Vino

Poštovani gospodine, molim vas da u skladu sa članovima 47, 49 i 50 Zakona o javnom informisanju na istom mestu i u istom obimu objavite moj odgovor na napis "Pivo", objavljen u rubrici "Vreme uživanja" 25. avgusta tekuće godine. Isti sam doživeo kao težak napad na svoje čulo ukusa/mirisa/vida. Da pojasnim: pivo ne pijem još od aprila 1983. godine, nakon što sam se od gore pomenutog obeznanio u kantini kasarne Šentvid u Ljubljani. Od tada mi je teško i pivsku flašu da vidim, a kamoli da pročitam odu pivu. Otuda i ovo pisanije.

Srećom, moji JNA dani su bili propraćeni i upoznavanjem s divnim napitkom zvanim VINO! U to su me uveli i tajne istog otkrili divni prijatelji Vili i Andreja (već dugo srećno razvedeni, nadam se da mi neće zameriti što ih stavljam u istu rečenicu) iz Ljubljane. U njihovom stanu u Fužinama učili su me, a bogme i naučili, skoro sve što danas znam o vinima. Od trenutka kada uzmem bocu u ruke, pa dok ne (ako) ustanem od stola. Još pamtim njihovu trpezu i neko alžirsko crno vino iz 1963. Gusto… Tanini se razbaškarili na sve strane, odzvanja u nepcima satima… Od jedne boce nas troje odraslih ustajemo od stola klimavih nogu.

Da se razumemo… ne razumem se ni u alžirska niti čileanska, a bogme ni u francuska vina. Znam da je, ako na etiketi piše "šato d’nešto" i ako je "mis en bouteille" tamo gde je proizvedeno, po svemu sudeći odlično, ali to je sve. No, kada je reč o vinima sa područja pokojne nam SFRJ, tu sam već spreman da izađem na megdan kome god. Pa, ako se mora, čak i da odgovaram "Tamo Gde Treba".

Svoju prvu kolekciju počeo sam da prikupljam 1984. pošto je berba ’83. bila ako ne najbolja, a ono jedna od najboljih posle(ono)ratnih. Kako stigne plata, ja po dve boce… Legne "tezga" na žiro-račun Ljubljanske u Lole Ribara, ja po bocu. Mic po mic, nakupi se stotinak komada koje sam, krajem te decenije, malo pomalo preneo u London, a onda i polako otvarao. Četvrtina ih se pretvorila u sirće, četvrtina ostala kakva je bila, ali ostatak je bilo carsko piće. Sakupljao sam po principu "bela iz Slovenije, crna duž Jadrana". Nisam još znao da je tada Makedonija bila najveći slovenački vinograd. Tek sam kasnije naučio i kakvih sve rizlinga iliti graševina ima po Slavoniji. Tek je trebalo i da od Mostarca Miše Marića saznam više o hercegovačkim vinima. Put spoznaje bio je dug i prijatan!

Na moje iznenađenje, čak su i mnoga bela vina profitirala od ležanja. Poslednja boca iz tog "podruma" pukla je pred početak stvaranja druge zbirke, od 1996. naovamo. U međuvremenu su mnoge etikete nestale zajedno sa potpisom "made in Yugoslavia", ali se pojavilo i mnogo više novih. Moja druga kolekcija je sakupljana sa mnogo više znanja i puno putovanja. Napukla je pred odlazak u Moskvu ’99. ali se pedesetak boca još nalazi u podrumima prijatelja (Boso, Miroslave – NE DIRAJTE!!!) i čeka povratak u Beograd.

Par sakupljačkih epizoda… Leto ’96, Petrovac n/M. Riblji restoran na rivi doneo je i najprijatniji događaj sa letovanja u bratskoj CG. Uz zalogaj, perifernom vizijom (da, i mi koji nosimo naočare to posedujemo) zapazim nešto neobičajeno na stolu za serviranje, među stolnjacima, salvetama i sličnim priborom. Priđem, pogledam, ne mogu da verujem. Dingač – Donja Banda iz 1987. Do njega mostarska blatina, isto godište. Pitam šefa sale šta je to, a on kaže da "im ostalo neko staro vino". Cena – pet maraka boca. U to vreme je mlad dingač u Hrvatskoj koštao 80 kuna iliti 25 maraka. Da ne pominjem da je vino odležalo i da boca i etiketa iz nepostojeće države nemaju cenu. Vratih se u Beograd sa svime što su imali, dve kutije. Za divno čudo, nijedna boca nije propala iako su ih držali ko zna kako.

Kada smo kod dingača, da dodam da ubedljivo najbolji dingač danas pravi Frano Miloš koji ga od ’92. naovamo u Ponikvama flašira pod imenom "stagnum". Goste ljubazno vodi po podrumu i sa ponosom pokazuje bačve i boce. Uz standardni 7 deci "stagnum", valja probati i poluslatku "izbornu berbu" u polulitarskim bocama kao i "desertnu verziju" u bocama od 0,375 l. Serije su male i "stagnum" nije lako naći ni u kafani, a ni u radnji. S ponosom ističem da posedujem i jednu bocu iz ’92, za koju gospodin Miloš kaže da je ni sam nema i da može da leži koliko mi je drago.

A što se tiče najboljih – danas najbolju žilavku ne pravi više Hepok, već Stanko Vasilj iz Međugorja. Stižem iz Mostara samo da bih ga upoznao u zimu ’97. Rano jutro, domaćin sedi i delje pršut za doručak. Nudi i gosta. Razgledamo novopristiglu mašinu za etikete i divanimo o njegovom vinu koje nosi ime "stankela". Uz kupljene boce poklanja mi i svoju travaricu.

Mala digresija o rakijama, a posebno lozi... Prave je sjajno i Talijani i Dalmatinci i Crnogorci i ini, ali u Hercegovini, gde ponajbolje rastu kamen, zmije, duvan i loza, uspeva kao nigde. Dugo nisam bio u Mostaru da pokupim harač od svog rođaka Bobe. Čovek je lekar, pa dobija poneku bocu od seljaka kojima akupunkturom ispravi leđa. A u Hercegovini postoji posebna oznaka za kvalitet – umesto "šato d’nešto…" oni kažu "doktorska loza" (ili "pršut" ili šta li već). Zna se hijerarhija: Bog, pa lekar, pa pandur. Bog, u skladu sa svojim načelima, ne pije lozu, te lekari dobijaju najbolju. A moj rođak Bobo ne voli lozu, već (Bože me sačuvaj) pivo, pa ja uvek poberem sve boce iz špajza.

Proleće 1998, zgrada MUP-a u Lipljanu. Nakon noći provedene sa policajcima na liniji i tri napada UČK-a, komandir Nikola Ilić grupi novinara objašnjava situaciju na terenu. Pri odlasku, opet proradi periferni vid... U vitrini, uz uobičajenih par boca viskija, loze i konjaka za goste, vidim i nešto neuobičajeno. Zamolim da pogledam… kad ono Hepokova žilavka iz 1973. Trljam oči, i dalje piše to isto. Pitam komandira da li zna kakvo blago poseduje, a Nikola Ilić uzima bocu i poklanja mi je. Danas je ponos moje kolekcije i neće biti otvorena nikada. Što zbog gesta, što zbog etikete, što zbog pijeteta prema zemlji sa etikete. Molim pesimiste da ne dodaju da bih unutra našao sirće. Kao večiti optimista, ZNAM da je unutra čista ambrozija.

P.S. Sve (pr)ocene su krajnje subjektivne i odražavaju isključivo mišljenje autora teksta, a nikako redakcije „Vremena", izdavača lista, odgovornog urednika, štamparije niti prodavaca u trafikama.

P.P.S. Molim Spaju da ne replicira.

P.P.P.S. Molim glodura da ne izbaci apel Spaji.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net