Portet savremenika - Nebojša Čović >

Opozicionar, drugi put

Kao Miloševićev perspektivan saradnik, preživeo jednu "deakumulaciju" funkcija, da bi iz stranke bio izbačen tek četiri godine kasnije. Kao potpredsednik Đinđićeve vlade, podržavao Koštunicu, da bi nakon atentata na premijera bio viđen i za njegovog naslednika, i za zatvor. Za borbu protiv Koštunice spreman i na saradnju sa radikalima, sa kojima je "u ratu" od ulaska u politiku, početkom devedesetih

Na prvi pogled, reklo bi se da je smena sa funkcije predsednika Koordinacionog centra za Kosovo i Koordinacionog centra za jug Srbije neizmerno naljutila Nebojšu Čovića i njegovu (aktuelnu) Socijaldemokratsku partiju. Uz najavu da će za nedelju dana doneti plan opozicionog delovanja, donedavna članica vladajuće koalicije u nedelju je, naime, saopštila da će u rušenje kabineta Vojislava Koštunice krenuti sa svima koji za to budu zainteresovani, uključujući i Čovićeve arhineprijatelje – radikale.

Ipak, Čović, koji je zahvaljujući ranijim uspešnim preživljavanjima pada sa velike visine u medijima dobijao čak i nadimak "nesalomivi" (!?), možda i nema razloga da bude previše ljut (i očajan). Jer, osvetnički raspoloženi premijer Vojislav Koštunica uspeo je da jednim potezom doda čak dva podsticaja za očuvanje legende o Čovićevoj izuzetnoj sposobnosti: em je posao koji je do sada obavljao lider SDP-a sada podelio dvema ličnostima (Sanda Rašković-Ivić biće zadužena za Kosovo, a čuvar više "vrućih krompira" Rasim Ljajić za Jug Srbije), em se nije potrudio da u Čovićevom radu nađe ama baš nijedan razlog za smenu političara kome lojalnost nije baš jača strana -iako je, sudeći prema reakcijama kosovskih političara na Čovićevo "smaknuće", takvih argumenata moglo da se nađe (tako je, makar, bilo do trenutka pisanja ovog teksta – možda i samo zato što, zauzet pružanjem indirektne podrške Bori Đorđeviću, smenjenom sa funkcije zbog primitivizma, i Velimiru Iliću, nesmenjenom zbog primitivizma, premijer Koštunica nije imao vremena za detaljnije bavljenje slučajem Čović).

PLUS IZ NEHATA: Zahvaljujući SDP-ovskom podsećanju na noviju skupštinsku istoriju, svaka eventualna principijelnost premijerove odluke da "šut kartom" kazni odbijanje stranke članice vladajuće koalicije da podrži predlog Vlade (Zakon kojim je ukinut dosadašnji zakon o NIS-u) bučno je pao u vodu pred činjenicom da je "pogrešnih" glasanja bilo i ranije. Izostala je i premijerova potvrda medijskih nagađanja o visokoj ceni kojom su poslanici SDP-a navodno bili uslovili podršku početku procesa reforme NIS-a, tako da je u dobrom delu javnosti ostao samo utisak o Koštuničinoj prevashodnoj zainteresovanosti za opstanak na vlasti, bez obzira na cenu. Potpredsednik Demokratske stranke Dušan Petrović tako je, valjda nehotice, opstanak Čovića na funkciji uzdigao na najviši mogući nivo, rekavši da je premijer u dotičnom slučaju "pokazao da mu je očuvanje na vlasti važnije od bilo kog državnog i nacionalnog pitanja".

Zato je, čak i ako je neuobičajenom demonstracijom brzine i odlučnosti, premijer pokazao da je (trenutno) on taj na čijoj strani su snaga i moć, i Čović, istovremeno, kod nemalog broja građana nezadovoljnih aktuelnom vladom, koji vide ozbiljnu snagu koja joj se suprotstavlja, ubeležio plus – ili bar povećanu šansu da najavljenim opozicionim radom dobije pozitivnu ocenu. A sudeći prema slabašnom učinku na poslednjim parlamentarnim (njegova tadašnja stranka – Demokratska alterantiva – nije prešla cenzus) i lokalnim izborima (u trci za gradonačelnika Beograda osvojio svega 5,9 odsto glasova) – Čoviću bi, uz sve muke koje su ga spopale, nova naklonost kod dela biračkog tela mogla biti izrazito dobrodošla na izborima koji jednom moraju biti raspisani.

ISKUŠENJA: Do tad, mnogo iskušenja čeka "čoveka za sva vremena". Valja nekako očuvati sada duboko podeljenu, ali i odranije slabu i prilično kompromitovanu stranku (jer, način na koji je SDP – tada bez Čovića – učestvovao u rušenju prethodne vlade i navodni sadašnji pokušaj repriznog igranja uloge "trojanskog konja", ne moraju da budu doživljeni kao najbolja moguća preporuka). Možda bi od koristi bilo "uvezivanje" sa nekom drugom partijom (prema nekim ocenama glavni razlog Koštuničinog besa je, zapravo, Čovićevo nastojanje da ga "razvede" od SPS-a sa kojim već neko vreme medijski ujedinjuje svoj SDP – zahvaljujući čemu bi ključ opstanka Koštuničinog kabineta bio u njegovim rukama). A možda je rešenje, ipak, u pronalaženju individualnog angažmana u nekoj od većih stranaka (još uoči poslednjih parlamentarnih izbora spekulisalo se o želji Borisa Tadića da u svom timu vidi i Nebojšu Čovića, ali se Slobodan Orlić, ključni čovek SDP-a, pre braka sa DA, tu nije pominjao)…

U svim tim nevoljama, Čović ipak ima jednu povoljnu okolnost: status lidera parlamentarne stranke – pa makar u pitanju bila partija koja je svoja tri mandata osvojila na listi G17 plus – omogućiće mu, i nakon pada sa funkcije, prisustvo u javnosti, tako dragoceno u slučaju da Koštiničina Vlada ipak uspe da istrguje opstanak do kraja četvorogodišnjeg mandata.

Iskustvo je pokazalo da mu ne nedostaju ni neki drugi faktori neophodni za izlazak iz gotovo nemogućih situacija: od ogromne energije (zbog navike da radi čak i dvadeset sati dnevno još u prvoj polovini devedesetih, kada je "gazdovao" Beogradom, postao je poznat kao "smrt" za saradnike), preko izrazitih ambicija (posle višegodišnjeg ponavljanja negativnog odgovora na obavezno pitanje novinara da li ima premijerske ambicije, poslednjih godina počeo je ipak da priznaje da bi voleo da se oproba u rukovođenju Vladom), spremnosti da promeni stranu kad misli da mu je to od koristi (sa pozicije potpredsednika Vlade koji je rukovodio sednicama u trenucima odsustva premijera Zorana Đinđića, usred sukoba Đinđić–Koštunica na predsedničkim izborima 2002. podržao je Koštunicu), do najefikasnijih političkih znanja i veština, naučenih direktno od najvećeg majstora iz novije istorije – Slobodana Miloševića lično.

POČECI: Rođen 2. jula 1958. u Železniku, predgrađu Beograda, Nebojša Čović je vazda bio odlikaš: diplomirao je na Mašinskom fakultetu 1982, gde je započeo radni vek kao asistent, potom magistrirao u oblasti robotike (1986) a na kraju i doktorirao (u martu 2000, u vreme kad nije bio na vlasti). U međuvremenu, napredovao je i kao biznismen (od radnog mesta inžinjera u fabrici alatnih mašina ILR "Železnik", potom u rudarskom kompleksu "Kolubara", do rukovodeće funkcije u propalom "Proleteru" koji je transformisao u uspešnu fabriku limenki FMP Trejd) i kao političar (osim tri godine pauze, na vlasti je od 1992). Sa Vesnom, sa kojom je od svoje petnaeste godine, i danas je u braku u kome ima dvoje dece, kućicu od 200 kvadrata i psa, a ni drugu mladalačku ljubav, košarku, nije sasvim zapostavio (u mladosti je igrao u Partizanu i Železniku, u kome je posle bio i trener, a od 1995. do 1997. bio je i predsednik Košarkaškog saveza Jugoslavije). U intervjuima iz 1992–1993. priznavao je da nije vernik ("Jednostavno nisam imao priliku da budem tako vaspitan"), a danas mu u svim biografijama stoji da je "pravoslavne vere" (slavi 14. januar – Svetog Vasilija, ali ne zbog toga što je na taj dan 1997. izbačen iz SPS-a).

Iako nikad nije bio član Saveza komunista, mudro je na vreme (1989) izabrao člansku kartu SPS-a, započevši time vrtoglavu političku karijeru. Sa funkcije potpredsednika Izvršnog odbora Skupštine Beograda za oblast privrede, već oktobra 1992, kao potpuni politički anonimus, na Miloševićev zahtev, nasleđuje Aleksandra Bakočevića i postaje predsednik Gradskog odbora SPS-a Beograda – što je u to vreme bila sigurna odskočna daska za ulazak u visoku politiku. Već u februaru sledeće godine postaje predsednik Izvršnog odbora Skupštine Beograda, popularnije – premijer Beograda. Sa partijskom koleginicom, gradonačelnicom Slobodankom Gruden, vodi oštru zakulisnu borbu (tvrdilo se da su pojedini zaposleni u Skupštini grada bili u nevolji ako je više novinskih redova bilo posvećeno aktivnostima Grudenove nego njegovim). Nakon sukoba Slobodanke Gruden sa Mirom Marković i medijskih optužbi da je primila vredan poklon od Dafine Milanović, u junu 1994, seo je u njenu fotelju i postao do tada najmlađi gradonačelnik u istoriji Beograda. Uz mnogo energije, u svako doba dana trudio se da reši brojne probleme prestonice izmučene sankcijama, propagirao bajku o europolisu, zalagao se za realizaciju ideje Mire Marković o kineskoj četvrti, čistio tezge sa Bulevara revolucije, uvodio taksu od tri odsto, ali će, čini se, najduže biti upamćena tri njegova poteza: podržavljenju Studija B (tada jedine TV stanice koja nije bila pod Miloševićevom kontrolom), pozivu policiji da smiri uzavrele strasti u jednom od pogona GSP-a u Novom Beogradu i – ma kako stidljivo – po učešću na čuvenom kontramitingu SPS-a 24. decembra 1996, tokom tromesečnih demonstracija zbog izborne krađe.

ISKLJUČENJE: Promoter slogana "Svi smo mi pomalo socijalisti" kasnije je priznao da je u slučaju Studija B i načinu sređivanja stanja u GSP-u pogrešio. Objasnio je i da je bio protiv kontramitinga, da se stojeći iza Miloševićevih leđa osećao neprijatno, ali da je gradonačelničku funkciju zadržao do kraja kako ne bi neko drugi sazvao sednicu Skupštine Beograda i tako ozvaničio falsifikovane izborne rezultate. Zbog zahteva da se prizna izborna krađa isključen je iz partije – i to u paketu sa pitoresknim Miletom Ilićem iz Niša. Bio je to konačan raskid sa Miloševićem, a ne samo privremena partijska kazna, kao u slučaju čuvene "deakumulacije" funkcija iz jula 1993, kada je, nakon posete pretučenim Vuku i Danici Drašković, smenjen sa funkcije šefa beogradskih socijalista (ali ne i sa mesta predsednika gradske vlade i člana Izvršnog odbora SPS-a, zbog čega su neki tvrdili da odlazak u bolničku posetu opozicionom paru nije bio njegov samostalan gest, već izvršenje naloga vladara koji zna da jednom rukom treba tući, a drugom milovati podanike). Ipak, više od civilizovanog odnosa prema Draškovićima, koštala ga je netrpeljivost prema radikalima, zbog koje, tvrdi se, nije postao premijer još 1993. godine, a "ovolicno mu je falilo".

Duboko inficiran virusom politike (uprkos tvrdnjama da je dugo "imao averziju prema toj disciplini" te da će ako izađe iz SPS-a zaboraviti politiku), posle isključenja iz SPS-a nije mogao da ostane miran: ocenivši da to "duguje građanima koji veruju u političke principe" za koje se oduvek zalagao, jula 1997. godine je, odbivši ponude nekih lidera opozicije da im se pridruži, osnovao Demokratsku alternativu (kao kandidat te stranke pojavio se i na izborima za predsednika Srbije, u septembru iste godine, na kojima je osvojio 2,25 odsto glasova, odnosno šesto mesto). Već sledeće godine postaje koordinator opozicionog Saveza za promene. Tih godina, sa Dragoljubom Mićunovićem i Dušanom Mihajlovićem osniva koaliciju DAN, čiji rok trajanja nikad nije precizno utvrđen.

U borbi za očuvanje izborne pobede DOS-a i Koštunice u jesen 2000. godine, pripala mu je jedna od ključnih uloga – upućeni tvrde da je uoči demonstracija učestvovao u nabavci kamiona natovarenog oružjem, planirajući oružane metode. Sa aktuelnim predsednikom Srbije Borisom Tadićem, režim ga je uoči 5. oktobra optužio da je glavni organizator štrajka rudara u rudniku "Kolubara" kod Lazarevca. Istražni sudija Nebojša Simeunović, koji je odbio da pritvori Čovića i Tadića, kasnije je pronađen mrtav u reci.

PONOVO NA VLASTI: U novi život na vlasti otisnuo se sa pozicije kopredsednika u troglavoj prelaznoj vladi (već tada mu se "zalomio" jug Srbije), do republičkih izbora nakon kojih je izabrana vlada Zorana Đinđića. Osim potpredsedničke funkcije, u Đinđićevo vreme pripala mu je i funkcija predsednika Koordinacionog centra za Kosovo (od avgusta 2001). Osim političkih poena u Srbiji zbog smirivanja situacije na jugu Srbije, u to vreme uspostavio je/učvrstio dobar odnos sa međunarodnim predstavnicima, pogotovo onima kojima su putni nalozi za Beograd potpisivani u Vašingtonu.

Tokom sukoba Đinđić–Koštunica, na predsedničkim izborima 2002. podržao je Koštunicu, ali nije iskazao onoliki stepen lojalnosti koji Koštunica očigledno ceni, jer je istovremeno pokušavao da uspostavi "treći put" i predstavi se kao alternativa zaraćenim liderima. Posle atentata na Đinđića, pominjan je kao kandidat za premijera, a detalji o toj ideji, iz različitih uglova, obelodanjeni su tokom oštrog javnog sukoba između Čovića s jedne, i Čedomira Jovanovića i Vladimira Popovića Bebe s druge strane. Taj javni obračun, kao i živopisna svađa zbog navodnog pisma Milorada Ulemeka Velimiru Iliću i Čovićeve navodne reakcije na to pismo – tokom koje je Ilić upotrebio rečnik koji nijedan pisani medij u Srbiji ipak nije mogao da prenese – obilovao je međusobnim optužbama zbog veza sa zemunskim kriminalnim klanom, i navodnog plana o hapšenju Čovića tokom policijske akcije Sablja.

Na parlamentarnim izborima posle pada Vlade Zorana Živkovića, Čovićeva DA nije prošla census, ali je on lično, nakon višemesečnog držanja u neizvesnosti, ipak dobio podršku od nove vlade da ostane na mestu šefa Koordinacionog centra za Kosovo – doduše, tek nakon njegovih brojnih javnih zaklinjanja da je od Koštunice dobio obećanje da će ostati na funkciji (navodno je i Dobrica Ćosić urgirao kod Koštunice). Posle prošlogodišnjih junskih predsedničkih izbora (na kojima je DA podržala Tadića), Čović je pojačao cinične opaske i kritike premijerovog rada. Račun, ne samo njemu već celom SDP-u sa kojim se DA prošle jeseni ujedinila, stigao je odmah nakon skupštinskog izglasavanja Zakona o prestanku važenja Zakona o NIS-u i obećanja dvojice poslanika Liste za Sandžak da će podržavati vladine preloge.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net