Intervju - Dr Ivana Mišić >

San na jaslama donatora

"Ekonomski stručnjaci kažu da Srbija 2008. izlazi iz tranzicije. Nije realno očekivati da ćemo uvek imati donacije. Moramo da se suočimo s onim što imamo i koristimo postojeća sredstva", kaže za "Vreme" dr Ivana Mišić povodom odluke Globalnog fonda da ne odobri pomoć Srbiji za borbu protiv HIV/side

Reagujući na tekst iz prošlog broja "Vremena" pod nazivom "Pitanja za Ministarstvo", poziv na razgovor iz Ministarstva zdravlja stigao je zavidnom brzinom. Pitanja objavljena u pomenutom tekstu ticala su se razloga odbijanja Globalnog fonda da produži pomoć Srbiji za borbu protiv HIV/side, ali i odnosa Ministarstva zdravlja prema celom tom problemu iskazanom kroz saopštenje za javnost. Radi hronologije događaja podsetimo se na to da je prvi projekat za dobijanje pomoći Globalnog fonda za HIV/sidu odobren 2002, a prvi novac pristigao je u novembru 2003. godine. U međuvremenu, izmenili su se nosioci ovog projekta. Novi saziv CCM-a, koordinacionog tela projekta, sa ministrom zdravlja Tomicom Milosavljevićem na čelu, formiran je u junu 2004. godine. Međutim, od novembra 2003. kada je novac pristigao, kako je prethodna vlada praktično već bila u odlasku, primat nad rukovođenjem novca preuzeo je Ekonomski institut, kao implementator projekta. Prva donacija, koja je još u toku, iznosi 3,5 miliona dolara. Novi CCM je ove godine sastavio Predlog projekta koji je Srbiji trebalo da donese još sedam miliona evra za dalju borbu protiv HIV/side, no tehnička komisija Globalnog fonda našla mu je mnogo više mana nego prednosti da bi bio odobren. Dodatni problem jeste i to što takva odluka Globalnog fonda dolazi u trenutku kada su se na pleća republičkog budžeta ionako svalili zahtevi MMF-a za restrikcijom, odnosno u trenutku kada će zdravstvo namicati dinar po dinar od svake pakle cigareta do očekivanih milijardu dinara godišnje. No, izgubljena pomoć od sedam miliona evra (oko 600 miliona dinara) i to samo za oblast HIV/side, sudeći prema saopštenju Ministarstva zdravlja i nije bogzna kakav gubitak. Pitanjem kako se objašnjava takav odnos Ministarstva prema donaciji Globalnog fonda započinjemo razgovor sa dr Ivanom Mišić, sekretarom Republičke komisije za borbu protiv HIV/side i sekretarom CCM-a u okviru projekta Globalnog fonda.

DR IVANA MIŠIĆ: Novac koji smo već dobili od Globalnog fonda bio je dobrodošao za Srbiju, jer su njime pokrenute mnoge važne stvari. Naravno da bi bilo lepo da smo donatorska sredstva dobili i ovoga puta, jer bismo nastavili da razvijamo određene aktivnosti. Ipak, do sledećeg konkursa, krajem 2006. godine, imamo vremena da konsolidujemo tehničke nedostatke u projektu i ponovo apliciramo.

"VREME": Zašto povodom odbijanja novog projekta nije ranije zakazana konferencija za novinare, već je dato saopštenje za javnost Ministarstva zdravlja, koje se bavi samo jednim aspektomlečenjem obolelih od side?

Zato što je naslov u jednim novinama bio, i to na naslovnoj strani, "Srbija nema para za sidu". U najmanju ruku, nije etično stvarati sliku o tome da lečenje side zavisi samo od donacije.

Zašto ste se u izveštaju fokusirali samo na lečenje obolelih?

Zato što je nama to najvažnije. Prevencija od HIV/side je mnogo šire, multisektorsko pitanje. Što se lečenja obolelih tiče, nijedan lek ne zavisi od donacije, jer je država preuzela na sebe da obezbeđuje te lekove. Želim da kažem da bi prevencija, gledano na društvo u celini, bila mnogo efikasnija i bolja da imamo donatorska sredstva. Međutim, lekovi nisu kupovani od sredstava Globalnog fonda. Osim što su uz pomoć tih sredstava nabavljani lekovi za decu, koji su isti kao lekovi za odrasle, samo u vidu sirupa. Zapravo, nijedan proizvođač lekova neće da registruje lek za osmoro dece. Registracija leka je stvar farmaceutske kuće i ako njoj nije u interesu da ih radi, ona to neće uraditi. Zdravstvena ustanova ima mogućnost da nabavi neregistrovane lekove, ali kao takvi oni ne mogu biti na pozitivnoj listi. Globalni fond je tu zaista intenzivirao celu priču i evo mi koristimo stečeno iskustvo kada je reč o procesu nabavke neregistrovanog leka. Svi lekovi će biti finansirani iz sredstava osiguranja, tu nije ništa sporno.

Kada je reč o preventivnim aktivnostima, neki lekari uključeni u projekat već sada izražavaju žaljenje zbog toga što će se mnoge od njih verovatno prekinuti.

Jednom se moraju prekinuti. Već je urađeno dosta toga, naučene su neke lekcije, već možemo da primenjujemo mnoga znanja i veštine. Ekonomski stručnjaci kažu da Srbija 2008. izlazi iz tranzicije. Nije realno ni očekivati da ćemo uvek imati donacije. Moramo da se suočimo s onim što imamo i koristimo postojeća sredstva.

Možete li nam objasniti zbog čega je do 26. oktobra ove godine potrošeno 1,7 miliona dolara, ako znamo da je samo do 31. marta 2005. Fond ovoj državi uplatio 2,1 milion dolara?

Za to postoji implementator projekta, znači Ekonomski institut. Kada smo već kod toga, izbor Ekonomskog instituta nije radio ovaj saziv. Ekonomski institut je započeo realizaciju projekta pre nas, dakle prema onome kako je to već bilo predviđeno. Do sada je realizovano oko 70 odsto aktivnosti. Najveći razlog što nisu realizovane sve aktivnosti jeste to što se od trenutka koncipiranja aktivnosti 2001, kada je projekat pisan, do danas došlo do saznanja da su bile predviđene neke stvari koje se sad više ne mogu realizovati.

Koje su to stvari?

Volela bih da o tome razgovarate s Ekonomskim institutom. Ono što je važno jeste to da su sva sredstva koja su bila planirana za nabavku lekova za decu, testova za poverljivo testiranje, testova za praćenje terapije – realizovana. Ova druga sredstva nisu. Evo, konkretan primer: u oblasti socijalnog marketinga kao potkomponenta tog projekta jeste nabavka kondomata. To nije realizovano iz hiljadu i jednog razloga: dok je tender urađen, pa na tržištu nema kondomata, ili zbog sekundarnog primaoca koji je primio novac a nije uspeo da to realizuje. Na to jednostavno nije mogao da se potroši novac.

U preporuci za Fazu 2 Globalni fond izveštava o delovima projekta koji su uspešno realizovani, ali i upućuje primedbe na rad Ekonomskog instituta. Da li smatrate da su te primedbe opravdane?

Primedbe od Fonda na rad Ekonomskog instituta nikada nismo dobili.

Vi znači ne znate za izveštaj Fonda koji je preporuka za Fazu 2, u kome se kritikuje rad Instituta?

Jutros sam dobila njihovu poruku da je Faza 2 odobrena.

U tom izveštaju piše i to da je za Fazu 2 Fond bio izdvojio 1,111 miliona dolara, ali pošto nije iskorišćeno 255.000 dolara prethodno datih sredstava, iznosiće 856.000 dolara.

Sa Ljiljanom Pejin iz Ekonomskog instituta razgovarala sam jutros upravo povodom tih 255.000 dolara. Postoje aktivnosti koje su u početku bile planirane, na primer rentiranje sale za organizovanje okruglog stola, angažovanje agencije koja će to da radi. Ušteda je, dakle, na radu ljudi koji bi bili angažovani na sprovođenju takvih aktivnosti. Taj rad nije dodatno ugovaran, nego su ljudi obavljali te aktivnosti za plate koje su imali u Ekonomskom institutu. Malo je apsurdno, ali nekad, čini se, ne treba ni da štedimo.

U Fondu ne kažu da je reč o štednji već o neiskorišćenom novcu.

Ali, o tome onda treba razgovarati s Amerikancima koji su pisali prvi projekat.

Dva eksperta iz Amerike jesu pisala projekat na osnovu koga smo novac dobili, ali ga oni ne troše. Zašto da pitam bilo koga drugog kad je CCM rukovodeće telo?

Upravo zbog tih tehničkih detalja. Dakle, novac nije iskorišćen zbog toga što rad ljudi na tim aktivnostima nije plaćan i odatle višak. Ali, novac namenjen prevenciji HIV-a jeste iskorišćen. Znate, ovo je samo jedan od projekata u Ministarstvu zdravlja. Kada bismo mogli da idemo do svakog koraka, onda ne bismo morali ni da imamo implementirajuće jedinice.

Između Ekonomskog instituta i CCM-a postojali su problemi, na primer, u nerazumevanju nekih finansijskih dokumenata koji se daju članovima Saveta, a koji ne znaju engleski jezik. Ta dokumenta se daju na engleskom jeziku. Izveštaji nisu bili urađeni u tom obimu i na taj način da budu razumljiviji i jasniji. To su bile stalne zamerke Saveta na rad Ekonomskog instituta. Prethodni CCM je trebalo još na početku da definiše način komunikacije sa implementatorom projekta. Mi jesmo 2004. došli u ulogu koordinatora, ali vraćati sve unatrag jeste vrlo zahtevan zadatak.

A koji su problemi u realizovanju aktivnosti projekta?

Sedamdeset odsto aktivnosti je realizovano, ostale će biti realizovane ali kasne zbog raznih promena: dolazak novog CCM-a ili zbog toga što podugovarači nisu obavili svoj posao...

Mi ne živimo u najidealnijim uslovima, u uslovima u kojima svi imaju kapacitete da sve rade. HIV/sida se u ovoj zemlji pojavila 1984. godine. Prošlo je 15 godina do Globalnog fonda i tek sada su započete neke aktivnosti. Društvo od onda do dan-danas nije razradilo mehanizme kako da dođe, na primer, do grupa sa rizičnim ponašanjem. Nevladine organizacije rade upravo te aktivnosti sa grupama rizičnog ponašanja. Da li vi mislite kada se kaže, za tri meseca treba da se uradi distribucija kondoma kod prostitutki, visoko marginalizovanih grupa, da je to u realnosti baš tako lako?

Možda je problem u tome što celo društvo reaguje sporo u odnosu na zahteve donatora.

Evo, na primer, mi od 1984. godine, od kada se pojavila sida na ovim prostorima nemamo baseline. Baseline znači s koje pozicije krećemo. Baseline se ističe kao razlog za odbijanje novog projekta, ali, koliko god htela, ja ne mogu da preuzmem odgovornost za to. Rutinska zdravstvena statistika ne radi po toj metodologiji da ispituje prevalencu HIV-a među ugroženim grupama stanovništva. To je benefit ovog projekta koji će tek iznedriti te rezultate. Volela bih da su novinari to isto pitali ljude koji su odgovorni za vođenje ovog sistema od pojave HIV-a do dana današnjeg. Ne bežim od odgovornosti, ali možemo razgovarati samo o realizaciji projekta od juna 2004. naovamo.

Koji su to ljudi kojima je trebalo postaviti pitanja?

Ne znam koji su to ljudi, ali hoću da kažem da mi kao zemlja niske prevalence ne možemo da pričamo o HIV-u na nivou opšte populacije, na svu sreću. Možemo da pričamo o podgrupama sa najrizičnijim ponašanjem. A da li je samo zdravstvo krivo, ili celo društvo, što su muškarci koji imaju seksualne odnose sa muškarcima, što su prostituke, što su intravenski narkomani visokodiskriminisani u ovom sistemu, i što zbog toga podaci o njima ne dolaze regularnim putem.

Kada se završi prvi projekat, mi ćemo imati potpun baseline. Ne mislim da je to kasno.

Sistem monitoringa i evaluacije takođe je naveden kao razlog za odbijanje novog projekta.

Sistem je manjkav i nepotpun. Ali, prvi put od kada je sida aktuelna na ovim prostorima, ovo ministarstvo uz pomoć Globalnog fonda uspelo je da iznedri Nacionalnu strategiju za borbu protiv HIV/side. I kad pogledate aktivnosti predviđene Strategijom, iz godine u godinu, vidi se da su monitoring i evaluacija veoma važne aktivnosti. Primenom Strategije doći će do poboljšanja i unapređenja tog sistema. Reč je o procesu, jednostavno ne može se sistem za monitoring i evaluaciju imati za tri dana. Strategiju smo usvojili tek u maju ove godine.

Vi pričate o budućnosti, a mi razgovaramo o uzrocima zbog kojih je projekat sada odbijen. Zamereno je da nisu precizno postavljeni ciljevi, zamereno je na nejasnoćama u finansiranju.

Potpisnik projekta je CCM, a u njemu učestvuju predstavnici vladinih i nevladinih organizacija koji su se bavili HIV-om. CCM je u skladu sa svojim poslovnikom imao pravo da formira radnu grupu za određene poslove. Na kraju, ipak, iza tog rada stoji ceo CCM, to je u proceduri. Sve vreme konsultovani su članovi Komisije za HIV/sidu, dakle svi relevantni ljudi koji se HIV/sidom bave na ovim prostorima.

Da li je neko od njih imao primedbe na taj projekat?

Ne da nisu imali primedbe, nego su ga oni sačinjavali, oni su ga pisali.

Jedna od stavki zbog čega je projekat odbijen glasi da se uvažava prigovor nevladinog sektora zbog nepostojanja alternativnog primaoca novca. U novom projektu Ekonomski institut više nije primarni primalac novca, već Ministarstvo zdravlja.

Možemo mi da predložimo koga hoćemo za primarnog primaoca novca, ali on mora da ispuni ono što Fond zahteva. Imalo se u vidu da u ovom ministarstvu postoje već tri implementirajuće jedinice, za projekte Svetske banke, Evropske investicione banke i Globalnog fonda za tuberkulozu, što znači da je Ministarstvo već prošlo reviziju kada je u pitanju projekat za tuberkulozu. To je nama bilo dovoljno da se imenuje Ministarstvo zdravlja koje bi, ako se dobije projekat, moglo da predloži možda nekog drugog za primarnog primaoca.

Da li nevladine organizacije imaju uticaja na ukupan rad?

Imaju. Na primer, nedavno su se zalagali za to da tenderi za aktivnosti koje se sprovode delatnošću nevladinih organizacija treba da budu javno oglašeni, i to je prihvaćeno.

U projektu nisu definisani sekundarni primaoci novca. Da li je već morala biti razvijena mreža nosilaca aktivnosti?

Taj projekat bi trebalo da počne da se realizuje 2007. godine i ja zaista ne znam ko bi 2007. mogao biti potencijalni sekundarni primalac. Da li to može da se anticipira? Mi nismo mogli.

Da li ćete i sledeći put konkurisati s istim stavom?

Obrazložićemo stav da nije prirodno da mi sada definišemo sekundarne primaoce. Želim da kažem da je ovo Ministarstvo samo jedan od aktera koji učestvuje u borbi protiv HIV/side. Mogu da kažem da postoje tehnički problemi u samom projektu, da postoje nedovoljno definisane stvari u tekstu projekta, a ako tražite odgovornost zašto se donacija nije dobila, ona leži u CCM-u, ne bežim od toga da to kažem. Takođe, ne želim da se borba protiv HIV/side okarakteriše kao neefikasna zato što nije dobijena donacija, da se smatra da će se zbog toga dogoditi nešto katastrofalno. Prihvatam odgovornost, ali ne želim da kažem da će biti stravično loše u oblasti prevencije, još manje u oblasti lečenja. Naravno da bi bilo dobro da je donacije bilo, možda će je i biti. U svakom slučaju, veoma sam zadovoljna kao građanin ove zemlje što je Fond dva puta pomogao (jednom za HIV/sidu i drugi put za tuberkulozu), što je uticao da se stvore domaći kapaciteti koji će bolje da se nose sa HIV/sidom. Međutim, spavati na jaslama donatora nije realno ni odgovorno.

Da li smo mi dovoljno snažni da nam više nisu potrebne jasle donatora?

Nikad nećemo postati snažni ako se jedanput ne suočimo sa realnijim okolnostima.


 

Region

Dr Ivana Mišić uputila je primedbu da se u prošlom broju "Vremena" u tekstu "Pitanja za Ministarstvo" pojavila pogrešna informacija da je Srbija zemlja sa najvećim brojem inficiranih HIV-om u regionu. Podatak je preuzet iz rubrike "Vremena" koju uređuje Centar za proučavanje alternativa, i želeli smo da ispravimo grešku:

I. Mišić: Daću vam podatke Euro HIV-a (br. 71/2005), najrelevantnije organizacije koja prati kretanje HIV-a u Evropi. Region Centralne Evrope, gde je naša zemlja, čini 13 zemalja: Albanija, BiH, Bugarska, Hrvatska, Kipar, Mađarska, Makedonija, Poljska, Rumunija, SCG, Slovačka, Turska, Slovenija. U tom regionu veći broj registrovanih na HIV u odnosu na milion stanovnika ima Poljska...

Ali, kad se kaže region, obično se misli na Jugoistočnu Evropu.

To kažite ovima iz Svetske zdravstvene organizacije koji prate kretanje HIV-a.

Poljska nije naš region, u tom smislu reči.

Nemojte, molim vas, pa to je zemlja Evropske unije, a mi pretendujemo da budemo u Evropi.

Za sada nismo u EU-u i bolje da se merimo sa zemljama koje dobijaju pomoć Globalnog fonda.

Poljska ima 17 HIV pozitivnih na milion stanovnika, Rumunija ima 13, SCG deset, Slovenija približno 13, Hrvatska 12,5.

Napomena: U naknadnim konsultacijama sa dr Mišić saznali smo da se ovi podaci odnose na broj novoinficiranih osoba virusom HIV-a na milion stanovnika, na kraju 2004. godine. Što se tiče našeg podatka da Srbija ima najveći broj zaraženih u regionu, od 13 zemalja regiona Centralne Erope, po Euro HIV-u, redosled bi izgledao ovako: inficirani i oboleli, u apsolutnim ciframa, u Poljskoj iznose 9000, u Rumuniji preko 6000, u Srbiji 2003 osobe.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net