Igre oko "Sterijinog pozorja" >

Kepeci iza kulisa

Ako neko sa pozicije arbitrarne političke moći hoće da usred njihovog mandata, a iz nekih krajnje konfuzno formulisanih "razloga", smeni dvoje vodećih ljudi, koji Pozorju nisu naneli nikakvu štetu, naprotiv, onda imamo posla s patološkim izlivom vlasti u mozak

Dramski se komadi obično otvaraju (p)opisom likova koji će se u dramskom tekstu pojaviti: ta(j) i ta(j), takav i takav/takva, radi to i to, osobeni znaci tela i duha ti i ti... U paradramskom zbitiju oko mogućeg (verovatnog? izvesnog?) smenjivanja direktorke Sterijinog pozorja Mirjane Markovinović i umetničkog direktora spomenute institucije, te selektora istoimenog pozorišnog festivala Ivana Medenice, prava i transparentna podela likova nekako uporno izostaje. Tačnije, jedina je prepoznatljiva persona dramatis, osim dvoje "osumnjičenih" i viđenih za simbolički odstrel, gradski sekretar za kulturu Novog Sada, karakteristično ugledan radikalski kadar, građanin Jokić Radovan. Ah, da, tu je, ili pak nije, i Miroslav Miki Radonjić, mladi novosadski dramaturg – odnedavno direktor drame u zrenjaninskom pozorištu – za kojeg se naveliko priča i piše da je "viđen" za Medeničinog naslednika. Samo, Radonjić se o narečenoj stvari jošte javno ne izjašnjava, što će reći da oficijelno još ne igra u ovom komadu. Naprotiv, za sada čvrsto ostaje pri tome da nije odavde, a ka' će biti i da li će biti, ne zna se. Ali ga to, doduše, ne sprečava da u društvu narečenog Jokić Radovana "pregovara" sa Markovinovićevom. Tako da, kada građanin Jokić tu i tamo kaže nešto upotrebljavajući prvo lice množine, u stilu "mi smatramo" da ovo ili ono treba ovako ili onako, ili kada mudro zaključi da "se misli" da to i to treba na Pozorju promeniti, onda nekako neizbežno ispada da se to Mi sastoji od Radonjića (bajdvej, člana G17 plus, što uopšte ne mora biti važno) i njega, iako uopšte ne mora biti tako: možda neki "bitniji" i jače zainteresovani likovi tvore pravi sadržaj te misteriozne množine, ama se nerado javno identifikuju. Ne izlaze ljudi na scenu, radije dejstvuju iza kulisa. Iz urođene skromnosti, garant.

EDUKATIVNI IZLET: Dobro, ko je uopšte ko i šta je uopšte šta u ovom, naizgled iznebuha postavljenom patetičnom provincijalnom igrokazu? Pođimo od onoga što je nesporno: to je lik i delo "optuženih". Mirjana Markovinović osoba je koja je decentno, diskretno – u smislu: bez hvalisanja i javnih ego-tripova – te pametno i uspešno vodila i Somborsko pozorište, i Kulturni centar Novog Sada i, evo, Sterijino pozorje. Malo li je? Ivan pak Medenica jedan je od onih predragocenih ekskluzivnih i explozivnih likova naše inače male i malograđanski usukane kulture kakve zapravo cene čak i njihovi neprijatelji: i oni koji ga iz kojekakvih razloga nikako ne vole promrsiće kroz zube da je reč o jednom od naših najboljih savremenih kritičara i teatrologa. Oni drugi će jedino izbaciti ono "jedan od" kao sasvim suvišno... A to da je Medenica već stanovit broj godina pozorišni kritičar "Vremena" čitaocima ovog nedeljnika je dobro poznato, ali na ovom mestu nije važno: neće on biti unapred ni hvaljen ni "branjen" zato što je "naš"; stvar je naprosto u tome da se mi inače trudimo da okupljamo samo najbolje... That's all, folks.

Kao što rekosmo, na drugoj strani vlada oseka likova: imamo jednog koji navodno i ne zna da (li) je uopšte lik u ovom komadu, i drugog koji je sticajem bizarnih okolnosti postao neko ko se mnogo pita u kulturi naše ocvale "srpske Atinice". Pre toga je bio tek slikar kojem će poznavaoci, uz stanovitu dozu dobre volje, priznati da je možda i dorastao do druge lige recentnih gradskih likovnjaka. Usput, narečeni se tankoćutni intelektualac nedavno proslavio TV-konstatacijom kako "Slovaci pišu ćirilicom", što je naprosto genijalno otkriće. Ako ga već nije najurila kroz prozor, nadam se da ga je njegova šefica Maja Gojković povela makar na edukativni izlet po dalekim, egzotičnim krajevima – čak tamo od Kisača preko Petrovca do Kulpina i Gložana, gde bi upoznao običaje, navike, te samim tim i pismo tih neobičnih domorodaca, što bi mu možda pomoglo u daljem životu & radu, kad je već, bez sopstvene zasluge ili krivice, postao kultur-ministar vojvođanske prestonice.

MAGLOVITI ENTITET: Dobro. Videli smo, dakle, ko želi da smeni vodeći pozorjanski duet MM: skoro pa niko. Magloviti entitet, nedefinisana melasa Prvog Lica Množine. Samo, ta njegova ontološka neutemeljenost ne znači nužno, nažalost, da ne poseduje odgovarajuće mehanizme političke moći... Hajde sada da vidimo – zašto? Svi su se složili da je tokom smradnih devedesetih klinički umrtvljeno i provincijalizovano Pozorje vidno oživelo otkad je Medenica njegov selektor, a gotovo je nepodeljeno mišljenje pozorišne i šire kulturne javnosti da je ovogodišnje, 50. Pozorje bilo istinski trijumf nove koncepcije, u znaku otvorene i slobodne kulture, daleko od svake autarhije – bilo gradske ili regionalne, bilo nacionalne. Nemojmo se lagati: te i takve koncepcije, kao i njenog suverenog sprovođenja u delo, ne bi bilo bez dueta Markovinović–Medenica, ne zato što su oni Jedini i Bogom Dani, nego zato što u svakoj kreativnoj ljudskoj delatnosti sve na kraju ipak zavisi od ličnog, autorskog pečata. Samo neizlečivo birokratski duh, zagađen opakom kombinacijom ksenofobije, kardeljevštine i lične sitnoće, drži da bi to moglo da se radi i nekako drugačije, da bi posao istaknutih i kreativnih pojedinaca mogle da preuzmu nekakve Komisije, Odbori, Saveti i slična samoupravljačka čudesa. Pozorje je, uostalom, i to ranijih godina isprobalo – i to ništa nije valjalo. Ne podseća ovih dana Jovan Ćirilov bez dobrih razloga kako on, od više stotina pozorišnih festivala po svetu koje je obišao, ne zna doslovno ni za jedan jedini u kojem se predstave biraju po sistemu nekakvih mediokritetskih "umetničkih saveta". A baš to kao lek za nepostojeću pozorijansku bolest predlaže Nepoznat Netko, a kroz usta Jokić Radovana. Elem, sve ovo znači da je oficijelni razlog za puzeći pozorijanski puč kroz "reorganizaciju" tek Puko Koješta, ubačeno jer se njegovi akteri nisu uspeli setiti ničeg boljeg (baš me čudi, od takvih lumena!). Tako na koncu preostaje, kao jedina koliko-toliko razaznatljiva zamerka Medeničinoj koncepciji, ono dozlaboga konfuzno zanovetanje da ima, brate mili, malo mnogo te "međunarodne saradnje", i da bi strane predstave trebalo dovoditi tek u nužnoj samoodbrani, to jest ako baš nikako nema dovoljno domaćih koje valjaju. Najveselije od svega je što bi Medenica mogao mrtav-hladan da odgovori kako on ionako baš to i baš tako čini – a to što ovo rezultira sve većim brojem "uvoznih" izvođenja posledica je njegovih visokih kriterijuma... E, baš to je ono što svrbi deo ovdašnje pozorišne čaršije, ama zna da to ne sme da izrekne, pa se otuda i ne identifikuje javno: o Medeničinom selektorskom izboru – kao i o svakoj drugoj selekciji, otkad je sveta i veka – možete misliti i ovo i ono (ta, nije ni dolepotpisani bio oduševljen svakom predstavom na ovogodišnjem Pozorju, normalno!), ali on naprosto po defaultu ne mari za domaće teatarsko mediokritetstvo, niti smatra da ikome išta duguje! I stoprocentno stoji iza svog izbora, spokojno primajući i čestitke i pljuvanje. Jasno je da ta inokosnost, nezavisnost i tvrdoglavost sa pokrićem jako žulja one koji, dok je njega takvog na tom mestu, na Pozorje mogu samo kao gledaoci.

JOSIP BROZ MEDENICA: Ima jedna demagoška retorička magluština koju bi trebalo odmah, preventivno razvejati: niko ozbiljan ne tvrdi da u ovoj zemlji niko osim Medenice i Markovinovićeve ne bi mogao i znao da vodi Sterijino pozorje. Sam će Medenica ovih dana isticati da on "nije Tito i ne misli doživotno da bude selektor". Uostalom, kultura koja bi imala samo dvoje ljudi dostojnih takvog posla ne bi ni zaslužila da ima nekakav festival – bolje bi joj bilo da poradi na opismenjavanju masa... Otuda je normalno da će rukovođenje Pozorjem pre ili kasnije preuzeti neki drugi ljudi, i da se njihova koncepcija može u manjoj ili većoj meri razlikovati od sadašnje (mada se valjda imamo pravo nadati da nijedna buduća koncepcija neće posezati za "tekovinama devedesetih", hvala lepo). Dakle, kada duetu MM isteknu mandati, oni mogu, ali i ne moraju biti reizabrani. Ako se, međutim, neko sa pozicije arbitrarne političke moći, bilo da je to iz nekog ličnog hira, frustrantske osujećenosti, monumentalne nekompetencije, ili burazerskog "činjenja", anonimnim pozorišnicima koji bi da "malo voze avion" – nisu, doduše, nikada ranije pilotirali, ali sigurni su da znaju kako se to radi, pa rešili da preuzmu komande dok je jeroplan jošte u vazduhu, na deset kilometara visine! – upinje da usred njihovog mandata posmenjuje ljude (jer mu se, eto, Može, ima Ovlašćenja!) koji Pozorju i ovoj kulturi uopšte nisu načinili nikakvu štetu, naprotiv, onda imamo posla sa patološkim izlivom vlasti u mozak, koji se ima ne samo prezreti (to je najlakše) nego i sprečiti na sve dostupne načine, a ako to ne uspe, onda, da izvinete, odgovarajuće kazniti. Nema drugog načina da se ovde uspostave nekakvi suvisli kriterijumi i standardi, da se dosegne nivo demokratske kulture na kojem će se uvažavati rad, dometi i znanje, u kojima anonimni i (polu)sakriveni duhovni kepeci neće moći oholo da odlučuju i presuđuju o neuporedivo znatnijima od sebe, čim kojeg dana ustanu na levu nogu, ili budu nešto razdražljivi zbog vlage u vazduhu.

A kako se to može učiniti? Evo jednog od mogućih načina. Pouzdani izvor "Vremena" (wow!) kaže da su se na dan nastanka ovog teksta (utorak) kod ministra kulture Srbije Dragana Kojadinovića u vidu nekakve "delegacije" pozorišne javnosti obreli vrhunski pozorišni ljudi ove zemlje – trio fantastikus iz tri ključne teatarske branše: Dejan Mijač, Biljana Srbljanović i Miki Manojlović – te da je dogovoreno da Kojadinović razgovara sa gradonačelnicom Novog Sada Majom Gojković, i da joj predoči da Republika neće sufinansirati sledeće Pozorje ako se ova kapriciozna nasilnička kampanja protiv rukovodećeg tandema sprovede do kraja. Isto će, navodno, učiniti i pokrajinska vlast. Potpisnik će svoju skepsu prema "Kojadinu-spasiocu" ovaj put zadržati za sebe: daj Bože da bude tako, pa onda lepo, ako neko hoće da od jedne ozbiljne stvari napravi lokalni dernek za sebe i svoje jarane, neka onda to sam i finansira. Mada bi, što jeste jeste, ipak bilo mnogo bolje da napravi neko "alternativno Pozorje", recimo u Domu kulture u Veterniku – tamo mu je, uostalom, i Baza! – pa neka tamo do mile volje kreira svoje kulturno-zabavne priredbe, po svojoj meri & podobiju. A Jokić Radovana lepo za uši – pa u Gložan! Ima u tom selu jedan sjajan slovački restoran, svašta će da nauči samo proučavajući jelovnik.


 

Jovan Ćirilov, teatrolog i umetnički direktor Bitefa:

"Mislim da je onima koji vode neku instituciju neophodno dati višegodišnji mandat kako bi uspeli da uspostave i razviju svoj koncept. Uostalom, to dokazuje i Sterijino pozorje: najbolji periodi tog festivala su rezultat i te okolnosti. Ivan Medenica je u prve dve godine mandata dokazao da ima koncept, i da je taj koncept dobar. Po Pozorje je bilo odlično što je pozivao predstave iz drugih zemalja rađene po tekstovima naših autora. Naša dramaturgija je jedna od najafirmisanijih od svih evropskih zemalja naše veličine, a mi u to nismo imali uvid. Neke od tih predstava smo videli zahvaljujući Pozorju. I to je bilo odlično. Osim toga, Medenica je našao sjajan način da se domaća dela sagledaju u ex-jugoslovenskom kontekstu, pa je Novi Sad tako postao zajednički centar za teatrološka zbivanja ovog dela Evrope.

Čujem da je argument zašto treba smeniti Ivana Medenicu i Mirjanu Markovinović osvežavanje Pozorja. Pa oni su ga već osvežili! Za sada nema boljih!

Mislim da je to velika, velika šteta. Tužno je da se politička politika meša u kulturnu politiku."

Darinka Nikolić, pozorišni kritičar iz Novog Sada, glavni urednik časopisa "Scena":

"Protiv sam smene kompetentnih ljudi: Mirjana Markovinović ima znanje i sposobnost neophodnu za rukovođenje festivalom kao što je Pozorje, apsolutno je spremna za velike izazove i projekte – to je dokazala organizacijom jubilarnog Pozorja, a o konceptu Ivana Medenice mislim da je pomak, i da je trebalo, a možda i neće da nas izvuče iz provincijalizma u kome je, sticajem okolnosti, Sterijino pozorje bilo proteklih petnaestak godina.

Htela bih da o potencijalnoj smeni Ivana Medenice kažem i svoj lični utisak. Mislim da nisu u pitanju politički razlozi a ni zavera radikala. Ne branim radikalsku gradsku vlast, ali mislim da oni nisu inicijatori ideje o smeni Medenice već grupa pozorišnih ljudi koji su protiv Ivana Medenice ad hominem. Novosadska gradska vlast je samo njihov izvršilac."

Anja Suša, pozorišni reditelj i upravnik pozorišta "Duško Radović":

"Iako mi još nije do kraja jasno šta se zbiva na Sterijinom pozorju, prema napisima u štampi mogu da zaključim da je reč o tendencijama suprotstavljanja konceptu Pozorja, koji je u protekle tri godine formulisao i sprovodio selektor i umetnički direktor Ivan Medenica. Taj koncept je bio svojevrsni zaokret i prekid sa lokalnom i samoljubivom pozorišnom praksom koja je bila žalosna posledica devedesetih i života ‘sa one strane zida’ i koja najčešće nije imala nikakvu vezu ni sa svojom sredinom a kamoli sa ostatkom sveta. Medenica je u protekle tri godine, internacionalizacijom festivala i mogućnošću da se domaći dramski tekst revalorizuje u širokom internacionalnom kontekstu, učinio najveću moguću uslugu srpskoj drami i pozorištu stavljajući ih u širi referentni okvir od onog na koji smo deceniju pre toga bili osuđeni. Osim što smo zahvaljujući inostranim predstavama dobijali novi i često bolje videći pogled na domaću dramsku tradiciju, na različitim pratećim manifestacijama poput odličnih Krugova, imali smo i dragocenu priliku da razmenjujemo profesionalne informacije sa kolegama iz drugih zemalja. Nije mi jasno kome to može da šteti i smeta. Budući da se spekuliše o smeni direktora i selektora pre isteka njihovog mandata, uprkos velikoj stručnoj i javnoj podršci koju je poslednje izdanje ovog festivala dobilo, mogu samo da zaključim da je reč o političkoj odluci. Ako se ponovo nalazimo pred vremenima da politički interesi ovako eksplicitno utiču na rad institucija, ne ostaje mi ništa drugo osim da izrazim svoju najdublju zabrinutost i nadu da će drušvo u kome živimo jednom postati dovoljno ozbiljno a njegove institucije dovoljno samostalne i jake da se odupru političkim strujanjima."

Dejan Mijač, pozorišni reditelj:

"Ovo je još jedna prepoznatljiva epizoda iz našeg života preneta na kulturu. Tužno je da u Srbiji, koju ja vidim kao sobu bez prozora i malim ulazom, u kojoj je mrak i puno bakterija, kad neko kresne šibicu, svi poviču – gasi! A taj koji upali šibicu ponadao se da će se negde otvoriti prozor, da će se malo provetriti i da će u prostor prodreti svet mimo naše mijazme. Ali, drugi to brzo zatru. I nikada prilikom takvih akcija neće biti odgovora zašto se jedan stopira a već promoviše drugi, iako je onaj prvi uspeo tek da nagovesti šta sve može da uradi, dok taj drugi (kako ga vidimo mi ljudi koji nismo u toj priči ali smo iz struke) može da donese plodove koji su pogodni samo za partijsku manipulaciju.

Žao mi je, ruši se koncept koji je sticao legitimaciju i van ovih granica. Ruše ga ne zbog njegovog neuspeha, nego zbog ćefa: e baš hoćemo mrak!"

Branislav Mićunović, pozorišni reditelj i umetnički direktor Crnogorskog narodnog pozorišta iz Crne Gore:

"Sa iznenađenjem sam primio vest o mogućim promenama u Sterijinom pozorju. Bio sa uveren da će nakon poslednjeg festivala u maju ove godine, Sterijino pozorje pronaći mogući put do koncepta koji bi na velikoj tradiciji ovog festivala utvrdio nove standarde. Uvažavajući značaj Sterijinog pozorja jednako kao i svake druge pozorišne institucije ili projekta, držim da eksperimenti ne mogu stajati u zdravom rivalskom odnosu sa nečim što već ima odijum vrlo izvesnih mogućnosti.

Ovo je moj mogući komentar posle susreta sa mnogim kolegama na poslednjem Sterijinom pozorju, koji su stigli u Novi Sad da pokušaju da ponovo, zajedno i čestito povrate izgubljeni sjaj Sterijinog pozorja."

Haris Pašović, pozorišni reditelj iz Sarajeva:

"Ukoliko demokratska i kulturna javnost u Srbiji dozvoli ovu smenu, onda to znači da je Srbija daleko od Evrope. Ivan Medenica je jedan od najboljih profesionalaca i ima internacionalnu reputaciju. Mirjana Markovinović se pokazala kao veoma sposoban direktor. Njih dvoje su uspeli da ultrakonzervativnu instituciju, koja je od 1991. godine do njihovog dolaska dotakla dno, upišu na mapu evropskih festivala i da je pretvore u otvorenu i zanimljivu instituciju, da pokažu Evropi da Sterijino pozorje želi da se priključi njenim teatarskim tokovima.

Očigledno, reč je o političkom pritisku koji je štetan za srpsku kulturu. Ukoliko javnost dozvoli da se unazadi srpska kultura, doživeće podsmeh i sažaljenje ozbiljnih ljudi. Ne dajte to, ako to pustite, onda je sve beznadežno!"

Nebojša Bradić, reditelj i upravnik Beogradskog dramskog pozorišta:

"Iz ličnog iskustva znam kako je biti smenjen pri kraju mandata, pa mogu da razumem napore koje gospodin Ivan Medenica ulaže da objasni svoje namere i rezultate na mestu umetničkog direktora Sterijinog pozorja. Ali, iz iskustva znam i to da svako dobija onoliko vremena koliko mu je dato i da će tek vreme pokazati koliko je bilo vredno to što je urađeno."

Biljana Srbljanović, dramski pisac:

"Moj principijelni stav glasi: smena čelnih ljudi Sterijinog pozorja pre isteka njihovog mandata, ko god da su oni, politička je manipulacija. Zašto to rade? Na otvaranju Pozorja se čuo slovenački jezik, otvorila ga je Milena Zupančič, dobitnica pet Sterijinih nagrada; ljudi iz bivše Jugoslavije su se ponovo sreli na Pozorju; bilo je stranih predstava. Smatram da to mora da se povuče zato što smena ljudi pre isteka njihovog mandata ako nije kazna, a nije zato što su dobro radili, znači da Pozorje nema autonomiju. Ako gradske vlasti Novog Sada sprovedu svoju nameru, ja neću više nikada učestvovati na Sterijinom pozorju i vratiću sve tri Sterijine nagrade."


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net