Navigator >

15 godina interneta

Moglo bi se reći da je 1990. godina bila prelomna za internet. Te godine je prestao sa radom ARPANET, a ono što je iz njega nastavilo da se razvija od tada se naziva internetom. U oktobru iste godine Tim Berners Li je na švajcarskom institutu CERN počeo sa razvojem hiperteksta, koncepta prikazivanja internet sadržaja koji će u narednim godinama potpuno promeniti svet, ili barem njegovu virtuelnu projekciju. U ovom broju "Vremena" pravimo malu retrospektivu globalne kompjuterske mreže, a tri internet profesionalca daju svoje viđenje interneta danas u svetu i u SCG

Iz perspektive današnjeg korisnika interneta, čija je glavna briga kako da sačuva svoj računar i sadržaje na njemu od napada nedobronamernih hakera, teško je poverovati da je ta mreža nastala kao dobro čuvana vojna tajna, odnosno sredstvo za odbranu u slučaju atomskog rata.

Povod je bio lansiranje "Sputnjika" 4. oktobra 1957. godine, kada su američki političari i vojni komandanti pretrnuli od straha da će Sovjeti zagospodariti kosmosom ili barem onim njegovim delom koji okružuje planetu Zemlju. U to vreme rat atomskim oružjem smatran je izvesnim i pojavio se strah da će SSSR sasvim lako, iz svemira, neutralisati američku vojnu komandu i onemogućiti je da uzvrati na pretpostavljeni napad. Došlo se na ideju da se izgradi kompjuterska mreža koja bi omogućila da se američka komanda nalazi na više lokacija, međusobno nezavisnih, sposobnih da u slučaju potrebe postanu mesto odakle se brani Amerika. Tako je nastala ARPA, skraćenica za Advanced Research Project Agency (Agencija za napredna istraživanja). Nastavak NET (mreža) ova agencija dobila je 1969. godine kada su „uvezana" prva četiri računara, tri na univerzitetima u Kaliforniji, a jedan u Juti. Valja napomenuti da je u to vreme svaki univerzitet „dužio" po jedan računar veličine zglobnog autobusa, ali znatno slabijih performansi od, recimo, današnjeg iPod-a.

Upravo činjenica da je (zarad uštede) razvoj te vojne kompjuterske mreže poveren univerzitetima dovela je do toga da se sistem posle izvesnog vremena „otrgne kontroli". Profesori su otkrili da koristeći mrežu mogu međusobno da kominiciraju, a veći deo danas neizbežnih servisa, poput elektronske pošte, bili su posledica studentskog hakerisanja, odnosno „zloupotrebe" računara. U konkretnom slučaju, 1971. godine, Rej Tomlinson, tada zaposlen na Univerzitetu Kembridž u Masačusetsu, SAD, pomislio je da je moguće kombinovati dva programa koji su tada postojali, jedan za razmenjivanje fajlova između dva računara, drugi za ostavljanje poruka na (istom) računaru nekome od korisnika. Rezultat je bio program koji šalje poruke s jednog računara na drugi. Tomlinson je zaslužan i za upotrebljavanje znaka „et" ili @, koji mu je poslužio da odredi kom korisniku i na kom računaru šalje poruku. Kaže da je o tome razmišljao 30 ili 40 sekundi, a da se za znak @ odlučio jer to dugme nije imalo neku bitnu funkciju (ujedno, to je bio i jedini „predlog" na tastaturi). U tom trenutku nije bio svestan da je upravo stvorio najpopularniji internet servis. Naprotiv, pokazao je svoj programčić kolegi iz sledeće smene i zamolio ga da ne priča mnogo o tome jer je verovao da je prekršio propise o korišćenju računara. Činjenica da i pored živih svedoka događaja od pre tridesetak godina niko ne zna tačan dan nastanka ovog programa, govori koliko se mali značaj tada pridavao tom otkriću.

UHVATI NEUHVATLJIVO: Virtuelna mapa interneta

Već 1973. godine Vint Serf i Bob Kan napravili su TCP/IP, protokol za razmenu informacija na internetu koji se koristi i dan-danas. Taj protokol određuje na koji način će se „paketi" informacija slati kroz mrežu i omogućuje da računari različitih proizvođača (i različitih operativnih sistema) međusobno komuniciraju bez problema. Nekoliko godina kasnije za umrežavanje je upotrebljen koaksijalni kabl (kasnije i optički) čime je omogućen brz transport podataka kroz mrežu. Ilustracije radi, od svog nastanka 1969. pa do gašenja 1990. godine ARPANET je imao brzinu od 50 kilobita u sekundi, malo manju od današnjih kućnih modema (56 kbs).

Kada se govori o istoriji interneta, u smislu u kom tu mrežu doživljava najveći broj današnjih korisnika, onda se sve praktično zbilo u poslednjih deset godina. World Wide Web, direktna posledica nastanka hiperteksta (Tim Berners Lee, institut CERN, Švajcarska, 1992.) počeo je da poprima ozbiljnije razmere krajem 1994, da bi pravi bum doživeo u naredne dve godine. U to vreme, pa sve do kraja devedesetih, broj korisnika interneta u razvijenom svetu udvostručavao se na godišnjem nivou.

Danas se broj korisnika interneta u svetu približio milijardi (938.710.929 na dan 23. jula 2005. godine). To znači da je u proseku 14,6 odsto svetske populacije "onlajn". Najveći procenat korisnika imaju SAD, malo više od 200 miliona, odnosno 68,5 odsto populacije. Sledi Kina sa 100 miliona korisnika, ali samo 7,9 odsto onlajn građana. Interesantno je da Srbija i Crna Gora (uključujući i Kosovo) ima isti procenta građana na internetu kao i Kina, dok je u brojkama to oko 850.000. Nešto manje od 40 odsto Evropljana je na internetu, ali većina se nalazi u EU-u, gde je internet penetracija malo ispod 50 odsto (svi podaci su sa Internet World Stats sajta).

ODGOVOR NA PRAVO PITANJE: Upravna zgrada Googlea

Svoje zlatno doba, i to bukvalno, internet je doživeo 1999. godine (koja se u Srbiji pamti po drugim stvarima). U to vreme internet euforija poprimila je takve razmere da su ljudi verovali da će za koju godinu svi poslovi biti obavljani preko te mreže što je za posledicu imalo neumeren rast akcija internet kompanija na berzi. Ko je tada pokušavao da ukaže na nelogičnosti, kao, na primer, da nije realno da veb sajt za trgovinu čelikom vredi na berzi više od celokupne američke industrije čelika, bivao je ismevan. Svaki internet projekat zvučao je kao odlična ideja koja će doneti milijarde te su svi žurili da na vreme ulože svoje pare. I tako sve do početka marta 2000. kada je prepumpani internet balon na berzi pukao, ostavivši mnoge bez životne ušteđevine. Od tada su investitori relativno nepoverljivi kada je reč o internetu, mada ima izuzetaka poput najvećeg internet pretraživača Gugla. Za akcijama te kompanije vlada danas prava jagma i pored upozorenja finansijskih stručnjaka da su, najverovatnije, višestruko precenjene (što nema mnogo veze sa inače uspešnim poslovanjem tog sajta).

Ključna odlika interneta u svetu poslednjih godina jeste povećanje brzine protoka kod krajnjeg korisnika, ali i lagano preuzimanje funkcije telefonske mreže. Već sada se prenos glasa internetom, odnosno VoIP, koristi za drastično smanjenje cene telefoniranja u međunarodnom saobraćaju, a prošlonedeljna vest da je kompanija Majkrosoft kupila kompaniju Teleo, koja se bavi telefoniranjem sa kompjutera na fiksne i mobilne telefone, govori da je to jedan od dva najatraktivnija pravca širenja interneta u narednim godinama. Drugi je, naravno, prenošenje video-materijala (televizijskog programa i filmova) internetom u realnom vremenu (i za realne pare), a prijemnik tog signala može biti kako ekran kompjutera ili televizora tako i mobilni telefon nove generacije. Preciznije rečeno, u godinama koje slede internet bi mogao da preuzme funkcije i telefonske mreže i kablovske televizije. Internet trgovina i internet bankarstvo već su naša svakodnevica.

Upotreba interneta danas nije stvar mode, ako je to ikada i bila, već preke potrebe. Dobar primer je uragan Katrina, koji je pogodio jug SAD. Većina akcija međusobnog ispomaganja građana, bilo da je reč o pronalaženju nužnog smeštaja, ili traganju za članovima porodice, obavlja se internetom.

Najveći problem današnjeg interneta ipak je bezbednost mreže. Budući da je organizovana kao skup velikog broja mreža koje koriste isti protokol za razmenu informacija (TCP/IP), nemoguće je uspostaviti totalnu kontrolu. To rezultira raznovrsnim napadima na internet servere, širenjem kompjuterskih virusa i slanjem neželjene elektronske pošte (spam), čije su razmere poslednjih godina nadmašile legalnu i željenu i-mejl razmenu. Šteta koju prave zlonamerni korisnici interneta procenjuje se godišnje na više milijardi dolara. Što je najgore, za sada nema efikasnog načina da se tome stane na kraj, a da se pritom ne ugrozi ispravna upotreba interneta.

Što se tiče interneta u SCG, sva je prilika da će i u narednim godinama, baš kao i do sada, razvoj interneta biti podstican, pre svega, radoznalošću lokalnih korisnika. To i jeste razlog niske penetracije interneta u odnosu na zemlje u regionu sa kojima bismo da se poredimo. Ni privreda ni usluge još uvek nemaju pravu potrebu za internetom, a tamo gde takva potreba postoji internet se već ozbiljno koristi. Otud i toliki raskorak u doživljavanju lokalnog interneta: neki se žale da je spor i skup, dok većina zapravo i ne mari.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net