Intervju - Čedomir Jovanović, predsednik LDP-a >

Ne plašim se ni Lenjina ni Blera

Lider Liberalno demokratske partije o Kosovu, Crnoj Gori i Vojvodini, manjinama i ženskim pravima, "antihaškom bratstvu", SANU-u i Srpskoj pravoslavnoj crkvi, Idolima, Vesni Pešić i Zoranu Đinđiću i svojoj levičarskoj opredeljenosti

Čak su i najstroži kritičari Liberalno demokratske partije primetili da su u subotu, na osnivačkoj skupštini stranke učesnici demonstrirali ogromnu energiju i strast, kakve odavno nisu viđene na nekom političkom skupu. Odakle takva energija u vremenu opšte depresije i kakva su očekivanja od formiranja stranke, za "Vreme" objašnjava njen predsednik Čedomir Jovanović.

"Uprkos svim problemima u kojima se Srbija nalazi, unutar našeg društva postoji puno pozitivne energije koja u ovom trenutku čeka neku vrstu političke artikulacije. Ta energija je marginalizovana kroz devetnaestovekovni projekat političke sabornosti, retro-meltingpot koji je za svoj cilj imao kreiranje nekog srednjeg puta. Problem je dublji i izazov veći ako prihvatimo činjenicu da je destruktivna energija postala naš oficijelni mejnstrim, a da je sve ono što je referenca normalnog života bilo u drugom planu. LDP je svoju političku poziciju izgradio na uverenju da te dve Srbije koje očigledno postoje zauzimaju nelogične pozicije i da je tu potrebno nešto promeniti", kaže Jovanović.

"VREME": Da biste nešto promenili, morate imati podršku birača. Kako mislite da dođete do te podrške ako izlazite sa nepopularnim stavovima, kao što je tvrdnja da je Srbija na Kosovu 100 godina bila prisutna terorom?

JOVANOVIĆ: Nije moj posao da razmišljam o popularnosti i nepopularnosti. Moj posao je da u svakom trenutku krajnje racionalno definišem politički put koji će građanima omogućiti da žive normalno, da ostvare svoje interese. Zbog toga kažemo da menjamo orijentaciju ove zemlje, da u fokus politike stavljamo ljudski život. Kad govorimo o Kosovu, o Hagu, Crnoj Gori, potrebi emancipacije žene u našem društvu ili promeni čudnog odnosa prema manjinama, ne radimo ništa drugo sem što dokazujemo da je Zemlja okrugla. Ono što je razlika između Galileja i nas jeste u tome što je faktor vremena Galileju išao u prilog, a sa našom zajednicom to nije slučaj. Svaki izgubljen dan nakon 15 godina destrukcije i dva veka tumaranja ima užasnu cenu. Kako ćemo doći do birača? Ne treba potcenjivati Srbiju. Kao što postoji jedan deo našeg društva koji je zbog užasnih pritisaka i nespremnosti da se suoči sam sa sobom uvek sklon populizmu, tako postoji jedan pragmatičan, racionalan deo Srbije, na kome smo gradili opstanak naših političkih vrednosti tokom Miloševićeve epohe i termin modernog društva koji smo stvarali od oktobra 2000. godine. Ti ljudi vrlo dobro znaju istinu i o Kosovu i o Hagu i o Crnoj Gori. Ti ljudi razumeju suštinu tranzicije i potrebu ustavne redefinicije zemlje. Ono što je bio problem jeste zapravo činjenica da se tim ljudima niko nije obraćao, zbog toga što oni jesu u totalu manjina. Ali ja mislim da u politici ne smete zanemariti činjenicu da su praktično svi revolucionarni preokreti – ne govorim o oružanoj, nego o idejnoj revoluciji – da su oni bili posledica jedne kreativne manjine.

Vaši kritičari kažu da se sad odričete Kosova, a da niste bili spremni da na to što nazivate istinom ukazujete dok ste bili na vlasti.

Ako analiziramo našu politiku, onda ćemo videti da nije bilo nikakvih nelogičnih zaokreta. Godine 2001. tražili smo od Srba da učestvuju na kosovskim izborima, 2002. započeli smo dijalog sa kosovskim Albancima, 2003. je Zoran Đinđić praktično ubrzao proces rešavanja kosovskog problema, skrećući pažnju na njega u trenutku u kome niko nije imao razumevanja za tako nešto. Moja politička obaveza je da u skladu sa svojim političkim uverenjima i u skladu sa onim što ja prepoznajem kao interes društva nastavim to da radim. Ono što treba da bude jedini kriterijum u tome jeste kompatibilnost tog rešenja sa modernim svetom čiji deo želimo da budemo.

Naš pristup Kosovu je krajnje racionalan. Taj projekat nezavisnosti, na kome insistira Priština, isključiv je u istoj meri kao i onaj na kome insistira zvanični Beograd. Razlike su samo u činjenici da će se Srbi pre suočiti sa negativnim efektima tog pristupa nego Albanci. Mi danas Kosovo moramo tretirati na drugi način. Želimo da pregovaračka pozicija Beograda bude zasnovana na ciljevima koji će predstavljati političke vrednosti u budućnosti. Ti ciljevi su u vezi sa pozicijom građanina na Kosovu. Onog trenutka kada se izgradi građansko društvo na Kosovu, mi ćemo moći da kažemo da smo trijumfovali. Ako danas Srbi zajedno sa HDZ-om biraju hrvatskog premijera, ako u predsedništvu BiH sede Srbi, Hrvati i Bošnjaci, zašto je onda nemoguće poverovati da će se za pet ili deset godina u koaliciji srpske i albanske partije formirati vlast koja će upravljati Kosovom, u skladu sa interesima građana koji tamo žive. I protiv interesa onih koji bi da u naše ime Kosovo brane politikom koja je Beograđane dovela do toga da zavide što ne žive u Temišvaru ili nemaju babu sa Korduna pa ne mogu tražiti hrvatsku domovnicu i putovnicu kao kartu u jednom pravcu. Dva K koje tražimo za Srbe na Kosovu – konstitutivnost i konsenzualnost – biće vrlo brzo novi plan Z4 i mene to ne zadovoljava. Insistiraću na njemu do početka pregovora. Posle toga ne. Kosovo više neće biti naša tema. Zbog onih koji ga brane kao Milošević. I naravno da ćemo pobediti kao i 1999. Biće to nešto poput dobrovoljne predaje. Crkve će zvoniti, popovi će pevati, političari će dosledno i dostojanstveno gledati u sutra.

U programu LDP-a kaže se da će Crna Gora realizovati projekat nezavisnosti, a za Srbiju je važno da joj bude partner u tom projektu. Kako bi Srbija trebalo da bude partner i šta je u tome njen interes?

Ne mogu da prepoznam interes Srbije u konfliktu sa Crnom Gorom, niti bilo kakvu korist za Beograđanina ukoliko dođe do sukoba između nekog ko želi da živi u savezu sa Srbijom i onog ko misli da Crna Gora treba da nastavi svoju budućnost nezavisno od Srbije, to jest u nekom novom političkom aranžmanu. Za mene to nisu nacionalna pitanja, već demokratska. Isti je slučaj bio i sa bivšom Jugoslavijom. Ona se raspala na nacionalnom kontekstu zbog toga što nije bilo demokratskog potencijala. Prirodno je omogućiti ljudima da se izjašnjavaju o svojoj budućnosti i u tome Beograd treba da bude partner Podgorici. U suprotnom će se ponoviti istorija. Podgorica posle Ljubljane, Zagreba, Sarajeva, Skoplja. Da li zaista Srbija treba da se suoči sa svojim granicama tek kroz poraze sa svima koji odlaze i donose ono što im pripada? Mislim da ne.

Na osnivačkoj skupštini rekli ste da rešenje za Vojvodinu nije u Ustavu iz 1974, ali nije bilo baš najjasnije šta po vašem mišljenju rešenje jeste.

Ne treba nam model star 30 godina. Potrebno nam je rešenje za budućnost. Ne ono što je bilo 1974, već ono što će svoj puni smisao dobiti 2034. To je vizija. U njoj se kroz ustavnu redefiniciju zemlje menja njena politička orijentacija. Građani u Srbiji moraju biti slobodni a Srbija mora biti društvo slobodnih pojedinaca koji odlučuju. U slučaju Vojvodine to znači da građani treba da imaju mnogo veći uticaj na sve segmente života na koje uticaj nemaju, a sposobni su da kroz taj uticaj modernizuju svoje okruženje i stvore uspešniju sredinu. Vojvodina je najuspešniji i najkontrolisaniji deo Srbije, ali je i najviše propadala tokom ovih 15 godina. Ako imamo te dve činjenice, onda je jasno da Vojvođani moraju imati punu slobodu u kreiranju izvršne, zakonodavne i sudske vlasti, da moraju imati punu slobodu u vođenju, recimo, fiskalne politike. Jer su u tome bolji od države. To nije razbijanje Srbije. Meni nije normalno da poslanik iz Novog Sada bude kompetentan da u Beogradu bira sudiju, a nije kompetentan da to isto uradi u Skupštini Vojvodine. Sve napetosti koje postoje u Vojvodini zapravo su posledice egzistencijalnog eksploatisanja Vojvodine. Ako neko živi na račun onih koji su bolji, onda hajde da kažemo da nije vreme samo za restrukturiranje EPS-a ili NIS-a, vreme je i za restrukturiranje onog dela društva koji misli da će u nedogled da opstaje tako što će parazitirati na račun nekog drugog. Mi govorimo o borbi protiv siromaštva. Govorimo o osposobljavanju ljudi za život. Mislim da to treba da bude naš prioritet i na takav način praktično ćemo se suočiti sa modelom koji će biti ostavariv ne samo na prostoru Vojvodine nego u bilo kom drugom kraju. To ne znači podelu Srbije ili njenu nelogičnu regionalizaciju, to znači prepuštanje čitavog niza nadležnosti građanima zato što u njih verujete.

Jedan od najčešče pominjanih termina na osnivačkoj skupštini LDP-a bio je "antihaško bratstvo", za koji kažete da vlada Srbijom. Ipak, upravo je za vreme vladavine Koštuničine vlade veliki broj haških optuženika stigao u Ševeningen.

Danas Srbijom upravlja antihaški lobi. Sistem vrednosti na kojem je izgrađena Srbija u 2005. godini jeste sistem vrednosti kojim se izbegava suočavanje sa politikom zločina. Ono što se sa Srbijom desilo u Miloševićevoj deceniji zapravo je bilo posledica koncepta koji je počivao na uverenju da se srpsko nacinalno pitanje mora rešavati prioritetno i onako kako je i nastalo – kroz ratne sukobe i kroz deobe. To je koncept koji je imao i svoje ideologe u okviru nacionalne inteligencije koja gravitira ili jeste deo SANU-a. Toj ideji su sistem dali političari. Taj koncept su ostvarivali generali, a smisao mu je dala crkva. Ako zaista želimo da promenimo Srbiju, onda se moramo suočiti sa politikom zločina.

To je u ovoj fazi našeg društva nezamislivo za one koji su na vlasti zato što su i oni deo tog koncepta. Saradnja sa Hagom odvija se tako što se oni koji su do juče bili vojna pošta Srebrenica šalju za vojnu poštu Hag. Juče su bili topovsko meso i danas su, i to treba da budu sutra u ime fantomskog nacionalnog interesa.

Zato Lazarević odlazi u Hag sa prijema kod premijera i patrijarha, a ne onako kako je to bilo u periodu naše vlasti, kada se odlazilo u Hag sa lisicama na rukama. Zbog toga je hapšenje Miloševića bilo državni udar. Time je pokazana naša spremnost da se suočimo sa politikom zločina, odnosno sa državom zločina. Ono što se danas dešava jeste dobrovoljna predaja jer se to radi u ime iste ideje zbog koje su i pokrenuti ratovi sa ciljem da se izbegne utvrđivanje odgovornosti za politiku zločina. Mi ne smemo da budemo nacisti XXI veka, a to ćemo postati ako budemo bežali od činjenice da se slike Srebrenice od slika Aušvica razlikuju samo po boji.

Toj vašoj priči o vladi koja vodi unazad kritičari suprotstavljaju argument da su upravo u toku pozitivni procesi, kao što je počinjanje pregovora sa EU-om.

Mislim da je pozitivna studija o izvodljivosti bila sjajna vest. Ali to je mnogo više izraz očajničkog nastojanja Evrope da nas kroz pozitivan pristup uvede u proces u kojem će na drugim osnovama biti rešavani krupni problemi nego što je izraz kompetentnosti aktuelne vlasti da zaista bude ta koja će reformisati Srbiju. Izgubili smo dve godine zbog otpora koji su postojali unutar same Srbije prema ideji evropskih integracija. Ono što nam se danas dešava zapravo je idealizovanje te Evrope i nuđenje nje kao konačnog ishoda puta kojim nas vodi oficijelna politika. Ali, ne možete biti deo Evrope ako se prvo obratite Sinodu, sa svojim političkim stavovima, a dve nedelje nakon toga parlamentu koji vas je izabrao. Ne možete biti deo Evrope ako u svakom trenutku pobegnete pod patrijarhovu mantiju, nespremni da preuzmete odgovornost za ono za šta je morate preuzeti kao političar. Iluzija je da možemo da odemo u Evropu. Mi moramo da stvorimo Evropu ovde, a da bismo stvorili Evropu ovde, moramo da je razumemo. Treba da shvatimo da Turska u ime evropske budućnosti mora da se vrati u duboku prošlost i prizna genocid nad Jermenima iz 1912. godine. Pa i mi to treba da uradimo sa našim krvavim nasleđem. Moramo da prestanemo da gledamo ljudima u krevet, na primer, jer se to ne radi nigde u Evropi. Moramo da izgradimo drugačiji odnos prema ženi, moramo da afirmišemo nauku, da shvatimo da je kodeks nekih građanskih sloboda i prava učitan u vaspitanje, a ne u neki zakon koji se citira onda kada se to pravo ospori. Moramo da imamo tržišnu ekonomiju, a ne poznofeudalnu, moramo da imamo berzu umesto kolhoza. Moramo da imamo tranziciju koja je nemilosrdna, ali je zbog toga brza, i društvo koje je pravedno, umesto države koja nas praktično drži na veštačkim plućima i na takav način ucenjuje.

Tvrdite da bi neke druge snage trebalo da vode društvo. Prema nekim tumačenjima, međutim, formiranjem LDP-a razbijate demokratski blok i praktično idete naruku radikalima.

U Srbiji mora da postoji tržište političkih ideja. Ono što mi remetimo jeste zapravo proces stvaranja jedne političke vrednosti u Srbiji, koju će ostvarivati svi, bez obzira na to da li su levica ili desnica, da li su monarhisti ili republikanci. Zato se naspram nas nalazi u idejnom smislu samo jedna stranka. I što se mene tiče, demokratski blok nikada nije postojao, osim ako se demokratskim blokom ne može nazvati to jedinstvo četnika i partizana, popova i komesara, koji s Ravne gore skaču na Mokru goru i nazad, pod parolom da je to zapravo put u Evropu. Mi treba politički da se razlikujemo i to mora biti jasno. Te političke razlike, nažalost, danas nisu razlike u putevima do jednog cilja, te političke razlike su u različitoj orijentaciji. Taj problem ne može biti rešen tako što ćemo mi reći – hajde da se više ne razlikujemo. Ne možemo da budemo jedinstveni, jer to jedinstvo ne može biti izgrađeno pre konačnog raščišćavanja između Srbije prošlosti i Srbije budućnosti, pre nekog novog simboličnog 5. oktobra. Jer ono što za nas predstavlja 5. oktobar, to za jedan deo Srbije predstavlja 12. mart. I pošto je ishod nerešen, trebalo bi da i naši odnosi budu takvi. Ja s tim ne mogu da se složim. I ono što je mnogo važnije, s tim se ne slaže i znatan deo našeg društva. Zbog toga se u političkom prostoru Srbije danas kreće svega 30 odsto birača.

A gde vi vidite svoje birače? Da li sa ovako radikalnim stavovima možete da privučete one koji su bili neopredeljeni, ili su bliži istini oni koji kažu da ćete pocepati DS kao što ste pocepali grupu Idoli na pola?

Ne. Mi smo pokazali da postoji i druga polovina. I Idola i DS-a i našeg društva. I da ta polovina ne misli da treba da statira u svom životu zbog toga što bi drugi to hteli jer žive na naš račun. Vidim birače u Srbiji koja je spremna da se takmiči, koja Evropu vidi kao izazov, a ne kao utopističko verovanje da će se u okviru nje pre i lakše ostvariti ideja života na tuđ račun. Želimo da igramo utakmicu u kojoj ćemo dati koš više, a ne utakmicu u kojoj ćemo primiti koš manje. I ipak igramo za sve. To je ono što LDP čini suštinski drugačijom strankom.

Đorđe Đukić, poslanik DS-a u Skupštini SCG, pristupio je vašoj stranci. Očekujete li još prebega?

Mi svoju budućnost ne smemo i ne želimo da gradimo na prebezima iz drugih stranaka. I tu treba da se razlikujemo od Tadića, Koštunice, Nikolića ili Dinkića i Labusa, koji su tome povremeno bili skloni. Đorđe Đukić je imao drugačije motive, objasnio ih je rečenicom da su njegova deca u LDP-u i da on ne može da bude na suprotnoj strani. Mislim da su to razumeli i ljudi koji su s njim radili u Skupštini.

Da li je Vladimir Beba Popović na tim idejama? Nema ga u organima stranke.

Svi ljudi koji su bili deo tog političkog projekta i danas su s nama, svako na svoj način. Vladimir Popović živi u inostranstvu, zato što mu to nije dozvoljeno u Srbiji. Žao mi je što je to tako. Ali LDP postoji da bi se između ostalog i ta činjenica promenila.

Kao partneri LDP-a najavljeni su GSS, SDU, DHSS, LSV... Da li je na pomolu i nešto više od partnerstva? Pominjalo se ujedinjenje sa GSS-om i SDU-om.

Mi moramo biti sposobni da iskoristimo svaki atom pozitivne energije koji postoji u Srbiji, što znači da moramo naći najfunkcionalniji oblik saradnje sa strankama koje imaju iste političke stavove, kao i sa nevladinim organizacijama i građanima. Od GSS-a i drugih stranaka zavisi kakva će biti ta saradnja. Svaki naš dogovor mora biti politički efikasan i koristan za ljude kojima se mi obraćamo.

Skup u subotu završili ste podizanjem knjige Zorana Đinđića. Zar ne bi trebalo da drugi, na osnovu vaših postupaka, zaključe da li ste Đinđićevi naslednici, a ne da sami to tvrdite? Jer, ima i drugačijih mišljenja. Vesna Pešić tvrdi da je LDP na poziciji GSS-a, da nameće stav da je Đinđić bio na toj poziciji, a da to nije tačno?

Za mene nije prihvatljivo da poštovanje prema Zoranu Đinđiću iskazujemo tako što o njemu ćutimo. Moj savet svakome je da počne da citira ideje Zorana Đinđića, da počne da radi na način Zorana Đinđića i u pravcu cilja Zorana Đinđića. Ali ne možete očekivati od mene ni od bilo koga u LDP-u da ćuti o 12. martu. Zoran Đinđić je ubijen da se ne bi ostvarila politika u kojoj je on bio simbol života miliona ljudi. Nakon tog dana Srbija je očišćena od svake ideje koju je personifikovao taj čovek, od njegovih saradnika, tu najmanje mislim na sebe, a građani koji su delili te političke vrednosti su marginalizovani. Što se mene tiče, najprirodnije je da sa knjigom sa kojom sam izašao iz DS-a na skupštini 2004, zakoračim u LDP. Motiv mi je jači kad vidim da te knjige nije bilo na Sajmu knjiga, naspram bezbrojnih edicija Karadžića, Miloševića, naspram antisemitske histerije i fašističke propagande. Mi smo bili saradnici tog čoveka i nemamo pravo da budemo naslednici, ali zato moramo završiti ono što smo zajedno započeli. Političko nasleđe o kome govorite pripada Srbiji budućnosti i njoj zasad ostavljamo crnu rupu.

Šta sa ocenom o falsifikovanju Đinđićeve pozicije?

Ako je falsifikat to što mi radimo, neka Vesna Pešić ili bilo ko drugi ponudi original. I to će biti neka verzija tržišta. Ovako mi sve liči na komandnu ekonomiju u kojoj su podeljene uloge pre nego što su neki od nas i rođeni i to tako treba da bude. Od 1945. do 3045. Što se mene tiče, mi svoju budućnost ne gradimo na ekskluzivnom pravu da tumačimo Zorana Đinđića. Bio bih srećan kada bi svaki čovek u toj ličnosti prepoznao neki svoj autentičan interes. Ali zbog toga što je danas u Srbiji uspostavljen sistem vrednosti koji ohrabruje njegove ubice, ne možete očekivati od mene da ćutim ili da se distanciram onako kako to čine mnogi koji ga se sete samo u nekim protokolarnim situacijama, onda kada polože venac na njegov grob, ili ga citiraju na nekoj partijskoj konvenciji. Bežanje od Zorana Đinđića bilo bi bežanje od nas samih, baš kao što bi insistiranje da isključivo na ideji Zorana Đinđića nešto napravimo bilo neodgovorno.

Odabrali ste crvenu boju za svoj simbol, da li se plašite da će vas proglasiti boljševicima?

Ne plašim se. Ni Lenjina ni Blera koji mi je mnogo bliži. U Srbiji ste ekstremista ako mislite drugačije od većine. Naši kritičari su uspeli u gotovo neverovatnom – kroz odnos prema nama i kritiku onog što radimo poistovetili su se i sledbenici Radovana Karadžića i oni koji dele stavove Džordža Sorosa. To je ta idejna kohabitacija koja nas je dovela u poziciju ekstremista koji se dezavuišu poređenjem sa francuskom revolucijom ili Makijavelijem. Mene to zabavlja. Crvena boja je super! Lično sam levičar i mislim da u ovom vremenu u kome živimo i nemamo puno izbora: ili levo ili desno. Ili liberalno ili konzervativno. Ili ćemo pod patrijarhovu suknju, s kandilom u ruci, ili ćemo modernizovati ovu zemlju sklanjajući gvozdenu zavesu koja nas je odvojila od svega normalnog — između ostalog i crvene boje.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net