Pozorište - Mala trilogija smrti >

O smrti i drugim tricama

Značaj repertoarske odluke Beogradskog dramskog pozorišta da postavi komad Mala trilogija smrti je tim veći kada se zna koliko je zahtevan dramski prosede Elfride Jelinek

Ima sličnosti između austrijske i srpske javnosti: jedna od njih je da o nekome ili o nečemu možete da imate mišljenje iako vam je taj "predmet" gotovo nepoznat. Kao i u Austriji, i ovde svi "znaju" da je poslednji dobitnik Nobelove nagrade za književnost, Elfride Jelinek, sociopata, da izbegava javnost, da voli da provocira društvo… Kada biste tim "kritičarima" postavili konkretnija pitanja, verovatno biste shvatili da oni njeno delo nisu ni čitali. Doduše, u tom pogledu naša javnost ima olakšavajuću okolnost: njeni eseji, drame i romani ovde nisu gotovo uopšte prevođeni. Upravo zato, potez Beogradskog dramskog pozorišta da, u saradnji sa Belefom, stavi na repertoar jedan komad Elfride Jelinek, ima veliki značaj, baš kao i u slučaju dela Sare Kejn, koje je našoj publici bilo predstavljeno prvi put u istom ovom pozorištu. Hrabrost repertoarskog poteza je tim veća kada se zna koliko je zahtevan dramski prosede austrijske spisateljice: ona odbacuje sve tehnike klasične dramaturgije, vrši potpunu razgradnju priče i likova. Ipak, najradikalnije zahvate Jelinek pravi na planu jezika: društvenu kritiku ona sprovodi tako što kolažira i ironizuje različite, ideološki kodifikovane govorne fakture. Zato se njeni tekstovi veoma teško prevode.

Kada smo već kod problema s prevodom, na samom početku prikaza predstave Mala trilogija smrti mora se istaći da ovo nije originalni naslov; ova „drama" Jelinekove, sastavljena od dva velika monologa i jednog dijaloga, čiji su pojedinačni naslovi Vilinska kraljica, Smrt i devojka i Putnik, ima zajednički naziv Nema.Veze (Macht.Nichts). Autori predstave mogu da promene naziv, ali su bili dužni da to naznače u programu... Promena naziva opravdana je činjenicom da su sprovedene dosta radikalne dramaturške promene u odnosu na izvorni tekst Jelinekove. Dramaturg Ivana Dimić je, pre svega, zgusnula velike monološke slapove teksta, pružajući im tako bar neku logičku koherentnost, što gledaocu bitno olakšava pristup ciničnim, poetičnim i provokativnim mislima Elfride Jelinek (ova spoznaja bi trebalo, bar donekle, da uteši one gledaoce koji su, i sa ovim dramaturškim intervencijama, jedva nešto razumeli). Međutim, iako je ovaj pristup neosporno doprineo misaonoj pregnantnosti – te tako radio za sam tekst – ostaje dilema da li istovremeno nije načinjena i „nepravda" tekstu, ako se zna da je jezička bujnost, začudnost i subverzivnost jedna od glavnih poetičkih odlika drama ove spisateljice.

Drugi bitan dramaturško-rediteljski zahvat svodio se na bar izvesno spajanje ova tri potpuno samostalna teksta, koji su povezani samo na asocijativnom planu i to tako što se njihovi naslovi referišu na Šubertove pesme. U saradnji s dramaturgom, reditelj Bradić je triplirao lik Snežane iz priče Smrt i devojka (tumače ih Ljubinka Klarić, Milica Zarić i Sonja Živanović), a zatim ga povezao (poistovetio, izjednačio...) sa trima ćerkama velike glumice, junakinje Vilinske kraljice. Osim što scenski povezuje priče, ovo rešenje može da ima, ako smo posebno benevolentni, i dublje značenje: sujetna glumica ne ponaša se prema svojim ćerkama – koje su takođe glumice, ali u minornim televizijskim serijama – ništa bolje nego maćeha prema Snežani.

Ipak, najradikalniji rediteljski zahvat Nebojše Bradića ogleda su u uvođenju hora, kome su pripali delovi teksta drugih, izvornih likova. Međutim, iako deluje radikalno u postavci teksta Nema.Veze, ovo rešenje prestaje da bude originalno kad se zna da se hor često javlja, kako u samim komadima Elfride Jelinek tako i u nekim njihovim poznatim postavkama (hor radnika u predstavi Delo reditelja Nikolasa Štemana, antički i sportski hor u Sportskom komadu reditelja Ajnera Šlefa itd.). Po tumačenju dramaturga Štefani Karp ("Teatron", br. 129), hor je važno dramaturško sredstvo, kojim spisateljica artikuliše jednu od svojih središnjih tema – prikrivanje masovnih zločina; po tom mišljenju, horske deonice su, kao izraz kolektivizma (patriotskog, ideološkog, ratničkog), govor zločinaca.

U ovoj predstavi, hor ima taj preteći karakter (ofanzivni izlazak na proscenijum i žestoko obraćanje publici, crna odeća koja liči na vojne uniforme itd.), ali mu dramska i scenska funkcija, ipak, nisu razgovetne. Pre svega drugog, ne zna se zašto su baš ti delovi teksta pripali horu, a ne bilo koji drugi, i šta se time postiže, osim što se simulira napetost i neka scenska radnja (pošto komad nema dramsku strukturu, ovo rešenje može, zaista, samo da simulira scensku akciju). Postavka hora nije ni sama po sebi dovoljno ubojita i znakovita, i to kako na kostimskom planu (Ivanka Jevtović i Maja Nedeljković) tako i na koreografskom (Josi Berg i Dalija Aćin); pri tom, ovaj drugi plan deluje kao pokriće za nedostatak rediteljevog koncepta hora... Kad se spominju čisto vizuelni aspekti predstave, treba istaći da scenografija Nebojše Bradića, sa nekoliko portala koji prave utisak dubine, nema metaforičku ulogu, te da samo stvara vrlo površan utisak modernosti i decentnosti.

Pošto su tekstovi koji čine ovaj „komad" monolozi (s izuzetkom dijaloške priče Smrt i devojka), jasno je da je glavni teret predstave bio na glumcima: Đurđiji Cvetić kao velikoj glumici Burgteatra koja je, za poslednji nastup, ustala iz mrtvih (Vilinska kraljica), Draganu Petroviću u ulozi Lovca tj. same Smrti (Smrt i devojka) i Nebojši Dugaliću kao Putniku u potrazi za domom i samim sobom (Putnik). Oni nisu, koristeći se oprobanim rešenjima, parodijom i sličnim sredstvima, eskivirali velike izazove koje postavlja teško rezumljiv tekst, nego su, uz podršku dramaturga i reditelja, pošteno stali iza njega. Prva među jednakima je Đurđija Cvetić, koju smo već navikli da gledamo u uspešnim ulogama jakih, dominantnih i svetskih žena, a la Marlen Ditrih; ovog puta nedostajalo je nešto više ironijske distance prema Glumici i njenoj priči o moći pozorišta, jer je ovaj lik, u drugoj drami Elfride Jelinek (Burgtetar), prikazan kao deo nacističke propagandne mašine. Bez obzira na propuste, glumci su uspeli da ubedljivo prenesu neke od najjačih misli „svetog monstruma" savremenog pozorišta i to je neosporno najveća vrednost ove inscenacije... Za kraj, kao ilustracija, evo jedne od tih misli: „Za smrt je svako umiranje zastarelo".


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net