Fudbal - Mundial 2006 >

Balkanski lonac

Osim što su razgalili narod, fudbaleri i njihov selektor Ilija Petković uteraće, prema prvim procenama, između 15 i 20 miliona evra u kasu Saveza, čime postaju jedno od "solidnijih izvoznih preduzeća"

Parola lansirana u vreme nedavno održanog Evropskog prvenstva "Dobrodošli u zemlju košarke" morala bi da se menja. Pravilnije bi bilo reći "Dobrodošli u zemlju sporta". Crna mrlja koju su ostavili košarkaši ne može da umanji izuzetne rezultate godine čijem se kraju bližimo. Fudbaleri su direktnim plasmanom na Svetsko prvenstvo samo stavili šlag na tortu koju su tokom cele godine "pravili" naši sportisti, od zlatnih vaterpolista (sada smo seniorski i juniorski prvaci sveta, pobednici FINA Kupa, prvaci Mediterana i treći put zaredom juniorski prvaci Evrope!), preko odbojkaša (bronza sa EP-a), rukometaša (kadeti prvaci sveta, juniori vicešamponi) i košarkaša (juniori i juniorke prvaci Evrope) do uspeha u individualnim sportovima poput atletike ili veslanja u kojima nikada nismo bili osobito dobri. Nešto se pozitivno dešava u našem sportu, uprkos državi. To je valjda još jedan od balkanskih apsurda, što je država gora, sportski rezultati su bolji. Za to mora da ima i neko logično objašnjenje, ono koje se najčešće pominje, uz bogomdani talenat, jeste lična i porodična ambicija da se uspe u sportu i da se preko njega pobegne iz ove i ovakve države, ili bar da se od nje ni u čemu ne zavisi.

Zahvaljujući fudbalerima i selektoru Iliji Petkoviću Srbija i Crna Gora naći će se među 32 učesnika 18. šampionata sveta iduće godine u Nemačkoj. Osim ogromnog sportskog uspeha i egzaltiranosti nacije, ovaj rezultat ima i konkretnu ekonomsku vrednost. Prema prvim procenama, samo učešće uteraće u kasu našeg Saveza između 15 i 18 miliona evra. Razlog više da Crna Gora usliši preporuku Evropske unije i referendum o samostalnosti odloži za jesen...

Formalno, Srbija i Crna Gora će biti debitant na Svetskom prvenstvu jer država pod tim imenom nikada nije učestvovala, a zvaničnicima FIFA ostaje da razbijaju glavu kako će nas voditi. Onaj tim iz 1998. u Francuskoj bio je istog nacionalnog sastava kao i ovaj, ali se država zvala SR Jugoslavija i pretendovala je da bude legalni naslednik SFR Jugoslavije. Sada je ta država promenila ime, sa izgledima da ga u skorijoj budućnosti opet menja zbog čega i dalje koristi pasoše stare države, pa otuda ne čudi što je, recimo, FIBA, Međunarodna košarkaška federacija, odlučila da nas za svoj ranking, gde važnu ulogu igraju rezultati iz prošlosti, i dalje vodi kao "Jugoslaviju". Kad je reč o Balkanu, ništa ne čudi, mada su se Španci prilično čudili kada su čitali da će "pola Bosne navijati za Srbiju protiv Bosne"... Nije baš bilo jasno kako i zašto Milošević, Koroman i Krstajić, rođeni Bosanci, igraju za Srbiju i Crnu Goru, a Bajić, igrač Partizana, za Bosnu i Hercegovinu, ali šta da se radi, isuviše je "začina" u balkanskom loncu. Nadamo se da bar Solana razume, za razliku od većine njegovih zemljaka.

Bilo kako bilo, tabela je neumoljiva. Prva je Srbija i Crna Gora, šest pobeda, četiri remija, gol-razlika 16:1. Ispred jedne Španije, koja ne propušta mundijale od 1978. (za onaj 1974. kod kuće ih je ostavila SFRJ, golom Josipa Katalinskog u frankfurtskoj majstorici), ispred jedne Belgije, koja nije promašila mundijal od 1978. u Argentini, da Bosnu i Hercegovinu ne računamo u velikane, ali vrednost tima koji je stvorio Blaž Slišković videće se već u narednim kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo 2008. Kada je obavljen žreb, naše šanse na kladionicama bile su skromne, ali su rasle svakim odigranim mečom. Prvu pobedu odnela je naša fudbalska diplomatija, tačnije bivši predsednik FSJ-a Dragan Stojković i bivši generalni sekretar, nažalost pokojni Bata Bulatović. Ponudivši sastanak predstavnika svih saveza u Beogradu, iskoristili su "domaći teren" i napravili kalendar koji je bio idealan za naš tim, obezbeđujući poslednju utakmicu kod kuće. Bez obzira na sve moguće pritiske, ništa bolje od toga nije moglo da se dogodi. Puna Marakana i pobeda za Mundijal... Fantastično.

Jedna teorija kaže da su "za uspeh zaslužni igrači, a za neuspeh treneri", ali svako pravilo ima izuzetaka. U konkretnom slučaju, zasluge, bar jednako koliko i igračima, pripadaju strategu Iliji Petkoviću. Čovek čiji je idol vojvoda Živojin Mišić i čiji napisani govori odudaraju od slatkorečivosti političara ili frazeologije većine javnih ličnosti, neobičan je slučaj u našem sportu. Na neki način je samouk trener, nije imao ni mentore ni one koji su ga gurali. Učio je u praksi, od svoje Karaburme preko Švajcarske do Kine i nazad. Shvatio je značaj psihološke pripreme, važnost discipline, kolektivne odgovornosti, timskog duha. Danas zvuči anegdotski, ali koliko 30. marta Mateja Kežman i Savo Milošević nisu bili ni pozvani za meč sa Španijom jer je selektor nametnuo kriterijum da ko ne igra u svom timu ne može da igra ni za reprezentaciju i nije se libio da to pravilo ispoštuje i kada je bila reč o kapitenu i golgeteru...

Ako se uporedi naš tim iz 1998. u Francuskoj (Stojković, Savićević, Mijatović, Mihajlović, Jokanović, Đorović, Đukić, Brnović, Kovačević, Milošević, Stanković...) sa ovim koji je izborio plasman u Nemačku, nema dileme koji je jači po imenima. Iz ondašnje generacije Mundijal će ponoviti samo Dejan Stanković i Savo Milošević, ali ono što ima ovaj tim nije imao prethodni: čvrstinu u odbrani, fanatičnu borbenost, kolektivni duh koji nadoknađuje ponešto od manjka individualnih kvaliteta. Velika zasluga Petkovića jeste što je napravio tim. Svaki iole obavešteni ljubitelj fudbala zna da je na našem golu Jevrić, da su tri centralna beka Gavrančić, Vidić i Krstajić, da je na desnoj strani najčešće Koroman a na levoj Dragutinović, da četvorougao na terenu čine Duljaj (Nađ), Stanković, Vukić i Predrag Đorđević i da u napadu uz Kežmana, u zavisnosti od potreba tima, igraju Milošević, Žigić ili Ljuboja... Čini se da od vremena čuvenog olimpijskog tima iz 1952. (Beara, Stanković, Crnković, Čajkovski, Horvat, Boškov, Ognjanov, Mitić, Vukas, Bobek, Zebec) nismo imali "fiksnijih 11"... Stoji da taj naš tim ne umire u lepoti, da ne pleni tehnikom i maštom, ali na drugoj strani kantara je činjenica da ne gubi, da ima odbranu koju je teško savladati a gotovo nemoguće nadskočiti, da zna da se bori, da ima karakter. Za šta će to biti dovoljno na Svetskom prvenstvu, ostaje da se vidi. Dve su stvari izvesne: ne treba "pumpati" atmosferu da ćemo napraviti nešto veliko jer svetski prvaci nećemo biti, ali isto tako treba verovati u ove momke i selektora. Biće dovoljno da se bore kao dosad, u tom slučaju nijednom rivalu neće biti lako.

Činjenica da je Srbija i Crna Gora izborila direktan plasman zajedno sa zemljama fudbalske reputacije kakvu uživaju Italija, Francuska, Holandija, Engleska ili Portugal, dovoljno govori sama za sebe. Gledano po broju stanovnika, po veličini zemlje, po ekonomskoj i svakoj drugoj moći, iza nas je jedino Hrvatska kojoj treba skinuti kapu za treći uzastopni Mundijal od osamostaljenja. Zapravo, Hrvati su propustili samo jedno veliko takmičenje od kad su se 1996. pojavili na Evropskom prvenstvu u Engleskoj: EP 2000. u Belgiji i Holandiji od koga ih je odvojila ondašnja SR Jugoslavija. Ishod kvalifikacija potvrdio je tendenciju pada nekih zemalja (Rumunija, Bugarska, Rusija, Slovenija, Belgija, Danska), dalju dekadenciju drugih (Mađarska, Škotska, obe Irske, Vels, Austrija) ili oporavak posle godina krize (Poljska, Slovačka, Švajcarska, pa i SCG). Bez obzira na ishod evropskog baraža (Španija–Slovačka, Turska–Švajcarska, Norveška–Češka), utisak je da niko "veliki" neće nedostajati. Najveća iznenađenja dogodila su se u Africi gde su Togo, Gana, Angola i Obala Slonovače debitanti na račun "večitih" Kameruna, Nigerije, Maroka ili Južne Afrike, dok je samo Tunis već imao mundijalska iskustva. Nije na odmet podsetiti da je Ganu do prvog Mundijala doveo naš čovek, bivši golman Crvene zvezde Ratomir Dujković, koji je slavu stekao daleko od kuće, baš kao jedan drugi golman Blagoje Vidinić, koji je 1970. odveo Maroko u Meksiko a 1974. Zair u Nemačku. Kada je već o selektorima reč, uočljiva je tendencija velikih igračkih imena iz prošlosti na klupama nacionalnih selekcija. Ovoga puta uspešni su bili Van Basten (Holandija), Oleg Blohin (Ukrajina), Rajmon Domenek (Francuska), Janas (Poljska), Petković (Srbija i Crna Gora), Kranjčar (Hrvatska), takođe i Ziko (Japan), Mišel (Tunis), Guzman (Ekvador), Pekerman (Argentina).

U Južnoj Americi i Aziji, osim (delimično) odsustva Kine, koja očito nije uspela da se stabilizuje posle uspeha u prethodnim kvalifikacijama sa Borom Milutinovićem, nije bilo iznenađenja, dolaze najbolje selekcije tako da će Svetsko prvenstvo zaista biti – svetsko. Doduše, ne naše ali sa nama...


 

Selektorov monolog: "Hvala igračima"

"Da, mogu da kažem da je ovo moj najveći trenerski uspeh, jer nije mala stvar odvesti jednu malu zemlju među fudbalske velikane, ali odmah moram da dodam: hvala igračima. Da nije bilo njih i njihove spremnosti da me slušaju, ništa od onoga što ja znam, ili mislim da znam o fudbalu, ne bi bilo moguće. Takođe, dugujem veliku zahvalnost članovima stručnog štaba, bili smo stvarno jedan tim.

Kada sam shvatio da imam igrače od kojih se može stvoriti tim? Išlo je to postepeno. Nisam ni pomišljao da ponovo preuzimam reprezentaciju, Savez je tražio druga rešenja, ali su Antić, Bora Milutinović i Bajević odbili. Na kraju sam prihvatio a kada sam priveo kraju kvalifikacije za EP u Portugalu sa one tri preostale utakmice posle ostavke Dejana Savićevića, učinilo mi se da među tim igračima ima kvaliteta, ali još nisam bio siguran da li ću ostati selektor. Piksi i Bata nisu mi dali ni da razmišljam o povlačenju, imao sam neki moralni dug prema pokojnom Bati i pristao sam da nastavim posao.

Šta mi je bio cilj? Hteo sam da idemo korak po korak, da napredujemo iz meča u meč, pa da vidimo dokle možemo da stignemo. Tako je i bilo. Video sam da imam odlične igrače i dobre momke koji su iz meča u meč rasli kao celina. Onda je bilo logično da se kao cilj nametne odlazak na Svetsko prvenstvo.

Zašto sam bio ljut na novinare posle prvog meča u San Marinu? Pa zato što sam ja igrao fudbal i znam šta znači nekoga, bilo koga, pobediti sa 3:0 u gostima. Malo pre toga mi odigramo 1:1 u Ljubljani sa Slovenijom a u štampi udri po nama. Kao da ta ista Slovenija doma iza toga nije pobedila Italiju sa 3:0... Nisam hteo svađu, već da nateram novinare da malo više razmisle pre nego što ospu paljbu po igračima ili po meni... To je još malo potrajalo, neki su i 0:0 u Sarajevu proglasili neuspehom, ali što su kvalifikacije odmicale, stvari su se menjale i štampa je dala ogroman doprinos stvaranju pozitivnog ambijenta na utakmicama u Beogradu.

Ja priznajem da sam pristalica teorije da je u fudbalu najvažnije ne izgubiti. Naravno, uvek je bolje pobediti, ali oprez je majka mudrosti. Ja se nikad ne zalećem. Kako ja mogu da naredim da u Sarajevu krenemo svi u napad kada je Bosna uvek bila rasadnik talenata i snabdevala igračima i Zvezdu i Hajduk i Dinamo i Partizan... Pa se onda sada neki čude kako odjednom Bosna da bude kandidat do poslednjeg meča za baraž.

Šta sad? Znam šta nas čeka, ali moramo biti pametni. Euforija može da ide u dva pravca, pozitivnom i negativnom. Naš je zadatak da je usmerimo u pravom smeru. Moja je želja da na Mundijalu odemo korak napred od ovoga što smo uradili u kvalifikacijama. Da li će to biti moguće i za šta će biti dovoljno, ostaje nam da vidimo, ali sam siguran da nećemo ustuknuti ni pred jednim rivalom, čak ni pred svetskim prvakom Brazilom."

Navijači: naši, njihovi i ničiji

Navijači: naši, njihovi i ničiji

Fudbalskoj reprezentaciji SCG bila je potrebna podrška sa tribina da bi se plasirala na SP naredne godine u Nemačkoj, ali način na koji je ta podrškarealizovana" više govori o bolesti regiona nego o sportskom nadmetanju

(Na slici - DIVLJAŠTVO: Utakmica SCG – BiH)

Na utakmicu između SCG i BiH policija i redari puštali su narod kao u bioskop. Karte molim, dobro veče, izvolite. Jači je pretres u toaletima koji su zadržali institut „baba sere". Od kontramitinga u jesen 1996. nije bilo toliko „čudnih fizionomija" u Beogradu. Veseli mladići iz bratske Republike Srpske, adekvatno okićeni nacionalnim simbolima, ispunili su najveći deo istočne i južne tribine stadiona Crvene zvezde, koji nije bio popunjeniji od utakmice Zvezda–Lacio pre nekoliko sezona. Projekat pomoći dolaska „srpskih navijača" podržali su donatori Savo Miloševič i Ognjen Koroman, obojica „Bosanci" po rođenju.

Fudbalskoj reprezentaciji SCG bila je potrebna podrška sa tribina da bi se plasirala na SP naredne godine u Nemačkoj, ali način na koji je ta podrška „realizovana" više govori o bolesti regiona nego o sportskom nadmetanju. Negde je citiran Orvelov stav da je fudbal zamena za rat i to je bukvalno primenjivo za opis onoga što se na stadionu Crvene zvezde dešavalo prošle nedelje. Ogromna većina od skoro 60.000 duša došla je da pokaže koliko mrzi drugu stranu, a ne da pokaže koliko „voli" svoje. Na južnoj i istočnoj tribini je izgledalo i osećalo se kao da će svakog časa izbiti veći incident. Grupica navijača BiH koja je bila smeštena između dve razjarene grupe ozarenih i besnih navijača SCG tima bila je sve vreme izložena „granatiranju": letele su stolice, petarde, baklje. Ni oni nisu ostajali dužni, ali ih je bilo toliko manje da je svaki sukob bio neprimeren. Koliko su navijači sa istočne tribine bili zainteresovani za dešavanja na terenu ilustruje sledeći detalj: u jednom trenutku sredinom drugog poluvremena sa severa se čulo: "Javi se istok!" Niko se nije „javio" jer većina nije ni znala da je na istočnoj tribini. Zato je ponosno odjekivalo „Nož, žica, Srebrenica", „Ubi, ubi Turčina", „Biće Bosna srce Srbije", a hit večeri bio je prepev standarda Mirno spavaj nano koji u verziji sa stadiona glasi: „Mirno spavaj Fato, sve ti je zaklato, samo Mujo nije, visi kraj kapije." Nije da „navijači" nisu podržavali tim SCG – bilo je nekoliko puta „stereo" skandiranja "Srbija", ali to Srbija zvuči kao lajanje, kao pretnja. Pevala se i himna pre utakmice – stadionski disk-džokej, valjda da nas sve razgali, pustio je Bože pravde i, zaista, svi su ustali i otpevali prvi stih. Iza toga je usledilo mumlanje ("Bože pravde, ti što spase, na na na na na na na, mhmn, na, na, mmmm, aaaaa"). Videlo se da je višegodišnja "komunistička tortura" uspela da izbriše iz pamćenja tekst nacionalne himne. Ako već nisu znali hitove, to ne znači da su imali strpljenja da bar odslušaju sve strofe. Publika je žurila posle prvog refrena u Bacajte bombe, četnici i delove Marša na Drinu. Uzbuđenje se širilo daleko izvan stadiona. Tokom cele utakmice gomila sa juga i istoka htela je da se na sve načine približi navijačima BiH, ali su ih u tome sprečili pripadnici Žandarmerije. Oni koji nisu bili u prvim redovima psovali su i gađali policiju zato što bije svoj narod a ne „balije". Euforija zbog pobede prenela se docnije na beogradske ulice, na splavove i u sportske redakcije domaćih medija. Veliki sportski uspeh stavljen je u kontekst borbe za povratak nacionalnog dostojanstva i objedinjavanja srpskog nacinalnog bića, šta god to bilo.

Velika energija koja se prelila preko Drine ostavila je za sobom melanholiju, pa je „večiti derbi", odigran tri dana docnije, protekao u čudnoj atmosferi loše igre i uz malo publike na tribinama. Pošto je prošle nedelje na TV B92 Žarko Zečević, gensek FK-a Partizan, obelodanio da je vlasnik kluba iz Humske 1 („Dok sam im sve plaćao i davao bio sam Zeka Majstor, a kada sam im to ukinuo postao sam Zeka Lopov"), navijači su zapretili bojkotom i dogodilo se da „derbi" bude odigran bez navijača Partizana. Uprava ovog fudbalskog kluba, predvođena Zečevićem, govorila je da neće pristati na ucene šačice plaćenika (valjda ih je Cepter platio da bi preko FK Partizan povratio svoje pozicije u Olimpijskom komitetu), ali posle derbija nije bilo komentara na temu nedolaska navijača. Činjenica da Grobari nisu bili na svom delu južne tribine nije sprečila navijače Zvezde da demonstriraju novi pristup u podržavanju tima. „Kop" je zaključio da je potrebno da se peva sve vreme, pa je za one koji nisu pevali i koji su pokušavali da prate ono što se dešavalo na terenu situacija bila šizofrena. Naime, igra je bila toliko loša, rastrzana, igrači su bili toliko „negativno raspoloženi" da je najviše bilo padanja, simuliranja, kvarnih saplitanja i udaranja. Posle čuvenog sudije Šipke, koji je u jesen 1989. godine bio jedan od vinovnika nezapamćene tuče (koja se ponovila u oktobru 2000. godine) na stadionu Crvene zvezde, sudija poslednjeg „derbija" koračao je sigurno tim stopama i da je rezultat bio neizvesniji, da su igrači FK Partizan imali malo više energije i da je bilo Grobara, svašta bi se tu još dešavalo. Ovako, imali smo jedan tim koji nešto želi i drugi kome će biti potrebno duže vreme da se konsoliduje – novom treneru Jirgenu Reberu biće potrebno dosta strpljenja da objasni igračima da ima smisla igrati bez podrške navijača. Autizam uprave FK Partizan (Zečević je duže na vlasti od Mila Đukanovića!) forsiran je u cilju zaštite ličnih interesa nekih njenih članova. Koliko god bili profesionalci, igrači imaju problem da sebi objasne smisao igranja pred praznim tribinama. To se na terenu i te kako vidi.

Zvezda je unela nešto živosti u bolesno telo, krvotok je delimično pročišćen dolaskom Stojkovića i Zenge. Međutim, organizam je još uvek bolestan i Stojković će do kraja morati da očisti klub od „otrova" koji je nasledio. Ako Crvena zvezda „zaigra u kratkim rukavima" u Evropi, to će biti dobar znak da se situacija popravlja, bez obzira na pretpostavljeni finansijski gubitak koji donosi učešće u Ligi Kupa UEFA, kako je to gensek FK Partizan nedavno objašnjavao.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net