Monografija o Jeleni Šantić >

Do poslednjeg daha

To nije samo priča o jednoj izuzetnoj umetnici, o njenoj velikoj pobuni, o pravoj junakinji našeg doba, već je to priča i o nama u sumornim vremenima

"Devetog marta 1991. godine, negde odmah posle Mihizovog govora da treba lomiti i lomiti to drvo neslobode, policija pod punom ratnom opremom dobija naređenje da udari na građane. Jelena, mirno, lagano prelazi Francusku ulicu ispred policije, te užurbane skalamarije ljudi, bornih kola, vodenih topova, koja ponosno hita da ispuni naređenje svog vrhovnog komandanta. Jelena prolazi kao da je na najlepšem korzou na svetu, kao da svojim mirom štiti i sad i onaj trg i sve ljude na njemu. Kada je prešla ulicu, policajci su dotrčali do nje. Tu počinje svađa: Jelena ih ubeđuje da ne smeju da biju narod. Ubeđuje one koji se ne mogu ubediti i dokazuje onima kojima se ne može dokazati, ali takav je možda i ceo naš život.

Ti milicajci, što bi rekao Brana Petrović, ‘umnoj patnji nestasali, sve brđani kršni, orni da pretuku’, ne znaju da pred njima stoji Mitra, Odilija, Nastasja Filipovna, Jelena Šantić, umetnik. Briga njih!"

Ovo je, između ostalog, izgovorio Ljubivoje Tadić na komemoraciji u Narodnom pozorištu povodom smrti Jelene Šantić. Ovo slovo o Jeleni je kratka, efektna uvertira u jedinstvenu monografiju o životu i karijeri jedne velike umetnice, balerine, koreografa, libretiste, teoritičara, pisca i iznad svega humaniste.

U foto-triptihu Balet, pobuna, istorija Goranke Matić kojim otvaramo ovaj tekst sažet je čitav životni put Jelene Šantić.

Jelena je bila nezaboravna Nastasja Filipovna, Žizela, Odilija, Pepeljuga, Dobra vila, Ciganka Rada, Dama s kamelijama, Đulijeta, ali će ostati zapamćena i kao balerina koja je bila heroj u jednom teškom vremenu, koja se ratu, nasilju i netrpeljivosti suprotstavljala hrabrošću i otmenošću.

Jelena je jedan od osnivača Centra za antiratnu akciju i Grupe 484 koja je godinama vodila borbu za izbeglice i njihovu egzistenciju. Nije propuštala nijednu sesiju Beogradskog kruga. Bila je članica MOSTA, grupe za saradnju i posredovanje u sukobima. Bila je i zakleti član "večite opozicije", kako je ponosno volela da naglašava, odbijala je da se učlani u bilo koju stranku. Kako je sama govorila, bila je simpatizer Građanskog saveza Srbije koji je najviše cenila, smatrala je da je to jedina stranka koja je istrajno zastupala pacifizam i stavaljala demokratiju iznad nacionalizma.

"Ja sam svoje očajanje i užas pretočila u konkretan rad protiv mržnje, nacionalizma, šovinizma, parafašizma i nasilja... Nosim stid i nelagodu: da li sam baš sve učinila da do tragedije ne dođe? Zašto se više ljudi nije priključilo aktivnostima protiv jedne pogubne politike? Danas, posle svih ratova i tolikih žrtava srpskog režima, odgovornost snose Slobodan Milošević i svi koji su učestvovali u planiranju, naređivanju i ekzekucijama. Pre svega građani SRJ moraju saznati šta se stvarno zbivalo tokom ovih 12 godina..."

"... Početak rata sam doživela kao kolaps kulture i naše civilizacije. Očekivala sam da, pre svih, umetnici pruže otpor ratu. Nisu. Mali broj je učestvovao u demonstracijama i osnivanju Beogradskog kruga. Samo umetnici s velikim integritetom slobodno su izrazili svoj protest. Mnogi su otišli u druge zemlje. Pitala sam se kako je moguće da umetnici koji su spajali druge svetove sada ćute..."

Ovako je govorila Jelena Šantić.

(Treća slika - natpis: "Jelena-Šantić-Friedenspark")



















RAT ZA MIR: Teško obolela od raka, do poslednjeg daha nije prestajala da se bori ni protiv opake bolesti ni protiv režima koji je Srbiju uveo u ratove, a stotine hiljada ljudi unesrećio i pretvorio u izbeglice. Gradila je mostove i povezivala ljude iz bivše domovine: putovala je u Pakrac, Okučane, Banjaluku, Bosansku Gradišku, Vojnić, Glinu, Janjevo, Prištinu...Vodila je Projekat "Pakrac": do Pakraca se putovalo preko Bosne po dvanaest, četrnaest sati u jednom pravcu, kroz porušena sela, razorene njive i satrte livade. Jednom, kad se vraćala iz Pakraca, organi reda Republike Srpske Krajine skinuli su Jelenu s autobusa "zbog osnovane sumnje da šuruje sa Hrvatima". Mira Erceg beleži da su je priveli u stanicu uz "junačke" pesme i "onanisanje" na Šešelja, psovali joj majku izdajničku, a onda su je dvojica sprovela sprat niže. Dok su zatvarali vrata ćelije, uputili su joj dvosmisleno pitanje: "Da li je ikada ležala u bolnici?" Shvativši odmah o čemu se radi Jelena im je odgovorila da ima rak. A onda je dodala šta je sve na telu polomila dok je bila balerina Narodnog pozorišta u Beogradu. Tako je izbegla batine. Nije znala da kaže koja je od te dve reči – "rak" ili "balerina" – uspela da smekša tamošnje "umetnike".

U Pakracu su Jelena i njeni volonteri radili sa decom, mladima, organizovane su literarne i umetničke radionice; Jelena i njeni volonteri donosili su vunu, tkačke razboje da bi žene plele džempere. Čajeve i pečurke koje su skupljali stanovnici Pakraca Jelena i njeni volonteri su prodavali na beogradskim pijacama. Nabavili su seme za poljoprivredne proizvode, gorivo za poljoprivredne mašine, inkubatore za piliće.

Kako je na promociji knjige u Centru za kulturnu dekontaminaciju primetio profesor Ratko Božović:

"Ne znam da je neko više učinio i više pokazao ljudsku empatiju prema ratom unesrećenim od Jelene Šantić. To je istinsko podvižništvo jedne krhke žene... To je bilo kretanje sa razumevanjem šta je to igra..." Kao da je Jelenina pobuna imala matićevski moto, lucidno ukazuje profesor Božović: I kad se igram, igram se sa vatrom...

Jelena nije prestajala da se bavi stručnim radom: objavljuje baletske kritike, recenzije knjiga, stručne članke, njeni kritički osvrti pojavljuju se u "Vremenu", "Republici", "Našoj borbi"... Radi na libretu O ljubavi i smrti na muziku Sorkočevića, Konjovića i Ivane Stefanović... Pripremala je za štampu rukopise začetnice moderne igre u Beogradu Mage Magazinović. Toj knjizi se veoma radovala, ali nije dočekala njen izlazak. Nije dočekala ni petooktobarsku radost opozicije i pad Miloševića.

O LJUBAVI I SMRTI: Ostala je borac do poslednjeg daha: zajedno sa predstavnicima drugih nevladinih organizacija odlazi na suđenje Vladimiru Arsenijeviću Makiju, vođi Građanskog otpora u Valjevu, ona šije originalne zastave Otpora (crnu i belu varijantu), krajem februara 2000. na sastanku sa Zoranom Đinđićem koji se spremao za odlazak u Hrvatsku na inauguraciju Stjepana Mesića govori o izbeglicama, sredinom marta organizuje akciju podrške Otporu, govori na komemoraciji Kosti Obradoviću, predstavlja knjigu Milice Jovanovića Balet: Od igre do scenske umetnosti... Povodom prebijanja Husnija Bitićija, advokata Fonda za humanitarno pravo, i njegove žene 17. marta upućuje saopštenje za javnost...

Umrla je 18. marta 2000. u svom stanu u Beogradu.

Berlinski Park mira od 22. marta 2003. godine nosi ime Jelene Šantić: iznad krupnih crnih slova na srebrnastoj leguri može se još pročitati srpski borac za mir (1944–2000). Ove jeseni i jedan park u Beogradu – Neimarski park – nosi ime Jelene Šantić. Zahvaljujući urednicama knjige Irini Subotić i Irini Ljubić, Grupi 484, Narodnom pozorištu u Beogradu, ali i Holanđanima Ani i Vibenu Blaku, dugogodišnjim prijateljima, saradnicima i donatorima Grupe 484, pred nama je sada ova izuzetna knjiga koja predstavlja prvorazredan događaj u našoj kulturi.

Zapisi, eseji Mire Erceg naslovljeni U ogledalu jednog prijateljstva su štivo vrhunskog literarnog dometa, ali i dragocen izvor podataka za istoričare i buduće hroničare "naših deset krvavih godina". Monografija o Jeleni Šantić nije samo priča o jednoj izuzetnoj umetnici, o njenoj velikoj pobuni, o pravoj junakinji našeg doba, već je to priča i o nama u sumornim vremenima.


 

Šamar

Kultna predstava Nastasja Filipovna, napravljena prema Idiotu Dostojevskog (dramatizacija Andžej Vajda, režija Mira Erceg, muzika Ivana Stefanović, s glumcima Predragom Ejdusom i Danilom Lazovićem), igrana je sedam godina, od 1986. do 1993.

"Uloga Nastasje Filipovne bila je za mene sublimacija moje borbe za život, iskazivanje života i koncentracija mog umetničkog iskustva. Verovatno bismo je još igrali, ali zbog jednog neprijatnog incidenta u Narodnom pozorištu jednostavno nisam više htela da učestvujem u njoj...", pričala je Jelena u jednom intervjuu u zimu 1995.

Jelena i kolega Danilo Lazović bili su suprotnih političkih ubeđenja. Ona je zahtevala da u pozorište ne dolazi u dobrovoljačkoj uniformi i sa pištoljem o pasu. A onda je došlo do prepirke. Jelena ovako priča o tom događaju:

"Kao deo scenarija predvidela sam jedan krst u uglu scene... Danilo je izjavio da je krst grozan, da mu nedostaje prečka po kojoj bi se videlo da je to pravoslavni krst i da on ne može da ostane na sceni pošto to nije hrišćanski pravoslavni krst. Ja sam mu odgovorila da je potpuno svejedeno kakav je krst i da se on tek pre godinu dana upisao u pravoslavlje. I, dodala sam još jednu rečenicu – da li znaš da hrišćani ne ubijaju, a ubija se! Nakon toga usledio je šamar... Ja naravno nemam ništa protiv bilo čijeg političkog opredeljenja, pa mi je sasvim svejedno da li je Danilo Lazović sledbenik Vojislava Šešelja ili bilo koga drugog. Međutim, imam protiv da me neko maltretira zbog toga. Naš kolega Milan Štrljić je dugo ćutao i trpeo Lazovićeve komentare koji su se svodili na činjenicu da je Štrljić Hrvat i da kao takav nema šta da traži u Narodnom pozorištu, te je na kraju i otišao. Ista je situacija i s Predragom Ejdusom, jer Lazović smatra da ni on, kao Jevrejin, nije poželjan..."

Rogožin koji je ošamario Nastasju Filipovnu. Tako je ubio ovu kultnu predstavu.

Nastasja je poslednja igračka uloga Jelene Šantić posle trideset godina na sceni.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net