj površini, kad je o "žestokim momcima sa vrelog beogradskog asfalta" reč. Policija je o tome bila obaveštena odmah, početkom decembra 2000. Od tada do danas nema novosti o toku istrage u predmetu ubistva Luke Pejovića – ako je nove istrage uopšte bilo, to jest, a po prirodi stvari trebalo se okrenuti tom tragu. Naime, s obzirom na dosadašnja iskustva, mogućnost da je Luka Pejović ubijen zato da se preseče veza između naručilaca, naredbodavaca s jedne i izvršilaca s druge strane, ne sme se isključiti bez temeljite provere. Postoji, naravno, i mogućnost da je Luka Pejović stradao u nekom od uobičajenih obračuna oko raznih monopola i podele zanimljivih tržišta, tipičnih za to vreme, ali i to treba temeljito proveriti. Dakle, bez otkrivanja ubica Luke Pejovića ni ubistvo Slavka Ćuruvije neće biti rasvetljeno kako treba. Ta dva traga o kojima je reč poznata su godinama, ali se po njima iz nekog razloga nije postupalo; ili jeste, ali se nešto desilo, pa ne znamo ništa. Ta su dva traga neizbežna i ne mogu se zanemariti, što je očigledno po normalnoj logici i zdravom razumu.

Onda se prošle nedelje pojavio Ljubiša Milanović, nekadašnji šef operative "Poskoka", privremene radne grupe za borbu protiv organizovanog kriminala od koje je kasnije nastala Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala (UBPOK). Ljubiša Milanović izjavio je da je – radeći 2001. na jednom drugom i nevezanom predmetu – bio došao do podatka da su u blizini lica mesta ubistva Slavka Ćuruvije bila viđena dva pripadnika Jedinice za specijalne operacije RDB MUP-a Srbije ("crvene beretke"). Sačinio je na tu okolnost službenu belešku u kojoj je naveo imena te dvojice i uredno je zaveo u MUP; onda je pokušao da sa tom dvojicom obavi i informativni razgovor. Ali, tu je došlo do problema: rečeno mu je – kaže – da to treba videti sa Legijom (Ulemek, Milorad), jer da su to njegovi ljudi i u tom pravcu. Uz posredovanje gen. Gorana Radosavljevića Gurija, Milanović se sreo sa Ulemekom i ovaj mu je obećao da će tu dvojicu dovesti na razgovor. Umesto razgovora, kaže Milanović, on je dobio premeštaj u Upravu za strance, poznati srpski Sibir za nezgodne policajce... Navodno je upozoren da ne "nervira Jedinicu", koja je ionako već "nervozna" zbog aktivnosti "Poskoka". Tek mnogo kasnije, saznaće se i zašto su se nervirali, ali će biti kasno.

Doprinos Ljubiše Milanovića istrazi o mučkom ubistvu Slavka Ćuruvije može se nekome učiniti mali; tek još jedna kockica u mozaiku čija je opšta slika vidljiva svakome već godinama. Ali, u okolnostima u kojima niko još neće da krene očiglednim tragovima, i ta kockica je od velikog značaja. Kazaće neko: "Pripadnici JSO-a? Pa neće valjda članice Kola srpskih sestara da se motaju tuda kao logistička podrška i da čuvaju leđa ubicama?" Da, upravo tako: iz nekog razloga niko se ne čudi tome što je Legija svoju dvojicu sklonio od Milanovića i "Poskoka"; niko se ne čudi odakle ta dvojica tamo; niko se ne čudi što se odjednom tu Karleuša, Sreten Lukić i ostali javljaju kao "amortizacioni element", jer da Jedinica ne sme da se uznemirava. Čudi jedino što Goran Petrović, bivši načelnik RDB-a u kritičnom trenutku Milanovićevog otkrića, 2001, sada neće ništa da kaže i što odbacuje Milanovićeve tvrdnje kao "besmislice", tek onako. U mnogo manje važnim slučajevima Goran Petrović osetio je potrebu da ispriča svašta – čak mnogo više nego što je dobro za njega (slučaj Vuka Z. Cvijića iz "Danasa").

Ali, gde smo – tu smo. Mozaik se polako slaže, iako svi vidimo čije nas lice sa tog mozaika već godinama posmatra zmijskim pogledom.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net