Reagovanja - H.Kisindžer, prošli broj >

Svet razbesnele vrline

Tekst s naslovom "Da li će Kisindžer savetovati srpske pregovarače", objavljen u prošlom broju "Vremena" izazvao je reakcije brojnih čitalaca. Objavljujemo neka od karakterističnih reagovanja bez obzira na činjenicu što je već ove nedelje još manje izvesno, nego što je to bilo prošle nedelje, da će se Henri Kisindžer u bilo kom svojstvu pojaviti u pregovorima oko Kosova

U uslovima "bezočnog nepoštovanja nacionalne suverenosti", smatra Kisindžer, "doktrina univerzalnog intervencionizma može se sa vremenom okrenuti protiv samog koncepta humanizma

Kuda će grandiozni zločinac, nego među njegove sledbenike, priučene, manje prefinjene srpske zločince? Loše bi bilo čak i za albansku stranu ukoliko Henri Kisindžer bude savetovao srpsku delegaciju da prihvati da je on onakav kakvim ga predstavlja Kristofer Hičens: "Čovek povezan sa ratnim zločinima širom sveta (sic!) i svrstavan u red sa najvećim tiranima i diktatorima novije istorije."

Kada je o pregovorima o Kosovu reč, očigledno ne možemo da se oslonimo na moralnog čistunca Kristofera Hičensa, koji ne samo da je bio šampion u podršci bombardovanju srpskih teritorija, bilo u Bosni, bilo u Srbiji, nego je prvi u podršci svih američkih ratova u poslednjih 15 godina – od Bosne, Kosova, preko Avganistana do Iraka. Hičens je tokom bombardovanja upozoravao britanskog premijera Blera da će ga "Klinton prodati" jer ne želi kopnenu intervenciju te da Kosovo i dalje naziva "delom Srbije" (Klinton je to rekao u obraćanju srpskom narodu 24. marta 1999), dok Hičens tvrdi da je Kosovo za Srbiju isto što i "Sudeti" za Hitlerovu Nemačku, a ako bi ono ostalo u Srbiji, adekvatna reč koja bi to opisala bila bi "anšlus", a ne "deo Srbije". Hičens smatra da je Slobodan Milošević pošao od "jugokomunizma i stigao do nacionalsocijalizma, jedne etnički čiste nacionalno fašističke države sa pravoslavnom podrškom".

Za razliku od njega, Kisindžer u svojoj knjizi Da li je Americi potrebna spoljna politika (prevedena i objavljena u Beogradu) nekoliko poslednjih poglavlja posvećuje pitanjima koja se tiču Kosova i utemeljenosti koncepata "univerzalnog intervencionizma".

Tačno je da je Kisindžer bio protiv priznavanja otcepljenih republika na način na koji je do njega došlo, kao što je bio i protiv ekonomske "šok terapije" u Rusiji. Dalje: "Priznavanje nezavisne suverene Bosne od strane NATO-a 1992. neizbežno je proizvelo građanski rat, a ne državu", pisao je Kisindžer, a dalje se pita: "Zašto bi multietnička zemlja, koju u stvari favorizuje samo jedna etnička grupa, trebala biti nametnuta spoljašnjom vojnom silom? Kom nacionalnom američkom interesu ili višem cilju služi ova politika?"

Što se Kosova tiče, on tvrdi da je Kosovo deo Srbije, ne zato što on tako tvrdi nego zato što su to ponavljali svi – od Klintona do NATO-a. "Kosovo je međunarodno priznato kao integralni deo jugoslovenske države i taj status niko nije dovodio u pitanje. Uoči NATO vojne akcije, predsednik Klinton je u govoru srpskom narodu ponovio postojeću politiku Sjedinjenih Država: "NATO saveznici podržavaju Kosovo kao deo vaše zemlje" i dodao je da će "sporazum garantovati prava svih naroda na Kosovu – etničkih Srba kao i Albanaca na Kosovu".

On naglašava da je i "NATO bio u tolikoj meri privržen Vestfalskoj koncepciji suvereniteta, da je ponavljao kako smatra Kosovo delom Jugoslavije i priveo je rat kraju tako što je osigurao da ta obaveza bude pomenuta u Rezoluciji Saveta bezbednosti UN-a kojom je rat završen". Na kraju svega, on se pita, kakva će biti reakcija SAD kada demokratska postmiloševićevska Srbija uz podršku Rusije zatraži od Ujedinjenih nacija da se pridržava Rezolucije Saveta bezbednosti i omogući Jugoslaviji (Srbiji i Crnoj Gori) da sprovede svoja preostala prava?

Kisindžer ocenjuje da "OVK nije bila običan politički pokret koji se bori za autonomiju već je nastala sledeći albanskog tvrdokorno-staljinističkog vlastodršca Envera Hodžu. Njen cilj je bilo nezavisno Kosovo i verovatno velika Albanija, uključujući postojeću Albaniju i albanski deo Makedonije, dok pluralistička, multietnička demokratija, uključujući Srbe, nije bio koncept koji bi bio razumljiv u okruženju OVK".

U uslovima "bezočnog nepoštovanja nacionalne suverenosti", smatra Kisindžer, "doktrina univerzalnog intervencionizma može se sa vremenom okrenuti protiv samog koncepta humanizma". Kada se jednom doktrina univerzalnog intervencionizma raširi i konkurentske istine počnu međusobno da se bore, možda ćemo ući u svet, kako on kaže, "razbesnele vrline".

Hičens ne zamera Kisindžeru nikakvu "poluandergraund" seriju utemeljenih komentara, već prepisuje sve ono što su etablirane pristalice demokrata i "krem" američkog društva smislili da bi dezaviusali Ričarda Niksona, a samim tim i Kisindžera. Protiv Kisindžera je napisana čitava literatura o tome kako je izdao Izrael, Kipar, Timor… Sve te argumente Hičens je sabrao u svojoj knjizi (koja je cela prevedena i objavljena u Beogradu) od kojih nijedan nije nov, niti je tumačenje kreativno i inovativno. Samo je neistinitije. Kisindžerovo delovanje svakako je podložno debati i razmatranju, pa i na Hičensov način, ali u tome nisu svi argumenti jednake važnosti niti sličnog kvaliteta. "Hladni rat" je bio poredak u kojem je svaka supersila bila slobodna da u svojoj "sferi uticaja" održava mir na način koji se tada smatrao prihvatljivim. Neke činjenice nisu još sasvim utvrđene da bi o događajima na koje se odnose moglo precizno da se odgovori, poput, recimo, zbivanja u Čileu. U istorijskoj rekonstrukciji Kisindžerovih oponenata ima, međutim, sistema i redosleda i nekog "starešinstva" po kome jedna stvar prethodi sledećoj.

Najveća neistina od svih, svakako, jeste optužba da su Kisindžer, odnosno Nikson, produžili rat za četiri godine, a da je tako sprečena ideja demokrata da tako naglo okončaju rat koji su godinama vodili u dve administracije, uz upotrebu i slanje 550. 000 američkih vojnika u Vijetnam, uz ogromno odobravanje javnosti kako bi se konačno slomio komunizam u Aziji. Nakon što je povukao prvih 50.000, Nikson se suočio s čitavim nizom protesta i demonstracija.

Nikson nikada nije učestvovao u društvenim obredima, sedeljkama, večerinkama i terevenkama koje su tad bile u modi u visokom društvu. Sledstveno tome, on je zato na njima razmatran s prezirom. Harvardski profesori trudili su se da uverljivo dokažu da priroda nije mogla tek tako lako da stvori lice tako tupo kao što je Niksonovo.

Kad je, konačno, pobedio na izborima, Nikson je poslao telegram trojici ljudi: De Golu, papi i Titu. Mogao bi neko da se pita, zašto Titu? Verovatno zato što je u vreme Ajzenhauera Tito postao junak američke politike u Evropi, a Nikson je bio Ajzenhauerov potpredsednik. Kada je o Kisindžeru reč, ni njegova "gramzivost", ni ogrezlost u zločinima nisu presudne za njegovu naklonost Srbiji, a Kristofer Hičens je najmanje podesan argument protiv Kisindžera. Henri Kisindžer pripada nekoj "srpskojugoslovenskoj orbiti" u Vašingtonu ne od kada je osnovao svoju konsultantsku kompaniju, nego od pedesetih godina, kada je administracija predsednika Ajzenhauera tadašnju "Titovu Jugoslaviju" stavila u centar svoje evropske spoljnopolitičke strategije. Čovek koji je tada mladom harvardskom profesoru dao šansu da piše u časopisu "Forin afers", a onda mu i širom otvorio vrata Saveta za spoljne odnose, Hamilton Fiš Armstrong, pripadao je američkom diplomatskom establišmentu celog svog života – sve do smrti 1974. Za nas je zanimljvije i važnije da je Hamilton Fiš od 1912. sve do svoje smrti bio posvećen i predan prvo Srbiji, a potom Jugoslaviji.

Nikson se suočio sa nasleđem svojih prethodnika, a ono mu je prikačeno kao da ga je sam proizveo. Zajedno s tim, suočio se s nekim od velikih političkih paradoksa. Oni koji su uvukli zemlju u rat, prvo su prešli na pozicije neutralnosti, zatim u opoziciju, organizujući mirovne proteste i prebacujući na Niksona odgovornost za rat koji je samo nasledio i napadajući ga u ime rešenja, za koja se, kada su za to imali priliku, nisu ni zalagali, niti su ih sprovodili.

Ukoliko bi se Kisindžer pojavio kao savetnik srpske strane u pregovorima, bio bi to dobitak i za albansku delegaciju koja bi mogla da bude sigurna da postignuti sporazum ima dublju međunarodnu verifikaciju.


 

Brzi i moćni pobeđuju

Pošto se u politici, kao u modi, s vremena na vrijeme izvlače trendovi i proglašavaju novima, trebalo je čitaocu, koji sigurno nije u toku, napomenuti da je i gospodin Hičens nakon svoje knjige-tužbalice zaokrenuo iz radikalske anarhije u poziciju vrlog zastupnika rata u Iraku. (Da ne spominjem psihomutacije u Orijani Falači, nekadašnjoj maskoti šezdesetosmaša, koja je od knjige o Nerođenom djetetu dogurala do tačke sa koje danas galami za krstaški rat, za "konačno rješenje" arapskog svijeta.)

Gospodin Kisindžer je drammatis persona koja je u ovom trenutku Srbiji potrebna bez obzira na to koliko košta, i ako uđe u pregovore, to je dobar potez. Sudionici smo da i premijer i Vlada plaćaju optuženike da bi se pojavili pred Haškim Sudom, shodno tome – pošto čitav proces suočavanja sa ratnom prošlošću liči na Eurosong na kome optuženici pjevaju za publiku koliko im se plaća, da čak i gospođa Karla del Ponte u nedostatku pjevača sama pusti glas – dakle Henri Kisindžer kao pregovarač u ime Srba na Kosovu pravi je pogodak. Srbija, poput Izraela, postaje američka zemlja izvan teritorija: na rušenju Jugoslavije je radilo pola Amerike u dva njena predsjednička mandata: shodno tome, pošto je riječ i o američkom interesu a ne samo srpskom, Henri Kisindžer sa velikom istorijskom karizmom, kao staro dobro vino, može konačno da zapečati kosovski problem, u ime Srba. And, oh yes, žustro i bez dlake na jeziku suprotstaviti se svim ambicioznim Hičensima i Drnovšecima koji će biti plaćeni da idu protiv srpskih interesa. Neka počnu igre.

Spale Miro Stevanović

***

Kisindžeru se nikada neće suditi kao što se sudi bivšim liderima iz SFRJ u Hagu. Jednostavno, SAD su jedina preostala supersila (ekonomska i vojna) i stoga diktiraju šta je "moralno" a šta "nije moralno". Oni nikada neće dozvoliti (to im je u moći) da se Kisindžeru sudi. Optužbe protiv njega uglavnom dolaze iz liberalnih krugova koji nisu toliko uticajni ni u samoj Demokratskoj partiji (SAD). Stoga, on je jednostavno pretplaćen na nevinost. U tom slučaju, pitam se, zašto se u preko 85 odsto vašeg članka fokusirate baš na ono za šta Kisindžera optužuju? Zašto podrivate osobu koja treba da nam pomogne da iz ove situacije sa KiM izvučemo šta se može izvući? Šta vam to treba? Pogledajte, recimo, vest na B92 o ovome – nigde se ne pominje niti jedna loša reč o Kisindžeru.

Darko Sakić

***

Pažljivo sam pročitao članak u poslednjem broju o H. Kisindžeru i komentare o njemu kao sivoj eminenciji SAD tog doba. Pa zar mislite da su albanski lobisti i američki kongresmeni i čitav establišment evroameričkih gospodara rata i mira milosrdni anđeli?

Mislim da bi njegov izbor za savetnika srpske delegacije u pregovorima o statusu Kosova bio značajan impuls za Srbiju.

Goroljub Paunović

***

Mislim da autor članka greši ili barem nedovoljno gleda celu priču sa obe strane. Citira se (možda i tačan) izveštaj jednog od ovdašnjih "liberalnih" autora.

Mislim da bi red bio da se čuje i druga strana, voleo to autor članka ili ne. Lično ne vidim šta bi bilo loše da Kisindžer bude savetnik naših pregovarača – on u svakom slučaju nosi veću težinu i dalje kao i uticaj u "paralelnim tokovima vlasti", što bi se reklo.

Zašto da neko moćan ne bude na našoj strani? Ovo je prvi put da u poslednjih 15 godina vidim da je neko pokrenuo jedan pametan (po mom mišljenju) potez koji moze da završi pozitivno po nas.

Stvarno je relativno ko je tu zločinac jer po toj logici bi i Klinton trebalo zajedno sa svima ostalima na tu "klupu". Ali liberalima to jako teško pada jer kad oni pokreću ratove (vidi Vilsona, Klintona ) to je onda u svrhu "odbrane ljudskih prava i liberalnih vrednosti".

Čovek bi se onda pre pitao da li neko radi u našem interesu? Ako imamo lobistu ili savetnika koji će to da radi za pare zašto da ne? Ovo je trka u kojoj pobeđuje brži, naravno.

Vladimir Karakušević


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net