Knjige koje nedostaju >

Imaginarna biblioteka

Homerov Margit, Platonove Pesme, Aristotelova Poetika IIo komediji, Njegošev Gorski vijenac, drugi deoŠaljive zgode Vuka Mićunovića i Vojvode Draška u Mlecima, Sin Don Kihotov Miloša Crnjanskog ili od istog pisca Dnevnik o Čarnojeviću, spaljena verzija ili Šesta knjiga Seoba, Pekićeva Srebrna ruka, Bajronovi Memoari, ili Gogoljeve Mrtve dušedrugi deo, samo su neki od naslova koje verovatno nikada nećete pročitati

Za današnjeg čitaoca, veliki broj knjiga zauvek je izgubljen. Knjige su nestajale kroz vreme najčešće zbog nepostojanosti materijala na kojem su pisane i loših uslova u kojima su čuvane, zbog pomahnitalih careva ili religioznih fanatika koji su ih masovno spaljivali, a bilo je slučajeva da su to činili i sami pisci. Neka dela su ukradena, druga jednostavno zaturena. Neka nikada nisu napisana, ali i ona postoje na svoj način, kao genijalne ideje i prevelike ambicije, strašna odricanja ili tiha odustajanja. Sve su proglašene nestalim i sve se ređaju s onu stranu polica svetske književnosti. Ostale su samo beleške o njima.

Pored Ilijade i Odiseje, Homer je napisao, tako kažu, i treći, šaljivi ep, koji se zvao Margit ili, u prevodu, Budala. O njegovom junaku Margitu zna se toliko da je bio iz bogate porodice, da nije umeo da računa s brojevima većim od pet, da nije znao ni da su ga u stomaku nosili majka ili otac, i da je prve bračne noći ispao magarac jer nije smeo da pipne svoju ženu plašeći se da ga ova posle ne tuži roditeljima... Pesmu je činio niz pikarskih priča o Margitovim budalaštinama, a Aristotel ju je smatrao jednako vrednom kao i druga dva Homerova dela. U svojoj Poetici, koja važi za fundamentalni tekst u književno-teorijskim i estetičkim izučavanjima, obaška što je to prvo teorijsko delo u celosti posvećeno umetnosti, Aristotel kaže da „kako Ilijada i Odiseja stoje prema tragediji, tako Margit stoji prema komediji", te da je Homer u Margitu dao dramski oblik smešnom. Ali mi, nažalost, ne znamo šta bi bila definicija smešnog, budući da je drugi deo Aristotelove Poetike, koji je bio posvećen komediji, izgubljen. U romanu Ime ruže Umberto Eko se bavi sudbinom ove knjige: "Svaka Aristotelova knjiga uništila je deo znanja koje je hrišćanstvo vekovima prikupljalo", kaže starešina čuvene manastirske biblioteke, i zato su, od svih zabranjenih knjiga, samo stranice Poetike 2 bile premazane otrovom pa ih je bilo nemoguće prepisati. Toliki je bio strah od smeha, kaže Eko. Tako smo ostali i bez prvog komičkog teksta i bez prve teorije o komičnom. Ova vrsta gubitka bi se mogla odnositi i na našu kulturnu baštinu kad bi se ispostavilo kao tačno da je Petar Petrović Njegoš navodno napisao i drugi deo Gorskog vijenca sa šaljivim zgodama Vuka Mićunovića i vojvode Draška u Mlecima.

NESTALE KNjIGE: Prema jednoj priči, Ptolomej III, osnivač Aleksandrijske biblioteke i začetnik modernog bibliotekarstva, prvo je bio vladar, a tek onda esteta. Zbog njegove potrebe za posedovanjem, potrebe rukovođene pre svega tržišnim razlozima, ostali smo bez Eshilovih dela. Evo kako se to desilo. Pošto je po Ptolomejevom naređenju urađena katalogizacija svih knjiga, ustanovljeno je da velika, u Starom svetu nadaleko čuvena Aleksandrijska biblioteka ne poseduje prepis nijedne Eshilove drame. Bio je to popriličan gaf i Ptolomej je odmah kontaktirao Grke koji su čuvali jedini primerak Eshilovog opusa. Počeli su pregovori. Grci su se cenjkali, ali Ptolomej je ostajao uporan. Na kraju su se složili da svici budu doneseni u Aleksandriju, gde će se prema njima sačiniti kopije a, kao depozit, Grci su dobili 15 srebrnih talenata što je tada predstavljalo neverovatnu sumu novca. Ali ne i za Ptolomeja. Kad su rukopisi pristigli, naredio je da se kopije ne prave, a da se svici Grcima nikad ne vrate. Da bi pročitali Eshila sada su svi morali da dolaze u Aleksandriju. Turizam je cvetao, sa njim trgovina i, naravno, ugled carstva. Ali, cela Aleksandrijska biblioteka je kasnije spaljena, a sa njom i jedini zapis Eshilovih dela na svetu.

I inače je u vezi sa grčkim tragičarima, statistika deprimirajuća: od 99 Eshilovih drama sačuvano je (ipak nekako) sedam koliko je ostalo i od Sofoklovih 130, a od skoro 90 Euripidovih preživelo je samo 18.

Prelazak na pergament i, kasnije, otkriće štampe, usporili su proces nestanka knjiga čemu je doprinela i savremena organizacija biblioteka, te moderno izdavaštvo i distribucija, pa su razlozi za potonja gubljenja imali drugačiju, skoro bizarnu prirodu.

ZAKOPANO BLAGO: Izvesne rukopise Gistava Flobera otkriće možda neke naredne generacije kao arheološku iskopinu par excellence. Moraće da urade baš tako, jer ih je sam pisac 1871, kada je pruska armija ušla u Francusku, zakopao u svojoj bašti. Umro je deceniju kasnije, posle čega je kuća bila razrušena. Da li je u međuvremenu iskopao kovčeg s blagom nije poznato ali, budući da je bio od onih pisaca koji se teško rastaju od svake svoje napisane reči, ovo samootuđenje u najmanju ruku čudi. Nagađa se da su u kovčegu pohranjene oštre satire na ondašnje francusko društvo ili delovi romana o savremenom Orijentu koji je Flober planirao da napiše. Možda je bila reč i o beleškama za roman o vremenu Drugog carstva ili pak o sinopsisu za Spiralu, veliku novelu o ludilu. Sva je prilika da je strah bio jedini razlog koji je naterao Flobera da se lati lopate. Ostalo je na tome da ko pre potkopa betonske dokove u Ruanu, njemu Floberova kutija.

Stih "kiša meko pada na grad" pripada Rembou, ali ne i nekoj od njegovih sačuvanih pesama. Imamo ga samo kao epigraf koji je Pol Verlen namenio jednoj od svojih zbirki. Taj podatak, pored ostalog, upućuje na mogućnost da su postojala Remboova dela o kojima ništa ne znamo. To ubeđenje potkrepio je, posle Remboove smrti, njegov školski drug. On je priznao da je imao beležnicu sa 50 ili 60 ranih Remboovih pesama, ali da ju je, u nekoj selidbi, zaturio. Sećao se, ipak, jedne pesme, tačnije jednog stiha, ali i njega samo kao kroz maglu: "guske i patke lepeću krilima u blatu kokošinjca".

Danas verovatno zvuči sumnjivo tvrdnja da postoje lopovi koji kradu knjige. Ne zbog lopova, nego zbog knjiga. Nekada se, međutim, dešavalo i to. Ernestu Hemingveju ukrali su iz hotelske sobe u Švajcarskoj 1922. kofer sa hrpom neobjavljenih rukopisa. Hemingvej je kasnije tvrdio da bi rado otišao pod nož kad bi mu operacija garantovala trajno uklanjanje sećanja na taj dan. Kažu da su sva Hemingvejeva kasnija dela nastala kao rekonstrukcija onih koja su mu ukradena. Između ostalog, ukraden je i rukopis romana o Prvom svetskom ratu.

SPAljENE KNjIGE: Ono što je poštedelo vreme, nije lomača. Prvo poznato spaljivanje knjiga dogodilo se još u petom veku pre nove ere na atinskom trgu. Goreo je spis O bogovima, koji je napisao Protagora, optužen za bezbožnost. Međutim, ostalo je zapisano da se najsvirepije spaljivanje, koje se pretvorilo u totalni zločin, dogodilo u Kini u trećem veku pre nove ere. Na vlast je došla dinastija Ćin, za čije vreme je, između ostalog, započeta i gradnja Kineskog zida. Prvi njen imperator naredio je da se sve postojeće knjige spale. U njegovom je ludilu izgleda ostalo neko zrnce razuma, pa je dao da se sačini po jedna kopija od svakog dela i to samo za njegovu ličnu biblioteku. Ulice je potom prekrio gust dim sa lomača. Onaj ko bi nepodobne knjige samo spomenuo, bio je pogubljen. Obuzet fatalnom fiks-idejom, imperator je na kraju zapovedio i da se 260 sledbenika Konfučijevog učenja živi zakopaju u masovnoj grobnici kako, po sećanju, ne bi ponovo ispisali dela svog učitelja. Ona su, nekim čudom, ipak sačuvana, sva osim Knjige o muzici.

Prvi pisac koji je spalio svoje rukopise bio je Platon. Taj nemilosrdni cenzor i kritičar umetnosti, u svojoj mladosti je i sam pisao pesme, ali kada je upoznao Sokrata, sve ih je spalio. Ne žaleći nimalo, na grob svoje poezije udario je podrugljivi epitaf: „Dođi Hefeste, amo, jer Platon nešto te traži." Sasvim solidan recept kako od pisca postati kritičar, ili kako naučiti da čitaš samog sebe.

Mnogo godina kasnije lord Bajron doživeo je da mu rukopis spali izdavač, zbog čega njegovi Memoari nikad nisu ugledali svetlost dana. Bili su žigosani kao štivo koje zaslužuje da bude čitano jedino u bordelu. Iako je Bajron pisao izdavaču da u knjizi nema ličnih ispovesti koje bi štetile javnom moralu, a pogotovo ne priče o incestuidnom odnosu sa polusestrom Avgustom, koja je kao trač ionako već kružila gradom, sve je bilo uzalud. Neki smatraju da bi ovo delo, da je ostalo sačuvano, bilo u rangu sa Rusoovim Ispovestima.

Kao pornografska, pesimistična ili preobilna bila je svojevremeno proglašena i knjiga Miloša Crnjanskog Dnevnik o Čarnojeviću. Roman je, doduše, objavljen 1921. u izdavačkoj kući Sveslovenska knjižarnica M. J. Stefanovića, ali u znatno skraćenoj verziji. I dan-danas se sa sigurnošću ne može reći koliko toga nedostaje, ko je izvršio skraćenja i gde je ono što u štampu nije ušlo. Crnjanski kaže da je u izvornoj verziji roman imao 12 do 15 štamparskih tabaka, ali je objavljeno izdanje iznosilo tek pet tabaka, i to sa pomešanim poglavljima za šta je bio odgovoran Stanislav Vinaver koji je vršio korekturu knjige. Crnjanski je, u besu, pred Petrom Dobrovićem, koji se "tome grohotom smejao", spalio izostavljene delove Dnevnika.

Nešto slično se desilo i sa najpoznatijim i jedinim završenim romanom Bore Stankovića. Nečista krv objavljena je u piščevom izdanju i to uz pomoć oglašene pretplate. Prikupljeni novac bio je dovoljan za štampanje samo 16 tabaka, ali pošto je rukopis bio duži, Stanković ga je skratio za dva. Kad je roman izašao, kritika ga je prihvatila s oduševljenjem, doduše s jednom, možda minimalnom, ali svakako ne i zanemarljivom zamerkom, koja se, gle čuda, ticala same završnice. Svi su znali da je roman skraćen i o tome se onda mnogo pisalo. Ali kako je vreme odmicalo, a sećanje na ovaj iznuđeni gubitak jenjavalo, recepcija romana prestala je da se bavi nestalim završetkom. Ne samo da o tome više nije bilo spora, nego se smatralo da, tako kako jeste, upravo i treba da bude. Jer, ako je pisac roman umeo da počne, valjda je, doduše u vanrednim okolnostima, umeo i da ga završi.

Zbog loše kritike Isidora Sekulić je takođe spalila jednu svoju knjigu. Nakon pojave studije Milovana Đilasa „Legenda o Njegošu", u kojoj se kritikuje Isidorino delo Njegošu knjiga duboke odanosti, spisateljica je već napisani drugi deo svoje studije bacila u peć. Prva srpska žena akademik svedoči da se bila prepala da je ne uhapse i da je, ako do toga dođe, bila spremna da se obesi.

Iako nije potvrđeno, smatra se da su izdavači odgovorni i za to što se u drugoj knjizi sedmotomnog Zlatnog runa Borislava Pekića nije našla priča o ljudožderstvu u Beogradu u XVI veku. Taj je deo, navodno, na zahtev urednika Prosvete, sam pisac izbacio zbog čega se kasnije strašno kajao.

Međutim, najpotresnije samospaljivanje u istoriji svetske književnosti jeste Gogoljevo spaljivanje drugog dela Mrtvih duša. Gogolj je radio na njima skoro deset godina i prvi deo je, prema njegovim rečima, trebalo da bude samo „doksat uz dvorac koji je planiran u kolosalnim razmerama". Zapadajući, međutim, u religiozni misticizam i razdiran sumnjom u vrednost svega što je napisao, Gogolj će spaliti ovu knjigu i to nekoliko puta. Konačni obračun dogodio se jedne februarske noći. Pisac je pozvao slugu da upali vatru. Jedan po jedan, listove je gutao plamen. Pošto je sve bilo gotovo, prekrstio se, poljubio užasnutog mladića u čelo i srušio se jecajući. Prestao je da jede i posle devet dana je umro. Drugi deo Mrtvih duša trebalo je da bude životno delo Nikolaja Vasiljeviča Gogolja, ali se, kako je neko zapisao, pretvorilo u „podvižničku ćeliju u kojoj se on mučio i patio sve dotle dok ga mrtvog nisu izneli iz nje".

Onako kako je pisanje okončao, tako ga je i započeo. Prvo delo, koje je objavio pod pseudonimom, Gogolj je, posle nepovoljnih kritika, uništio. Povukao je sve primerka poeme Hans Kiheljgarten iz knjižare i spalio ih. Krize su bile redovna pojava u Gogoljevom životu, a stvaralačke neuspehe doživljavao je kao kaznu za „grešno ismevanje svojih bližnjih". Gogolj je planirao da napiše i treći deo Duša, ali tu ideju nikad nije realizovao, pa je i to još jedna njegova knjiga koja je za nas ostala izgubljena.


 

Izgubljena dela Miloša Crnjanskog

Izgubljena dela Miloša Crnjanskog

Nesrećna sudbina zadesila je mnoge rukopise Miloša Crnjanskog. Zbirka koju je u leto 1912. godine Crnjanski sačinio od pesama pisanih u Temišvaru, nije objavljena u časopisu "Bosanska vila", što je bila piščeva "intensija". Tadašnji urednik "Vile" Kašiković, hvaleći pesme istovremeno se i ljutio zbog njihove preterane sentimentalnosti. Objavljena je samo U početku beše sjaj. "Ekstravagancija. Meni sad neprijatna", napisao je Crnjanski nekoliko decenija kasnije. Ostatak pesama je izgubljen. Mladi Crnjanski je svojevremeno poslao Narodnom pozorištu jednu dramu u stihovima Prokleti knjaz (sadržaj je bio takozvano pravo prve noći, ius primae noctis), a posle nekoliko meseci dobio je i odgovor, "kratak, okruglo, na ćoše". Ni u "Brankovom kolu" iz Sremskih Karlovaca 1913. nije objavljen njegov prvi roman Sin Don Kihotov, kao što je mladom piscu obećano. Oba rukopisa su izgubljena. Za razliku od svog romana prvenca, Prokletog knjaza, toga mu, kaže pisac, nimalo nije bilo žao.

Crnjanski je imao nameru da napiše šest knjiga Seoba. "Oluja jednog vremena", rekao je, "nije mogla da me ne uzbudi." "Treća knjiga", prema svedočenju samog pisca, "prikazuje doba Prvog ustanka, sudbinu dva Srbina iz Austrije, oficira koji su prešli u Srbiju i bunili se protiv upotrebe ustanika za poljske radove Stevana Sinđelića. Bojeći se tog duha pobune", navodi dalje on, "Veljko ih je po naređenju Karađorđa obesio o jednu krušku. Četvrta knjiga je trebalo da bude o 1848. o prelazu Srbijanaca. Peta o emigraciji kneza Miloša i kneza Mihaila. Šesta, završna, o povratku Isakoviča u Srbiju sa ruskim dobrovoljcima 1876. Isakoviči su se naselili (u mom romanu) u Rusiji, a svoje naselje zvali Rajevka. Otuda, poreklom, pukovnik Rajevski se, u mom završnom romanu, vraća u svoju zemlju sa ruskim dobrovoljcima i gine pri napadu, posle bitke kod Šumatovca. Išao je na čelu trupa bez oružja, sa štapićem u ruci – hteo je da pogine." Dve napisane knjige ostale su, kako pisac kaže, kao "ruina od šest neostvarenih romana".

Nakon piščeve smrti, jedan je lopov, kako svedoči Vidosava Crnjanski, odneo iz njihovog stana u Mekenzijevoj ulici neobjavljene rukopise: englesku verziju Romana o Londonu, The Shoemakers of London, zatim dela Juhahaha, Espana, dramu Gundulić i još nekoliko manjih spisa. O njihovoj sudbini ništa ne zna.

Borislav Pekić će ostati zapamćen, između ostalog, i po tome što je iza sebe ostavio popriličan broj zamišljenih ili čak i započetih knjiga koje kasnije nikada nije napisao, odnosno završio. Jedna od njih je svakako i roman-hronika "Srebrna ruka", za koji je primarnu inspiraciju našao u ikoni Presvete Bogorodice Trojeručice Hilandarske. U bogatoj Pekićevoj zaostavštini sačuvan je, pored ostalih spisa u vezi sa ovim romanom, i sinopsis sačinjen na dvadesetak kucanih strana, u kojem se roman označava kao hronika, mesto radnje kao "Vizantija ili Istočno rimsko carstvo", a vreme radnje kao "osmo stoleće, od 717. do 802. godine posle Hrista". Tema bi, po Pekiću, trebalo da bude "utvrđivanje autorstva ikone Bogorodice Trojeručice", a sadržinski okvir predstavlja "rekonstrukciju ikonofilsko-ikonoklastičnog građanskog rata". Kako čitamo u tekstu Vladete Jankovića "Planovi i pripreme za nenapisani roman ‘Srebrna ruka’" (Spomenica Borislava Pekića, SANU, Beograd, 2002), autor u uvodu za sinopsis još kaže i to da će hronika biti sastavljena iz osam delova, a beleži i svoju nameru da završeno delo posveti Mirku Kovaču i Slobodanki Matić. O tome zašto Pekić ipak nije napisao ovaj roman Janković kaže sledeće: "Najzad – i nama se čini da smo tu najmanje daleko od istine – dopustiva je pretpostavka da je Pekić negde osećao kako su osnovne teme ‘Srebrne ruke’ (umetnost na meti ideološkog diktata, konflikt između autentičnosti i oportunizma u umetnosti, odnosno stvaralački konformizam u vremenima totalitarnih pritisaka) u njegovom dotadašnjem opusu već zauzele dovoljno mesta. Kod tolikih novina i netaknutih ideja koje su ga zaokupljale, kao da je Borislavu Pekiću, osim vremena, nedostajala i istinska stvaralačka motivacija za planirani roman-hroniku ‘Srebrna ruka’." Dodajemo, kao još jedan od mogućih razloga, i to što je Pekiću, po sopstvenim rečima, istraživački deo posla bio najvažniji i najinteresantniji, zanimljiviji i od samog pisanja.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net