Iako sam stanovao u Lozničkoj, Slobu nijednom nisam video, ni u Klubu 42, ni u Gorici, ni u hemijskoj čistioni, taj čovek, još onda, kao da je u zemlju propao

Ko god traga za dragocenostima mora naleteti na pokoji surogat

Voleo bih da napišem knjigu o mojim susretima sa znamenitim ljudima, da se ne zaborave, ne ti ljudi, naravno, (zato i jesu poznati, da ne bi bili zaboravljeni, tj. nezaboravni su usled tolike poznatosti), nego baš ti njihovi susreti sa mnom da ostanu kao delić naše baštine. Danas sam video dvojnicu Maje Gojković, replika je možda malo krupnija, možda i nije, original sam video samo na televiziji koja svakome doda pokoji santimetar i kilogram, uglavnom, da se ovaj susret odigrao u Novom Sadu a ne u Koče kapetana bio bih uveren da smo se Maja Gojković i ja slučajno sreli, jeste i ovo sa dvojnicom isto slučajno, ali me je ponukalo da proberem po sećanju s kim sam se od poznatih sve susretao.

U Filadelfiji je jednog jesenjeg jutra pokraj mene protrčao čovek tuđmanovske lepote, oko glave je imao traku, bio je u šortsu i patikama, jednom general uvek general, pomislio sam, ne može on da džogira u ma čemu, za sve ima uniforma, dobro, znao sam da ne bi došao inkognito radi producirao po 40. ulici, ali da je dobri Šušak tražio nekoga ko bi vrhovnika odmenjivao u nevažnim ili opasnim situacijama (kao u španskom filmu Čekaj me na nebu, gde je prodavca ortopedskih pomagala tajna policija prisilila da dublira Franka), ovaj držeći rezident bio bi idealan.

Susret od dvadeset četiri karata

Na jednome od mojih radnih mesta susreo sam se sa predsednikom Tadićem, zapravo više sa S.Š. iz Idola i sa dvojicom telohranitelja, ali nam se i predsednik obratio. Sviramo mi društvu za stolom, priđe nam S.Š. i zamoli da čim prije izađemo na palubu (gde sa predsednikom sedijaše savetnik Krstić iz pomenutog benda), samo jednu pesmu pošto se predsedniku žuri, čuju ovi kojima smo u taj mah svirali o čemu je reč, milo i njima što mogu šefu države da iziđu u susret, završimo navrat-nanos frazu i izađemo napolje. Približimo se na četiri-pet koraka, ups, dvojica mladića se po službenoj dužnosti dopola pridižu od stola, rukama odmahuju da se iz tih stopa tornjamo prema Ratnom ostrvu, uputim im sledžhamerovski osmeh, dear bodyguards, znamo bolje nego vi šta je predsedniku u ovaj mah najpotrebnije, priđosmo, ali predsednik reče kako smesta mora da pođe, građanin koji nas je pozvao mudro prećuta vlastitu umešanost u nemio događaj, zaustih da kažem kako nismo došli na svoju ruku, društvo kojem smo svirali napustili smo baš zato što smo čuli da je glava države u cajtnotu, drugo, bi li, kad smo već tu, možda došla u obzir neka brza pesma sa samo dve strofe, poput Nema lepše devojke koju bismo sa svoje strane dobrano potkratili, ne, predsednik je sa nama završio, opet se sav usredotočio na doktora Krstića a mi se, ošamućeni kao debeli i mršavi kod Čehova, odvukosmo do društva koje je, budući takođe na palubi, htelo ne htelo pratilo naš debakl, kako da se vratimo unutra bez ispaljenog akorda?! Pozdravismo očevice kao da ništa nije ni bilo, ta gosti su pred nama, zakonom i Bogom svi jednaki, mi smo tu da sviramo, naravno ako ne žure na voz, u međuvremenu predsednik kao čovek od reči ustaje, telohranitelji se prolazeći kraj nas suzdržavaju od trijumfalizma, dobro, jedan nula za vas, bumo u predsednikovim memoarima videli kako susret izgleda iz njegovog ugla, da nije postao predsednik ne bi nas baš ovako otpustio, to je sigurno, bravo Ljubomire, a da nije predsednik ti bi napustio zagrejanu ekipu ne bi li preko reda razgalio prosvetnog radnika?! Možda je i predsedniku bilo neprijatno, naravno u manjoj meri nego nama, ili mu je možda sinulo da upravo gubi četiri glasa na budućim izborima, tek, odlazeći klima glavom u pravcu neželjenog kvarteta, vidim to krajičkom oka ama ne otpozdravljam, sad ja žurim!

Nije bio neki susret, ali bolje je da ti predsednik kaže i sikter nego da ga nikad ne vidiš, kao što uživo nikada nisam video Slobu. Stanovao sam u Lozničkoj dok je on bio u Save Kovačevića, pa ni tamo ga nisam video, ni u Klubu 42, ni u Gorici, ni u hemijskoj čistioni, nije mi nedostajao, ali kad vratim film, taj čovek, još tada, kao da je u zemlju propao!

Dobro čini i dobru se nadaj!

Nasuprot Slobi, koji mene što se tiče može biti puka medijska izmišljotina, sa Robertom de Nirom imam slike iz Skadarlije, kad sam ih izrezao iz "Ilustrovane" i pokazao ih društvu u pekari, moj učitelj i drug Roger zaprepastio se, na svadbi u Domu omladine sedamdeset i ne znam koje, svirao sam čoveku za koga se ispostavilo da je g. Zelenović iz Kinoteke! Dok su mi u salonu "Boban" prali kola, otišao sam u najbližu kafanu, kad tamo, Tozovac sa nekim teškim anonimusom, ne prođe godinu dana, sviram u restoranu ispod "Mostara", zaboravio sam naziv, isto Tozovac, kome mora da je prošlo kroz glavu: "Ma odakle li znam ovog čoveka?!" Zaista, u Beogradu ima toliko poznatih ličnosti da jeste čudno ako nekog sretnem dva puta takoreći uzastopno, a nekog nikad, jedne godine je bio rođendan Verici Bradić, svi su joj čestitali pa i ja koji nisam imao nikakav poklon nego sam tom prilikom gledao još i da zaradim; ispred zgrade u kojoj stanujem napravio se krkljanac, stalno je zapravo krkljanac, i vozač koji je unazad hteo da isparkira nije imao dobar pregled, stao sam iza kola i davao mu rukom znak da se strpi (dirigent obuzdava sekciju koja se odveć zanela) sve dok nisam zaustavio drugi auto za koji sam se ponadao da možda traži mesto, pa da i njega usrećim, onaj prvi se isparkirao i nasmešio se u znak zahvalnosti, bio je to inžinjer Mrkonjić.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net