Organizovani kriminal na Balkanu (6) - Ilegalna trgovina umetničkim delima (2) >

Beskrajna pljačka

U borbi protiv ilegalne trgovine umetničkim delima i arheološkim predmetima većina svetskih zemalja već uveliko koristi najnapredniju tehnologiju, primenjuje stroge kriterijume za dokumentaciju, razvija sisteme za brzu razmenu informacija. Istovremeno, nadležni za tu oblast u zemljama Balkana još uvek muku muče s primenom najosnovnijih zakona, regulisanjem policijskih snaga, inventarom kulturnih dobara. Međutim, slika takvog haosa postaje kompletna tek kad se svemu dodaju i ratovi na prostoru bivše Jugoslavije

Iako pouzdana statistika o tome ne postoji, procena je da se iz balkanskih zemalja ilegalno iznese više desetina hiljada umetničkih dela i arheoloških predmeta. Slike, skulpture, antički novčići i ostali artefakti balkanske istorije obično završavaju na tržištu Zapadne Evrope, trgovci i posrednici najčešće ostaju nepoznati i nekažnjeni, a nadležni organi nemoćni pred ovim, sve raširenijim oblikom organizovanog kriminala. Atraktivnost ovog regiona za ilegalnu trgovinu kulturnim blagom uzrokovana je mnogim faktorima: bogatstvom arheoloških nalazišta i muzejskih i privatnih kolekcija, lako propusnim granicama, neosetljivošću policije za šverc umetničkih dela, razuđenošću trgovačkih puteva... Pored svih ovih elemenata, na porast broja umetničkih dela koja završavaju u evropskim aukcijskim kućama ili na klasičnom "crnom tržištu" uticale su takođe i specifične političke okolnosti na Balkanu u poslednjih dvadesetak godina.

Zemlje koje su krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka ušle u proces tranzicije postale su "osetljive" na različite oblike kriminala. Zemlje koje su tokom devedesetih ratovale, opustošene su u svakom smislu i zapravo se još uvek ne zna šta je i kako iz njih izneseno. Uz nedostatak specijalnih policijskih snaga koje bi se bavile problemom ilegalne trgovine umetničkim delima, najveći problem jedne i druge grupe zemalja jeste – zakonodavstvo.

ZAKON U TEORIJI

Uprkos brojnim obećanjima predstavnika prethodne i aktuelne srpske vlade, na teritoriji Republike Srbije i dalje važi Zakon o kulturnim dobrima usvojen 1994. godine. Ovim zakonom jasno se definišu pojmovi kulturnog dobra, kulturnog dobra od velikog značaja i kulturnog dobra od izuzetnog značaja, ali istovremeno nema odredaba koje bi jasno definisale šta se sve zapravo podrazumeva pod ilegalnom trgovinom ovim predmetima, nema odredaba kojima se jasno definiše pojam ilegalnog arheološkog iskopavanja... Ukratko, nema elemenata koji su se u ovom domenu pojavili u poslednjih desetak godina. S druge strane, kazne za prekršioce određene su Krivičnim zakonom Republike Srbije. Član 184 Krivičnog zakona predviđa zatvorsku kaznu od jedne do pet godina za osobu koja "kupuje, prima u zalogu ili na drugi način pribavlja, prikriva ili protura" predmete za koje zna da su pribavljeni krivičnim delom. Za prikrivanje, oštećenje, uništenje ili trgovinu arhivskom građom, predviđa se zatvorska kazna od tri meseca do osam godina (član 184a), dok se osoba koja iznese kulturno blago iz zemlje bez prethodnog odobrenja kažnjava sa tri meseca do osam godina zatvora (član 184b). Od ulaska međunarodnih trupa i uprave na teritoriju Kosova, u tom regionu više ne važe zakoni Srbije – zaštita kulturnih dobara na Kosovu deo je Privremenog krivičnog zakona koji je, kao dokument civilne misije na Kosovu, počeo da važi u julu 2003. Kazne koje taj dokument predviđa za prekršioce člana 289 (zaštita kulturnih dobara) izuzetno su blage – najstroža je zatvorska, u trajanju od maksimalno tri godine.

Zakon o zaštiti i očuvanju kulturnih dobara Hrvatska je usvojila 1999. godine, da bi 2003. bio dopunjen i delimično izmenjen. Za prekršioce su predviđene novčane kazne od 5000 do 500.000 kuna (u zavisnosti od vrste krivičnog dela i nacionalnog značaja određenog kulturnog dobra), s tim što se novac uplaćen na ime kazne za prekršaje može namenski trošiti isključivo za zaštitu i očuvanje kulturnih dobara. Izuzev ovog zakona, na krijumčarenje umetničkih dela odnose se i neki članovi Kaznenog zakona i Carinskog zakona – u ovom slučaju, pored novčanih, propisane su i zatvorske kazne od jedne do pet godina, odnosno do osam godina ukoliko je kazneno delo počinila organizovana grupa.

Slična je situacija i u Sloveniji. Tamošnji Zakon o zaštiti kulturnog nasleđa usvojen je 1999, a u ovom trenutku u pripremi je i novi. Za prekršioce ovog zakona predviđene su novčane kazne od 10.000 do 100.000 tolara, dok su odredbama Kaznenog zakona "pokriveni" teži prekršaji, odnosno izvoz predmeta od posebnog kulturnog i nacionalnog značaja: u tom slučaju, predviđene su zatvorske kazne od tri meseca do osam godina.

Zbog rata koji je vođen na toj teritoriji, donekle je specifična situacija u Bosni i Hercegovini. "Zakon o zaštiti dobara koja su odlukama komisije za zaštitu nacionalnih spomenika proglašena kao nacionalni spomenik BiH" usvojen je 2002. godine. Ovim zakonom utvrđene su mere zaštite i rehabilitacije dobara koja su pre početka rata 1992. utvrđena kao nacionalni spomenici BiH – spomenici kulture, graditeljskog nasleđa, istorijskog značaja ili prirodnog nasleđa. U ovom zakonu nigde se eksplicitno ne pominju pokretna kulturna dobra, a više pažnje posvećuje se vraćanju porušenih građevina u prvobitno stanje. Takođe, Zakon ne predviđa bilo kakve kazne za prekršioce – eventualne sankcije predviđene su odredbama Krivičnog zakona koji se odnosi na krijumčarenje, bez eksplicitnog pominjanja umetničkih predmeta. Republika Srpska, s druge strane, nema nikakav zakon koji pokriva ovu oblast – nacrt zakona još je u proceduri, a banjalučki izvori navode da se ilegalna trgovina umetničkim delima inače smatra "sitnijim" prekršajem.

Bugarski zakon o spomenicima kulture usvojen je davne 1969. i u trenutnim okolnostima potpuno je prevaziđen – novi zakon u pripremi je još od 2002, a trebalo bi da se posebno pozabavi savremenim tendencijama. Prema zakonskom nacrtu, kazne za prekršioce biće novčane (od 500 do 5000 evra), dok Krivični zakon Bugarske za ilegalnu trgovinu umetničkim delima predviđa zatvorske kazne do deset godina.

Rumunsko ministarstvo unutrašnjih poslova svoje aktivnosti u domenu ilegalne trgovine umetničkim delima bazira na međunarodnim konvencijama – pre svega UNESCO-voj, usvojenoj u Parizu 1970, i UNIDROIT konvenciji usvojenoj u Rimu 1995. Osim toga, zakon 182/2000 pokriva zaštitu pokretnog kulturnog nasleđa i za prekršioce predviđa zatvorske kazne u trajanju od dve do deset godina.

APSURDI U PRAKSI

Na papiru, dakle, situacija i ne izgleda tako loše. Postoje zakoni, postoje kaznene odredbe, postoje nadležne institucije i organi. Problem je, međutim, u primeni svih tih silnih zakonskih odredaba. S jedne strane, problem su malobrojne policijske jedinice zadužene specijalno za trgovinu umetničkim delima – hvatanje kriminalaca na delu je, zahvaljujući tome, više stvar slučaja nego sistematske akcije. S druge strane, problem je neosetljivost nadležnih sudova za ovu problematiku. Čak i oni ilegalni trgovci, neovlašćeni kopači i posrednici koji budu uhvaćeni, retko kad bivaju osuđeni na strože kazne. Prema podacima do kojih je uspeo da dođe istraživački tim "Vremena", nigde u regionu ne postoji zatvorenik koji izdržava zatvorsku kaznu zbog kršenja zakona o kulturnim dobrima.

U tom smislu, možda je najilustrativniji bugarski primer. Ova država ima specijalnu policijsku jedinicu, ima jasnu zakonsku regulativu, ali se tužilaštvo retko odlučuje za primenu onoga što zakon dozvoljava: ukoliko kriminalci budu uhvaćeni, praksa je da se krijumčareni predmeti jednostavno konfiskuju, a prekršiocima odredi novčana kazna. U slučaju da se radi o ozbiljnijem prekršaju (bilo da je u pitanju količina krijumčarenog blaga, bilo njegov istorijski značaj), obavlja se detaljnija istraga i slučaj često završi na sudu. Tu se, međutim, prekršioci najčešće "izvuku" s uslovnom zatvorskom kaznom.

Jedno od najpoznatijih suđenja u ovoj oblasti obavljeno je 1986, a na optuženičkoj klupi našli su se svetski poznati lovci na blago, Željažko Demirev (poznat kao Car), Nikolaj Stanišev (poznat kao Crvenokosi) i Mitko Stankov (sa nadimkom Obraz). Čitavih jedanaest godina nakon početka procesa, 1997. godine, ova grupa osuđena je – uslovno. Zbog toga i ne čudi što su glavni akteri nastavili svoje uspešno poslovanje: Stankov od tada trguje antikvitetima u Beču, dok se o poslovima Demireva nešto moglo naslutiti tek pošto je ubijen 2000. Među predmetima koji su mu pripadali, pronađena je kolekcija antičkih novčića, a jedinstven je medaljon cara Julijana Apostate koji je u londonskoj aukcijskoj kući "Sotbi" procenjen na 400.000 dolara.

Ni druge zemlje, naravno, ne oskudevaju u sudskim apsurdima. Pored najpoznatijeg slučaja Avarskog pojasa (o čemu će biti reči u narednom broju "Vremena"), jedan od legendarnih sudskih procesa u Srbiji vođen je od 1995. do 2000. i u medijima pominjan kao "srebrna afera". Sve je počelo u martu 1995. kada su na njivi Ljubiše i Radoslava Mitića iz Priboja Vranjskog iskopana 33.703 rimska srebrna novčića sa likovima Marka Aurelija, Antonija Pija i Faustine Starije i Mlađe. Veći deo tih novčića, tačnije 13.942 komada (tada procenjena na 357.670 nemačkih maraka), nađen je kod ukupno dvadesetorice (!) osumnjičenih. Za predmet je bio nadležan sud u Vladičinom Hanu koji slučaj upućuje Okružnom sudu u Vranju, a ovaj odlučuje da "nema mesta optužbi". Krivični postupak potom je obustavljen, glavni akteri su oslobođeni optužbe, ali je predmet opet vraćen u Vladičin Han. Posle toga, Republičko javno tužilaštvo opet vraća slučaj u Vranje, sprovode se nove istrage i piše nova optužnica. Ni tu nije kraj: Okružni sud u Vranju proglašava sebe nenadležnim, predmet po ko zna koji put biva prebačen u Vladičin Han gde se tek 2000. donosi konačna odluka o uslovnim zatvorskim kaznama za petnaestoro okrivljenih i o vraćanju rimskih srebrnjaka.

U čitavoj ovoj krajnje komplikovanoj priči, najkomplikovanije i najapsurdnije bilo je obrazloženje odluke o nenadležnosti vranjskog suda. Navodno, nije bilo sporno da je "objekat krađe stari rimski novac", nije bilo sporno "da je reč o pokretnim stvarima", nije bilo sporno "da novac pripada državi". Ono što je, navodno, bilo sporno jeste "da li su ove stvari bile pod zaštitom države". Nadležni u vranjskom sudu objasnili su da je zakon jasan kada kaže da je srebrni novac nađen na lokalitetu koji nije registrovan kao kulturno dobro niti kao arheološko nalazište. U prevodu: ono što nije registrovano, verovatno nije ničije i niko nije zadužen da ga štiti. Što bi rekli mangupi, ko razume, shvatiće.

LJUBITELJI NA POLOŽAJU

Poseban problem u vezi s primenom postojećih zakona jeste nedefinisana uloga raznoraznih eksperata i procenitelja, kao i vrlo sumnjiva uloga onih koji bi trebalo da se bave suzbijanjem ovog oblika kriminala. Naime, u svim zemljama regiona javna je tajna da su u ilegalnu trgovinu umetničkim delima i te kako umešani oni koje zakon uopšte ne pominje: stručnjaci, kustosi i istoričari umetnosti, koji odbijanjem da izdaju potvrde o originalnosti umetničkih dela spuštaju cenu tim predmetima, da bi u kasnijem aranžmanu tim istim delima uspešno trgovali, ali sada pišući potvrdu o autentičnosti i vrednosti dela. Iako će najviđeniji kustosi i procenitelji odlučno demantovati ovakve teze, iako je u detalje njihove delatnosti zapravo nemoguće proniknuti, "težina" njihove uloge potpuno je jasna: ukoliko ekspert odredi nisku cenu umetničkog dela, vlasnik ili navodni vlasnik želeće da se što pre ratosilja svog imetka, a potom dotični ekspert sa kupljenim delom može da radi šta hoće.

Uloga istoričara umetnosti važna je i u kontekstu izdavanja lažnih potvrda o autentičnosti i vrednosti slike – fabrikovanjem sertifikata, omogućeno je dobijanje legalnih dozvola za izvoz, pa tako nelegalni posao postaje sasvim legalna prodaja umetničkih dela s "urednom" dokumentacijom. Pored toga, a kad je reč o arheološkim predmetima, veliku ulogu imaju i profesionalni arheolozi koji su odlučili da svoj posao dobro unovče; kada je 1998. otkrivena velika krađa arheološkog blaga na nalazištu Viminacijum, u policijskoj akciji uhapšen je jedan požarevački arheolog u čijoj je kući nađen "pravi muzej s eksponatima čije se poreklo još ne zna". Dotični arheolog se i danas bavi trgovinom antikviteta, a kako je i da li je uopšte kažnjen, i dalje je nepoznato.

U tom kontekstu, priča za sebe jesu i državni zvaničnici, odnosno zaposleni u državnim institucijama, o čijim se marifetlucima još uvek samo šuška. Šuška se, tako, o povezanosti ovog ili onog inspektora sa ovim ili onim trgovcem starinama, o poklonima u vidu slika francuskih impresionista koje isti ti inspektori daruju svojim kćerkama kao svadbeni poklon, o umetničkim artefaktima koje drže u svojim kućama, o udelu koji imaju u svakoj zapleni ukradenih kulturnih dobara... Ima, međutim, primera u kojima je šuškanje malo glasnije i konkretnije. Ilustrativan je, recimo, primer slovenačkog poslanika Zmaga Jelinčiča, koji je svojevremeno bio upleten u aferu prodaje novčića sumnjivog porekla, a u kojoj su pominjana raznorazna imena i "dilovi" na najvišem nivou.

Možda još ilustrativniji i apsurdniji jeste takođe slovenački primer o krađi slika iz (ni manje, ni više) zgrade slovenačke vlade. Naime, kako je 2004. za slovenačke medije ispričao inspektor Miran Štupica, iz zgrade vlade Slovenije je 1997. na volšeban način nestala slika impresioniste Ivana Groharja Škofja Loka koja je 1994. dopremljena iz Srbije, a čija je vrednost procenjena na 400.000 evra. O slučaju je odmah obavešten Interpol, ali do 2003. slici nije bilo ni traga ni glasa, kada se, isto onako volšebno kao što je nestala, volšebno pojavila na svom starom mestu.

Do danas je ostalo nepoznato kako je moguće da se iz vlade iznese i potom u nju unese delo koje ne može da stane u džep ili novčanik, ko je u čitavu tu priču bio umešan i, konačno, zašto je uopšte vraćena baš tamo odakle je ukradena. Ono što je potpuno jasno jeste da je u krađu morao da bude umešan neko ko je zaposlen u vladi – drugačije se čitava stvar jednostavno ne može objasniti. Nešto slično dogodilo se i u Hrvatskoj, kada je iz Banskih dvora, sedišta hrvatske vlade, ukraden zavidan broj umetničkih slika; istraga je pokazala da nije bilo nasilnog upada u zgradu, obijenih vrata ili tragova provale. Hrvatsku vladu je, dakle, opljačkao neko "iznutra". To, naravno, ne mora da znači da je u pitanju bio ovaj ili onaj ministar, ali se postavlja pitanje kako će kulturna dobra biti zaštićena na nekom udaljenom lokalitetu ili privatnoj zbirci, ako nisu sigurna na mestima koja su bukvalno pred nosom najvišim državnim zvaničnicima.

Jedno od retkih imena visokih državnih službenika koje je isplivalo u aferama ilegalne trgovine umetničkim delima jeste Dan Josif, savetnik bivšeg rumunskog predsednika Jona Ilijeskua; u ovom trenutku, on je jedan od aktera u aferi koja se još istražuje a tiče se ilegalnog arheološkog iskopavanja na lokalitetu Alba Julija gde su pronađeni vredni antički novčići i nakit. Josif, naravno, nije jedina osoba koja je iskoristila svoj položaj da nešto ućari i na umetnosti, ali je činjenica da se konkretna imena i konkretne aktivnosti tih ljudi retko kada otkrivaju. Upitan zašto je to tako, direktor Uprave za zaštitu kulturnog nasleđa Makedonije Jovan Ristov je za skopski "Dnevnik" 12. oktobra 2005. rekao sledeće: "Problem je ozbiljan i ponekad se iz bezbednosnih razloga ne iznosi sve u javnost. Naša uloga je da štitimo kulturno bogatstvo. Ali, već ima elemenata da se počne ‘debelo’ proveravanje ponašanja i profesionalaca i velikog broja političara. Ima mnogo ogovaranja, mnogo prijava, lažnih optužbi. Zato istragu treba da radi specijalizovana institucija... I tako mogu brzo isplivati imena ljudi iz državnih struktura i javnih ustanova, a ne samo običnih građana koji su izvršioci za sitne pare." Izjava zvuči dobro, ali na tome se sve izgleda i završava. Naime, potpuno je jasno da je u neke slučajeve ilegalne trgovine kulturnim dobrima bio umešan neko iz državnog aparata. Istovremeno, potpuno je jasno da se, sem nekoliko retkih izuzetaka, imena tih ljudi nikada (pa ni po okončanju istrage) čak i ne pominju. O zatvorskim ili bar novčanim kaznama, naravno, nema ni govora.

RATNA TRGOVINA

FLEKSIBILNI ZAKONI: Aukcija umetničkih dela

Pored problematične primene zakona i još nedefinisane uloge eksperata i državnih službenika u art traffickingu, najznačajniji faktor za širenje ove "delatnosti" na Balkanu jesu i ratovi na prostoru bivše Jugoslavije. Sveopšte ratno uništavanje, silne paravojne formacije i beda stanovništva kao rezultat su imali drastičan porast broja umetničkih dela na ilegalnom tržištu, nestanak čitavih umetničkih zbirki, masovno pljačkanje sakralnih objekata i, konačno, nepovratan gubitak bilo kakvog inventara pokradenih dela. U poslednjih nekoliko godina, počela je međudržavna saradnja u potrazi za nestalim, ali samo nepopravljivi optimisti mogu da se nadaju da će makar deseti deo izgubljenog ikada biti pronađen i vraćen na prvobitno mesto.

Naravno, aksiom koji kaže da u ratu strada sve što stradati može ustanovljen je vekovima pre poslednjih ratova na Balkanu. Rimljani su krali starogrčka umetnička dela; krstaši su krali i trgovali širom Evrope i Male Azije; konkistadori su nemilice grabili artefakte kulture Maja i Asteka; o krađama na teritorijama Egipta i Grčke od strane raznih arheologa i parnicama koje se tim povodom i dan-danas vode, rečeno je već dovoljno; nacisti nikako nisu bili gadljivi na umetnička dela pronađena u jevrejskim stanovima, nakit koji je nađen kod logoraša, arheološke predmete na koje su naleteli tokom svojih osvajanja; o krađama na liniji muslimani–hrišćani napisani su tomovi knjiga.

Ukratko, rat je već poslovično izuzetno plodan period za kriminalce raznih vrsta. Zbog svega toga, posle Drugog svetskog rata u Hagu je 1954. usvojena Konvencija o zaštiti kulturnih dobara u ratnom okruženju – ovim dokumentom, kasnije dorađivanim, jasno su definisani pojmovi kulturna dobra i umetnička dela, jasno određene obaveze osvajača kad su u pitanju ti predmeti i jasno zabranjeno pljačkanje tuđe kulturne baštine. No, i s tom konvencijom, baš kao i s tolikim drugim zvaničnim dokumentima, desilo se očekivano: niko je nije poštovao i niko je ne poštuje. Za tu tezu, pored primera Nacionalnog muzeja u Bagdadu (iz koga je odneto sve što se opljačkati moglo), dovoljno je navesti primer prostora bivše Jugoslavije, odnosno ratove u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu.

Prema podacima kojima barata hrvatsko ministarstvo kulture, tokom rata na ovoj teritoriji ukradeno je oko 30.000 predmeta koji se smatraju kulturnim dobrom, a procene govore da se većina tih predmeta uglavnom nalazi na teritoriji Srbije i Crne Gore, dok je dobar deo u međuvremenu preprodan u evropske i prekookenske zemlje. Manji deo tih dela vraćen je u Hrvatsku, što se pre svega odnosi na dobra opljačkana u okolini Dubrovnika, a koja su se nalazila u Crnoj Gori. Nadležne hrvatske institucije još uvek vode pregovore s nadležnim ustanovama u SCG u vezi s eventualnim povraćajem onih umetničkih dela kojima je nepobitno utvrđena tačna lokacija. Naravno, tokom rata u Hrvatskoj stradala su i kulturna dobra Srpske pravoslavne crkve za kojima tragaju nadležni obeju država, ali i sama crkva. U tom segmentu priče, najveći problem jeste što se o tačnom broju predmeta i dalje samo nagađa. Upitan o tim procenama, upravnik Muzeja SPC-a Slobodan Mileusnić je još 1998. objasnio: "Ako se uzme da je na jednom ikonostasu po 70 ikona, pa se tome doda da svaka crkva neizostavno ima i celivajuće ikone, bogoslužbene knjige, crkvene sasude koji se koriste u liturgijskom životu, jasno je da ni broj od pet hiljada nestalih ikona nije konačan." Istom prilikom, Mileusnić je naveo da su nepoznate osobe Muzeju tokom rata poklonile "nekoliko retkih starih knjiga" iz Vladičanskog dvora u Pakracu, poznatog po bogatoj biblioteci koja je skupljana više od tri veka. "U episkopski dvor u Pakracu odmah na početku rata u Hrvatskoj uselili su se hrvatski vojnici, neštedimice uništavajući sve što su zatekli unutra. Stare knjige bile su potpala za vatru, a mnoge su završile i na đubrištu. Neke od njih su dospele preko granice, gde su kupljene za po dve hiljade maraka i kao poklon vraćene SPC-u", rekao je Mileusnić.

BOSANSKA PRIČA

SAČUVANA: Sarajevska Hagada

Još je živopisniji slučaj ratnih razaranja i pljačke u BiH. Tokom rata na tom prostoru bio je oformljen Štab za zaštitu dobara kulture, na čijem je čelu bio Josip Pejaković. Pored ovog štaba, Skupština grada Sarajeva oformila je komisiju koja je imala sličan zadatak, sa Azrom Begić na čelu. Zahvaljujući svemu tome, jedan deo dobara je spasen, pre svega Hagada, čiji se original i danas nalazi u Zemaljskom muzeju u Sarajevu. Ali, iz galerija, institucija u kojima je bilo izloženo više od stotinu slika bosanskih klasika (muzeji nisu imali uslova da ih drže, pa su ih davali "na revers"), ateljea poznatih majstora, slike su masovno nestajale. Iz depoa Umjetničke galerije ukradeno je 46 italokritskih ikona, autoportret i mali pejzaž Ferdinanda Hodlera (prema procenama prof. dr Muhameda Karamehmedovića, cena Hodlerovih dela dostizala je i nekoliko miliona maraka, jer je to jedan od najcenjenijih švajcarskih slikara), kao i dve islamske umetnine – dva rukopisa iz XVI veka. Ovi slučajevi su prijavljeni Interpolu, ali do danas nema nikakve informacije o toku istrage. Na teritoriji BiH možda je najviše stradala Franjevačka teologija, iz koje je nestalo između 400 i 500 slika klasika sa početka veka – Mice Todorović, Gabrijela Jurkića i ostalih slikara čija se dela danas procenjuju na približno 10.000 do 15.000 evra. "Vojska je ušla 8. juna 1992. Nama su se predstavili kao Beli orlovi, posle čega su fratri i časne sestre odvedeni u podrum. Nakon tri dana su nas pustili i otišli smo u Kiseljak. Sve slike su pokupljene, neke su bile i u privatnom vlasništvu, kaleži, cibonije... Biblioteka bogoslovije brojala je oko pet tisuća naslova. Odatle je, recimo, nestala Bosnensia, zbirka najstarijih bosanskih knjiga i rukopisa", kaže za "Vreme" fra Mile Babić, direktor Teologije. Prema nezvaničnim saznanjima, većina vrednijih dela iznesena je iz zemlje, a slike klasika prodavale su se u Beogradu i Zagrebu, zavisno od nacionalne pripadnosti. Tako je npr. Jurkić išao u Zagreb, a Mica Todorović u Beograd. "Nama su se iz Beograda javljali prijatelji koji bi slučajno nabasali na delo za koje znaju da je bilo u našem posedu. Neke slike nuđene su na prodaju i franjevcima u Beogradu – zamislite, nude vam da otkupite svoje slike?", kaže fra Mile Babić. Inače, franjevački samostani u BiH imaju najbogatije kolekcije umetničkih dela i kulturnog blaga, a samostani u Fojnici, Kreševu i Kraljevoj Sutjesci, u kojima se nalaze i najvrednije zbirke, srećom su uspeli da ih sačuvaju.

Što se tiče pokradenih predmeta, neka dela u međuvremenu su vraćena ponovnim otkupom, dok su neka manje vredna vraćena u vidu poklona. Pored slika, u BiH nestajale su ikone, tepsije, ćilimi... ali o tome jednostavno ne postoji evidencija ni u samim muzejima, niti u nadležnim institucijama u vladi. Prema pisanju magazina "Dani", crno tržište se tokom rata razvilo ne samo na prostoru bivše Jugoslavije i u inostranstvu, već i u samom Sarajevu. Neki autori su tvrdili da su im slike prvo bile prebačene na srpsku stranu, da bi se kasnije preko Lukavice vraćale u grad i pojavljivale na crnom tržištu. Prema pisanju "Ljiljana" iz 1995. godine, grafike Safeta Zeca su se na pijacama prodavale za 50, a Dževada Hoze za 100 nemačkih maraka. Inače, osim manje vrednog dela kolekcije Franjevačke teologije, ništa od pokradenih umetničkih predmeta nije vraćeno na prvobitno mesto. "Policija dođe jedino kada dobije poternicu Interpola, da nam jave da se traži ta i ta umjetnina, te da im javimo ukoliko dođemo do kakvih saznanja. Kada ih pitam šta je s našim djelima koja su ukradena, odgovor je uvijek isti – nema informacija", kaže za "Vreme" Meliha Halihodžić iz Umjetničke galerije u Sarajevu.

VELIKA KOSOVSKA PLJAČKA

Sve što se događalo u Hrvatskoj i BiH početkom devedesetih godina, svoje veliko finale doživelo je tokom oružanih sukoba na Kosovu od 1998. do juna 1999, zaključno s martovskim nemirima 2004. godine. Tačan broj ukradenih, preprodanih ili uništenih umetničkih, crkvenih i arheoloških predmeta verovatno nikada neće biti ustanovljen, a toj situaciji pogoduje i hronično nerazumevanje na liniji Beograd–Priština (odnosno UNMIK).

Posle niza pljački imovine SPC-a, predstavnici UNMIK-a su krajem 2002. zamolili episkopa Artemija da razmisli o evakuaciji kompletnog pokretnog inventara iz kosovskih crkava pošto "zbog smanjenja broja vojnika KFOR-a mirovne snage neće biti u mogućnosti da ubuduće obezbeđuju ove crkve". Episkop Artemije tada je odbio taj predlog, zahtevajući od KFOR-a i UNMIK-a da "izvrše svoje obaveze i zaštite imovinu SPC-a i privremeno raseljenih Srba". Takvo ponašanje s jedne i druge strane uslovilo je brojne informacije o ovoj ili onoj crkvenoj svetinji koja se našla na nekoj od evropskih tržnica antikviteta. U tom periodu, grčka policija je u Solunu uhapsila četvoro preprodavaca kod kojih je pronađeno 17 srebrom okovanih bogoslužbenih knjiga iz XIX veka, nekoliko ikona iz XVIII veka, kao i još nekoliko antikviteta za koje su ovi kriminalci tvrdili da su ih kupili u Albaniji od preprodavaca sa Kosova. Takođe, MUP Srbije obavešten je da je slovenačka policija uhapsila nekoliko kosovskih Albanaca kod kojih je pronađeno desetak pravoslavnih ikona, dok je sredinom 2002. jedan dnevnik objavio da se na ilegalnom evropskom tržištu srpska kulturna dobra prodaju naveliko. SPC je na sve te vesti reagovala pismom patrijarha Pavla upućenom tadašnjem komandantu KFOR-a Marselu Valentenu i tadašnjem šefu misije UN-a Mihaelu Štajneru. Pismo je sadržalo poziv nadležnima da "zaustave krađu i iznošenje ikona, bogoslužbenih knjiga i drugih izuzetno vrednih crkveno-umetničkih predmeta", ali pravog rezultata nije bilo.

Oružana pobuna kosovskih Albanaca u martu 2004. za rezultat je imala skoro potpuno uništenje svega što je na terenu još preostalo.

Dodatni problem u ovom slučaju jeste to što niko nikada nije napravio potpunu dokumentaciju blaga koje se nalazilo u crkvama na Kosovu. "Realno je pretpostaviti da je mnogo toga uništeno i nestalo, ali stručne službe Republike Srbije nikada se nisu potrudile da naprave potpune spiskove i inventare. Jedini izuzetak su veliki crkveni kompleksi čija je pokretna imovina izmeštena", objašnjava za "Vreme" Mirjana Menković iz Mnemozine, centra za očuvanje nasleđa koji radi od 1998, poslednjih godina čak i pri administraciji UNMIK-a. Po njenim rečima, u Prizrenu je 1998. počelo popisivanje umetničkih dela, ali akcija nije završena, niti je ono što je urađeno premešteno na sigurnije teritorije. "Takođe, mi imamo spisak ikona iz Velike Hoče koje su 1995. ili 1996. prenete u Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika radi restauracije i koje potom nikada nisu vraćene. U ovom trenutku, ne zna se šta je s njima", kaže Mirjana Menković, ističući da bez adekvatne podrške Ministarstva kulture po pitanju kosovskih kulturnih dobara ništa ne može da se uradi.

I albanska strana ima svoje probleme. Prema rečima Hadži Mehmetaja, arheologa u prištinskom muzeju, tokom oružanih sukoba na Kosovu rasplamsalo se i ilegalno iskopavanje arheoloških predmeta. "Beograd je zapostavio celokupno kosovsko nasleđe izuzev nasleđa Srpske pravoslavne crkve, koje je poslužilo da bi se izgradio mit o kosovskoj pravoslavnoj tradiciji", kaže Mehmetaj. On takođe podseća da je tokom 1998. iz Prištine za Beograd prebačena kolekcija arheoloških predmeta koja potiče iz perioda od 7000. g. p.n.e. do 400. g.n.e; kolekcija koja broji više stotina predmeta trebalo je da bude izložena, a zatim vraćena, ali se to još nije dogodilo. Vraćena je jedino figurina Boginja na tronu, koja je simbolično predata Mihaelu Štajneru tokom njegove posete Beogradu 2002. "Ostalih 676 eksponata arheološke zbirke pohranjeno je u depoe Narodnog muzeja u Beogradu. Etnološka zbirka nalazi se u Etnografskom muzeju... Muzej je bio uključen u razgovore s ranijim ministarstvom kulture, pomoćnik ministra Jovan Despotović je bio kod nas, u vrlo otvorenom dijalogu stekli smo utisak da je rešenje pred nama", izjavio je 22. oktobra 2005. direktor prištinskog muzeja Arber Hadri za beogradski "Danas" ističući da se i dalje nada "dobroj volji Beograda". Šta će na kraju da se desi, za sada može samo da se pretpostavlja. Imajući u vidu lokalne običaje, realno je očekivati da će se između Beograda i Prištine još godinama prebrojavati ko je šta ukrao, šta je čije i šta nije. U međuvremenu, profitiraju samo oni koji su kosovsku tragediju iskoristili za sopstveno bogaćenje.

Realizaciju projekta "Organizovani kriminal na Balkanu" pomogla je Evropska Unija preko Evropske agencije za rekonstrukciju, u okviru programa "Podrška profesionalnom razvoju medija u Srbiji" koji implementira Medija centar.

Što se bogaćenja pak tiče, očigledno je da je ono zagarantovano svima koji skupe hrabrost i zakorače u čudesni svet balkanskog umetničkog blaga koje se na svetskim tržnicama prilično dobro kotira. U poslednjih nekoliko godina, to se posebno odnosi na ogroman korpus arheoloških predmeta iskopanih bilo na registrovanim, bilo na neregistrovanim nalazištima: cene tih iskopina ponekad dostižu zaista astronomske cifre, pa je ilegalno iskopavanje postalo pravo zanimanje za mnoge žitelje Srbije, Rumunije, Bugarske, Makedonije i Kosova. Brojne su afere, izuzetna je maštovitost i marljivost kopača, a koristi se čak i specijalna oprema. Dovoljno za čitav jedan novi segment storije o ilegalnoj trgovini umetničkim delima na Balkanu.

Istraživači: Svetlana Vasović-Mekina (Slovenija), Ivica Đikić (Hrvatska), Gostimir Popović i Slobodanka Dekić (Bosna i Hercegovina), Siniša Stanković (Makedonija), Jeta Xhara i Zana Limani (Kosovo), Paul Radu (Rumunija), Petia Vladimirova (Bugarska), Altin Raxhimi (Albanija), Slobodan Georgijev, Tamara Skrozza, Dejan Anastasijević, Miloš Vasić ("Vreme", Srbija).
Koordinator istraživanja: Aleksandar Ćirić


 

Vojnici na delu

Ratnom trgovinom umetničkim delima na prostoru bivše Jugoslavije bavili su se i oni od kojih se to najmanje očekivalo – predstavnici međunarodnih trupa i organizacija, najpre u Bosni i Hercegovini, a zatim i na Kosovu. Prema rečima sagovornika "Vremena" iz BiH, jedan deo nestalih umetničkih dela iz zemlje su iznosili predstavnici međunarodne zajednice koji su "uglavnom otkupljivali dela iz privatnih kolekcija, što je tada bio sistem preživljavanja žitelja BiH".

Što se tiče Kosova, problemi su nastali dolaskom UNMIK-a. Po rečima arheologa Hadži Mehmetaja, "mnogi ljudi, uključujući i neke koji su bili u uniformi, viđeni su kako kopaju u okolini Vučitrna gde postoji značajnije arheološko nalazište predmeta iz bronzanog doba". Tom prilikom, pretpostavlja se da su četiri pripadnika UNMIK-a ukrala nekoliko antičkih novčića i nekoliko srednjovekovnih srebrnjaka, ali svedoci tvrde da je istovremeno odneto i nekoliko "metalnih predmeta". Prema istraživačkoj mreži Instituta BCR za izveštavanje o ratu i miru, u junu 2005. četvorica pripadnika UNMIK policije uhvaćena su prilikom iskopavanja na lokalitetu Novo brdo. Čuvar ovog nalazišta Islam Vlasaliu svedočio je da su policajci kopali čitava tri sata i da su zatim odbili da predaju ono što su našli. Prištinski muzej, naravno, nikada nije došao do ovih predmeta.

Drugo vreme...

Kako krađa umetničkih predmeta nije karakteristična samo za savremeno doba, oduvek postoje zakoni koji su je na neki način sankcionisali. U tom smislu, nisu izuzetak ni balkanske zemlje. Krivični zakonik Kneževine Srbije iz 1860. godine propisivao je da se krađa iz crkava tretira kao "opasna krađa bez prizrenja na veličinu ukradenog predmeta" i da se "ko obije i poara crkve, manastire i javne zbirke za nauku, hudožestvo i umetnost" kazni "robijom od deset godina". Ovaj zakonik predviđao je čak i dvostruko dužu zatvorsku kaznu "ako su u razbojničestvu dva ili više nji bili koji su se na tu celj dogovorili".

I dok se u ovom zakoniku ostavlja mesta nešto slobodnijem tumačenju, odnosno ne pokriva sakralne objekte drugih veroispovesti, Kanon Leke Dukađinija mnogo je određeniji. Tu se, naime, navodi da su "crkveni posedi i imovina neprikosnoveni" i da "niko ne može staviti ruku na njih". Ovaj kanon navodi: "Ko obije crkvu, biće spaljen i pečen i izbačen s ukućanima izvan svog barjaka (administrativna jedinica u severnoj Albaniji – prim. prir.). Krivca – ubicu – strelja barjak i ostaje neosvećen. Bratstvo ili najbliže pleme zločinca kupuju mu zemlju i njena cena pripada obijenoj crkvi... Onaj ko se ne povinuje crkvenoj kazni ili kanonu, barjak će se skupiti kod njegove kuće i uzeće mu sve što god bude imao u toru."

Najeksplicitniji je ipak Zakonik crnogorskog kneza Danila iz 1855, koji u članu 81 propisuje: "Koji bi se lupež uhvatio da crkvu krade, taj će i ne pazeći na to da li je još kad krao, ili sudu griješio, biti na smrt osuđen."

Poslanikova galerija

Zanimljiviji slučaj učešća državnih funkcionera u ilegalnog trgovini umetničkim delima jeste afera sa izuzetno vrednim slikama ukradenim iz pivare u Apatinu 2000. godine. Uprkos višegodišnjoj policijskoj potrazi za slikama, pomaka u ovom slučaju nije bilo sve dok poslanik Republike Srpske Krstan Simić nije primio novinare u svoj dom; na fotografijama koje su pratile taj razgovor, jasno su se videle apatinske slike. Simić je potom vratio slike, baš kao i Ljubiša Kragulj, vlasnik jedne banjalučke radio-stanice kod kojeg je pronađen ostatak kolekcije.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net