Portret savremenika - Milan Beko >

Čovek iz senke

Nakon više od tri godine potpunog odsustva iz javnog života Srbije, nekadašnji Miloševićev ministar za privatizaciju i ključni čovek u prodaji Telekoma, kum Zorana Đinđića, šef, a potom i poslovni partner Vladimira Popovića Bebe, prijatelj Jovice Stanišića, Milorada Vučelića, Danka Đunića, Slobodana Radulovića i drugih, ponovo se "ukazao" – kao učesnik u privatizaciji nekoliko firmi

"Da sam na vašem mestu, pozvao bih Milana Beka i Borku Vučić i našao im neki posao. Oni su jako korisni i mogli bi da vam pomognu."

Tako je, sudeći prema knjizi Moj sukob sa prošlošću Čedomira Jovanovića, Slobodan Milošević savetovao sopstvene političke protivnike tokom razgovora koji su prethodili njegovom (prema danas važećoj terminologiji) "kidnapovanju" u proleće 2001.

Nije, međutim, bilo objektivne potrebe da se nekadašnji predsednik Srbije i Jugoslavije, nakon 13 godina vladavine i priznanja da se za to vreme nije pojavilo mnogo sposobnih ljudi, naročito zauzima za, prema Jovanovićevim rečima, jedina dva svoja saradnika koja je tokom razgovora pomenuo, "kao da im je bio posebno naklonjen".

Tako se, makar, pokazalo u slučaju Milana Beka, koji danas, pet godina posle pada Miloševića, prema rečima Slobodana Orlića – "privatizuje po Srbiji". Ljut zbog izbacivanja Socijaldemokratske partije iz Vlade Srbije, Orlić je, naime, upravo tvrdnjom da Beko "privatizuje po Srbiji, što nije bio dogovor", argumentovao zaključak da bi zbog toga premijer "Koštunica trebalo da podnese ostavku".

MINISTAR I PRIJATELJ: Nakon više od tri godine potpunog odsustva iz javnog života Srbije, nekadašnji Miloševićev ministar za privatizaciju (tačnije, ministar u vladi Mirka Marjanovića) i ključni čovek u prodaji Telekoma, kum Zorana Đinđića, šef, a potom i poslovni partner Vladimira Popovića Bebe, prijatelj Jovice Stanišića, Milorada Vučelića, Danka Đunića, Slobodana Radulovića, ali i mnogih drugih – Milan Beko ponovo se "ukazao" tokom prošlojesenje tragikomične privatizacije aranđelovačke fabrike mineralne vode "Knjaz Miloš".

U jednoj od faza privatizacije tokom koje su menjana pravila igre, potencijalni kupci odlazili su na kućne sastanke kod potpredsednika Vlade Miroljuba Labusa, a predsednik Komisije za hartije od vrednosti Milko Štimac padao u nesvest, ministar finansija Mlađan Dinkić pokušao je da sve brljotine potisne u drugi plan otkrićem-bombom da iza jednog od ponuđača, investicionog fonda FPP Balkan iimitid, stoji – Milan Beko lično. Uprkos pokušaju vlade da, nakon noćne sednice i poništavanja dotadašnjeg postupka, protežira firmu Apurna, koju su zajednički osnovali francuski Danone i košarkaš Vlade Divac ("mercedes", prema Labusovoj oceni), pobedio je FPP Balkan limitid ("fijaker"), a javnost je obaveštena da je Beko, nakon privremenog postpetooktobarskog života u egzilu – živ, zdrav i oran za nove poslovne poduhvate. Doduše, ne kao vlasnik FPP Balkan limitida, kako je insinuirao Dinkić, već kao savetnik tog investicionog fonda sa Kajmanskih ostrva.

Kao savetnik, Beko se nedavno ponovo pojavio u jednom procesu privatizacije: ovoga puta savetovao je luksemburški fond Worldfin prilikom formiranja ponude za preuzimanje akcija Luke Beograd. Nejasna je, međutim, uloga u kojoj se, sudeći prema pisanju medija, 22. avgusta pojavio kod premijera Vojislava Koštunice, na razgovoru o privatizaciji C-marketa, kome su prisustvovali i Miroslav Mišković (Delta) i Slobodan Radulović (C-market). Mediji su, bez zvanične potvrde, tvrdili i da Beko stoji iza firme Erma, koja je u aprilu kupila spoljnotrgovinsku firmu Rapid (vlasnik 30 odsto kapitala te firme Beko je, zahvaljujući dokapitalizacijama, postao još u periodu od 1996. do 1998).

KUM: Rođen 1961. u Herceg Novom, Milan Beko je završio Saobraćajni fakultet (diplomirao 1997. na temu "Uticaj profila i režima leta na operativne troškove aviona za regionalni saobraćaj"). Nikad, međutim, nije radio u struci: radni vek počeo je u privatnoj marketinškoj agenciji Spektra, na mestu direktora maketinga. Ubrzo je postao vlasnik Spektre u koju je, direktno sa splava "Sava", došao i Vladimir Popović Beba, bivši šef Biroa za informisanje Vlade Srbije.

Upravo je Spektra zaslužna za jednu od najuspešnijih domaćih predizbornih kampanja do sada – kampanju Demokratske stranke za izbore 1993. godine, na kojima je prva opoziciona partija u Srbiji umesto dotadašnjih sedam, dobila 27 poslaničkih mandata. Boreći se za rezultat na parlamentarnim izborima, ali i za ključnu poziciju u stranci, tadašnji potpredsednik DS-a Zoran Đinđić obratio se za pomoć svom kumu Milanu Beku, spreman da poštuje marketinška pravila i savete kreativnog tima koji mu je skinuo minđušu, ošišao ga i poslao kod logopeda. Čovek koji je krstio Đinđićevog sina Luku okupio je tada finansijere i organizovao modernu, krajnje personalizovanu kampanju, oko čijeg se autorstva i danas otimaju tadašnji saradnici, današnji ljuti neprijatelji: tako direktor državne televizije koji je po Đinđiću, kako živom tako i mrtvom, prosuo ponajviše uvreda i ružnih reči, Aleksandar Tijanić, često voli da istakne da autor slogana "Pošteno" nije Beba Popović, već on, "najbolji novinar u Srbiji" lično.

Zanimljiv detalj iz te kampanje navodi i Čedomir Jovanović u već pomenutoj knjizi: obrušavajući se na Mlađana Dinkića, Jovanović tvrdi da je Đinđić današnjem ministru finansija "još ‘93. u Delifransu na Terazijama rekao da ponovo upiše fakultet, jer je sve što mu je Dinkić napisao kao izborni program, Milan Beko bacio u kantu".

BIZNISMEN I PREGOVARAČ: Marketinški biznis i agencija Spektra vremenom su postali tesni za ambicioznog i radoholičnog Novljanina, pa je osnovao firmu DiBek i bacio se na trgovinu proizvodima od drveta, hranom i proizvodima mnogih poznatih farmaceutskih firmi – pokazalo se, opet, uspešno. Izgubio je i volju da pomaže Đinđića i DS; više mu je, u tom periodu, "ležala" saradnja sa Zlatanom Peručićem i Nedeljkom Šipovcem. Zato i nije bilo previše čudno što je, kada je krajem 1996. poželeo da napravi "reformski zaokret", Milošević u njemu i Danku Đuniću, na saveznom nivou, video glavne stubove tog zaokreta. Tako je Beko, sa pozicije nestranačkog stručnjaka, 1997. godine ušao u vladu Mirka Marjanovića, objasnivši to "patriotskim razlozima".

U vreme Beka i Đunića napravljeni su, recimo, proreformski predlozi restrukturiranja bankarskog sistema i zakon o investicionim fondovima, ali je Milošević izgubio kratkotrajni reformski žar i okrenuo se Kosovu. Iako se od reformske ideje zbog koje je ušao u vladu odustalo, Beko je uspeo da ostvari dva važna zadatka koja su mu zapala: da napiše zakon o privatizaciji (baš onaj koji je bio na snazi do 2001 – da bi, prema dijagnozi ekonomiste Boška Živkovića "stvorio jelene kapitalce" oko kojih se poslednjih godina vodila najžešća borba) i da – proda Telekom.

O tome kako su tekli pregovori nakon kojih je u junu 1997. godine 49 odsto Telekoma Srbija prodato italijanskom STET-u (29 odsto) i grčkom OTE-u (20 odsto), ko je od zapadnih zvaničnika doručkovao kod Miloševića, zašto nije bilo tendera i da li bi se na njega u to vreme iko javio da je bio raspisan, ko je – i da li je – uzeo proviziju, zašto je u jednom trenutku Beko podigao cenu za sto miliona maraka i zbog čega su, umesto u bankama na Zapadu, dobijene pare završile u maloj atinskoj banci, postoje brojne verzije, legende i sumnje.

Italjanski pravosudni organi su, zbog sumnje u korupciju, vodili istragu u kojoj je, između ostalih, svedočio i Beko i nakon koje se – nije desilo ništa. Ali je ostala činjenica da je tih nešto više od milijardu i po nemačkih maraka, koliko su naplaćene akcije Telekoma, predstavljalo odličnu "slamku spasa" za režim koji se nalazio na ivici bankrotstva.

Prema Izveštaju o korišćenju deviznih sredstava Fonda za razvoj Republike Srbije u periodu od 13. juna 1997. do 31. decembra 2000, u koji je prebačen novac od prodaje Telekoma, najviše novca otišlo je u Republički fond za penziono i invalidsko osiguranje (721,5 miliona maraka) i Republički zavod za zdravstveno osiguranje (180,4 miliona maraka). Za kreditiranje privrede, odnosno isplatu nezarađenih plata potrošeno je 490 miliona maraka, a nešto je pripalo i RTS-u (1,5 miliona maraka). Sve ukupno – Miloševićev režim, dobro uzdrman tromesečnim demonstracijama zbog izborne krađe na lokalnim izborima u jesen 1996, preživeo je još tri godine, uspevši, između ostalog, da zarati sa 18 zemalja članica NATO-a.

NASLEDNIK, OPTIMISTA: Iz iste te 1997. godine, kada je prodat Telekom, potiče i priča o Miloševićevom pokušaju da pripremi naslednike, sve sa ciljem da se, kad napuni 60 godina, povuče. Prema toj verziji, na njegovo mesto trebalo je da dođe Milorad Vučelić, a u "liberalnom krilu" bili su još i Zoran Lilić i "nestranački" Milan Beko i Danko Đunić. Ubrzo je, međutim, cela priča propala, jer je iz nje "iskočio" Vučelić.

Činjenica da je svojom pojavom i stavovima uspeo donekle da popravi katastrofalan imidž Marjanovićevog kabineta nije, međutim, pomogla Milanu Beku da opstane na funkciji ministra za vlasničku transformaciju: prema tvrdnjama medija iz tog vremena, zbog sukoba sa radikalima, izgubio je jedan od najatraktivnijih resora u vladi. Ipak, ostao je ministar bez portfelja, zadužen za nekoliko velikih državnih preduzeća, među kojima je bila i kragujevačka Zastava.

Uprkos optimističnim izjavama, "čovek koji otvara sva vrata" nije uspeo da, sa funkcije predsednika Upravnog odbora Zastave, podigne posrnulog kragujevačkog giganta, ali je, za njegove vladavine, bio vraćen dug starim kupcima, što je donekle usporilo dalji sunovrat. A onda je počelo bombardovanje, tokom koga je – već drugog dana – Beko "patentirao" odbranu uz pomoć "živog zida". Uzalud, međutim. Projektili su razorili fabriku u trećoj nedelji bombardovanja.

Bila je to, sveukupno, loša godina za Milana Beka: iz loše vlade Mirka Marjanovića 13. avgusta 1999. prelazi u nimalo slavniju saveznu vladu Momira Bulatovića, na funkciju ministra za privredu. Iste godine dospeo je i na listu građana SRJ kojima je, zbog bliskosti sa Miloševićevim režimom, zabranjen ulazak u EU.

EKSPERT: Za razliku od većine Miloševićevih saradnika koji su tih godina imali samo ružne reči za oponente, Beko u avgustu 1999. kaže da su "svi mitinzi koji izražavaju volju građana na način kako je to zakonom regulisano legitimni i sasvim opravdani" i na pitanje da li bi, kao ekspert, učestvovao u prelaznoj vladi koju je tražila opozicija ako bi bio pozvan, odgovara potvrdno.

Godinu dana kasnije, "nestranački ekspert", međutim, prvi je na listi JUL-a na izbornoj jedinici u Kragujevcu za izbor poslanika u Veću građana savezne skupštine. Prema nekim tvrdnjama, tih dana zanosio se idejom da postane savezni premijer i pokrene grandiozni sistem obnove i tranzicije. Pokazalo se, međutim, da građani žele da poklone poverenje nekim drugim ljudima. Nekoliko dana posle debakla stranaka članica Miloševićevog režima, opet prema knjizi Čedomira Jovanovića, Milan Beko i Željko Mitrović razgovarali su sa Miloševićem i sugerisali mu da preda vlast. A samo tri dana posle izbora, ne čekajući da protestanti na ulicama svih srpskih gradova ubede Miloševića da je izgubio izbore, izjavljuje da je podneo ostavku na funkciju predsednika UO-a Zastave. Svoj čin je objasnio tvrdnjom da to "nije politička odluka", te da bi "Zastavom trebalo da upravlja neko ko će imati široku podršku na svim nivoima, kako bi kompanija mogla da napreduje".

Poslednji put se, te godne, javnosti obratio 18. oktobra, kada je saopštio da vraća poslanički mandat, da se definitivno povlači iz politike i odlazi na duži odmor. Mediji su ga "slali" na najavljeni odmor najpre u Egipat, a onda uglavnom u Milano. Tvrdilo se, tih dana, čak i da je rasprodao svu imovinu u Srbiji (koja se, od vremena formiranja DiBeka, ozbiljno proširila). Prepričavana je i priča prema kojoj je, odmah posle petooktobarskih promena, vlasnik novosadskog MK Komerca i nekadašnji direktor DS-a Miodrag Kostić dobio zadatak od premijera Đinđića da sasluša Beka u vezi sa prodajom Telekoma, pa su iz činjenice da je na ceo slučaj stavljena tačka neki izvlačili zaključak da je "sve čisto" a drugi da su "svi isti". Najavljivana je naplata ekstraprofita od Beka, odnosno DiBeka, pa je i ta priča utihnula. A onda su se pojavile vesti o Bekovim savetničkim angažmanima u pojedinim privatizacijama. Na sve komentare, teorije i tumačenja koji su se tim povodom pojavili Beko je za javnost ostao nem.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net