Bivši specijalci iz Srbije u Iraku >

Ponuda i potražnja ratnog iskustva

Iza seksi novinarskih priča o "crvenim beretkama u Iraku" itd. krije se nešto sasvim drugo – globalizacija poslova iz oblasti bezbednosti i osiguravanja poslova velikih firmi. Tu nema mesta za amatere, avanturiste i za Rambo-manijake. To je posao za ozbiljne i ozbiljno obučene i kvalifikovane uravnotežene i iskusne ljude

Rukovodilac i osnivač privatne konsultantske firme Tactical Training Team (TTT) je, kako sam kaže, instruktor i organizator instruktaže za međunarodno sertifikovane radnike obezbeđenja na kritičnim područjima. "Tu je sada Irak glavni, jer su potražnja i pare najveće, ali je Afrika, na primer, i dalje potencijalno značajno tržište." Taj čovek, bivši policajac (javna bezbednost, SAJ, DB) sa najvišim kvalifikacijama i besprekornom karijerom (početkom 2000. otišao iz DB-a zbog višegodišnjeg neslaganja sa politikom kuće) ne želi da mu se ime pominje; razlog je jednostavan: preveliko interesovanje za sadašnje poslove i navala na firmu. U ekskluzivnom razgovoru za "Vreme" (na lokaciji u blizini Beograda, gde radi) kaže da je u javnosti poslednjih dana i nedelja stvorena sasvim pogrešna slika o prirodi posla kojim se on i još neke bivše kolege bave: "Reč je o ozbiljnom poslu koji nije nikakvo ratovanje. Poslovi obezbeđivanja tekućih operacija velikih firmi i međunarodnih organizacija na opasnim terenima postali su međunarodno priznat zanat za koji su se ustalili izvesne norme i kriterijumi. To je poslednjih godina postao planetarni posao, jedno novo zanimanje za koje se traže posebne specifične kvalifikacije koje se ne stiču lako."

To je školovanje, kaže naš sagovornik: što bolje prethodne kvalifikacije imate, to lakše ulazite u više faze školovanja. Dakle, prednost imaju bivši ("naglašavam to – bivši") pripadnici specijalnih policijskih i vojnih jedinica, koji su već stekli izvesna neophodna taktička i tehnička znanja i – prirodno – ne kreću od nule. Svaka potvrđena specijalnost (padobranstvo, telekomunikacije, eksplozivi, protivteroristički kursevi, ronjenje, pilotaža, složene taktičke operacije itd.) dodaje poene kandidatovoj profesionalnoj biografiji; više poena znači bolji položaj, veću odgovornost i veću platu kad se čovek jednom zaposli kod neke od velikih i svetski priznatih firmi koje ugovaraju poslove sa vladama i kompanijama. "Da bi čovek stekao uslove da se zaposli na nekom prosečnom, srednjem nivou u takvoj firmi, on mora u svoju obuku, kurseve, da uloži od pet do osam hiljada evra – i to čovek koji kreće sa neke minimalne startne pozicije, dakle bivši uspešan policajac ili vojnik, psihički i fizički spreman, sa nekom standardno dobrom osnovnom obukom i – što je važno! – besprekornom prošlošću. Velike i ozbiljne kompanije, za kakve TTT radi, neće primiti nikoga ko ima krivični dosije ili je kažnjavan", kaže naš sagovornik. "Reč je o velikim parama i velikoj odgovornosti i niko ne želi avanturiste, kriminalce i Rambo-manijake. Velike kompanije zadržavaju pravo da preko područnih ambasada svojih zemalja vrše naknadne provere kod nadležnih organa vlasti."

NIGDE BEZ OBUKE: Instruktaža firme "Tactical Training Team"

NOVI GASTARBAJTERI: Reč je, kako se čini, o novom obliku "privremenog rada u inostranstvu"; tačnije – o novom profilu zanimanja. Neki pažljiviji gledaoci televizije sećaju se prethodnog fenomena, sličnog samo po profilu zanimanja: građanskog rata u Zairu 1997. Tada je ekipa umetnika iz Generalštaba Vojske Jugoslavije došla do zaključka da mogu da se zarade neke pare od bivšeg diktatora Mobutua, a putem diskretne i – činilo im se – odrecive vojne pomoći. Pa su tako gledaoci CNN-a imali priliku da u zairskim džunglama vide jugoslovenske avione Galeb G-1 sa na brzinu oslikanim zairskim grbom (ruka sa buktinjom) na repu, jugoslovenske uniforme, naoružanje, opremu i – plaćenike. Piloti su bili kadar čuvene 252. eskadrile, "Vukova sa Ušća", Miloševićeve omiljene pokazuhe, kako to Rusi zovu. Posle je ispalo da Generalštab, to jest neki generali, da budemo precizni, nije odoleo iskušenju lake zarade, a sve uz bratsku saradnju bratske francuske obaveštajne službe, čije je interese otvoreno i službeno zastupao niko drugi neko Jugoslav Petrušić (poznat i kao "Dominique Yougo", saradnička veza francuske Udbe DST), kasnija žrtva one slaboumne afere afere Pauk. Neki naši plaćenici izgubili su glave u tom Zairu; neki su bili ranjeni; porodice i jednih i drugih pokušale su da se sude sa državom; ishod nije poznat. Mobutu Sese Seko, naš vrli saveznik i otac bratskog zairskog naroda, sramno je izgubio taj rat, srbijanskoj vojsci uprkos; čudi li to nekoga? Ali, važno je da su se gospoda generali ugradili, ljubi ih njihov drug general Galua... Ta nam epizoda sa slavnim vojevanjem po Africi zaista nije trebala; trebala je gospodi generalima da klepe koji dolar od bratskog i nesvrstanog zairskog naroda.

Ovo što se danas događa oko Iraka i drugih potencijalno zanimljivih tržišta za bezbednosne usluge, sasvim je druga priča. Ovde je reč o privatnoj inicijativi i slobodnom kretanju specijalizovane radne snage, a ne o državnim poslima. Naš sagovornik iz Tactical Training Teama objašnjava: "Velike kompanije za obezbeđenje i konsalting iz te oblasti postale su zaista velike. Firme kalibra američkog Blackwatera i britanskog Earnesta, za koje mi radimo kao podugovarači, finansijski i kadrovski su fleksibilnije i brže u reagovanju od velikih država. Kad se pojavi potreba za specifičnom uslugom – iznenadnim obzbeđenjem neke važne privredne ili humanitarne operacije, na primer – država, čak i najbogatija, zavisi od budžetskih stavki; njihov novac je već planiran i raspoređen, pa se odluka odlaže do iduće fiskalne godine. Velika firma može da reaguje odmah. Osim toga, velike firme za obezbeđenje u stanju su da plate više kvalitetnom osoblju: američki marinac ili pripadnik specijalnih snaga (rendžer, padobranac, vojni policajac, 'zelena beretka') zaradi, recimo, nekih 50.000 dolara godišnje; kod velike firme za obezbeđenje, čovek tih kvalifikacija zaradiće tri puta više... Tako se i događa da sve više pripadnika američkih elitnih jedinica ne produžava svoje profesionalne ugovore sa SAD, nego prelazi u privatne firme."

RATNO ISKUSTVO NA CENI: Ima tu još jedan ugao: velike firme za obezbeđenje ne bave se ratovanjem i u njihovim poslovima mnogo se manje gine i strada, a plata je veća. "Nekih 150 privatnih kompanija ima dozvole za rad u Iraku", kaže sagovornik "Vremena" iz firme TTT. "Njihovi ugovori odnose se na jedan raspon poslova, od najjednostavnijeg čuvanja skladišta, preko pratnje konvoja pa do obezbeđivanja ličnosti i objekata od vrhunskog značaja, ali i planiranja složenih taktičkih operacija i planova. To uključuje zahteve za visokom stručnošću u oblasti bezbednosti, taktike, telekomunikacija, tehničkih sredstava za nadzor, kompjutera itd. Zato su tako značajne stručnost, obučenost i tehnička i psihološka spremnost osoblja takvih kompanija."

Naš sagovornik i njegova firma bave se isključivo obukom ljudi koji se kvalifikuju za rad u takvim velikim kompanijama. "Većina tih ljudi nisu naši državljani, ali to nije smetnja. Ima Hrvata, Bosanaca itd.; ima ljudi iz zemalja istočne Evrope, ali svi ispunjavaju osnovne kriterijume. Znate, naša ponuda radne snage ima dve prednosti: jevtiniji smo od zapadnjaka i – nažalost – imamo ratno iskustvo, što se ceni u svetu. Problem je i u tome što naš sistem obuke još nije priznat, da ne kažem nostrifikovan, u nadležnim krugovima u svetu. Kod nas ima sjajnih momaka, poštenih, psihički stabilnih, stručnih i dobrih; ali, sertifikate za taj posao izdaju centri za obuku koji su priznati od strane velikih kompanija. Mi obezbeđujemo infrastrukturu za obuku, teren, sredstva, deo instruktora itd. Trenutno tamo imamo 12 ljudi iz naše kvote, uskoro ih ide još osam. Njihovi ugovori zaključuju se na periode od dva meseca pa do više godina; firma plaća socijalno, zdravstveno i osiguranje života. Plata ide najvećim delom na bankovni račun koji čovek odredi i na koji je ovlašćen neko iz porodice. Na terenu ljudi dobijaju izvesnu sumu kao džeparac, jer je iskustvo pokazalo da se iskušenjima PX radnji na koje imaju pravo – teško odoleva, pogotovo ako neko dolazi iz istočnoevropskih i balkanskih zemalja. Na terenu su multinacionalni timovi u kojima je zabranjeno svako isticanje nacionalnih obeležja i insistiranje na njima; ti ljudi treba jedni drugima da čuvaju glavu i leđa, pa je svaki takav šum u sistemu nepoželjan i tu zaista nema problema. Pogotovo se vodi računa o psihološkoj uravnoteženosti ljudi, jer je Rambo-sindrom definitivno štetan i niko normalan neće da radi ozbiljan posao sa manijacima."


 

Idem i ne bojim se

Nebojša Zdravković (41), naš je sunarodnik koji je u francuskoj Legiji stranaca proveo 16 godina ("nisam pojma imao gde idem") i stekao penziju, životno i zdravstveno osiguranje. Nedavno je rešio da se prijavi kod jedne od velikih svetskih kompanija za obezbeđenje i da ode s njima u Irak (da budemo jasni: ne ide preko firme Tactical Training Team).

"Ne bojim se da odem u Irak, iako veoma dobro znam šta se tamo događa", kaže Nebojša Zdravković za "Vreme". "U Legiji stranaca, po raznim egzotičnim i tropskim zemljama naučio sam kako da se čuvam i uveren sam da je moja procena opasnosti razumna i pouzdana i da moja sudbina zavisi pre svega od mene – u razumnim uslovima, razume se. Ljudi stalno rizikuju život: poštari, policajci, vatrogasci, prodavačice po samoposlugama... Nije o tome reč, tu sam miran: za tih 16 godina u Legiji to sam sebi razjasnio i ne razmišljam o tome."

Nebojša Zdravković došao je iz Francuske i započeo privatni biznis: došao je do starih receptura za pivo, proverio ih kod nadležnih francuskih instituta i hteo da krene u proizvodnju onoga što bismo nazvali "organičko" ili "ekološko" pivo. To je bio velik zalogaj: 40-50 zaposlenih. "Bio je to veliki zalogaj, a ja nisam imao dovoljno para. Počeo sam da se raspitujem, pa sam konačno stigao do Fonda za razvoj srednjih i malih preduzeća. Tamo su me zavlačili mesecima i došao sam u situaciju da nemam kud. Ne doprinosim ništa, radim u prazno i ne znam šta bih. Onda me je prijatelj iz Legije kontaktirao: on je u Iraku već neko vreme. To je sada sasvim druga priča: u Irak ne bih išao da ratujem, mada imam te kvalifikacije. Ali, u Legiji sam savladao i jednu važnu specijalnost: ja sam fotograf i stručnjak za transfer video-materijala; sa filma na digitalne medije i natrag, sa videa na kompjuter, plus za sisteme video-nadzora, transport slike i sve to. To su mi najveći aduti za posao tamo. Osim toga, govorim francuski i engleski bez akcenta, razumem više istočnoevropskih jezika, a tamo ima mnogo ljudi iz tih krajeva. Uveren sam da im tamo treba neko mog profila: neko ko može da radi više stvari u isto vreme. Tamo je najveća fora biti polivalentan: neko ko može da radi razne stvari. To da ja mogu sebe i drugog da odbranim – to se podrazumeva od početka. Ja već imam sva francuska osiguranja – životno, penzijsko, zdravstveno – i čini mi se da je glupo da mi firma kod koje treba da radim to sada plaća duplo; voleo bih da se nagodim da deo toga ide u moju platu, ali – videćemo... S obzirom na moje kvalifikacije i iskustvo, plata bi bila negde oko deset hiljada dolara.

Ovo na šta se pale neki naši klinci – kao, on nešto izlazi iz kola, pa štiti ovog, onog – to je koješta, to se podrazumeva kao niži nivo. To rade sami Iračani: nemojmo da ih potcenjujemo, jer su oni bili dobra i ozbiljna vojska i policija i te osnovne stvari znaju dobro; učili su škole po Rusiji i svuda. Oni imaju rezerve ljudi za to. Poznavanje elektronike i složene taktike je drugo. Amerikanci su tamo radili razne gluposti, da ne ulazimo u to, pa sada nemaju dovoljno ljudi da drže teren pod kontrolom. Iskustvo Severne Irske uči nas da u takvoj situaciji treba jedan vojnik na dvadeset stanovnika da bi se sačuvao mir u neprijateljskom okruženju, plus kvalitetan obaveštajni rad ljudi, a ne kompjutera. To se Amerikancima desilo i sada im treba ljudi u koje veruju, jer su arhive Sadamovih službi bezbednosti nestale, a službe raspuštene i sada moraju sve iznova.

Ja očekujem da tamo budem koordinator višeg stepena obezbeđenja izvesnih nevladinih humanitarnih organizacija: kao čovek koji zna problematiku i kao čovek spreman da se suoči sa nepredvidim situacijama u kojima se brzo donose ispravne odluke.

Kako inače pošteno da zaradim pare koje mi trebaju?"

M. V.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net