Dečja kolica

Svojom pojavom u naše živote su unela revolucionarne promene i drastično nam proširila mogućnosti. Laka i sklopiva, bez problema su se ubacivala u gepek automobila i vozila GSP-a. Sve je bilo na jednom mestu, ostava u vidu ranca okačenog o ručke, u sedećem položaju trpezarija, spuštanjem naslona dobijala se spavaća soba.

Kao i kod dobrog i lošeg bicikla, razlika između modela najbolje se vidi u off-road vožnji. Tanka, krhka i elegantna, delovala su kao proizvod namenjen isključivo gradskim ulicama, ali su ipak testirana i u drugim uslovima. Uski seoski sokak prepun kamenja, po kome ih je deka bez problema gurao, pokazao je da se može i dalje. I to veoma daleko...

U početku, izgledalo je da su u Libiji potpuno beskorisna, pesak je bio svuda. Prvi pokušaj odlaska na pijacu bio je hod po mukama. Točkovi su se posle nekoliko metara zaglavili, na asfalt se nije moglo od automobila koji su sumanuto jurili, pa sam na kraju morao da nekoliko kilometara nosim na leđima nosiljku sa detetom, u jednoj ruci kolica, u drugoj gomilu kesa. Kupao sam se u znoju, Anđela je pokušavala da mi neko drvce ugura u uvo, ali me je najviše od svega nerviralo cerekanje lokalaca koji su dremuckali pod palmama i čekali da prođe siejsta (Vidi magarca, nosi kolica do grada i nazad po ovoj vrućini). No, pokazalo se da su OVA kolica previše žilava da bi se tako lako predala. Bilo je samo potrebno vreme da se naviknu na nove uslove, koji su podsećali na reli Pariz–Dakar, ali se i model pokazao kao terenski.

Brzo su počela da živahno tandrču po kaldrmi starih rimskih gradova posejanih po libijskoj obali. Točkovi su upadali u rupe, vrteli se oko svoje ose, ali su se uvek ispravljali i kretali dalje. Dodavanjem peškira, ćebeta ili čaršava pretvarala su se, po potrebi, u udoban šator koji je štitio od vrelog afričkog sunca, ili u oklopljen zaklon u koji je teško prodirao vetar prepun peska. Postala su bezimena, na izbledelom i delimično pocepanom platnu slova "Hauck" su se jedva razaznavala, boja se ogulila, ali za ta kolica prepreke nisu postojale. Iz obalskog dela otisnula su se ka jugu, kotrljala se po strmim planinskim putevima Džebel Nafuza, stigla u Saharu. U Gadamesu, prastarom pustinjskom gradu, odmarala su se na mestu gde su to nekada radile kamile iz karavana koji su prelazili okeane peska. I bila su sličnog roda, istih osobina kao kamile. Izdržljiva, verna, davala su sve od sebe, a nisu tražila gotovo ništa. Arapska reč od koje je pustinjska lađa dobila ime važila je i za njih – kamel, savršena.

Po povratku kući, rešili smo da ih penzionišemo jer je dete dovoljno poraslo da može samostalno da hoda na duže pruge. Nekoliko godina su uvređeno ćutala, dok ih se nismo setili pred još jedan veliki put. Ja sam zastupao ideju da je dovoljno poneti nosiljku, a supruga se čvrsto držala stava da su nam kolica neophodna. Srećom, moje mišljenje je poraženo. Kako reče Vudi Alen u Moćnoj Afroditi: "Tata, je li mama šef u kući?" "Nije, ja sam šef, mama je samo donosilac odluka." Probna vožnja je bila uspešna i točkovi su se ponovo zakotrljali.

Mogao bih se zakleti da su sinula novim sjajem kada smo prvog jutra izašli na ulice Damaska (kao i vlasnici, uostalom). Nozdrve su se raširile od naleta poznatih mirisa, uši je preplavila milozvučna kakofonija grlenih arapskih glasova, periodično utišavana otegnutim pozivom sa džamije: Alllaaaahu akbar!!! Ponovo na Istoku, na suncu, pesku i vetru, daleko od memljivog podruma! Veselo su skakutala po prastarim ulicama prateći tragove svetog Pavla i Jovana Krstitelja, klizala se sa decom po belom mermeru džamije Omajada, u prolazu škripom pozdravljala prolaznike. Strpljivo su podnosila gepeke olupanih autobusa i taksija kojima smo se kretali po Siriji. U Palmiri su stoički otrpela reči izdaje, koje je sigurno bilo bolno čuti: Neću više u ta kolica, hoću da jašem kamilu! Nisu bila zlopamtilo, znala su da su nezamenljiva, da samo u njima može da se spava u ponoć, dok kiša pljušti kao iz kabla, a autobus za Jordan satima kasni.

Zajedno smo, poput Lorensa od Arabije, izvršili juriš na Akabu. Pošto smo oprali točkove i noge u Crvenom moru, krenuli smo ka Petri. U nekoliko kilometara dugačkom ulaznom kanjonu, kao nožem usečenom u planinu, nisu se ni čula zagušena topotom kopita magaraca i kamila i tandrkanjem kočija. Ponosno uzdignutih ručki ignorisala su vesela dobacivanja i komentare na svoj račun. Uz škripu i cviljenje junački su milela po dolini, pod punim opterećenjem, često potpuno zatrpana rančevima i odećom. Nisu jedino uspela da izađu na vrhove planina koje okružuju Petru, ostala su da se odmaraju u podnožju, u debeloj hladovini.

Posle dva dana, baš kada smo na izlasku iz kanjona na račun izdržljivosti našeg ljubimca po ko zna koji put prosipali izraze divljenja, nešto je zloslutno krcnulo. Pregled je pokazao da su naša kolica ipak živo biće, a ne bezlični, neuništivi Terminator. Napregnula su se preko svojih granica i u organizmu je nešto puklo. Izgledala su kao čovek bolesne kičme. Klonula, nekako smanjena, skupljena, nastavila su ipak da se kreću, ali točkovi nisu mogli da se pomere ni levo ni desno. Bez mogućnosti da ponesu glavni teret, postala su nepotrebni balast. Najpre smo mislili da ih ostavimo u Petri, nije imalo smisla vući ih nazad u Beograd, ali smo se brzo složili da bi to bilo ravno najgoroj izdaji. Ako negde treba da počivaju, neka to bude kod kuće.

Da uvek treba biti milosrdan pokazala su nam posle nekoliko dana, na aerodromu u Damasku. Izvlačeći poslednje atome snage, nežno su prihvatila Anđelu koja je zaspala čekajući beskrajno odlagani noćni let.

Nismo ni pokušali da ih popravimo. Opet smo ih odložili u podrum, gde će sačekati da se u sobi uredi neki kutak za njih. Tu će se, kad-tad, smiriti s jednim rancem i nekim drugim izlizanim putničkim rekvizitima, i imati mnogo vremena da razmenjuju putničke priče iz davnih vremena. Davnih? Ovih dana, kada uđem u podrum čini mi se da u vazduhu lebdi molećivo pitanje: "Zar neću s vama na Siciliju, još samo ovaj put?"


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net