Strip u Srbiji 1955–1972 >

Mirko, Slavko i Kekec

U okviru nedavno održanog Četvrtog internacionalnog festivala autorskog stripa GRRR!, u Pančevu je bila predstavljena i izložba "Strip u Srbiji 1955–1972" autora Zdravka Zupana, kao treći nastavak serije izložbi kojima festival GRRR! prikazuje istorijski razvoj strip-medija u našoj sredini. Kao i prethodnih godina, "Vreme" objavljuje skraćeni tekst autora izložbe o ovom periodu strip izdavaštva, kada kod nas dolazi do velike ekspanzije ovog medija

Najznačajnija godina za strip u Srbiji bila je 1957. Naime, početkom godine u Gornjem Milanovcu izašao je prvi broj lista "Dečje novine". Na samom kraju iste godine "Borba" izdaje prvi broj "Kekeca", zabavnika za mlade "od 7 do 77 godina".

KEKEC UMESTO LAJKE: Nakon "Politikinog zabavnika" i nekoliko više-manje uspešnih pokušaja drugih novinskih izdavačkih kuća, 26. decembra 1957. godine pojavio se prvi broj "Kekeca", "Borbinog" "zabavnika za mlade od 7 do 77 godina". Idejni pokretač "Kekeca" bio je Mile Vitorović, a u ekipu osnivača uključili su se i Novica Đukić, Ivo Sarajčić, Slobodan Glumac i Dušan Duda Timotijević. Za glavnog i odgovornog urednika postavljen je Novica Đukić, a za supervizora Duda Timotijević. Već na samom početku između njih je došlo do sukoba koncepcijske prirode. Naime, Duda Timotijević je želeo da list koncipira na Diznijevim materijalima, dok je Novica Đukić nameravo da u njemu objavljuje francusko-belgijske stripove koji su u to vreme bili osveženje. Iz ovog generacijskog sukoba, podržan od strane direktora "Borbe", Novica Đukić je izašao kao pobednik. "Kekec" je, po njegovom kazivanju, kasnio sa izlaženjem jer on nije hteo da ga pusti u štampu bez stripa o "Krcku" Rejmona Mašeroa. Štampan je u novosadskom Forumu na četvorobojnoj ofset rotaciji i odmah je bacio u zasenak sva slična izdanja. U to vreme televizija se još nije pojavila, a o računarima i video igricama da i ne govorimo. Stoga nije čudno što je, za veoma kratko vreme, dostigao tiraž od fantastičnih 300.000 primeraka po broju. Te burne 1957. Sovjeti su lansirali prvi veštački satelit u svemir sa psetancetom Lajkom. Tako je, seća se Novica Đukić, odlučeno da se list nazove "Lajka". Logotip je već bio ispisan, kada se tome usprotivio najviši politički vrh i to ni manje ni više nego Edvard Kardelj. Na predlog Slobodana Glumca naziv je preko noći promenjen u "Kekec". Novica Đukić bio je glavni i odgovorni urednik u dva navrata. Pored njega dužnost glavnog urednika obavljali su: Jela Perović-Vukojević, Mirko Petrović, Milomir Milovanović, Đorđe Popović, Jug Grizelj, Slobodan Glumac, Miodrag Bogdanović, Žarko Vukosavljević, Lazar Tomić i Petar Stanišić. "Kekec" se ugasio 14. juna 1990. sa dvobrojem 1531/1532.

Ipak, "Kekec" je bio najzanimljiviji u samom početku pod vođstvom Novice Đukića, od broja 1 do 249. Tada je izlazio na formatu A4. Štampan je ćirilicom, latinicom i na mađarskom jeziku. Docnije je u više navrata menjao format, grafički izgled i broj strana. Za razliku od svog najvećeg konkurenta "Politikinog zabavnika", koji je svoj sadržaj bazirao na američkom novinskom stripu, "Borbin" nedeljnik je našoj čitalačkoj publici prvi put predstavio neke poznate majstore francusko-belgijskog stripa: Mašeroa, Žižea, Morisa, Monzona, Pejoa, Funkena, Koelja, Frankena i njihove legendarne junake: Krcka, Pukovnika Kliftona, Acu i Macu, Štrumfove, Taličnog Toma, Džerija Springa, Belog konjanika, Šapu i Gru-Grua i druge. Sa francuskog ih je sa mnogo duha prevodio Duško Radović, koji je u isto vreme bio kum i Morisovom Taličnom Tomu. Od samog početka u "Kekecu" su sarađivali i domaći autori. Najveći broj naslova realizovao je Zdravko Sulić, koji je u njemu bio stalno zaposlen. Debitovao je stripom o Aleksi Dundiću Crveni konjanik, a kasnije je nacrtao više kraćih stripova iz nacionalne istorije o pojedinim ličnostima ili događajima. Pored njega, sa realističkim ostvarenjima povremeno se javljaju Ješa Milanović, Aleksandar Grbić, Ivo Petković i Dragan Savić. Humorističke stripove objavljivali su Slobodan Milić (1938–2000) i Slobodan Stanišić. Godine 1967. u "Kekecu" gostuju Zagrepčani Andrija Maurović i Rudi Aljinović serijom kratkih stripova iz NOB-a Istinite priče o malim borcima. Naredne godine Radivoj Bogičević stripuje priču o "Kekecu". Osamdesetih godina pod uredništvom Lazara Tomića list je svoje stranice širom otvorio domaćim autorima. Pored veterana Ješe Milanovića i Pere Radičevića, svoje stripove objavljuju Ratomir Raca Petrović i Dragan Savić, Jelko Petrnelj, Askanio Popović, Zdravko Zupan, Dušan Reljić, Dragan Bosnić i Slobodan Ivkov.

Prvo izdanje koje je potpisao Duda Milosavljević, doduše kao tehnički urednik, bilo je "Majin strip". Ovaj zanimljivi list osvanuo je 13. avgusta 1960. godine. "Majin strip" je, pored repriznih, donosio i premijerne stripove, i strane i domaće. Pored Princa Valijanta, Flaša Gordona, Fantoma, Detektiva X-9, čitaocima je predstavljen i Džed Sakson Kena Bolda. Od domaćih ostvarenja treba pomenuti strip iz NOB-a Poslednji neprijatelj Ludviga Fišera, zatim prvenac Nikole Mitrovića Kokana Partizanske priče na istu temu sa tekstom ispod slika, kao i strip Obračun u Sani Kriku Jovana Stojanovića potpisanog pseudonimom John Radley. "Ovaj strip", seća se Stojanović, "nastao je po Dudinom scenariju, inspirisan Morisovim Lucky Lukom, tada totalno nepoznatim kod nas. U prvo vreme ne, ali kasnije sam se borio da se oslobodim tog uticaja i da nađem kao neki svoj stil, između karikature i realističke grafičke vizije... Duda i ja smo hteli da bude kao američki strip, pa ja od Jova ispao John, a moja tadašnja devojka i dan-danas verna supruga Rada pozajmila mi je svoj patronim, pa Jova Radin ispade John Radley!"

DEČJE NOVINE: Za razliku od "Kekeca", koji je krenuo u četvorobojnoj ofset štampi, prvi broj "Dečjih novina", izašao pod naslovom "Dečja politika", izgledao je sasvim skromno. Koreni ovog lista, a kasnije i istoimene izdavačke kuće, nastali su u jednoj osnovnoj školi u Gornjem Milanovcu. U svojoj prvoj fazi "Dečje novine" je predstavljalo nekoliko nastavnika, pravih entuzijasta, koji su zajedno sa svojim učenicama, krajem 1956. godine, osnovali redakciju i 12. januara 1957. izdali prvi broj lista u svega 1000 primeraka. Teško da je iko tada mogao da pretpostavi da će ovaj školski list pod rukovodstvom Srećka Jovanovića i Aleksandra Lazarevića (1929–1999) izrasti u veliku izdavačku kuću. Od samog početka, što je, pokazalo se, za srpski strip bilo od ogromnog značaja, "Dečje novine" su vodile stalnu brigu o domaćem stripu i stripu uopšte. Stripovi su uvek nalazili mesta kako u specijalizovanim tako i u ostalim izdanjima, pa se s punim pravom može tvrditi da je strip, u toku nekoliko decenija, bio jedno od glavnih obeležja ove renomirane kuće. Na tom planu "Dečje novine" su, pre svega zahvaljujući svom dugogodišnjem glavnom uredniku Srećku Jovanoviću, učinile za domaći strip više od svih ostalih izdavača. Gotovo da nema značajnijeg srpskog autora (a i jugoslovenskog) koji nije objavio strip, makar i kao reprint, u nekom njihovom izdanju. A pojedina izdanja kao što su "Nasmejane novine", "Nikad robom", "Crtana škola", "Kuriri", "Yu strip" i "Profil" bili su u potpunosti posvećeni radovima domaćih autora.

"Domaći strip", kaže Srećko Jovanović, "počeli smo da plasiramo već u prvim brojevima ‘Dečjih novina’, stalno povećavajući prostor i proširujući teme – od patriotskih do čisto edukativnih, vezanih za prirodu i istoriju. Domaći strip i tada, a i kasnije, imao je prioritet u ‘Dečjim novinama’, stalno se razvijao i po svim merilima sasvim se svrstao sa najpoznatijim svetskim stripovima." U početku je ilustrator i autor svih stripova u "Dečjim novinama" bio gornjomilanovački crtač Desimir Žižović Buin. Tek u drugoj polovini 1959. pridružiće mu se mladi i talentovani Miodrag Đurđić. U ovom periodu Buin je nacrtao stripove Kraljević Marko i Musa Kesedžija, po narodnoj pesmi, Nemušti jezik, Magelan, Rudnička ofanziva, Poslednji osvetnik, Pustolovine pevca Pece, Pijuko Pecin brat i ono što je najvažnije, u 23. broju od 25. novembra 1958, započeo strip Nikad robom iz kojeg će izrasti istoimena popularna edicija i dva najpopularnija junaka srpskog i jugoslovenskog stripa, Mirko i Slavko.

U ovom periodu celokupna delatnost redakcije lista odvijala se na volonterskoj osnovi. Iz broja u broj povećavao se tiraž, tako da se do kraja 1959. popeo na 50.000 primeraka, a ritam izlaženja sa mesečnog prešao na petnaestodnevno. Pošto su se zabavne i humorističke rubrike rado čitale, a bila su potrebna sredstva za dalju reprodukciju, redakcija pokreće novi list, "Nasmejane dečje novine", koji će izlaziti narednih nekoliko godina.

NOVI TRENDOVI U IZDAVAŠTVU: Dok su pedesete godine protekle u nastojanju da se obnovi strip-produkcija i uspostavi tržište, šezdesete su obeležene procvatom humorističkog i obnavljanjem realističkog stripa, a pojaviće se i neke nove tendencije u izdavaštvu. Prvi put, zahvaljujući uređivačkoj politici "Dečjih novina", pojedini autori okupljeni oko ove izdavačke kuće, kao što je to bio slučaj sa Živoradom Žikom Atanackovićem, Petrom Radičevićem ili Brankom Plavšićem, imaju mogućnost da se profesionalno bave stripom i usput ilustracijom i karikaturom. Tih godina javljaju se prva licencna izdanja, pokreću nove revije koje će potrajati i obeležiti strip-scenu i narednih godina, a svedoci smo i pojave prvih strip-svezaka. Najpre je Forum iz Novog Sada novembra 1962. pokrenuo ediciju "Crtani romani", u maju 1963. "Dečje novine" startuju sa edicijom "Nikad robom", a u novembru naredne godine i sa edicijom "Biblioteka Lale".

Pojava edicije "Nikad robom" predstavljala je prekretnicu u dotadašnjoj izdavačkoj praksi "Dečjih novina". S pravom se može reći da je ovo izdanje obeležilo šestu deceniju strip-izdavaštva, barem kada je reč o domaćem stripu. Edicija je donosila stripove iz nacionalne istorije. Startovala je sa istoimenim stripom Desimira Žižovića Buina, lansiranim na stranicama "Dečjih novina", a koji je donosio avanture malih partizanskih kurira Mirka i Slavka. Sveske Nikad robom štampane su u novosadaskom Forumu, na 32 strane formata 14,5X20,5 cm, u ofset tehnici, od kojih je 16 bilo u boji. Prodavane su po 60 dinara. Odgovorni urednici bili su Srećko Jovanović i Aleksandar Lazarević. Pored Mirka i Slavka, pomenuta edicija će iznedriti još nekoliko serijala čiji su junaci postigli lep uspeh kod čitalaca. To su, pre svega, bili Akant Radivoja Bogičevića, Blažo i Jelica Dobrice Erića i Radivoja Bogičevića (jednu svesku realizovao je Miodrag Đurđić, da bi potom serijal nastavio da crta Branko Plavšić), Dabiša Božidara Veselinovića i Tajanstveni vitez Petra Radičevića. U ediciji je objavljen čitav niz priča iz nacionalne istorije. Na njihovoj realizaciji radila je brojna ekipa crtača i tekstopisaca. Ipak, nijedan junak lansiran u ovoj ediciji po popularnosti se nije mogao meriti sa malim partizanskim kuririma. Zbog toga je od 195. broja, od 4. aprila 1969, edicija "Nikad robom" transformisana u ediciju o Mirku i Slavku. Prosečan tiraž edicije "Nikad robom", prema kazivanju Srećka Jovanovića, kretao se od 35.000 do 50.000 primeraka po broju. Kako se ubrzo pokazalo da Mirko i Slavko prolaze ubedljivo najbolje, doneta je odluka da se serijal izdvoji. Premda su sve analize ukazivale na to da bi Mirko i Slavko mogli da se prodaju u tiražu od 75.000 primeraka, Jovanović i Lazarević kreću sa smelih 120.000, na manjem formatu, sa duplo većim brojem strana i prebacuju štampu u "Novu Makedoniju" iz Skoplja. Stvarnost ih je ubrzo demantovala, jer su Mirko i Slavko, dobivši nekoliko podizdanja, štampani u tiražu od 180.000, pa čak i 200.000 primeraka. Njihovi likovi eksploatisani su u raznim vidovima: štampani su pisani romani, rađeni dia-filmovi, aplikacije za majice, đačke torbe, motivi za sveske, omote i drugi školski pribor, i na kraju, 1973. godine, snimljen je dugometražni igrani film Mirko i Slavko u režiji Torija Jankovića. Pošto je produkcija poprimila ogromne razmere, u ceo projekat uključuju se i drugi crtači "Dečjih novina". Tako je već 196. sveska Te mirne noći nastala kao plod zajedničke saradnje Živorada Atanackovića i Desimira Žižovića Buina. Atanacković je tom prilikom nacrtao sve sporedne likove i pozadinu, i u olovci i u tušu, ostavivši Buinu da ubaci glavne likove. Ovakav način rada, već ustanovljen na stranicama "Dečjih novina" i edicije "Nikad robom", postao je obrazac po kome će biti kreirano više stotina novih storija. Pored Atanackovića na ovom poslu su se, sa različitim uspehom, ogledali Ratomir Raca Petrović, Branko Plavšić, Milan Vranešević, Mile Rančić, Leo Korelc, Brana Nikolić, Nikola Mitrović Kokan, Slaviša Ćirović, Stevica Živanov i drugi. Međutim, samo je nekima od njih pružena prilika da preuzmu strip u potpunosti. Prvi se i u ovom slučaju oglasio Živorad Atanacković, a potom i Branko Plavšić i Nikola Mitrović Kokan. Na pisanju scenarija ogledalo se više autora: V. Žarić, jedan od najuspešnijih bio je novinar "Večernjih novosti" Žarko Vukosavljević, zatim M. Nicić i M. Todorović. Međutim, od osamostaljivanja serije kao autor scenarija potpisivan je B. Tomić, što je u stvari bio pseudonim iza koga su stajali razni scenaristi. "Autori tekstova", kaže Srećko Jovanović, "dobijali su ranije, pre nego što počnu da rade spisak likova, uz kraće tekstualne karakteristike, a i kopije crteža, koje je napravio Buin. Pored toga tekstopisci su dobili i sve ostale parametre – broj stranica i slika, mogući obim teksta, informacije o ambijentu. Svaki pisac teksta dobijao je po više svezaka o Mirku i Slavku kako bi se mogao prilagoditi načinu ponašanja i razvoju radnje. Sugerisalo se da sveske počinju in medias res, bez nekih patetičnih i drugih uvoda i opisa. Već prva stranica je morala uvesti čitaoca u radnju." Supervizor svih tekstova bio je Srećko Jovanović i jedan od autora, koji je napisao bar polovinu (a verovatno i više) tekstova za ove stripove. Tekstove je pisao i vrlo retko sam Buin, ali je kasnije od toga odustao jer se moralo paziti na neku vrstu "propisanih" pravila gde je bilo vrlo malo mesta za improvizacije i kršenje isprobanog i usvojenog manira. Događalo se da tako "uleti" nekakav nepoznat lik, bez prethodne pripreme ili da se Mirko i Slavko počnu ponašati drukčije. To je stvaralo zabunu. S obzirom na to da se radnja stripa odvijala u vreme NOR-a, a da bi se izbegli eventualni politički problemi, u stripu se ne pojavljuju "domaći izdajnici", već se Mirko i Slavko bore isključivo protiv fašističkog okupatora. Usled hiperprodukcije serijala tokom sedamdesetih godina doći će do pada kvaliteta i, konačno, 1979. do njegovog gašenja, odnosno gašenja edicije "Nikad robom".

Srećko Jovanović

Za razliku od edicije "Nikad robom" koja je, kako rekosmo, donosila storije iz nacionalne istorije, u "Biblioteci Lale", pokrenutoj početkom novembra 1964. godine, objavljivani su pretežno uvozni stripovi. U početku se na njenom repertoaru nalaze istorijske priče čiji su akteri Robin Hud, Tri musketara, Dik Tarpin, Rob Roj, ali će im se vremenom pridružiti Laredo, Red Rajder, Tarzan, Neustrašivi Kevin, Osvetnici, Nebojša i drugi. Uz određene transformacije u toku izlaženja edicija je potrajala sve do 23. avgusta 1972. kada je, sa 439. brojem, prestala da izlazi. Mnogi kolekcionari i ljubitelji stripa i danas se teško snalaze kada je reč o "Biblioteci Lale" upravo zbog njenih podizdanja, odnosno njihovih naziva i numeracije. O razlozima ovakve uređivačke politike Srećko Jovanović kaže:

"U vreme kada je objavljivana biblioteka ‘Lale’ bilo je isuviše mnogo napada na strip, a ovaj uvozni, strani strip bio je stalno pod udarom i pod budnim očima nekih partijskih ideologa. Redakcija se borila kako je znala, a često je ostajala "gluva" na brojne primedbe. Pošto je svako novo izdanje trebalo prijaviti i registrovati, a i dobiti odobrenje od saveta i drugih organa, onda se pribegavalo malom lukavstvu. Objavljivane su serije obimnijih (a i akumulativnijih) stripova pod istim imenom i sa napomenom da je to neka vanredna sveska objavljena na zahtev čitalaca ili povodom nekog događaja. Tako se počelo najpre sa stripovima u vanrednim sveskama, a zatim i čitavim serijama, kakva je bila Kanonada – strip o ratovanju saveznika u Drugom svetskom ratu. Strip Herc, slično tekstualnim romanima, objavio je seriju ljubavnih stripova, ali to nije naišlo na posebnu simpatiju ženskog dela čitalaca."

U "Dečjim novinama" o stripu je najviše odlučivao glavni urednik Srećko Jovanović i to je bila prednost jer je on voleo i razumeo strip i svesrdno se zalagao za prosperitet ove delatnosti. Njegov kolega, prvi direktor ove kuće, Aleksandar Lazarević, nije se mnogo razumeo u strip, ali je shvatao njegov značaj i ne samo tolerisao već i pomagao razvoj, uvek imajući u vidu i ekonomske interese. Veza sa crtačima, piscima scenarija i ispisivačima teksta bila je stalna, vodilo se računa da svako ima posla i dovoljno vremena da ga obavi. Brinulo se o onima kojima je to bio jedini izvor prihoda, pružale su se šanse u oblastima za koje su pojedini crtači imali sklonosti. Pojedini crtači bili su pozivani da dođu u Milanovac i tu, na licu mesta, rade. Mnogo njih se odazvalo pozivu. Radivoj Bogičević je boravio više puta i tamo, u hotelskoj sobi, radio svog Akanta. "Dečje novine" su organizovale i škole stripa koje je u Vrnjačkoj Banji i na Rudniku vodio Žika Atanacković.

NOVE REVIJE: Polovinom šezdesetih godina na tržištu se pojavilo nekoliko novih stripovanih listova: "Zenit" gornjomilanovačkih "Dečjih novina", "Pingvin" novinskog preduzeća "Napred" iz Valjeva, kao i "Strip magazin" beogradskog NIP-a Duga, koji su odvajali prostor i za domaća ostvarenja. Izuzetak je bila "Panorama" novosadskog Foruma na čijim su stranicama objavljivani isključivo uvozni stripovi, francusko-belgijske i britanske produkcije.

Kao što je svojevremeno "Kekec" lansirao kod nas nekoliko popularnih junaka francusko-belgijskog stripa, tako je i "Panorama" promovisala Umpah Paha, Spirua, Gastona, Tangi i Laverdira, a to se s punim pravom može reći i za Asteriksa, premda se ovaj prvi put pojavio u "Ekspres nedeljnoj reviji" kao Zvezdoje. U "Panorami" su, takođe, svoj debi imali i neki drugi junaci i stripovi, a u svoj je repertoar uvrstila i neke uvozne stripove koje su u međuvremenu ispustili "Kekec" i zagrebački "Plavi vjesnik": Talični Tom, Beli vitez, Aca i Maca, Artur Fantom, Koko Bil, Nevidljivi reporter i Den Deri. U stvari, ova revija je kod ljubitelja stripa zauzela onu mesto koje je nekada pripadalo "Kekecu". Na kioscima se pojavila u utorak, 12. oktobra 1965. godine. Izdavač "Panorame" bio je NIP Progres iz Novog Sada. Kao direktor, list je potpisao Novak Živković, a glavni i odgovorni urednik bio je Tomislav Ketig. Od četrdesetog broja izdavanje "Panorame" preuzima novosadski Forum. Ketig se, međutim, kao urednik potpisivao i dalje, sve do 239. broja, da bi ga od sledećeg, 240. broja na tom poslu zamenio Svetozar Tomić. Međutim, "Panoramu" je koncipirao Radomir Duda Milosavljević, koji je potpisan tek u poslednjem, 318. broju, izdatom 18. novembra 1971. godine. Redakcija ovog nedeljnika izdaće početkom maja 1969. prvi vanredni broj, mesečnik "Stripoteka Panorama", sa stripom Umpah-Pah Gošinija i Uderza, tačnije kompletnu epizodu Dupli skalp. Iz ovog mesečnika, nakon gašenja "Panorame", izrašće najpopularnija i najdugovečnija revija stripa na ovim prostorima, "Stripoteka", koja izlazi i danas.

Nedeljni ilustrovani zabavnik "Pingvin" pokrenut je 24. februara 1966. godine u izdanju Novinske ustanove Napred iz Valjeva. Glavni i odgovorni urednik bio je Branislav Brana Nikolić, inače i sam autor brojnih junaka humorističkog stripa. Ono što je posebno zanimljivo jeste podatak da je u "Pingvinu", počev od prvog broja, pored stripova u nastavcima izlazila i jedna kraća celovita epizoda o Bufalo Bilu, a doneti su i neki francuski stripovi iz Vajana, Nasradin Hodža, Robin Hud, Bob Malard, kao i strip poznatog holandskog autora Martina Tondera Brundalo i robotić. Zanimljivo je kako su ovi stripovi, koje je pre par godina Nikolić okarakterisao rečima "treća kategorija, ali moglo se čitati...", dospeli na stranice valjevskog zabavnika: "U to vreme", seća se Nikolić, "stripovi su nabavljani ispod ruke ili dobrotom putnika namernika iz sveta. Niko nije imao nameru da plaća autorska prava niti je to neko tražio. Jednostavno smo uzimali, prevodili, upisivali tekst i slali na kliširanje." Stripove je sa engleskog prevodio Mirko Grubač, koji se po Nikolićevom svedočenju nije mogao pohvaliti poznavanjem engleskog jezika: "Znao je svaku treću reč." Zato je između njih pao sledeći dogovor: Grubač je prevodio smisao, a Nikolić je ostalo "kompilirao i napravio da može da se čita". Šezdesetih je došlo do ekspanzije televizije pa su pojedini listovi, da bi privukli čitaoce, počeli da donose stripove koji su bili inspirisani nekim, u to vreme, popularnim TV-serijama. Prvi takav strip koji je objavljen u "Pingvinu" o doživljajima detektiva Stiva Karele nastao je po kriminalističkoj seriji "87 policijska stanica", a docnije će se pojaviti i Šampion i Bonanca. "Pingvin" je odvajao prostor i za domaća ostvarenja, kako premijerna tako i reprizna. Brana Nikolić je nacrtao jedan strip iz NOR-a u realističkom maniru, Sam protiv vukova, kao i humoristički strip Pobunjenici sa Mareibe u kome se pojavio njegov dobro poznati junak Mija Siledžija. Drugi humoristički strip, čija se radnja odvijala u vreme Prvog srpskog ustanka, Neven i Golub, nacrtao je Stanislav Spalajković. Repriziran je strip Velika odluka Ješe Milanovića i Slavka Komarice, zatim Smrt Smail age Čengića i Mladi Bartulo Nikole Navojeva i Branka Vidića. Zanimljivo je da je ovaj poslednji strip plenio maštu čitalaca i gotovo tri decenije od svog nastanka. U "Pingvinovoj" anketi koja je imala za cilj da utvrdi popularnost pojedinih stripova, Mladi Bartulo je zauzeo visoko treće mesto. Pored stripova "Pingvin" je donosio razne tekstualne priloge: krimiće, naučnofantastične novele, pustolovne putopise, rubrike iz raznih gradova, kontakt-rubriku i dr. Iako je krenuo sa izvanrednih 60.000 primeraka i napravio pravi bum, njegova je popularnost opadala i on se posle godinu dana, 9. marta 1966, ugasio, sa 55. brojem. Njegovom gašenju doprinela je sve lošija grfička oprema, ali i jaka konkurencija.

"Strip magazin" NIP-a Duga poslednji je pokrenut, ali se prvi ugasio.

"Strašni O'Stoja" Miloša Krnjetina

Od 6. marta 1966. godine, kada je izašao prvi broj, do 10. avgusta iste godine izdato je ukupno devetnaest brojeva. Glavni i odgovorni urednik bio je novinar Mihailo Cakić, a tehnički urednik Paja Stanković, poznati karikaturista i strip autor. Prvih deset brojeva ostaće upamćeni po možda najvećem formatu na kome je kod nas realizovan jedan ovakav nedeljnik, 39X56,5 cm. Od jedanaestog broja broj strana je povećan sa 12 na 24, uz istovremeno smanjivanje formata na 28,5X39,5cm. U prvom broju "Strip magazin" je započeo dva stripa autora iz Hrvatske – scenariste Rudija Aljinovića i crtača Zdenka Svirčića i Andrije Maurovića. Aljinović je za Svirčića napisao scenario Dogodilo se na Čukur česmi, na istorijskim činjenicama zasnovanu priču o dečaku koji je tragično izgubio život od turskog stražara i konačnom proterivanju Turaka iz Srbije, dok je Maurović ilustrovao njegovu priču, Vreme odvažnih, iz života zagrebačkih ilegalaca iz vremena Drugog svetskog rata. Aljinović i Svirčić realizovali su još jedan strip, Roški buntovnici, u kome je obrađena priča o pobuni slovenačkih seljaka u srednjem veku. Kao i "Pingvin", i "Strip magazin" je svoj repertoar, u jednom navratu, vezao za aktuelni televizijski program. U svom drugom broju doneo je kompletan strip Svetac u varijeteu, inspirisan televizijskom serijom snimljenom po romanima Leslija Šarterisa, sa Rodžerom Murom u glavnoj ulozi. Kao vešt portretista Stanković je sa uspehom "skinuo" Murov lik i smestio ga u storiju koja je predstavljala kompletno precrtanu epizodu Prentisovog Ripa Kirbija.

Tokom šezdesetih neki dnevni i nedeljni listovi radi podizanja svog tiraža posegnuće za televizijskim repertoarom. Beogradski karikaturista Paja Stanković i filmski kritičar Vojin Vitezica, inspirisani popularnom TV-serijom o avanturama detektiva Stiva Karele, uradili su polovinom šezdesetih godina za "Večernje novosti" i "TV novosti" nekoliko epizoda stripa 87. policijska stanica. Obojica su se poslužili pseudonimom. Stanković se potpisivao kao Paul Sten, a Vitezica kao Vil Viki. Već pomenuti Paja Stanković nacrtao je u "Politici ekspres" nekoliko epizoda stripa o Benu Kviku po veoma popularnoj TV-seriji koja je u to vreme postigla neverovatnu popularnost, pa je čak i glavni glumac, malo poznati Roj Tinis, pozvan u Beograd. Stanković se potpisao pseudonimom Paul Sten, a scenarista (?) Alec Sander. Prva epizoda Linč počela je da izlazi početkom 1968. dodine. Uz opasku da je Ben Kvik pobudio mnoge komentare, redakcija "Politike ekspres" je već nakon prvog nastavka u nekoliko gradova sprovela anketu, zamolivši čitaoce da ocene strip o popularnom junaku. Osim Beograđana, anketirani su i građani Sarajeva, Skoplja, Niša i Kraljeva. Mišljenja su, razume se, bila podeljena. Branislav Surutka, spiker Televizije Beograd, bio je uveren da će Ben Kvik naići na još širu popularnost posle njegovog "prodora" u štampu. Radojka Katić, savezni poslanik, iznenađena je činjenicom da je "Ekspres", "kao ozbiljan list", počeo da objavljuje stripovanu seriju o Benu Kviku. Miroslav Šangalović, prvak Beogradske opere, bio je sličnog mišljenja: "U ‘Ekspresu’ ima ozbiljnijih i vrednijih stvari, tako da će stripovani Ben Kvik ostati nezapažen." Ipak, većina čitalaca pozdravila je pojavljivanje ovog stripa. Profesor Šumarske škole u Kraljevu Milan Marković je primetio da je "Ekspres" sa "najavom Bena Kvika" postao "ilegalna literatura" na njegovom času fizike, a i na drugim". Tako je Ben Kvik ostao na stranicama "Ekspresa" pojavivši se u još šest epizoda. Miodrag Miša Marković, niški autor koji će punu afirmaciju steći tokom sedamdesetih i osamdesetih godina, i D. Janković Beli realizovali su 1966/67. u "TV novostima" tri epizode stripa Razgolićeni grad po istoimenoj TV seriji.

LICENCNA IZDANJA: Kao logična posledica sve većeg otvaranja prema svetu i slabljenja ideoloških stega, tih godina javljaju se i prva licencna izdanja. I ovog puta "Dečje novine" su ispred svih.

Antišund lomača u Kragujevcu, 1971.

Naime, 27. oktobra 1966. ovo preduzeće postaće član velike porodice Diznijevih izdavača, lansirajući na jugoslovensko tržište prvi broj časopisa "Miki". Volt Dizni, koji je u to vreme bio živ, uputio je "Dečjim novinama" pozdravno pismo poželevši im puno uspeha u daljem radu. Ovo pismo objavljeno je u prvom broju "Mikija" zajedno sa njegovom fotografijom koju je tom prilikom poklonio izdavaču sa posvetom. "U porodicu Diznijevih izdavača", kaže Srećko Jovanović, "primljeni smo srdačno, sa izvesnim čuđenjem – kao da dolazimo s neke druge planete. Predstave o nama kao zemlji i narodu bile su čudne, većinom netačne pa i primitivne. Pozivani smo na Diznijeve konvencije i u to vreme po tiražu i kvalitetu izdanja nalazili smo se negde na sredini – a bilo je časopisa iz skoro četrdeset zemalja sa pet kontinenata. ‘Miki’ je imao stalnu čitalačku publiku, bio mutiran na dva pisma i predstavljao prvi časopis takve vrste u svim zemljama Istočne Evrope." Pokretanje licencnog Diznijevog izdanja izazvalo je različite reakcije javnosti, ali su "Dečje novine" nastavile da ga nesmetano izdaju sve do septembra 1974. godine, kada je, posle 414 brojeva, "Miki" prestao da izlazi. Naredne godine "Dečje novine" pokreću "Mikijev almanah", te sa već postojećim stripskim izdanjima "Nikad robom", "Biblioteka Lale", "Zenit", postaju najveći izdavač stripa u Jugoslaviji. Pojava ovih časopisa podstakla je čitavu industriju drugih proizvoda: školskih svezaka, omota, majica, razglednica, preslikača i postera.

Ubrzo će primerom "Dečjih novina" krenuti i drugi izdavači, međutim, sa mnogo manje uspeha. Najviše uspeha imao je novosadski "Dnevnik" pokrećući januara 1968. "Zlatnu seriju" i marta iste godine "Lunov Magnus strip", koji će izlaziti više od dve decenije.

Krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih entuzijazam autora i izdavača stripa kao da počinje da jenjava. Tih godina došlo je do ekspanzije televizije, pa je interesovanje za strip osetno opalo. Prestali su da izlaze listovi "Mali Jež", "Zenit", "Pingvin", edicija "Nikad robom" transformiše se u seriju o Mirku i Slavku. Reč je o izdanjima koja su donosila radove domaćih stvaralaca. Zbog toga se autori okreću drugim unosnijim zanimanjima: slikarstvu, ilustraciji, karikaturi ili dizajnu.

ZAKON PROTIV ŠUNDA: Savezni Zakon o štampi i drugim vidovima informisanja iz 1960. ostao je na snazi deset godina, do ustavnih amandmana 1971. godine, kada je zakonodavno regulisanje javnog informisanja preneto u nadležnost republika i pokrajina. Odredbe ovog amandmana biće ugrađene u Ustav SFRJ iz 1974. godine.

U jesen 1971. godine održan je kongres kulturne akcije u Kragujevcu. Tom prilikom su na lomači spaljivana šund izdanja. Ovaj neshvatljivi čin izazvao je oprečne reakcije javnosti. Pa ipak, 29. decembra 1971. Zakon je izglasan u paketu, pod rogobatnim i malo indikativnim imenom, "Zakon o izmenama i dopunama o republičkom porezu na promet robe na malo". Po tom zakonu republički porez na promet knjiga, brošura, novina, časopisa itd. ustanovljen je na 31,5 odsto. Od tog republičkog poreza oslobađaju se proizvodi koji su od posebne društvene i kulturne vrednosti, a njih "utvrđuje republički organ uprave nadležan za poslove kulture". Pošto je bio zamrznut šest meseci, "Zakon protiv šunda", kako je u javnosti nazvan novi zakon, stupio je na snagu 1. jula 1972. godine. Ovog puta na udaru se nisu našli samo stripovi. Izgledalo je da pažnju javnosti mnogo više zaokuplja ostala žuta štampa: roto romani, razna zabavna i erotsko-pornografska izdanja.

Ipak, primena Zakona dovela je do gašenja više izdanja. U jednom od njih, poslednjem, 439. broju "Biblioteke Lale", od 23. avgusta 1972. godine, doneto je sledeće obaveštenje:

"Dragi čitaoci, sprovođenjem Zakona o porezu na promet robe na malo, po našem mišljenju, Novinsko izdavačko preduzeće Dečje novine, kao i neka druga renomirana novinska i izdavačka preduzeća, stavljena su u neravnopravne uslove privređivanja. Različiti stavovi saveznih i republičkih organa, koji su često i divergentni, stvorili su nepovoljne odnose u plasmanu i time razbili jedinstveno jugoslovensko tržište. U ovakvoj situaciji nemoguće je čitaocima obezbediti na vreme i pod jednakim uslovima naše publikacije PONY, KARAVAN, M KARAVAN EKSTRA, LALE, APOLO, KRIMI, HERC, TARZAN i SUPER TARZAN. Zato smo odlučili da izdavanje ovih publikacija obustavimo iako je naše duboko uverenje da su one predstavljale deo korisne razonode naših čitalaca i da u sebi nisu sadržale ništa što bi bilo u suprotnostima sa načelima našeg društva. Uvereni smo da će uskoro biti prevaziđene nastale teškoće i da ćemo vam moći ponovo pružiti omiljeno štivo."

Na naslovnoj strani 439. broja pored cene od dva dinara otisnuto je saopštenje da u cenu nije uračunat porez na promet. Slično je bilo i sa drugim izdanjima. Na poslednjim brojevima podizdanja ove edicije "Lale ekstra" stajalo je na primer: "Cena izdavača 3 dinara; prodajna cena u užoj Srbiji 5 dinara. U ostalim krajevima 3,40 dinara."

U jednom napisu na ovu temu, koji je pod naslovom "Optuženi se brane" izašao tog leta u jednom uglednom nedeljniku, Mitar Milošević, glavni i odgovorni urednik publikacija "Dnevnika", primetio je da stripovi ove kuće "imaju moralnu vizu u osam evropskih zemalja, ne i kod nas", upozorivši istovremeno da će "eventualnim gašenjem nekih komercijalnih izdanja nestati i dotacije informativno-političkim edicijama". A prof. Tomislav Ketig, urednik za izdanja na srpskohrvatskom jeziku novosadskog Foruma, izneo je mišljenje da su "zakonske mere protiv šunda potrebne, da ih ceo svet primenjuje, ali ni tako naglo, ni toliko drastično, ni sa toliko potresa. Ovakvo rešenje ne može da bude uspešno, jer nije celovito. Treba povući demarkacionu liniju između očigledno neophodne zabave i očiglednog šunda."

Danas, nekoliko decenija kasnije, Srećko Jovanović, dugogodišnji glavni urednik "Dečjih novina", smatra "da su šezdesete bile znatno tolerantnije od sedamdesetih, kada je počeo da se primenjuje nevešto definisan "zakon o šundu". Zakon o oporezivanju šunda naneo je nenadoknadive štete domaćem stripu, vratio ga deceniju unazad, orijentisao na nekomercijalni autorski strip, otvorio nezamislive šanse prodoru stranog uticaja, obeshrabrio izdavače, rasturio crtačke kolektive i škole, a pojedince uputio da rade za strane produkcije".


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net