Ljubomir Zivkov

lisicaiždral >

Lelek dragog slušaoca

Skidam kapu Bergmanu i blagosiljam ga za filmove u kojima se čuje samo ljudski govor (mada njegovi junaci dosta i ćute)

Pošto sam se mislim uspešno obračunao sa brojnim negativnim pojavama u našem društvu (prodaja žužua na meru, leganje na automobilsku sirenu bez nužde i bez veze, forsiranje susama bez kojeg danas jedva da postoji neko pecivo, bezobzirno parkiranje etc.), vreme je da se uhvatim u koštac sa jednim od najvećih zala današnjice, a to je muzika.

Uđi u koji hoćeš kafić, video-klub, prodavnicu obuće, međugradski autobus, trolejbus, taksi, svuda će te sačekati i saleteti muzika, odem na more, vidim talase, ali ne mogu da ih čujem od muzike, daj kod berberina, isto muzika, odem da se operišem, dobijem lokalnu anesteziju i shvatim da hirurzi seku i šiju bolje ako slušaju muziku. Osećam se kao Gogoljev junak koga tetka hoće da ženi pa mu se svuda priviđa žena, ode u radnju a prodavac mu nudi dva metra žene; čim nasluti, a ima za to šesto čulo, da će muzičari napraviti pauzu, šef sale požrtvovano se baca na muzički stub i pušta muziku sa CD-a, čoveče, kao da je u pitanju infuzija bez koje bi u restoranu došlo do kolektivne agonije...

Nosim se mišlju da otvorim restoran i da ga reklamiram kao mesto na kojem se garantovano neće začuti nijedan akord, ni uživo ni sa nosača zvuka. Bude li lokal na moru, gosti će slušati talase, vetar, sirenu broda koji biće daleko i budiće želju za putovanjem, možda ću otvoriti nešto nedaleko od pruge pa će se čuti kako dolazi voz, možda će se čuti potkovice ako skupljači hartije budu prolazili sa svojim tovarom.

A ne ovako. Uđem u avion, tamo preslađeni instrumental, tobož humano utišan, udešen da bude prijatan, ali odvratan kao i muzika koja ubija na splavu, odem u bioskop, i tamo muzika, skidam kapu Bergmanu i blagosiljam ga za filmove u kojima se čuje samo ljudski govor (mada njegovi junaci dosta i ćute), ali ako već niko nema ništa da izjavi, u daljini neka se čuje kako neko pili drva, zar ne bismo time svi morali biti zadovoljni?

Pre sto ili sto pedeset godina muzike je bilo onoliko koliko su muzičari stizali da izvedu. Do grubog i bojim se nepopravljivog narušavanja ekološke ravnoteže došlo je zahvaljujući tome što se muzika snima i upravo besramno razmnožava. Nekada si morao otići na lice mesta da bi čuo muziku (na koncert, svadbu i sl.), ili bi ti za Badnje veče pod prozorom Cigani zapevali "Sedio gazda za zlatnim stolom, spustio noge u ladnu vodu", pa si satima bio uzbuđen prisećajući se melodije i svega što ti je iz mraka ispričano... Pa šta, zar bi bilo bolje da glasovi tolikih velikih pevača i svirača nisu snimljeni i da kao deo muzičke baštine nisu sačuvani za sve dosadašnje i buduće naraštaje? Ne bi bilo bolje, ali se sa probranih dela i izvođača i snimanja koje je bilo skupo i samim tim ekskluzivno prešlo na masovno zapisivanje, potom na još masovnije kopiranje i napokon, što je najgore, na danonoćno, besomučno naturanje zapisanog. Nešto se slično dešava i sa fotoaparatima i kamerama, ljudi bi da snime bezmalo ceo svoj život i da ga ostave budućim pokolenjima, ranije su te slikali kao vojnika, jednom kad si se venčao, jednom u zaroboljeništvu, sad svaka kuća ima milione fotografija i snimaka kamerom, ali: dok ne dođem nekome u posetu ne moram da gledam fotografije sa letovanja, a muziku da slušam – moram.

Jer je shvaćena kao vazelin: robna kuća nada se da će muzika mnogom škrcu pomoći da odreši kesu, čitav decembar na Zapadu morate slušati pesme o malenom Isusu koji vas iako lično rođen u jaslama i u skromnoj porodici neumorno podseća na poklone koje treba da kupite, muzika trešti na buvljaku, da li više kao katalizator prodaje ili na radost samim prodavcima, teretane imaju muziku u ritmu u kojem možete telo oblikovati po želji, matičari piratski narezuju Mendelsona, armije imaju koračnice koje vojniku pomažu da izdrži napore obuke i da bez prenemaganja položi život kad se ukaže potreba, muziku ima uprava krematorijuma, ako se i porođaji obavljaju uz muziku, onda čitav ljudski vek ima muzičku podlogu.

Pa dobro, ako je muzika u salonu za masažu, u toaletu, solarijumu, u svakoj reklami, svakoj filmskoj špici, šta da se pobogu radi?! Najpre, da se ne zaboravi ko je u našoj zemlji o muzici prvi progovorio kao o nasilju i zagađenju (polution), a onda da se sa muzikom na javnim mestima postupi surovo kao sa duvanom. U vozu su nekoć postojala sedišta za nepušače, pepeljara je dakako bilo mnogo više, ali se to polako menjalo. U restoranima je bio maleni separe za baksuze koji ne puše i kojima tobože smeta duvanski dim, sad se pušačima ostavljaju sve manje i sve gnusnije oaze dočim se nepušači šire i šepure kao da prevlasti pušača nije nikad ni bilo! E, ja bih da se razvije svest o teroru muzičkom bukom, da se pravo na tišinu ili na šumove koji potiču od okoline (curenje vodokotlića, prvi jutarnji tramvaj, vetar koji u marini duva kroz katarke i beočuge) prizna kao ljudsko pravo, da opština obezbedi određen broj javnih bezmuzičnih mesta – restorani koji prvi budu dobili licencu za rad bez muzike biće prijatno iznenađeni i posetom i atmosferom i prometom. To bi ubrzo dovelo do pomora među muzikantima (koji takođe imaju mesto u ekološkom lancu), ali bi im buduća idealna država obezbedila dostojne otpremnine i ubrzane kurseve posle kojih bi bili sposobni da drže koncerte.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net