Organizovani kriminal na Balkanu (8) – Narkotici (1) >

Put svile i heroina

Kad god se reči "Balkan" i "droga" nađu u istoj rečenici, iskaču dva stereotipa: prvi je da najvažniji put kojim ilegalne droge stižu na Zapad vodi preko Balkana, pravo kroz srce bivše Jugoslavije; drugi je da prometom i distribucijom droge, na Balkanu i na Zapadu, dominira albanska mafija, tačnije kriminalne grupe kosovskih Albanaca. Kao i svi stereotipi, i ovi se zasnivaju na zrnu istine: tačno je da najkraći put od avganistanskih makovih polja do potrošača u gradovima Evropske unije vodi preko Balkana, kao i da ovdašnje tranzicione, postkonfliktne države, sa slabo kontrolisanim granicama i korumpiranim bezbednosnim i pravosudnim sistemima, ne predstavljaju ozbiljnu prepreku za krijumčare. Tačno je i to da kosovski Albanci, sa svojom dobro raspoređenom dijasporom, tradicionalnom porodičnom strukturom i za strance nerazumljivim jezikom, u poslednje vreme igraju važnu ulogu u nekim nišama ovog biznisa. Tačno je, međutim, i da je priča o narko-mafiji, baš kao i priča o terorizmu, plodno tle za političke zloupotrebe i manipulacije samozvanih eksperata. Ovo istraživanje, između ostalog, ima za cilj da razdvoji činjenice od uvreženih predrasuda i da što precizniju sliku stvarnog stanja

Na samom startu treba istaći da je tržište narkotika jedno od najprofitabilnijih grana globalne ekonomije, rame uz rame uz svetsko tržište nafte, žitarica ili plemenitih metala. Prema procenama agencije Ujedinjenih nacija za kontrolu droge (UNDOC), godišnji obrt na tržištu droge u 2003. bio je oko 430 milijardi dolara, što je više od bruto nacionalnog dohotka četiri petine zemalja u svetu, i svega dvadeset odsto manje od ukupnog dohotka cele subsaharske Afrike. Na narkotike otpada 14 odsto ukupnog prometa hemikalija u svetu (računajući i naftu), a globalno tržište cigareta, na kome se godišnje obrne svega dvadesetak milijardi dolara, pravi je sitniš u odnosu na droge. Lavovski deo ovog kolača (321 milijarda) vrti se u maloprodaji, nešto više od 90 milijardi u prometu velikih količina droge, dok proizvođači dobijaju najmanje: svega oko 13 milijardi. Računa se, takođe, da oko 200 miliona ljudi – oko pet odsto čovečanstva – koristi zabranjene droge bar jednom godišnje, sa tendencijom da se taj broj iz godine u godinu uvećava. Otprilike svaki četvrti potrošač živi u Evropi, a dobar deo robe na tu pijacu stiže preko Balkana, načinima koji će dalje u tekstu biti podrobnije opisani.

Iz gore navedenih brojki se, međutim, jasno vidi da je tržište droge suviše velik deo svetske ekonomije da bi jedno tranzitno područje ili jedna etnička grupa mogli dugo da budu dominantni. Reč je, u stvari, o četiri tržišta za četiri glavne grupe narkotika – opijate, kokain, kanabis i sintetičke droge – a ta četiri tržišta se samo delimično poklapaju i imaju odvojene sisteme proizvodnje, transporta i distribucije. Za sve njih važe isti zakoni koji vladaju svakim tržištem robe široke potrošnje, ali se kategorije potrošača drastično razlikuju po socijalnom statusu, navikama i, što je najvažnije, po kupovnoj moći. Na kraju, treba podsetiti da su i ova tržišta, kao i sva druga, podložna uticajima marketinga: droge ulaze i izlaze iz mode, a novi proizvodi zamenjuju stare. Stoga se ovo istraživanje posebno bavi svakom od pomenute četiri kategorije narkotika i počinje od najopasnije: opijata, odnosno heroina.

CVEĆE ZLA

Pod opijatima se podrazumevaju razni derivati opijuma, smole koja se dobija iz cvetova maka, a osim najpopularnijeg heroina, u ovu grupu spadaju morfijum i njegove brojne varijante koje se koriste u farmaciji. Iako je opijate moguće dobiti i sintetičkim putem, takav vid proizvodnje je višestruko skuplji od tradicionalnog, koji je relativno jednostavan i jeftin. Smola dobijena zasecanjem čaura maka pretvara se najpre, uz pomoć hemikalija koje se lako mogu nabaviti, u morfijumsku bazu, a zatim u heroinsku bazu, koja se potom višestruko tretira anhidridom sirćetne kiseline, u procesu koji hemičari nazivaju acetacija. Finalni proizvod je heroin broj 3 (60-70 odsto čist) ili broj 4 (preko 90 odsto čist), u zavisnosti od toga koliko je ciklusa acetacije prošao, i u tim oblicima stiže na evropsku pijacu. Za svaki kilogram heroina potrebno je potrošiti oko litar sirćetnog anhidrida, što je važno, jer policija od pre nekoliko godina pojačava napore da kontroliše ovu supstancu. Praćenjem prometa anhidrida, koji se proizvodi u svega nekoliko zemalja u svetu a nema široku primenu u legalnoj industriji, moguće je locirati laboratorije za proizvodnju heroina. Zanimljivo je da je nekoliko laboratorija nedavno otkriveno u Poljskoj i u Rumuniji, ali dosad nijedna nije pronađena na području bivše Jugoslavije (mada ima indicija da one ipak postoje).

Najveći broj laboratorija za proizvodnju heroina za evropsko tržište nalazi se, ipak, tamo gde su polja maka, pre svega u Avganistanu, manje u Pakistanu, istočnoj Turskoj i centralnoazijskim republikama. Avganistan je poslednjih godina ubedljivi svetski šampion u proizvodnji opijuma i snabdeva oko 90 odsto evropske pijace (oko milion redovnih mušterija za heroin, plus oko 600.000 koji koriste druge opijate). Mak se u Avganistanu danas gaji na neverovatnih 130.000 hektara, dva i po puta više nego pre petnaest godina. Prošlogodišnja žetva se procenjuje na oko 4200 tona opijuma, čijom se preradom može dobiti blizu 500 tona heroina broj tri i četiri. Otprilike jedna petina žetve biva uništena na poljima ili zaplenjena u policijskim akcijama, što znači da oko četiri stotine tona završi u venama evropskih potrošača.

Važno je napomenuti da promet heroina i ostalim opijatima nije ni najveće ni najprofitabilnije tržište ilegalnih droga, ali je najstabilnije: mušterije relativno brzo razvijaju tešku zavisnost i verno dolaze po svoju redovnu dozu koja se od početničke (četvrtina grama) za nekoliko godina stabilizuje na oko gram dnevno. Sa tačke gledišta trgovca, ova okolnost čini tržište heroina primamljivijim od tržišta nekih drugih droga, čiji potrošači imaju manje uredne navike i teže predvidljivo ponašanje. Društvena cena koju heroin nanosi, međutim, daleko nadilazi sve ostale droge: gotovo dve trećine zavisnika koji se leče u centrima za rehabilitaciju u Evropi su heroinski narkomani, a iza milionske armije zavisnika stoji nekoliko miliona uništenih života. Cena se plaća pojačanim stopama kriminala zarad sticanja novca za zadovoljenje navike, razorenim porodicama, te širenjem virusa HIV, s obzirom da se heroin mahom uzima intravenozno i da zavisnost često vodi u prostituciju.

Iz laboratorije heroin izlazi presovan i spakovan u standardne pakete od po pola kilograma, čvrsto umotane izolir trakom. U tom obliku jednim delom putuje preko centralnoazijskih republika do Rusije, a zatim preko baltičkih republika u zapadnu Evropu; to je takozvani severni put, ali nas mnogo više zanima onaj poznatiji, balkanski, koji dobrim delom prati prastari put svile. Taj put vodi preko Turske do Bugarske, koja predstavlja najveću ranžirnu stanicu za narkotike na Balkanu. Kilogram heroina visoke čistoće u Istanbulu košta između sedam i dvanaest hiljada dolara, u zavisnosti od kvaliteta robe i naručene količine. Isti taj kilogram već u Austriji dostiže cenu od trideset do četrdeset hiljada dolara, a u Danskoj čak šezdeset hiljada. Međutim, da bi dotle stigao, mora da prođe kroz usko grlo Balkana, ili dužim, skupljim i neizvesnijim severnim putem kroz Rusiju. Mada severni put poslednjih godina postaje sve popularniji, procenjuje se da oko 60 odsto heroina još uvek stiže u Evropu balkanskim putem.

Zamislimo, primera radi, da smo u Turskoj kupili kilogram heroina, po ceni od 10.000 dolara, i da želimo da ga prodamo na Zapadu. Prevezli smo ga u Bugarsku, gde mu je cena porasla za dvadesetak odsto, ali to je jedva dovoljno da nam pokrije putne troškove i mito koje smo dali carinicima. Dakle, idemo dalje, ali sada moramo da odlučimo hoćemo li kroz Rumuniju ili kroz bivšu Jugoslaviju. I jedan i drugi put imaju prednosti i mane. Da probamo prvo kroz Rumuniju.

RUMUNSKA VEZA

Rumunija je zbog svog geografskog položaja posebno povoljna za tranzit, jer je presecaju oba glavna puta – severni i balkanski. S jedne strane, heroin ulazi iz Gruzije i Moldavije, a sa druge iz Bugarske, preko dunavske luke Konstanca i graničnog prelaza Đurđu. Veoma važno mesto na tom putu zauzima bugarski gradić Vidin, zgodno smešten na Dunavu tačno preko puta Konstance, a svega tridesetak kilometara od granice sa Srbijom. Vidin se odlikuje neuobičajeno velikim brojem luksuznih noćnih klubova i kockarnica, za koje se sumnja da su paravani za krijumčare heroina, a zanimljvo je da su vlasnici tih klubova mahom sa područja bivše Jugoslavije – uglavnom sandžački Bošnjaci, uz ponekog Albanca, Srbina i Crnogorca.

Do koje mere je slom komunizma otvorio nove mogućnosti za krijumčare heroina vidi se iz činjenice da je, prema podacima rumunske policije, broj krivičnih dela vezanih za drogu u 2004. godini bio je 260 puta veći u odnosu na 1989. Količine zaplenjenog heroina postojano se povećavaju: dok je 2001. uhvaćeno svega tridesetak kilograma, već sledeće godine količina je skočila sedmostruko, dok je 2003. zaplenjeno više od trista kilograma. Donekle zbunjuje što je 2004. godine zaplenjeno svega šezdesetak kila, ali su zato u prvom kvartalu ove godine potučeni svi rekordi: preko 260 kilograma heroina visoke čistoće pronađeno je u turskom kamionu u gradu Aradu, u blizini mađarske granice.

Ovoliki tranzit doveo je do ubrzanog razvoja lokalnog heroinskog tržišta u Rumuniji, tako da se procenjuje da samo u Bukureštu ima oko 24.000 korisnika, od kojih se svaki peti nalazi na lečenju. Na ulicama Bukurešta, gram heroina na malo se do pre par godina mogao kupiti za 35-40 dolara, dok je u poslednje vreme cena porasla za oko 25 odsto. To govori da nacionalna strategija za suzbijanje droge, usvojena početkom prošle godine, već daje rezultate. Ta strategija ima za cilj da do 2007. godine smanji dotok droge za trećinu, što je verovatno nerealno. Ipak, s obzirom da je Rumunija jedna od retkih zemalja u regionu koja je takvu strategiju uopšte donela, rumunski model zaslužuje više pažnje.

Najpre, tokom leta 2004. osnovana je čitava mreža novih institucija za suzbijanje droge, kao što su Nacionalni direktorat za borbu protiv organizovanog kriminala i droge pri Generalnom inspektoratu policije i posebna Jedinica za borbu protiv organizovanog kriminala i droge pri Tužilaštvu. Istovremeno, uspostavljena su slična specijalizovana tela pri Pograničnoj policiji i Carini, tako da se borbom protiv droge u Rumuniji bavi oko 1200 visokoobučenih policajaca i carinika. Poređenja radi, u Srbiji, koja je takođe tranzitna zemlja sa razvijenim lokalnim tržištem, svega šezdesetak pripadnika policije radi na ovom polju.

Rumunija je u borbi protiv krijumčara heroina imala snažan podsticaj od Evropske unije, a status kandidata za članstvo otvorio joj je pristup mnogobrojnim evropskim programima koji imaju za cilj zloupotrebe opijata. Između ostalog, znatno je poboljšana kontrola istočnih granica, uz upotrebu savremenih senzora i detektora na graničnim prelazima i oko njih.

Sem toga, odredbe rumunskog krivičnog zakona koje se odnose na proizvodnju i puštanje u promet opojnih droga ne samo što su pooštrene već se i nemilosrdno primenjuju. Tako je lane Egipćanin Abdul Hasan Mustafa el Hanini, koji je pokušao da proturi oko 2,5 kilograma heroina, osuđen na osam godina zatvora, dok su trojica Rumuna koji su mu pomagali dobila između dve i pet godina. Iako su i druge zemlje u regionu mahom pooštrile zakone, uvid u sudsku praksu pokazuje da veliki trgovci heroinom uhvaćeni van Rumunije mahom prolaze sa minimalnim kaznama.

Onaj kilogram heroina koji smo kupili u Istanbulu koštao bi u Rumuniji oko 16.000 dolara ako ga prodamo đuture, tako da bi nam se možda već isplatilo da ga se rešimo, mada je zarada mala. Ako uspemo da ga kroz Mađarsku prebacimo do Austrije, zaradićemo četiri puta više, ali rizikujemo tešku robiju ako nas neki od onih 1200 rumunskih policajaca provali. Da probamo ipak preko bivše Jugoslavije?

MEKI TRBUH EVROPE

Još smo u Bugarskoj, i suočavamo se s dilemom: da li da idemo kroz Srbiju, prema Zaječaru, ili kroz Makedoniju, a odatle prema Albaniji, Kosovu i Grčkoj? Mogli bismo, naravno, i da se odlučimo za pomorske puteve, koji od Crnog mora vode ka Jadranu, u bugarske, albanske, crnogorske, hrvatske i italijanske luke. Velike evropske luke kao što su Roterdam, Hamburg, Marsej i Napulj su već godinama pod strogim nadzorom svetskih i nacionalnih policija, tako da su krijumčari gotovo prestali da ih koriste kao heroinske kapije za Evropu. Manje mediteranske luke, kao što su Drač, Rijeka ili Pulja, gde je kontrola slabija a lokalna mafija jača, mnogo su zgodnije za istovar i pretovar u manje brodove i kamione. Ta vrsta transporta, međutim, pogodna je samo za stvarno velike transporte i zahteva visok nivo organizacije, a kako mi imamo samo onaj jedan kilogram, idemo dalje suvozemnim putem.

Jedna varijanta je da idemo direktno u Srbiju: preći ćemo granicu kod Caribroda (Dimitrovgrada) ili na jednom od nekoliko neobeleženih graničnih prelaza. Pre toga je neophodno potplatiti srpske i bugarske pogranične organe: prema jednom policijskom izvoru, bezbedan prolaz za transport heroina od bugarske granice do autoputa Niš–Beograd košta oko pet hiljada evra, ali ko dođe dotle, miran je do Subotice. To ukazuje na relativno visok nivo organizacije narko-mafije u Srbiji, kao i na umešanost policijskih službi u promet narkotika.

Verovatno najveći narko-skandal u novijoj istoriji predstavlja priča o preko trista kilograma heroina koji je 1996. godine pronađen u turskom kamionu kod Caribroda. Taj heroin je 2001, posle pada Miloševića, pronađen u sefu koji je tadašnja Državna bezbednost zakupila od beogradske Komercijalne banke. Ne baš temeljno sprovedena policijska istraga pokazala je da je Državna bezbednost (DB) u svojim prostorijama godinama protivzakonito skladištila teške droge zaplenjene od strane carinskih organa (u sefu je nađeno ukupno oko 600 kilograma heroina, uz manju količina kokaina), a da je uoči NATO bombardovanja 1999, osnovano strahujući da bi sedište DB-a moglo biti pogođeno, tajno prebacila heroin u sef banke, a zatim navodno zaboravila na njega. Uprkos tome što Krivični zakon jasno propisuje da sva droga zaplenjena na granici do komisijskog uništavanja ostaje vlasništvo nadležnog suda (u ovom slučaju suda u Pirotu), nikakav disciplinski ili krivični postupak protiv službenih lica koja su u ovome učestvovala nikada nije sproveden. Objašnjenje koje su zvanični organi izdali, da je heroin stavljen na raspolaganje Službi državne bezbednosti prosto zato što je "kod njih bio najsigurniji", sasvim je neprihvatljivo, a dodatnu sumnju budi i činjenica da u komisiji koja je prisustvovala uništavanju otkrivenog heroina nije bilo predstavnika sudskih organa (što je po zakonu obavezno), već je bila sastavljena isključivo od ljudi iz policije i DB-a.

Isti heroin iz bankarskog sefa ponovo je dospeo u centar pažnje u junu 2004, tokom suđenja za atentat na premijera Zorana Đinđića. Prvooptuženi u tom procesu, bivši komandant Jedinice za specijalne operacije i pukovnik DB-a, tvrdio je u sklopu svoje odbrane da pomenuti heroin uopšte nije uništen, već je po nalogu tadašnjeg državnog vrha tokom 2001. i 2002. tajno prebačen u zemlje Zapadne Evrope i prodat kako bi se obezbedila dodatna sredstva za DB i za opremanje njegove jedinice. Iako u ovaj deo Ulemekove odbrane javnost nije poverovala do kraja (suđenje je još u toku), nema nikakve sumnje da su policijske i bezbednosne strukture Srbije tokom poslednjih deset godina bile duboko umešane u promet heroina, kako u tranzitu tako i u prodaju na lokalnom tržištu. Ulemek je na suđenju vrlo verno i detaljno opisao bliske veze nekolicine poznatih krupnih dilera droge, a naročito Dušana Spasojevića, suorganizatora atentata na Đinđića, sa vrhom Državne bezbednosti. Spasojević, koji je nakon atentata stradao u obračunu sa policijom, dobijao je od DB-a fizičku i obaveštajnu zaštitu, a zauzvrat je, navodno, snabdevao svoje zaštitnike važnim informacijama o svojim poslovnim partnerima, mahom kosovskim Albancima.

Partnerski odnos između bezbednosnih struktura Srbije i mafije uspostavljen je rano za vreme vladavine Slobodana Miloševića i nikada nije raskinut, čak ni nakon Miloševićevog zbacivanja i hapšenja. Potreba za uspostavljanjem takvog odnosa s jedne strane proizašla je iz situacije u kojoj se zemlja našla tokom važenja međunarodnih ekonomskim sankcija (1992–2000): veći deo ekonomskih transakcija sa inostranstvom, uključujući uvoz nafte i oružja, tada je prešao u ilegalu, a posao probijanja sankcija putem državnog šverca poveren je upravo DB-u. Istovremeno, ova služba je regrutovala kriminalce, pa i dilere droge, kako bi popunila redove paravojnih jedinica u Hrvatskoj i Bosni. Verovatno najpoznatiji primer iz ove prakse je Željko Ražnatović Arkan (ubijen u januaru 2000), koji je još pre rata i sankcija bio istaknuti kriminalac, a tokom rata komandant ozloglašenih Tigrova. Iz redova Tigrova popunjen je dobar deo kasnijeg sastava Jedinice za specijalne operacije, uključujući i Ulemeka.

Neizbežna posledica zajedničkog poduhvata tajne službe i kriminalaca u raspirivanju rata i probijanju sankcija bila je opšta kriminalizacija celog bezbednosnog sistema i uspostavljanje brojnih švercerskih kanala pod nadzorom države. Prihod od državnog šverca jednim delom se slivao u državnu kasu, ali je s vremenom sve više novca odlazilo u privatne džepove. Isti ljudi koji su tokom rata tajno trgovali naftom, oružjem i cigaretama, posle završetka rata bez problema su se prebacili na narkotike. Na to ukazuju nagle promene na tržištu heroina krajem devedesetih: cena jednog grama naglo je pala sa sedamdeset dolara na pedeset, a zatim na 20-30, gde se zadržala do danas. Istovremeno, na vrh kriminalne piramide izbili su ljudi poput Spasojevića: trgovci drogom sa jakim vezama u tajnoj policiji.

Vlasti koje su posle svrgavanja Miloševića nasledile ovaj kriminalni aparat su iz niza unutrašnjopolitičkih razloga bile nevoljne ili nemoćne da preduzmu neophodne mere na reformi sistema bezbednosti i presecanju veza sa podzemljem. I sledeća šansa – velika policijska akcija Sablja, sprovedena u proleće 2003. nakon atentata na premijera Đinđića u uslovima ratnog stanja – u dobroj meri je propuštena. Iako je tokom Sablje pohapšeno mnoštvo kriminalaca, uključujući mnoge krupne dilere droge, većina tih slučajeva još čeka na sudski epilog, a mnogi su bez obrazloženja pušteni. Premda se vlast u to doba hvalila da je razbijanjem Spasojevićevog klana uništila najveći narko-kartel na Balkanu, cena heroina na malo se posle Sablje nije uopšte promenila, a nema ni indicija da se tranzit značajnije smanjio.

Čitav niz drugih faktora čini Srbiju posebno pogodnim tlom za delovanje narko-biznisa: zastarela zakonska regulativa, nedostatak adekvatno opremljenih i koordinisanih službi za borbu protiv ovog vida organizovanog kriminala, te "meke" granice sa Bosnom i Kosovom, koje se prelaze sa ličnom kartom, uz minimalnu kontrolu.

Celokupan policijski aparat za suzbijanje droge u Srbiji sastoji se od manje od 60 ljudi, od kojih većina radi u odeljenjima za suzbijanje narkomanije pri velikim gradovima, u Beogradu, Novom Sadu i Nišu. Na republičkom nivou postoji grupa od desetak inspektora u Upravi za borbu protiv organizovanog kriminala, ali samo po sebi je jasno da tako malo odeljenje nije u stanju da se nosi sa ovim problemom. Tako najveći teret borbe protiv heroina pada na carinike, kojima pripada zasluga za lavovski deo heroina zaplenjenog u Srbiji. Borivoje Radišić, načelnik četvrtog Odeljenja SUP-a Beograd (narkomanija i krijumčarenje), kaže za "Vreme": "U ovom odeljenju po sistematizaciji radnih mesta trebalo bi da nas je trideset sedmoro. Međutim, ima nas svega jedanaest. Dvoje ili troje su pripravnici, isto toliko je sa stažom do pet godina. Kakve su okolnosti, ni stotina ne bi bilo mnogo. Sa takvom ekipom sve bi drugačije izgledalo. Preprodavci su opremljeni radio-stanicama, voze džipove, dobro su organizovani. Na svakom kolegijumu ponavljam tri reči: ljudstvo, tehnika, automobili. Ali, ništa. Zašto? To bih i ja voleo da znam."

Mada u Srbiji postoji nekoliko centara za odvikavanje od droge, čiji su klijenti uglavnom zavisnici od heroina, njihove kartoteke nisu kompjuterizovane, a centralni registar ne postoji. Prema policijskim procenama, u Srbiji ima između deset i petnaest hiljada heroinskih zavisnika, od kojih bar trećina živi u Beogradu. Oni troše otprilike pedeset kilograma ove droge mesečno, odnosno oko 600 kilograma godišnje. S obzirom na razuđenost balkanskih puteva, nemoguće je utvrditi koliko heroina prođe u tranzitu.

Jug Srbije predstavlja poseban problem, s obzirom na tinjajuću oružanu pobunu duž granice sa Kosovom. Albansko selo Veliki Trnovac, koje je na srpskoj strani granice, često je u srpskim medijima opisivano kao sedište albanske narko-mafije i centar za preradu heroina. Međutim, prilikom brojnih policijskih racija u Trnovcu nikada nije pronađen nijedan gram heroina niti bilo kakva laboratorija, tako da ove priče moramo svrstati među urbane mitove ili propagandu. Slično je i sa ulogom kosovsko-albanske mafije u prometu droge kroz Balkan: mada nema sumnje u procene specijalizovanih službi nekih zapadnih zemalja (Belgija, Nemačka, Švajcarska) da kosovski Albanci kontrolišu velik deo tržišta u tim zemljama, reč je uglavnom o lokalnim mrežama za distribuciju, na niskom ili srednjem nivou, koje su ujedno najvidljivije. Ni značaj Kosova kao tranzitnog područja ne treba precenjivati, s obzirom da se nalazi van glavnih evropskih puteva. Kosovo je verovatno zanimljivije kao područje za skladištenje (storage area) nego kao carstvo heroina kako se nekad opisuje. Ipak, generalno loša bezbednosna situacija i katastrofalno stanje u lokalnom pravosuđu čine ga pogodnim tlom za sve vrste organizovanog kriminala.

Imajući u vidu loše i nesigurne kosovske puteve, kao i mogućnost da nam onaj kilogram heroina oduzmu drumski razbojnici ili KFOR, nalazimo se u Srbiji, ali sada opet imamo dilemu. Ukoliko imamo vezu na granici sa Mađarskom, nema problema: već smo jednom nogom u Evropi. Ukoliko je nemamo, ponovo moramo da odlučimo: Bosna ili Hrvatska. Hajdemo prvo kroz Hrvatsku.

HRVATSKO PREDZIĐE

Hrvatska deli neke zajedničke probleme sa Srbijom i Rumunijom: s jedne strane, njen geografski položaj čini je primamljivom za transport, a duga jadranska obala otvara mogućnost za pomorski transport; s druge strane, režim predsednika Franje Tuđmana (1990–1999) bio je po mnogo čemu sličan Miloševićevom. Tuđman je, kao Milošević, kriminalizovao svoj bezbednosni aparat kako bi probio embargo na uvoz oružja i finansirao operacije u Bosni. Glavna razlika je u tome što je glavno čvorište organizovanog kriminala umesto u tajnoj službi bilo tokom Tuđmanove vladavine u hrvatskom ministarstvu odbrane i vojsci. Ključne položaje u ovim institucijama dugo su držali pripadnici hercegovačke mafije, od kojih su neki došli iz emigracije. Posle Tuđmanove smrti učinjeno je mnogo napora da se bezbednosni sistem temeljno reformiše, a tokom 2001. i 2002. nekoliko visokih oficira HV-a uhapšeno je i osuđeno zbog prometa heroina i kokaina naveliko: ispostavilo se da su koristili vojne baze kao skladišta. Ipak, posao je daleko od toga da bude dovršen, i sumnja se da su pojedini elementi sistema bezbednosti još uvek uključeni u organizovani kriminal, o čemu svedoči nemoć hrvatske vlade da uhapsi odbeglog generala Antu Gotovinu, optuženog za ratne zločine. Pretpostavlja se da Gotovinu, istaknutog pripadnika hercegovačke mafije, krije moćan kartel sastavljen od organizovanih kriminalaca povezanih sa službama bezbednosti.

Heroin u Hrvatsku kopnenim putem ulazi iz Srbije preko graničnog prelaza Bajakovo, a iz Bosne i Hercegovine na nekoliko mesta (granica sa Bosnom duga je preko 2000 kilometara i veoma porozna). Glavna izlazna tačka su na graničnim prelazima Bregana (za drumski) i Zidani Most (za železnički transport) prema Sloveniji, a odatle heroin ulazi u Italiju i Austriju. Kilogram heroina na veliko može se prodati za oko 50.000 evra, što je znatno skuplje nego u Srbiji, ali mnogo jeftinije nego u Austriji. Gram heroina na malo košta oko 40 dolara, malo skuplje nego u Srbiji.

Lokalno tržište u Hrvatskoj je veoma razvijeno, pogotovo u većim gradovima kao što su Zagreb i Varaždin, a lučki gradovi Split, Rijeka i Pula su još teže pogođeni. Za razliku od većine ostalih zemalja u regionu, Hrvatska ima centralni Registar za praćenje ovisnika o drogama, u kome je do 2004. zabeleženo malo više od 20.000 zavisnika. Svake godine javlja se 700-800 novih heroinskih zavisnika, i taj broj je tokom poslednjih nekoliko godina konstantan.

Radi efikasnije borbe protiv trgovine drrogom, hrvatska Vlada je formirala Ured za suzbijanje zlouporabe opojnih droga i napravila Nacionalnu strategiju nadzora i suzbijanja trgovine narkoticima. Za razliku od Rumunije, ovaj program je praćen i socijalnim merama za pomoć zavisnicima, pa tako u Hrvatskoj postoji 21 centar za prevenciju i pomoć, po jedan u svakoj županiji. Zakoni su strogi, ali se ne primenjuju dosledno: tako je 2003. godine sitni diler heroina Stanko Bubić dobio 22 meseca zatvora zbog posedovanja 20 grama heroina, dok je pukovnik Željko Maglić (jedan od pomenutih oficira), kod koga je nađeno 100 grama, osuđen na svega deset meseci, jer mu je sud poverovao da droga nije bila namenjena za preprodaju, već samo za ličnu upotrebu.

BOSANSKI KARAKAZAN

U Bosnu heroin ulazi iz Srbije, preko nekoliko graničnih prelaza duž Drine, ili preko Crne Gore, kroz Hercegovinu. Borbu protiv krijumčara komplikuje podela na entitete, tako da na republičkom nivou ne postoji koordinaciono telo za praćenje situacije, a ni Federacija BiH ni Republika Srpska nemaju organizovane strukture za suzbijanje zloupotrebe droga, osim specijalizovanih odeljenja pri lokalnoj policiji. "Nema pouzdanih podataka o broju zavisnika. Federalno ministarstvo zdravstva ne vodi statistiku, kantonalno takođe. Nema pravog centra za zbrinjavanje ovisnika niti kontrole davanja metadona", kaže Nermin Lagumdžija, načelnik odeljenja za narkotike Federalnog MUP-a. "Samo u Zenici je prema poslednjem izveštaju prijavljeno 170 osoba na lečenje. Ne postoji, recimo, sistem praćenja ovisnika preko utvrđivanja uzroka smrti; mi znamo da je neko umro od prevelike doze, ali lekar patolog nema sistem pomoću koga to može da dokaže, tako da taj slučaj ne može da se registruje kao slučaj ovisnika."

Da situacija baš i nije najjasnija pokazuju i informacije koje smo dobili od kantonalnih MUP-ova. Neki navode da je podatak o broju registrovanih zavisnika "službena tajna", neki nemaju podatke "jer je to u nadležnosti zdravstvenih institucija". Zanimljivo je da je, prema oskudnim statistikama, oko šest odsto stanovnika zapadne Hercegovine zavisno od heroina, što je podatak koji bi morao da izazove uzbunu.

Ništa bolje nije ni u Republici Srpskoj, gde takođe nema centralnog registra zavisnika, a sav teret borbe protiv narkomanije pada na leđa malobrojnih lokalnih policajaca. Kada je reč o heroinu, rezultati su mizerni: u poslednjih pet godina zaplenjeno je manje od deset kilograma heroina. U Federaciji je slično, ako se ne računa jedna velika zaplena (39 kilograma) s početka ove godine. Cene na malo su 30-40 dolara za gram, između srpskih i hrvatskih.

Vraćajući se na kilogram heroina koji smo sa onoliko muke preneli iz Istanbula u Srbiju, možemo da zaključimo da ga bez naročitog rizika možemo preneti u Bosnu, umesto da idemo na tvrđu granicu sa Mađarskom i Hrvatskom. Problem je, međutim, što iz Bosne opet nemamo kud nego u Hrvatsku, ali, kao što smo već rekli, prelazi iz Bosne u Hrvatsku su brojni i porozni, a kontrola ovlašna. Ukoliko se dokopamo Austrije, zaradili smo gotovo dvostruko u odnosu na uloženi novac, čak i ako smo uz 10.000 dolara za heroin dali još toliko za mito i ostale putne troškove. Isplativo, nema šta.

Istraživači: Svetlana Vasović-Mekina (Slovenija), Ivica Đikić (Hrvatska), Gostimir Popović i Slobodanka Dekić (Bosna i Hercegovina), Siniša Stanković (Makedonija), Jeta Xhara i Zana Limani (Kosovo), Paul Radu (Rumunija), Petia Vladimirova (Bugarska), Altin Raxhimi (Albanija), Slobodan Georgijev, Tamara Skrozza, Dejan Anastasijević, Miloš Vasić ("Vreme", Srbija).
Koordinator istraživanja: Aleksandar Ćirić

***

Realizaciju projekta "Organizovani kriminal na Balkanu" pomogla je Evropska Unija preko Evropske agencije za rekonstrukciju, u okviru programa "Podrška profesionalnom razvoju medija u Srbiji" koji implementira Medija centar.

Logo Medija centra možete videti na ovom linku: http://www.vreme.com/cms/view.php?id=431682


 







































POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net