60 godina A-bombe - Tajni atomski gradovi (4/6) >

Sekundarna meta, Nagasaki

"Amerika je upravo počela da koristi ovo oružje protiv vaše domovine. Ako ipak imate ikakvih sumnji u to, raspitajte se šta se dogodilo kada je samo jedna atomska bomba pala na Hirošimu"

Povodom šezdeset godina od eksplozije prvih nuklearnih bombi u Nju Meksiku, Hirošimi i Nagasakiju, "Vreme" u šest nastavaka objavljuje kratku istoriju tajnih nuklearnih istraživanja koja su tokom Drugog svetskog rata simultano vršena u SAD, Nemačkoj, Japanu, Francuskoj, Velikoj Britaniji i Sovjetskom Savezu.

Dva dana pošto je 6. avgusta 1945. američki B-29 bombarder „Enola gej" bacio atomsku bombu na Hirošimu, započela je invazija Sovjetskog Saveza na Mandžuriju. Vest o otvaranju novog fronta nije izazvala toliko pažnje u Japanu kao sumorne glasine o upotrebi "nove bombe kojom može da se uništi čitav grad". Istog dana iz aviona iznad japanskih ostrva počela je da pada kiša američkih letaka sa obaveštenjima o atomskoj bombi. Mada su bili uobičajeni prizor na nebu, kao deo američkog propagadnog rata, nedvosmislen sadržaj ovih letaka unosio je jezu među ljude koji su bespomoćno posmatrali kako beli papirići padaju sa neba.

"JAPANSKOM NARODU! Amerika poseduje najrazorniji eksploziv koji je čovek ikada napravio. Samo jedna od naših novorazvijenih atomskih bombi ima snagu ravnu eksplozivnom tovaru koji može da ponese 2000 divovskih B-29 bombardera. Ovaj strašan podatak je nešto o čemu treba da razmišljate. Amerika je upravo počela da koristi ovo oružje protiv vaše domovine. Ako ipak imate ikakvih sumnji u to, raspitajte se šta se dogodilo kada je samo jedna atomska bomba pala na grad Hirošima. Treba odmah da preduzmete korake da sprečite dalji vojni otpor. U protivnom, nepopustljivo ćemo koristiti ovu bombu i sva naša druga superiorna oružja sve do efikasnog završetka rata."

Međutim, Japanu nije ostavljeno mnogo vremena za razmišljanje. Istog dana, 8. avgusta, iz dvadesete vazduhoplovne baze na Guamu, u štab Strateškog vazduhoplovstva na osrtvu Tinijan stiglo je ratno naređenje broj 17 u kome je pisalo da se ponovi atomski napad na Japan. Dan kasnije, u jutro 9. avgusta 1945, iz bombardera "Bokskar" bačena je A-bomba "Debeljko" na grad Nagasaki. Bomba je bila napravljena od osam kilograma izotopa plutonijuma Pu239 i izazvala je eksploziju snage 20 kilotona TNT eksploziva. Budući da je bila drugačije konstruisana od uranijumske bombe bačene na Hirošimu, snaga njene ekplozije bila je veća 1,5 puta.

SVEDOČANSTVO IZ NAGASAKIJA BISKUPA FREOLIJA: Stanovnici napuštaju grad,...

ATOMSKI RULET: Pod komandom majora Čarlsa Svinija, takozvana leteća supertvrđava B-29 "Bokskar" poletela je sa ostrva Tinijan tokom noći. Primarna meta misije bio je grad Kokura na najjužnijem od četiri japanska ostrva Kjušu. Međutim, kada je u rano jutro B-29 nadleteo grad, Kokura je bila prekrivena debelim slojem oblaka. Major Svini je dobio naređenje da izbaci bombu uz vizuelno nišanjenje i morao je da sačeka dok se oblaci raziđu. Ali, tokom leta je imao probleme sa dotokom goriva, tako da mu nije preostalo mnogo vremena da čeka na razvedravanje. "Bokskar" je načinio tri kruga iznad Kokure i pošto se vremenske prilike nisu popravile, odleteo je dalje, ka Nagasakiju. Major Svini, koji je u to doba imao samo 25 godina, doneo je odluku da umesto Kokure bombarduje sekundarnu metu, grad Nagasaki. Ovim je, zapravo, mladi američki major odlučio da umesto 80.000 stanovnika Kokure ubije isto toliko ljudi u Nagasakiju.

...zona hipocentra;...

Nalik na Hirošimu, atomskom udaru u Nagasakiju prethodila je lažna vazdušna uzbuna. U 7.50 proglašena je vazdušna opasnost u gradu, ali je u 8.30 dat signal prestanka opasnosti. Kada je u 10.53 "Bokskar" doleteo do Nagasakija tome nije pridat veliki značaj. Međutim, u tom trenutku su i nad ovim gradom plovili oblaci. Stanje sa gorivom bilo je kritično – bombarder je mogao da leti iznad Nagasakija samo dvadesetak minuta jer, u protivnom, ne bi uspeo da se vrati do američkih vazdušnih baza na Okinavi. Pošto nije hteo da samo ispusti A-bombu u Istočno kinesko more, Svini je odlučio da ne čeka na razvedravanje, već da bombardovanje izvrši uz pomoć radara. Međutim, u tom trenutku oblaci nad gradom su se na trenutak razišli i Svini je naredio da se Nagasaki bombarduje.

..radioaktivni oblak

Tačno u 11.02, nuklearna bomba "Debeljko", bačena sa visine od 9,6 kilometara, eksplodirala je 469 metara iznad tla. Pogodila je gradsku četvrt Urakami, iznad koje se do visine od 18 kilometara podigao čudovišan oblak prašine u obliku pečurke. Uništeno je 40 odsto građevina. Zbog okolnosti u kojima je izvršen atomski napad, bomba je za jedan kilometar promašila predviđeni cilj, što je znatno smanjilo broj žrtava u Nagasakiju. Tačan broj žrtava nikada nije pouzdano utvrđen. Zapadni izvori obično navode podatak od 40.000 mrtvih, ali uz ogradu da zbog nepoznavanja efekata radioaktivne kontaminacije, vlasti u Nagasakiju isprva nisu brojale preminule od trovanja radijacijom, već su ih svrstavale u žrtve nepoznate zaraze X. Mnogi ljudi su napustili grad posle eksplozije i umrli u oblastima izvan njega. Komitet za očuvanje sećanja na atomsku bombu grada Nagasakija obavio je u julu 1950. detaljno istraživanje o ukupnom broju žrtava bombe. Prema njihovom izveštaju, u Nagasakiju je 9. avgusta "poginulo 74.884 ljudi, a 74.909 je ranjeno".

KATEDRALA URAKAMI: Nagasaki je tokom Drugog svetskog rata zaista bio "značajna japanska vojna baza", kako je američki predsednik Hari Truman u obraćanju javnosti obrazložio izbor ciljeva za atomske napade. U prošlosti je bio portugalska luka, japanski grad otvoren za evropske trgovce i poznat na Zapadu. Radnja Pučinijeve opere Madam Baterflaj odigrava se u Nagasakiju. No, zbog velikog industrijskog razvoja početkom veka, tokom Drugog svetskog rata u Nagasakiju se nalazilo brodogradilište i fabrika oružja Micubiši. Veći deo ovih postrojenja nalazio se u industrijskoj četvrti Urakami na koju je bačena A-bomba. Međutim, u tom delu grada nalazile su se mnoge bolnice i škole, kao i katedrala Urakami, u to doba najveća katolička crkva u Istočnoj Aziji, po kojoj je četvrt dobila ime. U četvrti Urakami živelo je mnogo katolika – smatra se da je od atomske bombe stradalo oko 10.000 ljudi katoličke veroispovesti.

Sudbina Nagasakija je na neki način priča o žrtvi koja je stradala zamenom, sasvim slučajno. Kao što je pomenuto u prethodnim delovima ovog feljtona, prema prvobitnom američkom planu, ovaj grad uopšte nije bio na spisku za gađanje atomskom bombom. Na inicijativu prevodioca vojne obaveštajne službe O. Rajšauera, američki ministar rata Henri Stimson skinuo je grad Kjoto sa liste i zamenio ga Nagasakijem. Prema nekim izvorima, njegov motiv nije bio samo kulturni značaj drevne japanske prestnice Kjoto već i činjenica da je Stimson svojevremeno boravio u Kjotou na svom bračnom putovanju. Zamena između primarne i sekundarne mete, koju je 9. avgusta napravio major Čarls Svini,nije toliko česta ni kada je reč o konvencionalnim vazdušnim napadima. Uz to, čak je i posada bombardera „Bokskar" bila zamenjena. Prava posada nalazila se u avionu „Veliki artist", koja je sa instrumentima i drugom naučnom opremom pratila „Bokskar" u posmatračkoj misiji. Pitanje je da li bi major Svini imao problema sa gorivom da se komanda na Tinijanu držala prvobitnog plana da njegov avion „Veliki artist" izvrši atomski napad na Japan.

ŽRTVE: Devojčica koja umire od radijacije;...

ZONA HIPOCENTRA: Posle eksplozija u Hirošimi i Nagasakiju, japanske vojne vlasti obrazovale su "komisiju za protivmere novoj bombi". U njen rad bio je uključen i Joši Nišina, najpoznatiji japanski nuklearni fizičar. Nišina je dvadesetih godina boravio u Kopenhagenu gde je studirao fiziku kod Nilsa Bora, na izvestan način "oca atomske fizike". Potom se vratio u Japan i pokrenuo atomska istraživanja u svojoj zemlji. Mada su američki fizičari tokom rata smatrali da upravo Nišina razvija atomsku bombu, japanski nuklearni projekat nalazio se na samom početku. Japanska vlada nikada nije pokrenula veće istraživanje, Nišinina laboratorija u Tokiju bila je razrušena vazdušnim napadima, a Japan nije posedovao dovoljno uranijumove rude od koje bi se mogao dobiti nuklearni materijal za bombu. Jedini do tada učinjeni koraci bili su Nišinini proračuni o razornoj snazi bombe koja bi se mogla dobiti fisijom uranijuma.

plikovi na koži;...

Posle atomskih napada na Hirošimu i Nagasaki, Nišina je pozvan da se hitno pojavi pred generalštabom japanske vojske. Po njega je došao jedan oficir vazduhoplovstva koji ga je bez ikakvih obaveštenja odveo u vrhovnu komandu. Zamenik šefa generalštaba general Kavabe upitao je nuklearnog fizičara: "Da li biste bili u stanju da za šest meseci izgradite atomsku bombu? Toliko dugo još bismo mogli nekako da izdržimo." Nišina je odgovorio da pod trenutnim okolnostima njemu i njegovim saradnicima ne bi bilo dovoljno ni šest godina da naprave takvo oružje. Na to je Kavabe upitao da li Nišina može da predloži bilo kakvu efikasnu zaštitu od novih bombi. Nišina je na trenutak razmislio i rekao: "Pucajte na sve neprijateljske avione koji se pojave nad Japanom."

Efikasne zaštite od atomskih napada nije bilo. Nišina je obišao Hirošimu i Nagasaki kako bi izmerio razmere uništenja. Mada je kao fizičar bio sasvim svestan razorne moći koju može imati atomska bomba, ono što je video u takozvanoj zoni hipocentra sasvim ga je porazilo. U Nagasakiju, sve zgrade u dvadeset kvartova bile su sravnjene sa tlom u prečniku od jednog kilometra oko nulte tačke. Čak se i beton pretvorio u pepeo, a kameni spomenici su se istopili. Smrtnost je iznosila 96,7 odsto među ljudima koji su spaljeni pri širenju vatrene lopte, 96,9 odsto među žrtvama sa teškim spoljnim povredama i 94,1 odsto među žrtvama koje nisu imale očiglednih oštećenja. Kilometar dalje efekti atomskog udara bili su sve slabiji – uništeno je 80 odsto objekata, dok je broj preživelih bio nešto veći. Kako se dim u danima posle eksplozije spuštao na zemlju, otvarao se vidik zastrt leševima. Nišina je obišao i nekoliko improvizovanih bolnica. Svedočenja i bolovi žrtava otrovanih radijacijom bili su zastrašujući, naročito jer u to doba u Japanu nije bilo poznato kakve efekte ima radijacija na ljudski organizam.

tragovi toplotnog udara;...

Međutim, Nišinu sve to nije omelo – požrtvovano je ispitao ruševine kako bi izmerio količinu radioaktivnosti, što se kasnije odrazilo na njegovo zdravlje. U decembru 1945. čitavo telo mu je bilo prekriveno mehurićima zbog zračenja koje je apsorbovao. Uz ove tegobe, Nišinu je kasnije mučila i griža savesti, pošto je kao ugledan fizičar svojim predratnim radovima u velikoj meri doprineo potonjem razvoju nuklearnog oružja. Njegovo osećanje delili su naučnici u mnogim zemljama, naročito oni koji su u strahu od razvoja sličnog oružja u nacističkim zeljama učestvovali u "Menhetn" projektu. Međutim, angažman fizičara na obustavljanju daljeg razvoja nuklearnih oružja nije dao nikakve rezultate. Njihova uloga bila je okončana kada su se oružja apokalipse dokopali oni koji su u njemu videli samo moć.

ZARAZA X: Mesec dana posle eksplozije, u Nagasaki su stigli prvi američki novinari. Proslavljeni ratni izveštač i dobitnik Pulicerove nagrade Džorž Veler, došao je u grad 7. septembra i napisao prve novinske izveštaje koji su prikazali prave razmere atomskog razaranja. Međutim, čitava serija Velerovih članaka iz Nagasakija nije objavljena, zbog cenzure američkog vojnog zapovednika u Japanu, generala Mekartura. Tek šezdeset godina kasnije, u junu 2005, Entoni Veler, sin slavnog izveštača, objavio je u japanskom visokotiražnom dnevnom listu "Majiniči šimbun" kopije tekstova koje je pronašao u arhivi svog oca. Kao direktni očevidac, Veler je upečatljivo oslikao atmosferu u uništenom gradu, a čitaoci japanskog lista mogli su da primete kako iz reportaže u reportažu Velerovo oduševljenje zbog snage američkog oružja polako nestaje i biva zamenjeno užasom pred mukama žrtava.

nastradali od prvog udara

U drugom nastavku svojih reportaža Veler prvi put pominje zarazu X, opisujući bolesnike koji "nemaju opekotine, niti prelome, ali su prekriveni crvenim flekama, sa crnilom oko usana". Veler uz to, kaže da je u Nagasakiju video i "decu koja su izgubila kosu". Treći deo njegovih reportaža nalikuje na izveštaj iz grada zaraženog kugom. "Ovde zaraza i dalje odnosi živote. Ljudi, žene i deca bez ikakvih vidljivih znakova povreda svakodnevno umiru u bolnicama. Oni su prethodnih nedelja hodali unaokolo misleći da su srećno izbegli smrt. Lekari iskreno priznaju da ne mogu da odgonetnu uzrok ove pošasti. U jednoj bolnici je od 343 bolesnika do sada preminulo 200 ljudi. Svi oni su mrtvi, usmrćeni atomskom bombom, ali niko ne zna zašto. Za nekoliko dana se očekuje dolazak 25 Amerikanaca koji će ispitati lokaciju koju je pogodila bomba. Japanci se nadaju da će oni doneti odgovore o zarazi X."

Atomski napadi na Hirošimu i Nagasaki imali su mnoge posledice. Osim radioaktivnog trovanja, u širem području ovih gradova pojavili su se razni sekundarni medicinski poremećaji. Atomske bombe su kod mnogih Japanaca dovele do pojave katarakte, leukemije i drugih vrsta raka. Svi ovi strašni efekti atomskih udara ostavili su presudan trag na političku istoriju druge polovine XX veka. Japan je 2. septembra 1945. potpisao neopozivu kapitulaciju čime je završen Drugi svetski rat. Strah od apokalipse koji je donosio razvoj fisionih, a potom i fuzionih bombi, bio je prvorazredno političko pitanje tokom hladnog rata u svetu podeljenom na dva bloka. U toj raspodeli straha određenu ulogu imale su čak i male zemlje poput nekadašnje SFRJ, koje su samo delimično razvijale svoje skromne nuklearne programe. Trku u nuklearnom naoružanju obeležilo je više od 1800 nuklearnih proba koje su vršene sve do 1992. nanoseći teške, nepopravljive posledice za životnu okolinu.

Uprkos tome što je kao strogo čuvanu vojnu tajnu odluku o bacanju bombi donelo samo nekoliko ljudi, bez parlamentarne dozvole i bilo kakve prethodne najave, niko nije snosio krivicu za ovaj zločin. Na odgovornost za stradanje više od 350.000 ljudi u Hirošimi i Nagasakiju nije pozvan nijedan američki političar ili vojni zapovednik. Predsednik Hari Truman, ličnost koja je u lancu komandovanja najodgovornija za nuklearni holokaust u dva japanska grada, nikada nije odgovarao za upotrebu atomskih bombi protiv civilnog stanovništva. Zapravo, dogodilo se suprotno. Tokom pedesetih godina je u nekoliko navrata suđeno nekolicini nuklearnih fizičara koji su učestvovali u projektu "Menhetn" zato što su se posle rata otvoreno suprotstavljali daljem razvoju nuklearnog naoružanja. Članovi posada bombardera "Enola gej" i "Bokskar" stekli su status nacionalnih junaka. Ova dva aviona čuvaju se danas u muzejima – prvi u Smitsonijan institutu u Vašingtonu, a drugi u Nacionalnom muzeju u Dejtonu, gradu u Ohaju, u kome je potpisan mirovni sporazum kojim je okončan rat u Bosni.

(U sledećem broju: Lančana reakcija u Moskvi)


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net