Portret savremenika - Marti Ahtisari >

Kosovski insajder

Marti Ahtisari naglašava da ne tvrdi da sve zna o kosovskom procesu, ali smatra da zna dosta. Od ovog odmerenog diplomate i jedna optimistička poruka: Balkan je region sa velikom istorijom, ali još većom budućnošću

Prognoze su se ostvarile: generalni sekretar Ujedinjenih nacija Kofi Anan potvrdio je u ponedeljak, posle sednice Saveta bezbednosti, na konferenciji za novinare da će ove nedelje imenovati bivšeg finskog diplomatu Martija Ahtisarija za specijalnog izaslanika UN-a za pregovore o budućem statusu Kosova i Metohije. Dakle, donekle se ponovio scenario od pre šest godina kada je 5. maja 1999, dok su NATO bombe padale po Srbiji, persona dramatis bio Marti Ahtisari. Tada je u finskoj predsedničkoj palati u Mantiniemiju zazvonio telefon: Strob Talbot, zamenik državnog sekretara SAD, zamolio je predsednika Finske da razgovaraju o "jednoj vrlo komplikovanoj i interesantnoj stvari" koja podrazumeva da finski predsednik "svrati do Beograda" u okviru plana koji bi obuhvatio razgovor sa Miloševićem "koristeći kombinaciju diplomatije i bombardovanja".

Talbot je u ovom razgovoru, koji Ahtisari detaljno prenosi u svojoj knjizi Misija u Beogradu ("Filip Višnjić "2001), objasnio da je ideja da se u ovoj delikatnoj misiji angažuje baš finski predsednik rezultat razgovora koji su vodili predsednik SAD Bil Klinton, potpredsednik Al Gor i državni sekretar Madlen Olbrajt, ali je američka strana o ovome razgovarala i sa Viktorom Černomirdinom, specijalnim izaslanikom ruskog predsednika Borisa Jeljcina.

MILOŠEVIĆEV MAČ: Ove konsultacije na najvišem nivou završile su se u vrlo optimističkom tonu: Ahtisari je idealna ličnost kojoj bi Milošević bio voljan da "preda mač" i tako spase svoju čast. Naime, ruska teorija je bila da bi Milošević bio spreman na ovaj gest ako bi se našla prava osoba i prava organizacija. Ahtisari detaljno opisuje Talbotovo objašnjenje da je ruski stav da bi UN trebalo da ima ključnu ulogu u pružanju "kišobrana" i za vojnu i za političku realizaciju sporazuma. Ali, Černomirdin je vrlo određeno naglašavao da nije reč samo o organizaciji već i o osobi.

Ahtisari beleži Talbotove reči:

"Bili smo mišljenja da je Kofi (generalni sekretar UN-a Kofi Anan), mada inače izvanredna ličnost i prava, nije baš prava osoba za ovo. Potreban je neko drugi, recimo, starija međunarodno priznata persona, koja bi mogla da učestvuje u razgovorima."

Kada je posle dužeg razgovora Ahtisari odgovorio da ponudu prihvata, Talbot je oduševljeno uskliknuo: "Pa, ovo je prava muzika za moje uši!"

Posle globalnih konsultacija na vrhu, dogovoreno je da Ujedinjene nacije treba zvanično da postave mirovnog posrednika.

Tako je počelo. Ahtisari piše da je bio vrlo skeptičan i da ni on ni Talbot nisu verovali da će mu Milošević za nepunih mesec dana "predati svoj mač", da će time prestati kampanja NATO bombardovanja i da će međunarodna zajednica preuzeti kontrolu nad Kosovom.

Mada je Talbot tvrdio da nije optimista, verovao je, na osnovu iskustva sa Rusima, da bi oni, ipak, mogli tokom pregovora da prihvate uslove Zapada. To bi Amerikancima pružilo priliku da poprave odnose između NATO-a i Rusije, koji su narušeni bombardovanjem Jugoslavije. Ahtisari ocenjuje da bez Rusije plan nije mogao biti ostvaren: ruski vojnici su bili potrebni na Kosovu, Srbi su zahtevali Ruse kao garanta.

ŽRTVENO JAGNJE: "Smatrao sam da su šanse za uspeh prilično male. Bio sam, ipak, spreman da postanem žrtveno jagnje, jer sam smatrao da se moralo pokušati sa političkim rešenjem", piše Ahtisari.

Na njegov izbor u ovoj važnoj međunarodnoj misiji uticali su još neki činioci: Finska je trebalo da bude sledeći predsedavajući Evropske unije i članica takozvane Trojke, organa Unije koji to priprema. Iz razumljivih istorijskih razloga, Nemačka, tadašnji predsedavajući, nije dolazila u obzir. Inače, u tom periodu 1992–1993, u okviru Ujedinjenih nacija Ahtisari je radio i u Bosni i Hercegovini, pa je boraveći i na ovoj vrućoj tački dobro upoznao situaciju na Balkanu. Sasvim je izvesno da mu je u prilog išlo i njegovo namibijsko iskustvo: rukovodio je desetogodišnjim procesom sticanja nezavisnosti Namibije.

Nikako ne treba potcenjivati ni činjenicu da je Strob Talbot bio njegov stari prijatelj, kao i da su između Ahtisarija i Černomirdina godinama bile "dobre vibracije". Kako to sam autor knjige Misija u Beogradu kaže:

"U međunarodnoj politici krajnji rezultat često je određen međusobnim uticajem ljudi, vremena i situacije." Zanimljiva je ova Ahtisarijeva opservacija:

"Ko zna, možda je situacija na Balkanu bila takva da su političari, koji su igrali glavne uloge, a pre svih Milošević, već bili spremni da prekinu spriralu nasilja, a možda im je jednostavno ponestalo vremena. Milošević je, naravno, rešenje uslovljavao zadržavanjem svog položaja na čelu Jugoslavije."

Ahtisari tvrdi da je misiju prihvatio i zbog toga što bi samo učestvovanje u njoj išlo u prilog Finskoj i služilo joj na čast. Neuspeh bi se svakako pripisao njemu lično.

TRENUTAK ODLUKE: Kod nas se kao pouzdana činjenica, čak i među hroničarima, prepričava da je bombardovanje prestalo kada je navodno Ahtisari svojim pretnjama naterao Miloševića da potpiše papir koji su doneli on i Černomirdin. Navodno je finski diplomata čak lupao o sto. Po toj verziji, događaji su se ovako odvijali:

"Šta će biti ako ne prihvatimo sporazum koji nam nudite?", pitao je Milošević.

"Beograd će izgledati (ravan) kao ovaj sto", navodno je hladno odgovorio Ahtisari. Godinu dana kasnije finski diplomata je demantovao ovu priču, tvrdeći da "pretnje nisu njegov stil".

Leonid Ivašev, bivši načelnik Uprave za međunarodne odnose Generalštaba Rusije, svedok i učesnik ovih dramatičnih događaja, u intervjuu "NIN-u" (1. septembar 2005) potvrđuje ove Ahtisarijeve reči. U tekstu "Černomirdinov ultimatum" Ivašev, između ostalog, priča:

"Viktor Černomirdin je naterao Slobodana Miloševića da potpiše tu sramnu hartiju. On je postavio ultimatum – ili uzmi ili ostavi, ili rat ili mir! Ahtisari je sve vreme ćutao. A pogotovo nije lupao pesnicom o sto.

Kad sam saznao šta su ponudili Miloševiću, ja sam iz Bona pozvao Boru Miloševića u Moskvu i svoje prijatelje u Beogradu i rekao im da taj predlog nikako ne treba prihvatiti i da Milošević treba da traži ozbiljne izmene. Posle toga sam u Beogradu prisustvovao pregovorima u kojima je on to tražio. Tada je Černomirdin pocrveneo, naduo se kao bik: 'Nikakve popravke, samo da ili ne! Šta ti hoćeš!'

Vikao je na Miloševića: 'Ako prihvatiš papir koji ti je ponuđen bez ikakvih izmena, onda nastupa mir, Kosovo ostaje u SRJ, a ako ne prihvatiš – rat. Ti hoćeš rat!' Vikao je."

Černomirdin u svojoj knjizi tvrdi da je Miloševiću data mogućnost da interveniše, a da on tu mogućnost nije iskoristio. Ivašev i tu epizodu prikazuje u drugačijem svetlu od popularne beogradske verzije: bivši ruski general kaže da je odmah posle ovog razgovora Ahtisari napustio prostoriju, dok je Milošević okupio rusku ekipu i najviše jugoslovenske rukovodioce i saopštio im da ovo ne može da prihvati. Opet je skočio Černomirdin:

"Nikakve popravke! Zašto se suprotstavljaš, rat prestaje, Kosovo se vraća u Jugoslaviju, dolazi mir..."

Sutradan u 13 časova Milošević je Ahtisariju i Černomirdinu saopštio da su savezna vlada i Skupština Srbije prihvatile njihovu mirovnu ponudu. Milošević je istakao da je to učinjeno zbog toga što "sporazum garantuje jedinstvo Jugoslavije i početak mirovnog procesa, koji je od značaja ne samo za Jugoslaviju već i za čitav region i Evropu". Ahtisari i Černomirdin su se složili i sastanak je bez ikakve ceremonije završen u 13 časova i 25 minuta, piše Ahtisari.

DIPLOMATA OD UGLEDA: Marti Oiva Kalevi Ahtisari rođen je 1937. u Viipuri (Viborgu), gradu koji je 1944. aneksirao SSSR. Njegov otac, poreklom Norvežanin, bio je oficir. Diplomirao je na univerzitetu u Oslu, a opredelio se za karijeru nastavnika u Pakistanu. Izgleda da je ovo iskustvo presudno uticalo na njegov kasniji životni put. Marti Ahtisari uživa zavidan ugled među svetskim političarima, diplomatama, analitičarima. Reputaciju je stekao kao diplomata u Ministarstvu inostranih poslova Finske, a posle kao odmeren i talentovan diplomata koji je posredovao, ocenjivao, dogovarao i presuđivao na mnogim vrućim tačkama: u Izraelu je ispitivao akcije izraelskih snaga u izbegličkim logorima, u Severnoj Irskoj se zavlačio u tajne baze IRA. Evropa je tražila njegovo mišljenje i kada se u Austriji procenjivalo da li su ugrožena ljudska prava posle ulaska ekstremne desničarske Partije slobode u koalicionu vladu. Analitičari tvrde da je gotovo sve globalne konflikte od vrha Afrike do Indonezije za koje je bio zadužen rešavao sa velikim umećem.

Pre toga, Ahtisari je bio ambasador Finske u Tanzaniji, Mozambiku Zambiji, Somaliji.

U to vreme je držao više važnih funkcija u institucijama koje su se bavile ekonomskom pomoći zemljama u razvoju, a 1987. postaje podsekretar u Ujedinjenim nacijama. U Namibiji je bio specijalni predstavnik Ujedinjenih nacija od 1978. do ranih 90-ih. U Namibiji su pregovori o nezavisnosti trajali više od deset godina: Ahtisari piše da je najteže bilo da ljudi koji su učestvovali u pregovorima shvate da im ništa povoljnije neće biti ponuđeno ni kasnije.

Namibija u znak priznanja i zahvalnosti Ahtisarija proglašava počasnim građaninom. Sledeće godine postaje ministar inostranih poslova Finske, a 1992–1993. predsedava međunarodnom konferencijom o eks-Jugoslaviji. On je specijalni predstavnik generalnog sekaretara UN-a. Iz knjiga brojnih hroničara ovih događaja može se zaključiti da je smireni Finac na sve načine pokušavao da zaustavi krvavi rasplet događaja u nekadašnjoj Jugoslaviji. Na ovoj tački nije imao mnogo uspeha.

Iako nikada nije bio aktivan na domaćoj političkoj sceni, kao kandidat Socijaldemokratske partije pobeđuje u februaru 1994. na predsedničkim izborima. Postaje prvi predsednik Finske koji je izabran na direktnim izborima glasovima svih birača. Na položaju predsednika ostaje do 2000. godine. Ponajviše zahvaljujući njegovoj politici i njegovom ličnom angažmanu, Finska zvanično postaje član Evropske unije 1995. Njegovi zemljaci hteli su da ovog "političara bez senke" ponovo vide kao svog predsednika. Njegovo lično poštenje, uspešne diplomatske misije, ali i otvorena kritika rata u Persijskom zalivu, zbog čega je izgubio naklonost SAD, u domovini su mu obezbedili veliku popularnost.

Ahtisari je, međutim, odbio da se po drugi put kandiduje za najvišu funkciju u Finskoj.

Kao medijator kosovskog konflikta 1999. godine Marti Ahtisari stiče međunarodnu reputaciju. On i ruski izaslanik Viktor Černomirdin smatraju se najzaslužnijim što je prestalo NATO bombardovanje.

Marti Ahtisari je počasni doktor više poznatih svetskih univetrziteta, među kojima su i Moskovski i Kijevski.

MISIJA U BEOGRADU (II): Šta će sve činiti Ahtisarijevu platformu za pregovore o statusu Kosova i Metohije? Sve nijanse na ovom komplikovanom projektu svakako još nisu naznačene, ali izvesno je da će pristup biti više izbalansiran nego u Rambujeu. U Knjizi Misija u Beogradu on elaborira ideju da Kosovo ostane deo Srbije sa širokom autonomijom. "Nezavisnost bi narušila osetljivu ravnotežu čitavog Balkana, tako da se bar za sada ne može prihvatiti", eksplicite piše Ahtisari, a protiv je i organizovanja referenduma o stausu Kosova. Objašnjenje je vrlo ubedljivo: ako bi se Kosovo otcepilo od Srbije, ono bi se sjedinilo sa Albanijom ili Albanija sa Kosovom, a to bi izazvalo lančanu reakciju. Ukratko, ako bi se poštovala "volja naroda", posle otcepljenja Kosova "Makedonija i Bosna bi prestale da postoje", a košmar se na tome ne bi zaustavio. Za "volju naroda" trebalo bi, kaže, pronaći neki novi put.

Ako bi pregovori krenuli po stavovima koje Marti Ahtisari iznosi u svojoj knjizi Misija u Beogradu, Beograd nema mnogo razloga da izaslaniku Kofija Anana ne poželi dobrodošlicu.

Iz političkog vrha Srbije niko se nije izjasnio protiv izbora Ahtisarija, iako ga, kao visoko rangiranog člana Međunarodne krizne grupe – organizacije koja se zalaže za "uslovnu nezavisnost" Kosmeta – malo ko u Beogradu smatra nepristrasnim. Neke članice vladajuće koalicije u Srbiji očigledno shvataju da se više može dobiti veštom diplomatijom i ne žele da se zemlja zamera predstavnicima međunarodne zajednice, koji su čvrsto rešili da Ahtisari bude njihov predstavnik. Odluku o njegovom postavljenju formalno donosi generalni sekretar Ujedinjenih nacija Kofi Anan. DELIKATNA RAVNOTEŽA: Da li će Ahtisari i sada, kao jedan od ključnih pregovarača biti srećne ruke? Da li će uspešno savladati još jedno balkansko ubrzanje istorije? Ahtisari piše u svojoj knjizi da veruje kako su pokušaji mirnog rešenja krize na Kosovu i Metohiji, organizovani februara 1999. u Rambujeu i sredinom marta te godine u Parizu, propali zato što "uslovi sporazuma nisu bili izbalansirani". Da li će ovoga puta on, kao jedan od glavnih medijatora, uspeti da uspostavi delikatnu ravnotežu?

U svojoj knjizi Misija u Beogradu Ahtisari tačno primećuje da su Amerikanci pogrešno procenili Miloševića "koji igra drugačiju igru od ostalih, po svojim pravilima":

"Milošević nema osećaj političke odgovornosti, kao što ga imaju lideri demokratskih zemalja. Njega ne muče vojni gubici, niti broj poginulih u ratu. Opozicija je slaba, a on sam se nalazi iznad zakona."

Pokušaji Zapada da se pregovara o statusu Kosova 1997. su propali: ministri inostranih poslova Kinkel i Vedrin želeli su da dođu da pregovaraju, ali uprkos šargarepama, Milošević nije bio zainteresovan za pregovore. Stav Rusije je sve vreme bio da je "Kosovo untrašnja stvar Jugoslavije". Milošević je, piše Ahtisari, došao na vlast igrajući na nacionalizam Srba, i u Srbiji i na Kosovu. Ahtisari smatra da je Milošević bio prinuđen da nauči lekciju da Srbe u Srbiji gotovo uopšte ne interesuje Kosovo, da ankete otkrivaju da je samo polovina Srba spremna da se bori za Kosovo.

U predgovoru jugoslovenskom izdanju knjige Marti Ahtisari kaže da je izborima u jesen 2000. godine na Kosovu, u Saveznoj Republici Jugoslaviji i Republici Srbiji označen kraj jedne ere i početak druge i da bi Srbija sada trebalo da ima smelosti da se izdigne iznad dnevnopolitičkih sporova kako bi mogla da se menja onako kako je rekla da želi da se menja.

On smatra da Srbiji predstoji put koji je stajao pred zemljama Zapadne Evrope po završetku Drugog svetskog rata. Posebno je važno, smatra finski diplomata, iskreno i kritično preispitivanje istorije.

"Istorija je na Balkanu, nažalost, vrlo često korišćena kao političko oruđe. Od vlastite istorije su pravljeni snažni mitovi, uz čiju pomoć se pokušavalo sa opravdavanjem mržnje prema susedima. Ostajući zatočenik istorije, zamagljivana je odgovornost za vlastite postupke", ocenjuje Ahtisari.

Finski diplomata naglašava da knjiga Misija u Beogradu predstavlja njegovu verziju tragičnih događaja na Balkanu 1999. godine. Kaže da je to zapravo priča jednog "insajdera": on naglašava da ne tvrdi da sve zna o kosovskom procesu, ali smatra da zna dosta. Cilj mu je da ova knjiga pomogne ljudima da preispitaju istoriju. Po njegovim rečima: "Izgradnja trajnog mira zahteva i od stanovništva u regionu i od međunarodne zajednice strpljenje i dugoročno obavezivanje. To smo dužni sledećem pokolenju."

Od ovog odmerenog diplomate i pisca, koji se čuva jakih reči i tvrdih stavova, na kraju predgovora i jedna optimistička poruka: Balkan je region sa velikom istorijom, ali još većom budućnošću. Nadajmo se da je u pravu. Valjda se nešto promenilo od doba Đure Jakšića koji se pitao – gde ste još videli Srbina zagledanog u budućnost?


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net