Skupština Srbije >

Državno, autorsko i druga prava

U Skupštini Srbije usvojena kosovska rezolucija – spremnost na kompromisno, istorijski pravično rešenje; odlučno odbacivanje nametanja i otimanja dela zemlje. Ostalo je bila parlamentarna igra

SKUPŠTINSKI MANDAT ZA PREGOVORE: Vojislav Koštunica

Skupština Srbije raspravljala je u ponedeljak 21. novembra o rezoluciji o Kosovu i Metohiji kojom se Vladi daje mandat da u saradnji s drugim državnim organima vodi razgovore o budućem statusu. Okosnicu te rasprave na dan Svetog Aranđela čini stav koji je na početku ekspozea izrekao srpski premijer Vojislav Koštunica – da je trenutak istorijski, jer Skupština odlučuje o samoj Srbiji, pošto je Kosovo ne samo deo njene istorije nego i njene budućnosti, teritorije, predanja i kulture, korena i identiteta.

Naglašene su dve poruke:

- prvo, da je Srbija spremna, sposobna i odlučna da pronađe kompromisno, istorijski pravično rešenje za Kosovo i Metohiju;

- drugo, da je Srbija podjednako odlučna da bezrezervno i trajno odbaci svaki pokušaj nametanja rešenja i otimanja dela zemlje.

POVRATAK: U radu Skupštine učestvovale su sve parlamentarne stranke, uključujući Demokratsku koja je do ove sednice bojkotovala rad skupštine. Ona je nakratko napustila stav da ta skupština nije legitimna i svojom pojavom u Skupštini poslanici ove stranke su, voljno ili nevoljno, podržali pravo parlamenta da raspravlja o krucijalnom nacionalnom pitanju kakvo je Kosovo. To može biti važno s obzirom na to da se evropska birokratija, uglavnom preko izjava činovnika iz nižih sfera, mršti na skupštinske rezolucije, navikla da ovde na Balkanu ima neki moćan čovek (doskora se on zvao Slobodan Milošević) kome samo treba zavrtati ruku dok ne potpiše, a posle na tu ruku staviti lisice.

Formalan razlog da se uzdrži od glasanja Demokratska stranka je našla u stavu 4. skupštinske rezolucije koji glasi: "Budući status Kosova i Metohije može se definisati samo u okvirima odgovarajućih načela i normi Ujedinjenih nacija i drugih međunarodnih organizacija, poštujući pri tom ustavni poredak Srbije i Crne Gore i Republike Srbije. Narodna skupština Republike Srbije, unutar ovih najopštijih okvira, bezrezervno je opredeljena za kompromisno rešenje i izražava punu spremnost da se Kosovu i Metohiji obezbedi budući status po ugledu na evropska rešenja, koji će biti u potpunom skladu sa načelom suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije i Crne Gore kao priznatog i ravnopravnog subjekta međunarodnog prava. Oblik i sadržaj tog rešenja treba da zadovolji kako državne interese Republike Srbije i državne zajednice tako i interese albanske zajednice na Kosovu i Metohiji, Srba u Pokrajini i svih ostalih stanovnika Kosova i Metohije. Takav opšti cilj zamisliv je samo u sporazumnom i kompromisnom rešenju budućeg statusa Kosova i Metohije. U tom smislu postoji puna politička volja usmerena ka pronalaženju konkretne i ostvarljive forme stabilnog i trajnog rešenja za Kosovo i Metohiju, pri čemu legitimni interesi Albanaca u toj pokrajini moraju u punoj meri biti uzeti u obzir."

Dušan Petrović, potpredsednik DS-a, objašnjavao je da je najveći nedostatak predložene rezolucije to što se pitanje budućeg statusa Kosmeta definiše u okviru postojećeg Ustava, donesenog u vreme Slobodana Miloševića, te da DS stoga smatra da se pregovori u okviru ovako definisanog mandata ne mogu uspešno voditi.

Premijer Koštunica u drugom obraćanju poslanicima Skupštine Srbije, podsećajući na odsudnost trenutku za Srbiju, kao i na potrebu za ispoljavanjem jedinstvene volje, posebno je apelovao na poslanike Demokratske stranke. Naglašavao je da su oni imali zamerku na jednu reč, izraz ili na jednu rečenicu u Rezoluciji, da ta rečenica glasi da se budući status odredi uz poštovanje ustavnog poretka SCG i Srbije.

Koštunica je objašnjavao da ustavni poredak zapravo znači naš unutrašnji poredak. Prognozirao je da će novi ustav biti donesen verovatno i pre nego što budu završeni teški i dugi pregovori o Kosovu. Prigovarao je da su, naravno, svi mogli da doprinesu da se već dođe do drugačijeg ustava. Posle sednice Koštunica je odbio da komentariše razloge i motive onih koji nisu glasali za Rezoluciju, samo je konstatovao da je Rezolucija dobila podršku više od četiri petine poslanika.

KALKULATOR: Tačnije, od Rezolucije se uzdržala jedna osmina poslanika, a petnaestina poslanika nije glasala (15-oro ih nije bilo u sali, predsednik Skupštine Predrag Marković navodno iz tehničkih razloga, zbog pripreme naredne skupštinske sednice, a Nataša Mićić iz GSS-a koja ne pripada nijednoj poslaničkoj grupi napustila je Skupštinu pre glasanja).

Za Rezoluciju je glasalo 205 poslanika. Koštuničinu manjinsku vladajuću koaliciju čini 109 poslanika: Demokratska stranka Srbije ima 53 poslanika; G17 plus ima 31; Poslanička grupa Nova Srbija i samostalni poslanici 9+9 čine grupu od 18 poslanika; a sedam poslanika koji glasaju za vladu ne pripadaju nijednoj poslaničkoj grupi – četiri poslanika SPO-a verna Vuku Draškoviću, Slobodan Lalović član SDP-a i ministar za rad, koji nije pratio Čovića. Tu su i dva sandžačka poslanika, Bajram Omeragić i Esad Džudžević, koji su prešli na stranu vlade iz poslaničkog kluba DS-a sa kojim su bili u predizbornoj koaliciji i na istoj listi, zbog čega DS napušta Skupštinu tvrdeći da su oni onim postavljenjima u Vladi te mandate izgubili i da su mandati zpravo oteti DS-u, pa nastoji da tu dvojicu Sandžaklija liši mandata i da ih dâ nekom drugom sa svoje liste. S podrškom Socijalističke partije Srbije (obe frakcije glasaju za Vladu) od 22 poslanika, Vlada ima podršku 131 poslanika. Srpska radikalna stranka ima 80 poslanika, što bi značilo da je za Rezoluciju da su svi došli moglo da glasa 211 poslanika.

Uzdržanih je bilo 29, to su poslanici Demokratske stranke i Socijaldemokratske partije, zapravo četiri petine te grupacije. Demokratska stranka Boris Tadić ima 33 poslanika; a od 13 onih koji ne pripadaju nijednoj poslaničkoj grupi protiv Vlade glasa šest, među kojima su dva poslanika SDP-a.

BICEFALNO: Na stranu parlamentarna matematika, koja kao i rendgen slika daje informacije samo onome ko zna šta da gleda; vašem hroničaru je teško da objasni zašto se Demokratska stranka distancirala od te rezolucije, kad je ona definisana, kao i Koštuničin nastup pred Savetom bezbednosti, u konsultacijama predsednika Republike (koji je i predsednik DS-a) i premijera. Sam predsednik Tadić se u nekoliko zvaničnih prilika pozivao na Ustav i na to da on kao predsednik Republike mora da brani teritorijalnu celovitost zemlje, pa ono kačenje za "ustavno ograničenje" ne izgleda mnogo uverljivo.

Kabinet predsednika Republike trebalo bi da predloži neke članove pregovaračkog tima koji svoj mandat crpi iz skupštinske rezolucije, od koje se distancira njegova stranka. Po onome što se čuje, mogući "predsednički" članovi tog tima (Leon Kojen i Dušan Bataković) nisu u kosovskoj stvari "mekši" od Koštuničinog dela tima. S druge strane, Boris Tadić jeste imao neuspeh prilikom poziva kosovskim Srbima da izađu na glasanje, ali on nije ničim davao do znanja da želi da izbegne odgovornost za sudbinu Kosova. Naprotiv, u više navrata je pokušao da se u tom polju istakne, pa i sada manevar demokrata ne izgleda da je usmeren na to da se drugome preda vruć krompir, nego da se istakne Tadićeva kosovska inicijativa.

Dušan Petrović je nekoliko puta ponovio da ideja o podeli Kosova na dva entiteta u okviru Srbije predstavlja početnu pregovaračku poziciju predsednika Srbije Borisa Tadića. I sam Tadić zatražio je u jednoj izjavi posle skupštine da se svi faktori izjasne o njegovoj platformi. To što je Tadić predočio Putinu znatno je komplikovanije od onoga kako je to izložio Petrović – dva entiteta, srpski i albanski, koji uređuju svoje odnose unutar kosovskih institucija, a sve to u okviru celovitosti Srbije. To i nije pomenuto prvi put – takvo nekakvo rešenje pominjao je potpredsednik Vlade Labus, a i Sanda Rašković-Ivić, na čiju izjavu je reagovao baš Boris Tadić, rekavši da je to elemenat srpskog plana obogaćen ličnim razmišljanjima. Neki elementi takvog rešenja inače već godinu dana stoje zapisani u planu za Kosovo koji su prošli kroz Vladu i Skupštinu, koji se pominje u sadašnjoj skupštinskoj rezoluciji, samo se tamo jaka decentralzacija izvršne, sudske i zakonodavne vlasti naziva regionom. Petersen je zbog toga sumnjičio srpsku stranu da snije podelu.

Posle skupštinske sednice Sanda Rašković-Ivić je izjavila da se sastav tima koji će spajati predsednički i premijerski kabinet može očekivati. Saletan od novinara da kaže kada će biti formiran pregovarački tim, Koštunica odgovara: "O tom potom...", zatim precizira da će to biti narednih dana. Predsednik Tadić pak izjavljuje da ne treba žuriti, da pregovori zapravo počinju u januaru. To jeste tačno – Ahtisari je trenutno u atmosferi upoznavanja. Ovdašnje začkoljice navešće ga da proba da koristi tzv. tehnologiju češlja – da gleda na kojoj je adresi najmekše.

UZGREDNA ZAPAŽANJA: Biće zanimljivo da li će se u narednim konsultacijama predsednika i premijera pominjati ta skupštinska sednica. Biće zanimljiva i "unutrašnja dinamika" Demokratske stranke, pa i to ko tamo drži kormilo, ima li stranka jedinstveno gledište i da li predsednik stranke ima presudan uticaj. Vidljiva je razlika između Tadićevog čvrstog garda oko Kosova i izjava predsednika Političkog saveta DS-a Mićunovića da će kakvo god bude rešenje budućeg statusa Kosova i Metohije, ono biti ispod očekivanja najširih masa, te da se niko od političara u Srbiji neće usuditi da kaže – ostajemo bez Kosova, jer bi bio gotov, proglašen izdajnikom.

Raspored poslanika u Skupštini pokazuje da je gotovo propala "formula usisivača", kojom je Demokratska stranka na prošlim izborima pokušala da okupi bliske stranke i da je u toku rascep sa LDP-om. Goran Svilanović, sada funkcioner Pakta za stabilnost, zbog potpisa na Amatov predlog o uslovno nezavisnom Kosovu napustio je poslaničku grupu Demokratske stranke. Nataša Mićić, predsednica Građanskog saveza, izabrana na listi Demokratske stranke, sada među poslanicima koji nemaju poslaničku grupu je jedinstvo u Skupštini označila kao privid u kome jedni prikrivaju stare grehe, a drugi žele da zadrže vlast i napustila skupštinsku sednicu, rekavši da pregovore neće komentarisati. Ona je ukazala na posledice ranije neuspele politike i naglasila da prioritet budu ljudi, a ne teritorije, ali ipak nije ponavljala tvrdnje iz saopštenja GSS-a i njemu sada bliskog LDP-a da se sklone retoričke maske i da narodu treba reći istinu – da je Kosovo izgubljeno. Žarko Korać, poslanik Socijaldemokratske unije, inače na listi Demokratske stranke, ukazao je na to da je faktičko stanje na Kosovu rezultat pogrešne politike prethodnog perioda i rata a da se nosioci takve politike sada amnestiraju.

Radikali su nasuprot tome insistirali da niko ko je položio ruku na Ustav ne sme da kaže da teritorija nije važna. Socijalisti su se izjašnjavali protiv svake kapitulacije i govorili o tome da se može izgubiti samo ono što se izda, preda ili proda. Socijalista Vučelić je na to zamerio Koraću da selektivno pamti i da ne pominje pogrom nad nealbancima posle 1999.

Poslanici vladajuće većine nisu se upuštali u polemike. Rasprava se uglavnom vodila između demokrata i radikala i socijalista.

Radikali su inače zapretili da će što se Kosova tiče napustiti vlastiti princip da se ne bore na ulicama za vlast, rekavši da će u slučaju da pregovarači izađu iz mandata sva sredstva smatrati dozvoljenim. To je "temperatura skupštinske govornice", ali treba imati u vidu da eventualni loš ishod kosovskih pregovora destabilizujuće deluje na prilike u Srbiji, a možda i u regionu. Ivica Dačić, šef poslaničke grupe SPS-a, izjavljuje da ako se odstupi od pravila o nepovredivosti državnih granica, naša država ima pravo da traži da se od tog principa odstupi i na nekim drugim teritorijama.

S obzirom na to da se Demokratska stranka zapravo nikada nije odrekla formule da je ona i nacionalna i socijaldemokratska partija, videće se kako će na tu ofanzivu odgovoriti.

Tri manje partije su se zapravo iz različitih razloga distancirale od stava većine na direktniji način nego što su to učinile demokrate. Pored predstavnika dve pomenute građanske stranke, treća je bila SDP, čiji je poslanik Meho Omerović, na primer, izjavio da Čovićeva Socijaldemokratska partija, koja se inače čvrsto opredeljuje protiv kosovske nezavisnosti, neće davati legitimitet slaboj vladi i tražio je da se umesto davanja mandata Vladi formira skupštinski pregovarački tim. To je manje od onoga što, misleći na sebe, traži njihov koalicioni partner Karić – da u pregovarački tim uđu svi koji imaju uticaj.

Skupštinska rasprava je sadržala uobičajen patos i uzajamna prebacivanja, pa i pokušaje diskvalifikacije (kad radikal Nikolić prebaci demokratama da su napustili nacionalni stroj) i na kraju različito glasanje, no sve to ipak nije bitno potkopalo predloženu rezoluciju. Da narodno predstavništvo nije dalo mandat, kako bi ti pregovori uopšte mogli da počnu?

Zapravo, reč "uobičajena" treba zameniti nekom drugom – ovo je ipak bila mirnodopska rasprava. Na jednoj zatvorenoj skupštinskoj sednici o državnim pitanjima 90-ih čule su se i pretnje da će biti streljanja.

PREDSEDNIK I PARLAMENT: Bila je još jedna tačka sporenja: da li Predsednik Republike crpi pregovaračka ovlašćenja iz poverenja koje je dobio na izborima (što tvrdi demokrata Petrović) ili parlament ima moć da daje takva ovlašćenja. Nije baš sigurno da će Tadić želeti takav slobodan mandat i rizik o kakvom govori taj Petrović. Po članu 9. Ustava Predsednik Republike predstavlja Republiku Srbiju i izražava njeno državno jedinstvo. I jači predsednici su se u ovakvim okolnostima obraćali parlamentu. Uostalom, plan Ahtisari–Černomirdin, na osnovu kojeg je napisana Rezolucija SB-a 1244, na koju se Srbija sada oslanja, usvojila je 1999. Skupština Srbije (radikali su tada glasali protiv). Član 73. Ustava kaže da je Skupština ta koja određuje teritorijalnu organizaciju Srbije, odlučuje o ratu i miru i ratifikuje međunarodne ugovore.

Obrativši se premijeru, radikal Tomislav Nikolić je kazao da Vlada i on lično odgovaraju za pregovore, a „vi stavite u ekipu koga hoćete, možete i Borisa Tadića, ali vi odgovarate za ono što oni urade". Jednog trenutka Nikolić je demonstrativno predložio čak i da se usaglašena rezolucija izmeni i da se u nju ubaci stav kojim se Predsedniku Republike zabranjuje da učestvuje u pregovorima.

Formalno gledano, skupštinskom rezolucijom o Kosovu premijer Koštunica je taj koji je u toj neizvesnoj etapi dobio mandat, koji odgovara njegovom profilu – pravno i ustavno prilično jasno omeđen. Po oceni potpredsednika Vlade Labusa, trenutno su na stolu tri rešenja – albansko, rešenje Kontakt grupe i srpsko. Među tim predlozima sada nema zajedničkog imenitelja, ali to po Labusovoj oceni ipak ne znači da ga nije moguće naći.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net