Narkotici >

Velika zelena pijaca

Mada se kanabis obično svrstava u lake droge, ne postoji nijedna kategorija narkotika čije je konzumiranje toliko rasprostranjeno i oko kog se vrti toliko novca. Paradoksalno, to tržište je najmanje pod uticajem organizovanog kriminala

Nema nikakve sumnje da je marihuana, droga koja se dobija od indijske konoplje (cannabis sativa), jedno od najstarijih opojnih sredstava na svetu, ne računajući alkohol. Prvi poznati zapis o kanbisu potiče iz 2740. godine pre nove ere, a nalazi se u herbaru kineskog cara Čena Nunga. Čen Nung preporučuje marihuanu kao lek protiv malarije, konstipacije, reumatskih bolova, odsutnosti duha i „ženskih problema" (menstrualnih bolova). Marihuanu pominje i Herodot, koji u V veku p.n.e. navodi: „Konoplja u njihovoj zemlji raste divlja, ali je Skiti i seju, a narodi Trakije od nje prave odjeću. Skiti uzimaju seme te konoplje i puzeći po šatoru bacaju seme na užareno kamenje te se ono dimi i stvara paru, kojoj nije ravno nijedno parno kupatilo u Grčkoj. Od te pare, Skiti su oduševljeni od veselja.To im služi umesto kupanja, jer oni telo nikada ne peru u vodi."

Marko Polo opisuje kako je Hasan ibn al Sabah, osnivač sekte Asasini iz XI veka, poznat i kao "starac sa planine", koristio hašiš da bi svoje fanatične sledbenike egzaltirao i podsticao na ubistva. Najpre bi ih doveo u svoje utvrđenje u planinama Libana i ponudio bi im brojne hedonističke poslastice, uključujući i hašiš. Hasanov vrt je uz pomoć hašiša Asasinima ličio na raj, pa im je obećavao kako će, ukoliko budu izvršavali njegove naloge, moći u njega da se vrate, čak i ako umru. Asasini su bili u sukobu sa krstašima i lokalnim vlastodršcima i tokom jednog i po veka čitav Istok je strahovao od njih. Filolozi ni danas nisu sigurni da li francuska rieč assassin (ubica) ima poreklo od riječi hašiš ili od imena Hasan.

Zapad je kanabis ponovo otkrio tek polovinom devetnaestog veka mada je konoplja sve vreme imala široku primenu u tekstilnoj industriji i brodogradnji, za izradu užadi i jedara. U Parizu je 1844. pesnik i osnivač larpurlartizma Teofil Gotje osnovao Klub hašišovaca (Club des Hachichens), čiji su članovi bili Šarl Bodler, Aleksandar Dima otac, Onore de Balzak i Ežen Delakroa. Otprilike u isto vreme, kanabis je postao popularan u Americi, ali ne u umetničkim krugovima, već među hispanoameričkim useljenicima, odakle se brzo proširio na ostatak populacije.

Porez, pa zabrana

DIZAJN: Pribor za "duvanje trave"

Tek u predvečerje Drugog svetskog rata, najpre u Sjedinjenim Državama, javlja se svest da bi kanabis mogao biti štetan po zdravlje. Nakon žestoke kampanje koju je poveo Hari Enslinger, šef Biroa za narkotike, na kanabis je prvo 1937. godine uveden porez od jednog dolara po unci (31 gram), da bi krajem godine kanabis bio u potpunosti zabranjen. Ubrzo su i ostale evropske zemlje, uključujući i Kraljevinu Jugoslaviju uvele zabranu na ovu drogu.

I pored svih zabrana, ne postoji nijedna ilegalna supstanca koja je toliko prisutna na globalnom tržištu i oko koje se vrti toliko novca kao što je kanabis (marihuana, hašiš i njihovi derivati). Od oko dvesta miliona uživalaca svih droga, koliko se računa da ih u svetu ima, "travu" koristi oko 160 miliona, to jest četiri petine. Takođe se računa da četiri odsto svih stanovnika planete starosti od 15 do 64 godine stalno ili povremeno konzumira kanabis. "Svi indikatori – proizvodnja, količina zaplenjene robe i potrošnja – ukazuju da se globalno tržište kanabisa širi", kaže se u izveštaju agencije UN-a za borbu proriv opojnih droga (UNDOC) za 2005. godinu, nakon čega sledi sumoran zaključak da "za sada nema razloga da se veruje da se to neće nastaviti". U svetu se godišnje proizvede neverovatnih 40.000 tona marihuane i oko 7000 tona hašiša. Evropa troši oko petinu globalne proizvodnje marihuane i osamdeset odsto svetske proizvodnje hašiša. U Severnoj Americi, međutim, hašiš se mnogo maje konzumira od marihuane.

I u finansijskom smislu ova laka droga spada u tešku kategoriju. Na kanabis otpada blizu polovine od 330 milijardi dolara vrednog globalnog tržišta droge, a Evropljani samo na hašiš troše preko dvadeset milijardi. Zanimljivo je da oko 25 odsto marihuane koju popuše Evropljani uzgajaju sami, dok oko osamdeset odsto hašiša potiče iz Maroka. Cena grama marihuane u Evropi drastično varira: od oko jednog dolara za gram u Tirani do 24 dolara u Rejkjaviku. Isto važi i za hašiš, koji je najjeftiniji u Turskoj, gde se na malo prodaje ispod dolara za gram, a najskuplji je ponovo na Islandu – preko trideset dolara. Kada je reč o cenama na veliko, one variraju između 350 (Bugarska) i 3500 dolara po kilogramu marihuane (Nemačka), a kvalitet je podjednako šarolik. Hašiš se u Evropi prodaje za između 800 i 5000 dolara kilogram, osim u Holandiji, gde se jeftinije varijante mogu kupiti za samo 350 dolara. Kilogram kvalitetnog hašiša u istoj zemlji, međutim, može da košta i do osam hiljada, što ukazuje na veliku raslojenost tržišta u toj zemlji. Holandija je, sem toga, jedina evropska zemlja u kojoj kanabis nije samo dekriminalizovan već i legalan, pa se može kupiti u specijalizovanim prodavnicama. Konzumiranje kanabisa na javnim mestima, međutim, tretira se kao prekršaj.

Tradicija i popularnost

Drugi izuzetak je tri decenije stara hipi komuna Kristijanija u predgrađu Kopenhagena, gde se nalazi jedina otvorena pijaca hašiša u Evropi, sa raznim sortama izloženim na tezgama, kao na bilo kojoj pijaci. Premda danske vlasti tolerišu Kristijaniju, između ostalog zato što privlači turiste, posedovanje i konzumiranje kanabisa van komune se kažnjava.

SLOBODNO: Prodavnica marihuane u Amsterdamu

Dve okolnosti utiču na široku popularnost kanabisa u svetu. Prva je da je ova droga manje društveno neprihvatljiva od većine ostalih, pa je u nekim zemljama (Holandija, Španija, Portugal...) dekriminalizovana, dok u drugim predstavlja deo tradicionalne kulture, na primer u Indiji i nekim bliskoistočnim zemljama. Drugi razlog jeste to što se marihuana lako uzgaja u svim klimatskim uslovima, osim najekstremnijim, a podjednako lako se može gajiti i u zatvorenom prostoru. I bez naročitog truda, jedna biljka može da naraste do tri metra visine i dâ preko pola kilograma lišća i cvetova koji se sasušeni puše. Hašiš se dobija od polena i smola cvetova marihuane, tako što se cvetovi trljaju između dlanova, a zatim se ono što se zalepi za dlanove suši (tradicionalan način u Maroku i Libanu) ili se cvetovi na poseban način prosejavaju kroz tkaninu (Indija i Pakistan). Postoji i treći vid kanabisa – hašišovo ulje – koji je, međutim, toliko slabo prisutan na tržištu da se ovde nećemo njime baviti. Za razliku od marihuane, hašiš slabo gori pa se konzumira u posebnim lulama (ćilamima) ili u cigaretama, pomešan sa duvanom. Neki ga stavljaju i u hranu, ali se taj način potrošnje smatra neekonomičnim.

Kada se govori o marihuani i njenim efektima, iako sadrži oko 400 raznih sastojaka, najviše se raspravlja o dejstvu njene najvažnije hemikalije, THC-a (delta-9-tetrahidrokanabinol). Od koncentracije THC-a (potencije) zavisi kvalitet, jačina i posledice uživanja u kanabisu, a potencija može da varira od svega nekoliko do oko 20-30 procenta u kvalitetnim sortama hašiša i marihuane.

Laka teška droga

U vezi sa štetnošću kanabisa, u naučnoj zajednici se još vodi polemika. Zavisnost koju kanabis izaziva je psihičke prirode i relativno lako se prevazilazi: većina potrošača su mladi između 16 i 25 godina, koji u najvećem broju slučajeva bez ikakve terapije prestaju da je koriste kad zađu u zrelo doba. Kao najvažnije posledice korišćenja marihuane, koja pored alkohola i duvana spada u gateway (uvodne) droge, lekari navode podatak da oko pet do deset odsto populacije uopšte ne bi trebalo da proba marihuanu, zbog mogućnosti da proradi latentni psihosomatski gen, koji dovodi do paranoidne šizofrenije, anksioznih poremećaja, pa čak i do psihoza. THC, prema nekim istraživanjima, može da utiče i na smanjenje testosterona kod potomka muškog roda. Lekari još navode da marihuana ima četiri puta više katrana od duvana i da se dim pri pušenju ove biljke uvlači mnogo dublje nego kod pušenja običnih cigareta. Pobornici i protivnici korišćenja marihuane su usaglasili mišljenja u jednom – da uporno korišćenje trave izaziva letargiju i rasejanost.

"Izuzetno je negativan uticaj marihuane na intelektualno funkcionisanje, pogotovo što kod mladih koji je koriste redovno i u velikim dozama ona izaziva stanje koje se naziva amotivacioni sindrom, a on se manifestuje kao bezvoljnost, apatija, gubitak inicijative, nedostatak ambicija, nesposobnost da se nešto što je započeto završi, i proizvodi teškoće u pamćenju i rasuđivanju. Najrazornije su posledice kada se marihuana počne konzumirati u ranoj adolescenciji, jer je to period veoma burnih promena i socijalizacije. Sve ono što omete normalan razvoj ostavlja trajne posledice", kaže psihijatar Jasmina Tasić-Knežević. Sem svega pomenutog, marihuana uzima svoj danak u žrtvama saobraćajnih nesreća izazvanih pod njenim dejstvom i na druge indirektne načine. Stoga je u većini zemalja u svetu još uvek zabranjena, mada se u mnogim zakonodavnim sistemima posedovanje manjih količina ne tretira kao krivično delo.

Na globalnom tržištu kanabisa tokom poslednjih desetak godina došlo je do krupnih promena. Sredinom osamdesetih, holandski odgajivači su pažljivim ukrštanjem i stvaranjem posebnih uslova rasta stvorili novu sortu koja je potencijom prevazišla sve što je dotad postojalo: skank (tvor). Skank, koji je ime dobio po krupnim cvetovima izuzezno jakog mirisa, i njegove mnogobrojne varijante (Dutch Delight, AK-47, Northern Light, White Widdow...), bili su od početka namenjeni zahtevnijim i platežno sposobnijim kupcima, dok su široke narodne mase ostale verne hašišu. Tako se tržište raslojilo po sličnom receptu kao svojevremeno viski: skoč za plebs, a probrane malt marke za imućne sladokusce.

Dok je bilo Tita...

Balkan, a naročito zemlje bivše Jugoslavije, prošle su unekoliko drugačiji put. Zahvaljujući otvorenim granicama i relativno visokom standardu, tržište lakih droga bilo je dobro razvijeno još od početka sedamdesetih, s tim što je hašiš, sasvim u skladu sa evropskim tokovima, imao primat. Putujući prema Zapadu, kroz gradove bivše Jugoslavije prolazile su, a dobrim delom i ostajale, ne samo standardne varijante turskog, marokanskog i libanskog hašiša već i vrhunske sorte avganistanskog i kašmirskog "šita". Marihuana je, opet slično kao u ondašnjoj Evropi, bila ređa i smatrala se sirotinjskom drogom, dok heroina u prodaji nije ni bilo: malobrojni intravenozni narkomani koristili su opijumsku smolu kupljenu od seljaka u Makedoniji, ili morfijum ukraden iz bolnica i apoteka.

Sve se to naglo promenilo osamdesetih, kako je zemlju zahvatala najpre ekonomska, a zatim politička kriza koja je početkom devedesetih prerasla u rat. Najpre je sa tržišta nestao hašiš, a pojavio se heroin, u dotad nezabeleženim količinama. Iz tog vremena potiče pesmica "Dok je bilo Tita bilo je i šita, otkako je Slobe ima samo lobe" (lobe ili belo – sleng za heroin). Potpukovnik Borivoje Radišić, načelnik četvrtog odeljenja GSUP-a Beograd za suzbijanje narkomanije i krijumčarenja, kaže: "Naš problem je što je policija uvek korak iza dilera. Pojavi se nova droga, a mi nemamo pojma kako izgleda. Osamdesetih smo imali problem jer nismo ni znali da su kartoni sa Supermenom, Betmenom ili Pink Panterom u stvari LSD. Ko zna koliko puta je operativac prošao pored heroina tražeći opijum, ne znajući kako heroin zaista izgleda. Do tada smo imali posla samo sa ‘okicom’ (opijumom) i hašišom, ređe marihuanom."

Krajem osamdesetih, u nedostatku uvoznog hašiša, uživaoci lakih droga okrenuli su se domaćim resursima i marihuana je počela da se gaji po njivama, proplancima, čak i u saksijama na terasama do te mere da je, bar među omladinom, prerasla u nacionalni hobi. U Nišu je 1994. godine zabeležen slučaj regruta koji je marihuanu gajio u saksiji na radnom stolu garnizonskog komandanta. U Hercegovini, kako istočnoj tako i zapadnoj, zasadi marihuane potpuno su potisnuli tradicionalnu kulturu duvana. Koliko je uživanje marihuane tokom devedesetih uzelo maha, govori istraživanje koje je 1997. uradila Spomenka Žirić-Janković, rukovodilac odeljenja za primarnu prevenciju i edukaciju u Zavodu za bolesti zavisnosti. "Koleginica i ja smo 1998. godine uradile jedno pilot-istraživanje gde smo učenicima sedmih i osmih razreda u Beogradu postavile samo jedno pitanje: ‘Šta znaš o marihuani?’ Za mene je bilo iznenađujuće saznanje da su učenici imali solidan fond relevantnih informacija o toj biljci. Već učenici šestog razreda izjavljuju da znaju osobe koje koriste marihuanu i da im je nuđeno da probaju. U stanju besperspektivnosti, krize u društvu i porodici i nedovoljnog ulaganja u preventivne programe, jedan broj mladih ljudi je zavisan od marihuane", kaže Žirić-Janković, i navodi da je na uzorku od 2000 učenika, 30 odsto njih dalo pozitivan odgovor na pitanje da li je probalo travu.

Tranzicija

U međuvremenu su i druge istočnoevropske zemlje, oslobođene jarma komunizma, otkrile i zavolele kanabis. Ankete sprovedene u glavnom gradu Bugarske među učenicima od devetog do dvanaestog razreda (15–18 godina) pokazala su da se procenat tinejdžera koji su probali marihuanu od dvehiljadite, kada je iznosio 24 odsto, do 2004. popeo na 36 procenata. Veoma slični podaci stižu iz praktično svih zemalja u regionu, ne samo kad je reč o potrošnji, već i o proizvodnji. U Hrvatskoj je tako količina zaplenjenih biljaka marihuane utrostručena u poslednje tri godine.

Jedan od bitnih faktora u rasprostranjenosti marihuane jeste njena dostupnost. Gram kvalitetne marihuane, koji se u svim balkanskim gradovima može kupiti za dva-tri evra ili manje, dovoljan je da "razveseli" nekoliko tinejdžera, koji za iste pare sebi ne bi mogli da priušte turu pića ili izlazak u diskoteku. Tako je marihuana, bar na Balkanu, postala najjeftinija zabava u gradu. Međutim, iste one okonosti koje su dovele do njenog brzog širenja – jednostavna proizvodnja, širok spektar ponude i niska cena – dugo su je činile neprivlačnom za organizovani kriminal, pre svega zbog niske profitne stope. Ali, u drugoj polovini devedesetih, mali odgajivači morali su da ustuknu pred novim, moćnim konkurentom.

Skadarska veza

PLANTAŽE: Skupa kontrola

Nakon višedecenijske izolacije pod Enverom Hodžom i burnog tranzicionog perioda koji nije doneo očekivano blagostanje, Albanija je oko 1997. konačno našla sebe kao glavnog proizvođača marihuane, i kao takva se ustoličila ne samo u regionu već i u Evropi. Kanabis se najpre gajio mahom na jugu zemlje, da bi se plantaže uskoro proširile na celu Albaniju, sve do Skadra. "Trava" na plastu, u Albaniji, kod primarnog proizvođača vredi između petnaest i dvadeset evra po kilogramu. Ta cena mu omogućava prihod između tri i četiri hiljade evra po hektaru, desetak puta veći od prihoda od uzgajanja konoplje za industrijske potrebe, ili bilo koje legalne kulture. Praktično jedina investicija jesu oranje i drljanje, pa je proizvođač više nego zadovoljan prihodom, naročito zbog odsustva bilo kakvih zakonskih ograničenja shodno anarhiji i korupciji koje u toj zemlji vladaju. Godišnji prihod od uzgajanja kanabisa procenjuje se na oko 40 miliona dolara, a do koje mere je to uzelo maha vidi se iz činjenice da je Albanija 2000. imala ozbiljne probleme da dobije Studiju o izvodljivosti upravo zbog loših rezultata u suzbijanju proizvodnje marihuane. Iako su albanske vlasti samo u 2003. godini zaplenile oko 14 tona marihuane, Evropska unija u svom prošlogodišnjem izveštaju konstatuje da one još ne čine dovoljno na ovom polju. Najveći deo transporta ka bivšoj Jugoslaviji odvija se čamcima preko Skadarskog jezera, a zatim kroz Crnu Goru ka Bosni i Srbiji. Marihuana namenjena kosovskom tržištu ide preko porozne granice preko Prokletija.

Tako je od 1997. bivša Jugoslavija preplavljena potentnom i jeftinom travom "albankom", koja je za kratko vreme uspostavila monopol na tržištu. Ovo je potrajalo sve do ranih dvehiljaditih, kada ovaj izvor počinje da presušuje, ali ne zbog loše žetve, već zbog toga što su se izvori preorijentisali na unosnije zapadno tržište. Gram "albanke" na Kipru ili u Italiji u jeku turističke sezone dostiže cenu od osam evra, dok se nigde na Balkanu ne može prodati za više od nekoliko evra. "Do pre neku godinu nisi mogao da nabaviš ništa osim ‘albanke’ a sad i kad je ima, to su neke strnjike i buđ", kaže Ž., beogradski diler srednje kategorije. S druge strane, "albanka" se odnedavno nalazi na meniju amsterdamskih kofi-šopova (legalnih prodavnica kanabisa), doduše rangirana daleko ispod kvalitetnih i skupih domaćih i egzotičnih sorti.

Jedino drugo područje u Evropi u kome se marihuana gaji za izvoz je Hercegovina, koja uglavnom snabdeva hrvatsko tržište. S jeseni, pred berbu, u blizini Čapljine bujni zasadi marihuane lepo se mogu videti sa puta, mada će vas lokalno stanovništvo upozoriti da im ne prilazite, jer se uzgajivači od lopova brane nagaznim minama, a u vreme berbe i snajperima. Kilogram obrane marihuane u Hercegovini košta oko 500 evra, a u količinama preko pedeset kilograma znatno manje.

Istoričare i sociologe možda će zanimati činjenica da se, petnaest godina posle Titove smrti, hašiš od pre neku godinu vratio na eksjugoslovensko tržište, mada je ponuda mnogo manja, a cene više.

Povratak domaćice

GENETIKA U KUĆNOJ RADINOSTI: "Oplemenjen" kanabis

Tako se posle dugogodišnje dominacije hašiša i kratkotrajne vladavine "albanke" tržište jugoistočne Evrope vratilo proizvodnji za sopstvene potrebe, odnosno popularnoj "domaćici". U međuvremenu su i ovdašnji odgajivači naučili ponešto od Holanđana, pa su od uvoznog semena zapatili kvalitetnije sorte. Jedan četrdesetogodišnjak, koji kaže da već više od dvadeset godina gaji marihuanu za lične potrebe i prodaju, kaže da je to neizvestan posao. "Koristim seme dobijeno ukrštanjem skanka i kolumbijske sansemilije, ali to je pravi genetski pingpong – nikad ne znaš šta će da izraste", kaže on. "Ponekad bude jako dobro, a nekad ništa ne valja." Dodatni problem predstavlja to što se trava za pušenje dobija isključivo od cvetova ženskih biljaka, dok je količina THC-a u muškim neznatna, a kog su biljke pola vidi se tek pred berbu. Pomenuti odgajivač kaže da prosečno odgaji desetak stabljika godišnje, a da svaka daje prinos od 300 do 400 grama. Iako godišnje ostvaruje prihod od nekoliko hiljada evra, tvrdi da se ovim poslom bavi više iz entuzijazma nego zbog novca.

Tu dolazimo do suštine problema kanabisa na Balkanu: iako je reč o najprisutnijoj drogi, teško je tvrditi da je promet marihuane i hašiša u ovom delu sveta deo priče o organizovanom kriminalu, pogotovo ako se uporedi sa tržištem opijata i kokaina. U izveštaju projekta CARPO, ("Razvoj pouzdanih i funkcionalnih policijskih sistema, jačanje borbe protiv glavnih kriminalnih aktivnosti i jačanje policijske saradnje"), koji zajednički finansiraju Savet Evrope i Evropska komisija, stoji sledeće: "Proizvodnja droge nije povezana s organiziranim kriminalom i njome se više bave manji individualni proizvođači za lokalnu upotrebu."

Domaći zakonodavci, međutim, ne misle tako, jer se u Srbiji ne pravi nikakva razlika između lakih i teških droga, a promenama u Krivičnom zakonu iz 2003. godine posedovanje bilo koje ilegalne droge postalo je krivično delo, što do tada nije bio slučaj: kažnjavala se samo proizvodnja i prodaja. Tako dolazimo do paradoksa da mlađi punoletnik (do 21. godine) uhvaćen sa "džointom" u diskoteci dobija istu kaznu kao da su mu našli kilo heroina. U stvari, lako može da mu se desi da prođe gore od trgovca heroinom, jer iza krupnih dilera obično stoji krupan kapital i veze, a podmićeni sudija će strogost isterivati na sitnom prekršiocu.

Ni u ostalim republikama bivše Jugoslavije, kao ni u Bugarskoj i Rumuniji, lake i teške droge se ne tretiraju razlilčito. Tako je u maju ove godine sud u rumunskom gradu Konstanci osudio jedan bračni par koji je u svojoj bašti proizveo oko 300 grama marihuane za prodaju na po tri godine zatvora – istu kaznu koja je izrečena dvojici Rumuna kod kojih je nađeno 2,5 kilograma heroina. Trafikantima heroina je, međutim, kazna preinačena u uslovnu, dok su odgajivači marihuane još u zatvoru.

Osim što ovakav tretman predstavlja očiglednu nepravdu, zakonsko svrstavanje kanabisa u istu kategoriju sa teškim drogama kao što su heroin i kokain ometa ionako preopterećenu policiju. Potpukovnik Radišić iz beogradskog SUP-a kaže: "Dnevno imamo po deset zaplena marihuane i zaista, s obzirom na to koliko ljudi imamo, gubimo i energiju i vreme na to. Ovo odeljenje je predložilo da se po opštinskim stanicama policije odredi po nekoliko ljudi koji bi ‘radili’ samo marihuanu da bismo se mi posvetili, uslovno rečeno, teškim drogama kao potencijalno opasnijim. Marihuane zaplenjujemo oko 200 kg godišnje, a heroina između sedam i šesnaest."

Ne osporavajući zvaničan stav naučne zajednice i zakonodavstva da je kanabis štetan po zdravlje, bilo bi svrsishodno pronaći način da se policijski i pravosudni resursi rasterete gonjenja rekreativnih uživalaca kanabisa kako bi se usredsredili na heroinske i kokainske kartele.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net