Jao, evo ga Živkov, sad će protiv RTS-a, umorio se od Crkve i Koštunice, ostatak života posvetio je borbi protiv pretplate

Svečano se obavezujem da neću više pisati o pretplati na RTS. Jeste to državni reket, jeste da televiziju ne gledam i da kulturno-prosvetni program nisam poručio, ali zar nisam već pisao o toj iznudi koja nije čak ni perfidna! Bakćemo se sa tom televizijom kao sa urođenom manom: plaćali smo zato što je bila monopolist, sad moramo da je podupiremo jer ima nekulturnu konkurenciju...

Kad sam svojevremeno pitao hoću li i ja morati u JNA, jer je moj stric Nikola otišao i mati mu je plakala dok smo ga pratili na seoski kolodvor, rekli su da ću i ja biti vojnik, a ako neko neće (nisam baš odmah obelodanio da sam to ja), kako neće, mora, zašto mora, da oduži dug domovini, kakav dug, mislio sam, nisam se zadužio, nisam prihvatio te uslove, ali bilo je – ko te pita, ideš i zdravo.

Isto je sad sa televizijom. Prvo, zašto je baš RTS nacionalan, drugo, neka i jeste, šta to mene briga, nacija nije moj primarni okvir, to je samo jedan od krugova oko moje egzistencije, oko moje zamišljene ose. Dakle, iako sam stoprocentno u pravu, o tome neću više pisati, osećam se kao Brižit Bardo, svak zna šta ja mislim o životinjama i koliko sam im posvećen, obelodanjujući i braneći ljudsko pravo na nepretplatu po čemu se razlikujem od predsednika "Ćirilice", Vlajka Starog Sedeoca ili Koste Čavoškog: jao, evo ga Živkov, sad će protiv RTS-a, umorio se od Crkve i Koštunice, ostatak života posvetio je borbi protiv TV Brojila, zaista, naše društvo zar ne pruža obilje zanimljivijih tema? Da li je apel predsednika Srbije haškom beguncu (umalo ne rekoh: vodećem!) politički korektan, ako si Srbin i patriota, predaj se! Pripadnicima drugih nacija bi, znači, još i dolikovalo da ovoliko vrdaju, ali jedan Srbin, molim vas, to od Srbina jedan predsednik, i sam Srbin, ne o-če-ku-je! Ne, nije to tema, to je trosekundni gaf, dobrohotni, možda i samo tobožnji izliv nacionalne nadmenosti a radi utemeljenog, stručno smišljenog obola toj ionako odocneloj predaji nakon koje odahnuće ne samo Srbi nego i sve manjine pa ne znam kako malobrojne da su, dočim tremu imaće samo poneki jatak kojemu tako i treba!

Tema kolumne je nešto što tišti ili potresa naše društvo. Navijači na primer. Njihova dvosmerna saradnja sa upravom. Kad uprava proslavlja šezdeset godina života i rada, navijači imaju pravo i dužnost da se skupe ispred toga, na primer, pozorišta ne bi li svečanost sportskim funkcionerima presela, policija pazi da navijači ne uđu na svečanu akademiju, ali da oni na primer zakrče saobraćaj, to je potpuno na mestu, to rade i kad se vraćaju sa utakmice, zašto ne bi mogli i kad nema utakmice, zašto bi ispoljavanje njihove kolektivne svesti i snage bilo vezano za Autokomandu a ne za Trg Republike (oprosti, čestiti Vuče)!? Mislio sam da navijači imaju pravo samo na ono što su partizanovci izveli na večitom derbiju, dakle, da ne dođu, avaj, shvatam da sam na navijaštvo gledao kao neki birokrata: kupiš kartu, i ako ti se suđenje, igra ili rezultat ne dopadnu možeš sa tribina da se prodereš, ne smeš sudiju da pogodiš petodinarkom u slepo oko, ne smeš da upališ novine na kojima si sedeo... Smeš sa još četvoricom drugova da kupiš grupnu voznu kartu na popust i vsjo. Možda tako i jest počelo, ali se tu nije stalo, navijači su se klasno osvestili i postavili se kao ravnopravan partner klubu: hoćemo da kupujemo karte, hoćemo da vas bodrimo, ali to košta. Upravu, mislim. Evo šta kaže potpredsednik Partizana, drug Babić: "Ljuti su što smo im pre godinu i po dana ukinuli sve privilegije. Plaćali smo im do tada koreografije (?), putovanja, otvorili im agenciju..."

Ali, zar se nešto slično nije dogodilo i u trgovini? Naviknut na obespravljenost kupca (koji je samo evidentni škart na jedvite jade uspevao da zameni za ispravan primerak) bio sam se prijatno iznenadio kad sam prvi put čuo za udruženja potrošača, sad imamo i prava pacijenata, doskora najbespomoćnijeg dela čovečanstva... Pravo da kao oboleli ne date mito makar krepali u čekaonici jedno je od tih prava. Ako ste od muke i odrešili kesu, vlasni ste da reketaša u belom prijavite čim vam bude bolje ili gore; deca školskog uzrasta ocenjuju učitelje, studenti profesore, i od tih često pristrasnih a nadasve nestručnih ocena zavisi razvojni put mnogog vrsnog pedagoga koji otkako se sve gleda kroz novac može izgubiti službu poradi toga što svojom staromodnom puritanštinom odbija klijentelu. Ali, svet ide tim putem. Svak se trudi da svoje mesto u lancu ishrane što pametnije iskoristi, uhapšeni u Srbiji divan su primer izbezobražene samosvesti: da nema nas koji kršimo zakon, vi koji ga kao štitite bili biste na birou ili biste i sami udarili stranputicom sa koje ste nas pokupili, vi pomozite nama, mi ćemo pomoći vama, čitaoci pišu ogorčena pisma omiljenim glasilima, ne traže još da im mediji plate koreografije i otvore agenciju, ali drže do sebe i svoje iskonske slobode da se određene publikacije odreknu...

Jedino potrošači električne energije, kojih ima više nego pacijenata i grobara zajedno, nikako da zareže: ne doz-vo-lja-va-mo da se naša višegodišnja privrženost elekrodistribuciji ovako mučki zloupotrebi, hoćemo da plaćamo samo struju. U naš račun ušli su i kilovati koje je potrošio televizor, nećemo da dva puta plaćamo istu stvar!

Uh, dobro je, održao sam reč, pisao sam o ljudskim pravima, a ne o TV Bastilji.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net