Godišnjice - 50 godina od smrti Josipa Slavenskog >

Istina zvuka

Ovog meseca navršava se pedeset godina od smrti Josipa Slavenskog. Na zgradi u Beogradu u kojoj je živeo nedavno je postavljena spomen-ploča na kojoj piše sve ono što o njemu treba da se kaže – "veliki kompozitor"

Iz legata Josipa Slavenskog

Organizatori obeležavanja 50. godina od smrti kompozitora Josipa Slavenskog bili su u nedoumici šta da napišu na spomen-ploči postavljenoj tim povodom na zgradi u Svetosavskoj 33, u kojoj je Slavenski živeo. Da li "hrvatski" ili "srpski" kompozitor Josip Slavenski? Obe odrednice i jesu i nisu tačne: Slavenski se 11. maja 1896. godine rodio u Čakovcu, ali se 1924. godine preselio u Beograd da se u Hrvatsku više nikada ne vrati; svoja najbolja dela komponovao je u Beogradu, ali ona moguće ne bi bila takva kakva jesu da u njima nema Hrvatske; rođen je s prezimenom Štolcer, ali ga u skladu sa svojim stavovima 1930. godine menja u Slavenski.

Nakon rasprave, izabrana je treća, jedina tačna i primerena odrednica: "veliki kompozitor, Josip Slavenski".

Ovoj osnovnoj odrednici njegovi biografi dodaju još mnoge. Ana Karlović navodi da je bio "obdaren izuzetnim čulom sluha pomoću koga je dosezao do najdubljih, već ugaslih slojeva folklora, strasni planinar i radoznali astronom", kompozitor kome "klavir nije bio potreban jer je čuo sve u sebi, stvaralac čija su dela pobuđivala pažnju Bartoka, Riharda Štrausa i Šenberga, kao i svetskih dirigenata, muzički tumač Kant-Laplasove teorije o postanku svemira, tvorac eksperimentalnih dela, posvećeni pedagog". Pavle Stefanović je ocenio muziku Slavenskog kao "preuranjenu i zakasnelu", objašnjavajući da Slavenski među prvima u Evropi "uvodi načelo bitonalnosti i politonalnosti" i ističe da je posledica tog načela "znatno narušavanje lepote u klasičnom i tradicionalističkom značenju tog veoma artificijelnog i apstraktnog pojma". Sanja Grujić muziku Slavenskog opisuje kao "folklorni ekspresionizam". Ana Kotevska, direktor Legata Josipa Slavenskog, kaže da ga je Nikola Hercigonja opisivao kao čoveka "nogama duboko u zemlji zbog folklora, a glavom na nebu zbog zvezda".

Danas se u Legatu Josipa Slavenskog čuva njegova radna soba, biblioteka i prepiska – 1099 pisama na jedanaest jezika. "Note su na Fakultetu muzičke umetnosti, pokušaćemo sve da budu dostupne i na CD-u. Trebalo bi da uskoro objavimo i biografiju koju je Milana Slavenski pisala o svom suprugu. Izdavanje njegovih sabranih dela, koja su više od deset godina objavljivali Udruženje kompozitora Srbije i Društvo skladatelja Hrvatske, prekinuto je početkom devedesetih", kaže Ana Kotevska, direktor Legata. U Čakovcu se od 1974. godine održava muzički festival "Josip Štolcer Slavenski". Ana Kotevska smatra da se, u svetlu naše nemarnosti prema vrednostima, može reći da Slavenski ni u Srbiji nije zapostavljen: "Muzičari i orkestri ga imaju na repertoaru, interesuju se i strani umetnici, ove godine su na Bemusu izvedena dva njegova dela, a i Međunarodni skup organizovan povodom pedesetogodišnjice njegove smrti počeo je i završiće se koncertom. Ističem završni koncert učenika Muzičke škole ‘Josip Slavenski’. Jasno je zašto je važan."

DUH MUZIKE: Rođenjem slavnog kompozitora, međutim, bilo je predodređeno da on bude pekar. Podrazumevalo se da će najstarije dete i jedini sin Josipa Štolcera, čakovačkog pekara i u slobodno vreme citraša, nastaviti očevim stopama. Josip je ispunio očekivanje, ali je uz zanat nasledio i očev dar za muziku. Otac ga je u ranim godinama naučio notama, a majka Julija mu je prenela ljubav prema međimurskim i starim hrvatskim pesmama i nastojala da mu nabavi što više udžbenika. "Uvek sam se trudio po želji moje dobre majke da se usavršavam, a po ocu da budem muzičar", zapisao je Slavenski nekoliko dana pred smrt. Kraj osnovne škole dočekao je između pekarske peći i nota. "Dok kisne testo, ideš van i gledaš zvezde i u meni se onda probudila neopisiva znatiželjnost za sve što se događa, sa večitim pitanjem: zašto? To je probudilo u meni duh saznavanja istine, razumevanje prirodnih znakova, ukratko, veliku ljubav za umetnost i nauku."

Tada nije mogao da je ostvari, zato što se upravi varaždinske gimnazije nije dopalo Štolcerovo javno demonstriranje protiv plaćanja obavezne školarine. Umesto gimnazijalac, postao je pekarski kalfa u rođakinoj pekari u Varaždinu. Ispostavilo se, međutim, da je to bio dobar izbor. Zapazio ga je tamošnji kompozitor i pedagog Antun Štur i podario mu prvo stručno obrazovanje. Pomagao mu je pri upisu u Muzičku školu Hrvatskog glazbenog zavoda, ali su Štolcerovi radovi negativno ocenjeni a njegova molba za stipendiju odbijena zato što nije rođeni Varaždinac. Međutim, i to je, može se reći, bila srećna okolnost, zato što se uz novčanu pomoć nekoliko imućnih Varaždinaca Štolcer 1913. godine upisuje na Konzervatorijum u Budimpešti. Prehranjivao se radom u pekari i darežljivošću prijatelja svojih varaždinskih mecena.

Josip Slavenski (1896-1955)

BALKANOFONIJA: U Budimpešti je upoznao kompozitore Belu Bartoka i Zoltana Kodalja. Za prepisivanje njihovih beleški folklorne muzike s terena dobija skromnu novčanu nadoknadu i veliko iskustvo. "Vrlo je vjerovatno da je upravo taj neposredni i praktični kontakt s pučkim glazbenim tekstovima produbljivao Štolcerovu prirodnu sklonost k ovom idiomu i znatno utjecao na početke njegova skladateljskog sazrijevanja", zapisala je Eva Sedak, pisac biografije Josipa Slavenskog. Početak Prvog svetskog rata prekida njegove studije u Budimpešti, a kraj ga vraća u Čakovec, odnosno među prijatelje u Varaždin. Decembra 1918. godine, s delegacijom iz Međimurja, u Beogradu je pokušavao da taj kraj spoji sa Kraljevinom Srba, Hrvata i Slovenaca. Tada prezimenu Štolcer dodaje novo – Slavenski, objašnjavajući da to odgovara slavenskom karakteru njegove muzike. (Zvanično postaje samo Slavenski 1930. godine, a pet godina kasnije iz rimokatoličke prelazi u pravoslavnu veru.) Tada je već napisao svitu za klavir Sa Balkana, Balkansku pjesmu za glas i klavir, Voda zvira iz kamena, zahtevno horsko delo, jedno od njegovih remek-dela.

Prvi uspeh, Nokturno za orkestar u izvođenju Zagrebačke filharmonije, doneo mu je finansijsku pomoć i ostvarenje velike želje: školovanje na Konzervatorijumu u Pragu. S tom diplomom, nakon trogodišnjeg školovanja, postaje nastavnik teoretskih predmeta na nižoj i srednjoj školi Kraljevske muzičke akademije u Zagrebu. Počinje "1924. godina, godina otkrića Josipa Slavenskog", kako je napisao tada čuveni muzikolog A. Ajnštajn povodom uspeha Prvog gudačkog kvarteta na Danima kamerne muzike u Donaušingenu, najplodonosnija godina Slavenskog. Tada, istina, dobija i otkaz, iznenada se seli u Beograd i zapošljava u Muzičkoj školi (danas "Mokranjac"). Po rečima kompozitorove supruge Milane, "muzički svet u Zagrebu, oni koji prate muziku, potekli iz viših društvenih slojeva odgajani na klasici (i ne samo u muzici), gledali su s visine na međimursko plebejstvo mrgodeći se na nesuvislog koji tresne disonancom i notno i usmeno, dok se u Beogradu sve gradilo od početka, neopterećeno konzervativnim, nesputano ukorenjenim, teško uklonjivim".

Nov elan rezultira mnogim kompozicijama i iznenadnim odlaskom u Pariz. Tamo mu jedna od najuglednijih izdavačkih kuća na svetu,"Šot", čiji su čelnici oduševljeni njegovim Prvim gudačkim kvartetom, otkupljuje za 10.000 franaka autorska prava. Period uspeha nastavlja izvođenje horova "Molitva dobrim očima" i "Ftiček veli" na festivalu u Donaušingenu 1926. godine – publika ih je tražila na bis. Ženi se Milanom Ilić, po Evi Sedak "slobodoumnom, izvrsno školovanom i samostalnom djevojkom za koju je udaja za pekarskog došljaka iz Međimurja u ono vrijeme bila čin građanske hrabrosti koliko i ljudske privrženosti". Milani posvećuje svite za klavir Pesme i igre sa Balkana koje prerastaju u Balkanofoniju.

Orkestarska svita Balkanofonija i kantata Religiofonija, kasnije nazvana Simfonija Orijenta, smatraju se najvećim kompozicijama Josipa Slavenskog. Odmah nakon beogradske premijere Balkanofonije 1928. godine, njegov izdavač "Šot" pobrinuo se da partitura stigne do velikog dirigenta Eriha Kleibera. Izveo ju je u Berlinu, na matineji i na večernjem koncertu – oba puta s izvanrednim uspehom. U sledećih deset godina Balkanofonija je izvedena 83 puta, po celom svetu. Religiofonija se prvi put čula 1934. godine u Beogradu. Bio je to šok za sredinu. Poslednji stav Pesma radu uznemiruje vlasti i policiju, a osnovnu zamisao da "svaka religija ima svoj krik nebu" nisu shvatili čak ni levo orijentisani, inače skloni Slavenskom, dok je nekonvencionalnost muzičkog pisma i akcenat na nearijevskim sadržajima budio podozrivost onih drugih. Skladno s ukusom dolazećeg nacizma, "Šot" odbija da štampa Religiofoniju zbog muzike Jevreja i budista u njoj. Time se ujedno prekida saradnja "Šota" i Slavenskog. U pismu Rikardu Švarcu 1936. godine piše: "Bio sam zaprepašćen kada sam doznao da Češka filharmonija me bojkotira jer sam čeho-fob a u Nemačkoj da sam Jevrejin!!! Neki konservativci sugeriraju da su moja dela haotična, a neki bajagi napredni citiraju moje za školsku decu improvizirane horove da sam nazadnjak. Međutim, ja kao muzičar ispovedam istinu! Za mene je čista oktava isto važna kao moj najhaotičniji hyperzvuk, kad ilustrujem pagane ili budiste ili Makedonce, ja kao kakav medijum dajem taj štimung to jest zvučnu istinu i razume se da otuda tolike zabune i kontradikcije za one koji misle da sve treba klasificirati prema udobnim šablonima."

UTICAJ ZVONA: Sledi vreme potpuno novog zvuka, i za Slavenskog i za našu muziku. U Frankfurtu je 1937. godine učio elektronske instrumente kako bi dokučio novi tonski poredak po kome bi oktava, umesto na dvanaest, bila podeljena na 53 dela. "Ima više godina kako sam zabavljen proučavanjem prirodnog tonskog sistema (netemperiranog), pod uticajem naše narodne muzike sa Balkana i velikih zvona", piše objašnjavajući Muziku za prirodni tonski sistem. Komponovao ju je za Bosanketov harmonijum, jedan od prvih elektronskih instrumenata, i za četiri trautonijuma, nešto mlađi od Bosanketa, i tri timpana. "Prirodni sistem tonova i električni instrumenti imaju veliku budućnost", zaključio je.

Znak statusnog napredovanja je promena radnog mesta: postaje profesor harmonije i kontrapunkta na tek osnovanoj Muzičkoj akademiji 1937. godine, istina na srednjoškolskom nivou. To je današnja škola "Josip Slavenski". Usred Drugog svetskog rata, 1943. godine, u Beogradu u Narodnom pozorištu izvedena je kamerna muzika koju je komponovao za Plautovu komediju Menehmi. Smatra se da je zbog izleta u komediju kad joj nije bilo vreme, Slavenski nakon oslobođenja morao da se prikloni specifičnim zahtevima socrealizma. Pedesetih godina nastaje zastoj u njegovom stvaralaštvu. Po Evi Sedak, moguće ga je "tumačiti kao posljedicu nedostatne spremnosti da se sudjeluje u restauratorskim tendencijama, dok s druge strane izvire iz neuskladnosti njegove eksperimentatorske znatiželje općem stanju dostupnog materijala".

Bolest je došla iznenada. Planinario je sa društvom po Avali, nije hteo putem nego je krenuo prečicom, trkom, udario u drvo, pao i onesvestio se. U bolnici je otkriveno da je već neizlečivo bolestan. Preminuo je 30. novembra 1955. godine u svom stanu, u Svetosavskoj 33. Orden zasluga za narod dobio je nekoliko dana pre smrti. "Prekasno je", prokomentarisao je. Ostavio je nedovršen Misterium, veliko delo o postanku sveta, i – teleskop na terasi.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net