Kina 2005 >

Poslednji kineski carevi

Deca su za mnoge Kineze najbolja i najizvesnija investicija. Među mladima vlada uverenje da žive na istorijskoj prekretnici, koja se javlja jednom u nekoliko vekova: kada dinastije padaju, kada pojedinci mogu da zgrnu bogatstvo ili propuste tu šansu

Za "Vreme" iz Pekinga

Zovu ih "mali carevi": maženi i obožavani, bucmasti i nalickani. To je armija od sto miliona kineskih jedinaca, mezimaca i mezimica.

Kada sam ugovarala sastanak sa Šao Guohui, nekadašnjom prevodilicom koleginice Seške Stanojlović, svojevremeno dopisnikom "Vjesnika" iz Pekinga, shvatila sam da ću uskoro upoznati jednu autentičnu malu "caricu": Guo mi je preko telefona objašnjavala da te subote od 10 do 12 njena ćerkica Dian Dian ima čas klavira, a onda moraju da hitaju na čas engleskog, posle toga idu na plivanje, Dian Dian ima trening, pa onda komitet sportskog kluba, ima i mnogo domaćih zadataka, sa ćerkom rade i ona i muž... ali sutra će se naći koji slobodan sat... Kada su me upoznavali s ljupkom, bucmastom desetogodišnjom ćerkicom, i Guo i njen muž Vei upadljivo su naglasili da je Dian Dian jako dobar đak, a i zvezda je juniorske plivačke ekipe...

U pekinškim parkovima, na trgovačkoj arteriji Kjandong Daje, po molovima i na pijacama na prste jedne ruke možete izbrojati bebe u kolicima ili malu decu. Za vreme desetodnevnog boravka u Pekingu primetila sam samo dve-tri trudnice. Profesor Peng Ziže, demograf i direktor Instituta za populaciona istraživanja na Fudan univerzitetu u Šangaju kaže da se politika jednog deteta u velikim kineskim gradovima sada svodi maltene na politiku "pola deteta": u velikim gradovima prirodni priraštaj je 0,7 odsto, ali zahvaljujući većem natalitetu u ruralnim krajevima ipak dostiže 1,8 odsto. Ovo su, naravno, samo demografske procene. Izvesno je, međutim, da je drakonska politika kontrole nataliteta čak preterano uspela: dvadesetak godina uporne državne propagande promenilo je mnogo toga, pa i shvatanja o poželjnoj velični porodice. Sad neki ne postavljaju pitanje da li će ovi "mali carevi" imati dvoje ili troje dece, već da li će uopšte imati dece.

U Kini je još na snazi zakon koji propisuje da svaki bračni par koji želi da ima više od jednog deteta mora da se obrati za dozvolu vladi i da priloži debelu dokumentaciju: da li će dobiti potvrdan odgovor, zavisi i od ispunjenja zacrtanih demografskih kvota. Državni službenici koji se odlučuju da ipak dobiju drugo dete, a nemaju ovu saglasnost, bivaju ne samo otpušteni već i lišeni penzije. Građani koji potpišu da se obavezuju da će imati samo jedno dete nagrađeni su Specijalnom medaljom časti, ali i lepom sumom na kraju radnog veka.

Kineski stručnjaci sada zapažaju da u školskim klupama u većini velikih kineskih gradova sede jedinčad. Psiholog Alfred Adler nekada je tvrdio da su ova deca kasnije u životu sebični usamljenici, skloni da napadno iskazuju svoju superiornost, kao i da teško sklapaju prijateljstva. Dijagnoza američkog psihologa Stenlija Hola je još isključivija: po njemu "biti jedino dete je – bolest".

PLIVANJE, KLAVIR, ENGLESKI: Dian Dian Vei

Ubrzo posle usvajanja politike "jedna porodica – jedno dete" 1979. sinolozi na Zapadu su registrovali novi soj mlađanih Kineza, bucmastih maza koje nisu naučile da bilo šta u porodici dele sa bilo kim, kojima niko nikada nije rekao "Ne!". Neki britanski novinari su posle u čudu poručivali: "Zamislite, kao da odgajate milione prinčeva Endrjua!" Kako je vreme prolazilo, ta generacija mladih Kineza nije postajala manje razmažena, postajala je sve opsednutija potrošačkim dobrima, ali je zbog preterane roditeljske brige da im se udovolji postajala i sve – deblja. Mnogi zapadni listovi zabeležili su da danas čak i u Kini postoje specijalna mesta gde se ove debeljuce pod budnim okom lekara oslobađaju viška kilograma.

RANI JADI: Dijagnoze o bolesti svakako su preterane, ali je zanimljivo da većina malih Kineza još u ovom ranom dobu govori o "velikoj konkurenciji" i "napornom takmičarskom duhu". Brojni tekstovi na ovu temu u listu "China Daily" govore o stresu, o preteranom fokusu na ocene, o velikim očekivanjima čitavih porodica, ne samo roditelja već i ešalona baba, deda, tetaka i ujaka. "Jeste, nas naše porodice veoma vole, ali istovremeno zbog te ljubavi, u želji da im pokažemo da i mi njih volimo, moramo da imamo dobre ocene. Ako nemaš dobre ocene, nisi dobro dete", jada se ovim novinama jedan 12-godišnjak.

Za osnovce u završnom razredu normalno je da uče i po 14 sati dnevno, da ustaju u 6.30 i do sitnih sati uveče rade domaće zadatke. Za one koji sve završe ranije roditelji dodaju učenje jezika, sport, časove muzike...

Jiaolu ili stres, anksioznost je nova reč koja se sve češće čuje u kineskom. Na Googlu China registrovano je milion "poseta". Istraživanje lista "China Youth Daily" otkriva da 66 odsto mladih smatra da su pod velikim stresom, a samo jedan odsto tvrdi da u tom pogledu nema nikakvih problema.

List ukazuje na novi problem, porast samoubistava među mladima.

"Dragi roditelji, nemam reči kojima bih opisala svoju zahvalnost što ste me podigli. Ali, pod velikim sam pritiskom. Imam isuviše domaćih zadataka. Nemam drugog izbora sem da umrem", objavljeno je pismo 12-godišnje devojčice iz severne provincije Šanksi.

U nekim gradovima otvorene su specijalne telefonske linije za đake koji imaju probleme. U mnogim novinama osvanuli su oglasi "Pomoć za neuspešne đake". U zemlji gde roditelji često sede sa decom na specijalnim kursevima pred upis na fakultet pojavio se bizaran oglas: "Ako jedete ove krekere, sigurno ćete se obogatiti". Krekeri su planuli, ali se umešala državna cenzura jer je reklama loše delovala na mnoge mlade, samo je još više povećala njihovu anksioznost i strah od neuspeha.

TRI TRANZICIJE: Danas većina Kineza živi neuporedivo bolje nego pre 15-20 godina, zarađuju pare o kojima su njihovi roditelji mogli samo da sanjaju. Ali, otkud onda toliki stres?

Eksperti pokušavaju da ovaj problem analiziraju sa svih strana, pa se može zaključiti da su velike mogućnosti koje se otvaraju pred ovom generacijom istovremeno i izvor velikog stresa. Među mladima vlada uverenje da žive na istorijskoj prekretnici, koja se javlja jednom u nekoliko vekova: kada dinastije padaju, kada pojedinci mogu da zgrnu bogatstvo ili propuste tu šansu.

"Kinu drmaju tri dramatične tranzicije i nije čudno što se kod mnogih poremetila mentalna ravnoteža: ekonomski sistem se okrenuo za 180 stepeni, od komunizma prema tržišnoj ekonomiji, stotine miliona ljudi ide sa sela u gradove: milioni ljudi se podižu iz bede, svi pokušavaju da iskoriste šansu koja im se pruža prvi put u životu. Šansa da se obrazuju i da nabave materijalna dobra veća je nego ikada. Oko 350 miliona Kineza ima mobilne telefone, a oko 95 miliona ima pristup internetu. Nekada su svi zajedno trpeli, a sada svojim očima vide kako se širi jaz između onih koji imaju i onih koji nemaju. Čitavo društvo je nestrpljivo, naročito mladi", smatra Žu Ksiaozeng, profesor sociologije na Narodnom univerzitetu u Pekingu.

Naravno, svi nisu oduševljeni ovim velikim promenama. Čak je i sa samog političkog vrha naciji poručeno da "Kinezi moraju da budu skromni i obazrivi i da moraju izbegavati pohlepu i oholost".

Mnogi otvoreno žale za Maovim vremenom i "starim dobrim vremenima, kada su svi bili jednaki".

Sociolozi ovaj sindrom nazivaju relativnom deprivacijom, ili jednostavnije – to je osećaj pojedinih slojeva društva da su prikraćeni za neko poželjno stanje, političko ili ekonomsko. A Kinezi stari i mladi žele da se obogate. I to što pre.

Zar to uostalom ne žele i svi ostali ljudi na svetu? Eksperti tvrde da je ova žudnja mnogo jača u Kini: naime, Kinezi misle da se njihova nacija kasno pojavila na svetskoj ekonomskoj sceni i da sada mora da nadoknadi ovo zaostajanje. Hvatanje koraka sa ekonomski bogatim susedima kao što su Japan i Južna Koreja mnogi vide kao zauzimanje onog pravog, značajnog mesta koje Kina zaslužuje na globalnoj sceni.

IZGUBLJENA GENERACIJA: Deca u Kini veoma rano postaju odgovorna i usmeravaju se na školu i dobre ocene, već u obdaništu. Kada je nedavno Savet za obrazovanje u provinciji Džiangsu izdao dekret kojim objavljuje da će deca koja pohađaju državno obdanište biti automatski primana u najbolju osnovnu školu, uzbunila se maltene čitava provincija. O tome je naširoko pisao čak i lokalni list "Yangzi Evening News". Znači, već na startu su neki jednakiji od drugih!

Šema je poznata: najbolji klinci iz obdaništa idu u najbolje osnovne škole, a odlikašima su otvorena vrata najboljih gimnazija. Najbolji đaci, najinteligentniji i najambiciozniji, oni koji izlaze sa diplomom škola čije zidove još vrlo često ukrašavaju portreti Mao Cedunga, Lenjina, Trockog i Engelsa, upisuju se na najbolje univerzitete u Kini, a na drugom mestu su američki univerziteti koji daju školarine. Na trećem mestu su oni prestižni univerziteti u Velikoj Britaniji.

Neki kineski stručnjaci govore o "pritisku roditelja koji je bez presedana u kineskoj istoriji".

U ovu školsku priču sada se umešala i država, pa je partijska direktiva da se "olakšaju", a ne da se "pojačaju" akademski zahtevi, kako je to ranije bio slučaj.

Glavni krivcu su, sve ukazuje, roditelji. Mnogi među njima su pripadnici "izgubljene generacije" kojoj je partija krojila život, koji su prošli kroz vetrove kulturne revolucije, pohare gladi i ekonomskih mena. Za njih je sada akademski uspeh njihovog deteta ostvarenje njihovih osujećenih snova. Nekada kada su ljudi imali petoro-šestoro dece, ako jedno propadne, uspeće drugo. Sada kada su sve nade uperene u to jedinče, onda se i porodični status meri time koliko je dete uspešno u školi: ako je dete uspešno, pred porodicom je svetla budućnost. Deca su za mnoge Kineze najbolja i najizvesnija investicija. Treba biti i realističan: bez garantovane državne penzije, budućnost je sasvim neizvesna. U Kini je danas na snazi izreka: Ako si dobar student, zarađuješ pare za svoje roditelje. Mnogi mladi ljudi kažu da su pritisnuti tom obavezom: valja brinuti za budućnost dvoje, a kad se ožene čak četvoro starih roditelja.

NOVO POKOLENJE: Samo su parcijalno poznati rezultati dugoročnih naučnih istraživanja koja bi egzaktnije potvrdila psihološke, socijalne, pa i ekonomske posledice višegodišnje politike "jednog deteta". Uostalom, u celom svetu sve je više jedinčadi: Japan ima demografski prirodni priraštaj od samo 1,2 odsto; Italija 1,3 odsto; Španija 1,3 odsto, pa se u kineskim medijima sve češće postavlja pitanje zašto su Kinezi toliko preokupirani mentalitetom "malih careva" kada druge zemlje o tome uopšte ne brinu.

Kada je odmah posle kulturne revolucije zavedena rigidna partijska odluka, pretočena u detaljan zakon o planiranju porodice, niko se nije obazirao na moguće posledice koje to može da ima na samo tkivo kineske porodice i kineskog društva.

Naši sagovornici, univerzitetski profesori, govore da su današnje generacije studenata manje društvene nego generacije pre njih. Sami studenti imaju svoje tumačenje: neki smatraju da je kulturna revolucija uništila poverenje među ljudima, pa se oni još ne osećaju sigurno. To osećanje deci usađuju roditelji još od osnovne škole stalnom brigom o ocenama i opaskama da njihovi školski rivali sigurno uče više nego što priznaju.

Ova generacija mladih Kineza sasvim se razlikuje od svojih roditelja i pored obaveznog Maovog učenja i u školama i na univerzitetima: oni su veliki individualci, kreativni i samosvojni. Možda će baš taj veliki pritisak i takmičarski duh učiniti jačim ovih sto miliona "poslednjih kineskih careva".

Cinici kažu da se Mao prevrće u grobu: "liberalizam" je pustio korene, a čiberalizam se, kako je on govorio, "rađa iz sitnoburžoaske sebičnosti koja stavlja lične interese iznad interesa revolucije...".

Sada je na sceni baš takva jedna generacija: ona u prvi plan stavlja lične interese. Da li su partija i planeri demografskog rasta kreirali generaciju koja će potvrditi da je ta autoritarna politika, zajedno sa drakonskim kaznama, ipak neuspešna? Za bogate, a danas je taj sloj u Kini u vrtoglavom usponu, kazne su nevažne. A onda, teško je i zamisliti da će sutra armija ovih malih kineskih "careva" i "carica" ponizno i poslušno vlastima predavati molbu za rađanje drugog deteta.

(U sledećem broju: Kinezi milioneri)


 

Demografija: neželjene kćeri

Demografija: neželjene kćeri

Prema zavničnoj statistici, Kina danas ima 1,3 milijarde stanovnika tj. najviše na svetu. Procenjuje se da danas na zemaljskoj kugli živi oko 6,4 milijarde ljudi, što znači da je svaki peti stanovnik naše planete – Kinez.

Najveća etnička grupa su Kinezi koji čine 93 odsto stanovništva. Vlada Narodne Republike Kine zvanično priznaje 56 etničkih grupa i manjina.

Za vreme Mao Cedunga režim je promovisao porast nataliteta i nije bilo kontrole rađanja: rezultat je bio demografska eksplozija: 1949. godine Kina je imala 540 miliona stanovnika, a već 1970. bilo je 852 miliona. Iako je Kina prošla kroz nekoliko pandemija gladi i ekonomskih kataklizmi, broj stanovnika je i dalje vrtoglavo rastao. Krajem sedamdesetih godina prošlog veka politički vrh Kine je shvatio da će sada baby-boom generacija početi da rađa decu i procenio da zemlja ne može da preživi još jedno udvostručavanje broja stanovnika. Na ovaj problem vlast je reagovala rigidnom kontrolom rađanja.

Glavni promoter partijske ideje o porodici s jednim detetom i drakonskoj zakonskoj regulativi bio je kineski lider Deng Ksjaping.

Takozvana politika jednog deteta je strogo sprovođenja prvenstveno u urbanim sredinama. Stvarno sprovođenje plana razlikovalo se od mesta do mesta: u većini seoskih oblasti porodicama je bilo dozvoljeno da imaju dvoje dece, ako je prvo dete bilo žensko. Za sledeću decu sledile su kazne, od izbacivanja sa posla do plaćanja troškova za školovanje koje je inače besplatno. Indikativno je da se ograničavanje rađanja nije odnosilo na etničke manjine.

Vlast je uporno isticala da je za tri decenije ove demografske politike natalitet stavljen pod kontrolu: sprečeno je da se rodi još 300 miliona Kineza.

Strogu partijsku kontrolu rađanja pratili su razni pokušaji nepoštovanja odluke vrha države: od bizarne male prevare da su mnogi parovi pribegavali korišćenju pilula za plodnost, ne bi li tako dobili dvojke ili kojom srećom trojke i, naravno, sina naslednika koji će nastaviti porodičnu lozu, do toga da su mnogi skrivali rođenje ženskog deteta. Bilo je u Kini i masovne prisilne sterilizacije, ali i prekida trudnoće u prisustvu predstavnika vlasti, zlostavljanja članova porodice ne bi li otkrili gde se krije žena koja je "zatrudnela van propisane kvote".

Ovaj demografski inženjering ostaće i svedočanstvo o nekim tamnim poglavljima u istoriji Narodne Republike Kine: jedna od najcrnjih tačaka u ovom višegodišnjem partijskom projektu bila je masovna pojava infaticida, ubistva novorođenih devojčica. Bilo je po provinciji i užasnih scena kolektivnog ubistva novoređenčeta rođenog "van plana". Amnesti Internešenel i Hjuman rajts voč su godinama skretali pažnju svetske javnosti na ovakve slučajeve.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net