Istraživanje - Snaga i moć zavičajnih klubova >

Nema raja bez rodnoga kraja

Zašto su Crnogorci najviši narod na svetu? Oni još kao bebe puze uz kolevku i pitaju: „A, no, đe je taj Beograd ?!" Ako možda niste čuli ovaj vic, onda ste verovatno načuli kako Krajišnici „drže" Beograd, kako Državnu bezbednost vode Crnogorci, da se Kosovari „vuku ko creva" i međusobno zapošljavaju i da su izbeglice totalno zaposele sve osnovne strukture društva.

Kakva se stvarnost krije iza ovih viceva i teorija zavera unutar nacionalnog korpusa? Kako uistinu žive ljudi koji su nasilno istrgnuti iz svog zavičaja ili su ga u jednom trenutku napustili. Kako doživljavaju svoju novu sredinu, kako se odnose prema njoj i kako ona prema njima

U Batajnici, u jednoj od ulica, iznad ulaza u nedovršenu kafanu piše: „Zrmanja – pršuta, jagnjetina, prasetina, domaće vino". Na terasi sedi dvadesetak muškaraca uz bevandu i briškulu, dok naočit konobar iz Like priprema teren za balote...

"Okupljamo se svake večeri", kaže vlasnik Mišo Marčetić. "Preko dana svako muči svoju muku, a uveče se igraju karte, balota i pevaju krajiške pesme. Kako je počelo, svi starosedeoci u Batajnici prihvatiće naše običaje." U trenutku, prolomi se sa lokalne radio-stanice: „A ja, a šta imam ja?/ Krajinu mi oteše/ A tamo mi najdraže/ Uspomene ostaše."

"Krpimo se zajedno, jer svi su u nemaštini došli", objašnjava jedan od gostiju. "Ima nas iz Benkovca, Obrovca, Knina, ali se svi pomažemo, jedni drugima kuće gradimo, idemo na mobe."

KRAJIŠKA MALA ITALIJA: Stalni gost Majstor Dule objašnjava da „Krajišnici koji žive u drugim krajevima Beograda, neće da se sahranjuju tamo gde žive, već hoće da ih pokopaju u Batajnici zato što je ovdje najviše našeg naroda. Tu se mi koncentrišemo."

To je potvrdio i Stevo Đurić, predsednik zavičajnog udruženja „Plavno"iz Batajnice, rekavši da najviše izbeglih Plavanaca ima u ovom mestu. Međutim, njegova je namera da objedini zemljake iz obe Pazove, Dobanovaca, Banovaca, Inđije, Rume, Stanišića: „Poenta je da ne smemo zaboraviti svoje selo, svoje korene, moramo pomoći i onima koji su se dole vratili i moramo se potruditi da pomognemo onima koji žele da se vrate i, takođe, da se u Srbiji drugačije o nama razmišlja."

Udruženje "Plavno" izdaje članske karte, članarina se plaća, a imaju i veb-sajt. Ono je samo jedno od zavičajnih udruženja koja se okupljaju kroz „Udruženje Srba iz Hrvatske".

"Mi smo nestranačko udruženje," kaže sekretar Milojko Budimir. "Ambicija nam je da, između ostalog, pod jednim krovom okupimo sva izbeglička udruženja radi sinhronizovanog nastupa i bolje organizacije."

U njegovoj malenoj kancelariji, okupljali su se tako zavičajni klubovi Slavonaca, Kordunaša, Banijaca, Ličana, Srbljana. "Jedino što možemo jeste da negujemo kulturnu tradiciju", nastavlja Budimir, "jer ako je izgubimo, pristali bismo da se prepustimo procesu asimilacije koji je možda još izraženiji u okruženju sopstvenog naroda, gde su kulturološke razlike manje, a mi smo ni tamo ni vamo." Primećuju da je asimilacija sporija kod većih grupa, a najizraženija je kod dece, ali i da je to, u suštini, individualna stvar, jer se neki ponašaju pomodarski, pa „preko noći usvajaju govor i običaje domaćeg stanovništva.

Sekretar i predsednik zavičajnog kluba "Kordunaš" Stevo Bekić kaže da je posebno važno da udruženja okupljaju mlade da bi im se "predočili porijeklo, tradicija i korijeni, jer se Srbi najlakše odriču svog korijena".

"Nama je cilj očuvanje identiteta i kulture" kaže Bekić. "Mi se oštro ograđujemo od svakog nacionalizama. Imamo proevropski stav i verujemo da će doći vrijeme da se ljudi demokratskim putem vrate na svoja ognjišta."

Pored negovanja kulturnog identiteta, Bekić ističe i biznis kao vrlo bitan element zavičajnog udruživanja: "Biznismeni su vrlo značajni radi stvaranja ambijenta u kojem bi se na teritoriji Korduna mogli zapošljavati budući povratnici."

Sa Bakićem se slaže i Mića Desnica, blagajnik Zavičajnog klub Ličana "Srb" u Beogradu, koje se snalazi zahvaljujući zavičajnim ličkim vezama."Cilj nam je, pre svega, pomoći narodu koji je ovde i narodu koji je ostao tamo, dati pravni savjet, zaposliti nekoga ili ga uputiti na pravu adresu".

Nažalost, ljudi se viđaju uglavnom samo na Ličkim prelima, kaže on, i samo je nekolicina stalno aktivna. Trude se da se češće susreću jer "sve najpozitivnije što čovek može da doživi, doživi kroz druženje – i pomoć i dogovaranje i relaksaciju".

Zato Zavičajno udruženje „Slavonaca, potomaka i prijatelja Slavonaca", koje u svom sastavu ima žensku pevačku grupu „Slavonke", tamburaški, odnosno mešoviti orkestar „Slavonija" i književni klub „Branko Radičević" barem jednom godišnje organizuje "Slavonsko veče".

"Tu prikazujemo ono što je najtipičnije za slavonski folklor", kaže Željko Kukić, generalni sekretar udruženja. "Dakle bećarac, taraban, logovac i krivo kolo, pa potom čitav niz tradicionalnih radnji – od perućanja (čišćenja kukuruza) do čijanja (čupanja perja). U svakom slučaju, riječ je o kvalitetnoj igranci koja traje obično od osam uveče do ranih jutarnjih sati."

Tradicija i običaji

RODOSLOV I KULT RODNOG GRADA: O zavičaju ne misle, ne pevaju i ne jadikuju samo ljudi koji su ga nasilno morali napustiti. U Srbiji i Crnoj Gori postoje "domaći" zavičajni klubovi i udruženja uglavnom sa sedištem u Beogradu, ekonomsko-obrazovnom magnetu.

Milana Timotijević, potpredsednik "Udruženja Kragujevčana i prijatelja Kragujevca", kaže da u Beogradu živi preko 35.000 njegovih zemljaka; najstariji se svakog ponedeljaka skupljaju u restoranu Park, a mlađi petkom kod Taša. Najpoznatija manifestacija ovog udruženja jeste „Dani Kragujevca", kada se u Beogradu promoviše najaktuelnije i najbolje iz kulturne ponude ovog grada.

"Ideja je da se osnuje asocijacija zavičajnih klubova", kaže Zoran Matović, predsednik Udruženja Kragujevčana. "Prva njena inicijativa bila bi da se u Skupštini Republike Srbije izglasa zakon po kome bi onaj ko želi mogao da glasa u gradu gde je rođen. Mnogi bi tako mogli da participiraju u sazivu gradskih skupština, što im je veoma bitno zbog imovine." Moć svog udruženja Matković vidi u sposobnosti da okupi veliki broj uglednih Kragujevčana, kao i u „gajenju kulta odnosa prema rodnom gradu".

Možda se niko od svih udruženja nije specifičnije i poetičnije zahvalio svom zavičaju kao što su to učinili Trnavci. Selo Trnava nalazi se kod Čačka, a u Beogradu ima zavičajno udruženje i časopis „Vrelo". Na prostoru SFRJ to je bilo jedino selo sa časopisom, koji je nedavno napunio 20 godina, pa očekuje i bibliografiju. Deluje vrlo ozbiljno i, kako kaže urednik dr Ranko Simović, to je pravi mali istraživački institut o selu Trnava. Piše se o životu u Trnavi, tu su prilozi iz istorije, kulture i etnografije, a postoje i prilozi iz književnog stvaralaštva, što školaraca iz trnavske osnovne škole, što starijih, kao i rubrika „Uspešni potomci Trnavaca". Tako se Trnavci preko svog časopisa upoznaju i prepoznaju, a Simović dodaje i da se tako pomažu kad god nešto zatreba, pa i u slučajevima kada je potrebno nekome pronaći posao.

Ipak, „ako ste se nekog jutra pogledali u ogledalu i pomislili da ste predodređeni za velika dela, ako držite do rodbine, srodstva, gena i plemićkog porekla, ako smatrate da su vaši preci najvažnije ličnosti u vascelom Srpstvu, ako smatrate da u životu treba da postignete više od drugih – jer ste tako genetski predodređeni, ako vas nadahnjuju SPC, Komove planine, Đurđevi stupovi, i ako pri pomenu svega toga osetite da dobijate snagu i elan, onda hitro trčite kod tetke po rodoslov i sve detalje, jer može biti da ste Vasojević!" Ako se ispostavi da jeste i ako se sudi prema gore navedenim rečima Milije Zečevića, počasnog predsednika „Udruženja Vasojevića", onda za vas nema zime, jer ovo zavičajno udruženje „afirmiše vrednosti, školuje, zapošljava mlade ljude i obezbeđuje im egzistenciju". To bi trebalo da znači da su svi eventualni problemi rešeni, a ni članska karta nije potrebna jer je "za nas uvreda da imamo članske karte – Vasojević je to što je".

"’Udruženje Vasojevića’ je nadstranačko, a ne nestranačko", kaže Zečević. „Vasojevići se u celom svetu povezuju. Ima nas mnogo u Čikagu, Sidneju, Njujorku, Los Anđelesu, Novom Zelandu, Havajima." Udruženje izdaje i časopis „Glas Vasojevića", gde se pored uobičajenih zavičajnih sadržaja mogu pronaći i grafikoni rodoslova. Desetak crno-belo štampanih strana vredi u dijaspori 50 američkih dolara.

BEZ ORGANIZACIJE NEMA MANIFESTACIJE: „Danas u Peći srpskog življa apsolutno nema", kaže Slaviša Vukosavljević, član tzv. operacionog tela "Zavičajnog kluba Pećanaca". "Naša je namera da talasamo, da se zna da nas ima, da se naš glas čuje, da nam se sutra ne prebaci zašto nismo digli glas i gde smo bili za sve to vreme kada se rešava sudbina. Hoćemo da prodremo u svest ljudi, da znaju da mi nismo digli ruke od Peći i da ćemo se boriti za nju ovakvim sredstvima koja su u savremenom svetu oprobana i daju rezultate, a to je kulturna borba koju vidimo kao najbolje oružje."

Klub je zapravo napravio pauzu u radu posle ubistva u kafiću Panda u Peći 14. 12. 1998, i nikakvih aktivnosti nije bilo sve do ovogodišnje martovske manifestacije "U susret povratku" u Etnografskom muzeju. Za sedam dana trajanja ove manifestacije održane su književne večeri, večeri filma, prikazane nošnje iz zavičaja, a Jelena Bojović, autorka filma Bila jednom kula Garića, izvela je performans Srpski tango. Svih sedam dana trajala je izložba fotografija Peći iz 1998. godine. Održana je i tribina "Susret sa povratnicima". Završetak ove manifestacije bila je dobrotvorna večera i prodajna izložba slika umetnika Pećanaca u hotelu Palas, i tom prilikom prikupljeno je oko 9000 evra za Pećku patrijaršiju, Dečane i Devič. "U Palasu se i zaigralo i zapevalo, s tim da smo vodili računa da se to ne pretvori u neko veselje koje će trajati do zore jer i dalje nosimo teret onoga što se dogodilo", kaže Vukosavljević i nastavlja, "sve je bilo obojeno jednim akademizmom."

„Pećanci su ljudi koji su onda kada su krenuli Balkanskom ulicom sa sobom pod miškom doneli ili fakultetsku diplomu ili dobar zanat", nastavlja Vukosavljević. "Mi se u Beograd nismo doselili kao socijalni slučajevi, niti je naša ambicija da budemo izdvojen organizam, jer mi smo deo ovog grada i tako i funkcionišemo."

U klubu Pećanaca kažu da braća Karić u radu udruženja učestvuju podjednako kao i svi ostali članovi. Ponosni su što su oni njihovi zemljaci, zapošljavaju njihove ljude, i nikoga ne ostavljaju na ulici.

Jedno od najorganizovanijih zavičajnih udruženja kod nas je svakako „Udruženje Durmitoraca – Beograd": ima registrovanih oko 4500 članova i, sa prekidima, postoji od 1939. godine.

"Prisutni smo savetodavno u organizaciji i političkom životu zavičaja", kaže predsednik Udruženja Milutin Lješević." Planiramo da na jesen organizujemo promocija turističkih potencijala Durmitora u Beogradu."

Udruženje inače pomaže i zemljake koji dolaze u Beograd da studiraju, zaposle se ili leče, tako što im predočava mogućnosti sa kojima nisu bili upoznati i upućuje ih na prave ljude. U planu je i da tri durmitorske opštine Žabljak, Šavnik i Plužine, doniraju rad Udruženja sa po 1000 evra, tako da je pomoć zaista obostrana.

Ovo udruženje je posebno ponosno na svoju kulturno-promotivnu manifestaciju "Dani Durmitora", koja se održava svake godine u Beogradu. A da idu u korak sa vremenom govori i činjenica da je osim obaveznog guslanja, odskora u program manifestacije uveden i moderan ples.

"Naše je udruženje odigralo značajnu ulogu u zaštiti kanjona Tare. Istu ulogu igramo i u zaštiti državne zajednice SCG", kaže Lješević. "Iako nismo politička organizacija, na skupštini smo se dogovorili da se kolektivno učlanimo u ‘Udruženje za zajedničku državu SCG’."

SVOJ SVOME: Zavičajna udruženja godinama uspevaju da funkcionišu i okupe veliki broj ljudi najčešće zahvaljujući tome što su njihovi istaknuti članovi ili predsednici osobe od položaja i imena, koje ličnim zalaganjem imaju nameru da pomognu svojim zemljacima. Na taj način, pored isticanog rada na očuvanju tradicije i kulture zavičaja, raznim zavičajnim vezama i poznanstvima prave se svojevrsni mali krugovi moći i samopomoći. U tom smislu i bez obzira na to što na opštem planu ne postoji njihov zvanični i zajednički registar ili nastup, udruženja izgledaju kao vrlo široka mreža ljudi koji se druže, pomažu i savetuju prema onom našem narodnom receptu i principu: „ko će kome nego svoj svome".

Ana Arsenijević, Jelena Dobrić, Dejan Čančarević, Milena Subotički

Zavičajni internet

Njazapaženiji nastup na internetu ima "Matica Lička" iz Apatina, www.apatin.org, koja na godišnjem nivou organizuje Lički višeboj i čiji sajt nudi mnogo informacija o takmičenju i Udruženju, sa dostupnim istorijatom, statutom, formularima za prijavljivanje, fotografijama, biltenom, kontaktima i verzijom sajta na engleskom jeziku.

Zavičajno udruženje „Baština" iz Bajine Bašte jedno je od retkih koje većina najkorišćenijih internet pretraživača pronalazi sa velikom lakoćom. Njihove internet stranice dostupne su preko veb-portala www.bajinabasta.com/bastina/, čiji linkovi nude informacije o Udruženju i njegovim aktivnostima, uz pregled dosadašnjih izdanja lista „Baština" i poštanskih i elektronskih adresa.

Zavičajno udruženje „Plavno" iz Batajnice ima lepo i jednostavno organizovan sajt, koji pored osnovnih geografskih, istorijskih i demografskih podataka, uz brojne fotografije, pruža i listu od desetak vrlo korisnih linkova ka forumima i sajtovima gradova i sela iz Krajine. Njihova adresa je www.plavno.com.

Vrlo zanimljiv sajt koji kombinuje tradicionalno i urbano jeste www.kninskirječnik.com gde se mogu pronaći i informacije o kninskom garažnom rokenrolu i CD izdanjem Svojom stranom ulice. Sam Kninski rječnik je vrlo neformalan i zanimljiv. Pod odrednicom "A" može se pročitati: „Alternativni sportovi Kninskog kraja: 1. Okopavanje vinograda i čupanje pirike – Jako zdrav i koristan sport, naročito kad uprži u ljetnjim mjesecima. Ova zamarajuća aktivnost jača leđa i noge, a posebno očvršćuje kožu dlanova i prstiju. Što je vinograd veći, tim bolje. Okopavanje vinograda zahtijeva strpljenje i zdravo mentalno rasuđivanje, inače motika zna da zaluta po nozi. Nagrada za trud se dugo čeka: bukara mladog vina. Od alata potrebno: poveća motika i zdrava leđa.

Čovek je dužan...

U Durmitorskoj knjizi I, koju je izdalo "Udruženje Durmitoraca" u Beogradu, u tekstu Milorada R. Blečića objašnjava se šta je zavičaj: "Zavičaj je ime određenog prostora, malog, srednjeg ili velikog, koji u nama prebiva i koji se u našoj duši stalno ‘ogleda i baškari’. Zavičaj, reč nad rečima, kao pesma nad pesmama, s razlogom se najduže pamti. I u tuđini, misao na zavičaj toplo greje i uspravlja od mnogih životnih posrnuća i nevolja. Zavičaj, reč koja istinski, u mnogo čemu, može i roditeljske glasove da ‘povrati’ i zameni."

"Države nastaju i nestaju- narodi traju i opstaju! I naša je sudbina da trajemo i opstajemo na ovim surovim balkanskim prostorima. A trajaćemo: ako znamo ko smo, odakle smo, kuda idemo. Ako sačuvamo jezik, tradiciju, kulturu... Zavičajna udruženja, pored ostalog, zbog toga i postoje, da neguju i afirmišu ono što je najvrednije, najtrajnije, najprepoznatljivije u jednom kraju i da tako jačaju snagu i uvećavaju bogatstvo naroda."

"Zato se nalazimo pred istim zadacima kao i naši preci: služiti zavičaju, služiti narodu, boriti se za srećniju budućnost generacija koje dolaze", piše Zoran Milić, predsednik "Udruženja Timočana i Krajinaca" u Beogradu, u jednom od svojih saopštenja.

Teorija i praksa

Zoran Stefanović, direktor Projekta Rastko-elektronske biblioteke, kaže za "Vreme" da su: "Zavičajna udruženja koristan društveni, porodični i lični faktor, jer služe kao prirodno sredstvo da jedinka ili mikrozajednica zadrži ono što je imperativ i cilj globalnog društva: neometano postojanje više aspekata identiteta. Pažljivim praćenjem manjih fenomena, sigurno se može utvrditi opšta kulturna i privredna korist od takvih suštinski integrativnih zajednica. Naravno, veći značaj u ovim procesima imaju ona udruženja koja ostavljaju kulturne tragove kroz izdavaštvo i istraživački rad, ili društvene zadužbine kroz razvoj samog zavičaja, nego ona udruženja koja članovima daju samo psihološku blagodat ‘kontakta sa svojima’. Fenomen zavičajnosti je time bitan neprepoznati civilizacijski činilac, koji je i potpuno u saglasju s našom epohom, u kojoj je ‘centar svuda i istovremen’".

Ipak, da u Srbiji nije uvek sve onako kako bi trebalo da bude, i da se čak i rad zavičajnih udruženja može podeliti na period pre i posle 5. oktobra, potvrđuje Drago Kovačević, predsednik Srpskog demokratskog foruma. Iako bi zavičajna udruženja trebalo da budu nepolitičke organizacije, Kovačević kaže da su u doba Miloševićevog režima neka od njih predstavljala "bočnu podršku za akcije države". "U njima je bilo istaknutih ličnosti, od vojnih generala do direktora velikih firmi. Veća udruženja postaju parapolitička organizacija velike površine, sve do 5. oktobra." Za vreme Miloševića, uticalo se na rad udruženja i na druge načine: "Postoje i drugačije organizacije koje su nastale samim dolaskom izbeglica, i onda se Miloševićev režim strašno trudio da ih usitni da ne bi pravili bitne probleme, da ih marginalizuje preko drugih većih udruženja. Oni su držani u poziciji čuvara ognjišta: dajte negujte tradicije, dajte malo igrajte narodna kola, pjevajte narodne pesme... režimu je bilo potrebno da te ljude pokaže kao ruralni proizvod koji glasa za radikale."

Čak i posle 5. oktobra "neka udruženja nastavljaju da guraju nakaradni „patriotizam", ona su pod kontrolom DSS-a i predstavljaju patriotsku strukturu koja manje ili više šverca sa patriotizmom". Ipak, kako primećuje Kovačević, postoji tendencija modernizacije i prilagođavanja metodima rada NVO, i polako jedan deo zavičajnih udruženja počinje da prelazi u taj sektor.

Tamna strana zavičajno-izbegličke priče

Mnoga zavičajna udruženja se održavaju na principu unitarizma uprkos teškoj finansijskoj situaciji u kojoj se nalaze, a gospodin Milojko Budimir, sekretar „Udruženja Srba iz Hrvatske", bliže objašnjava kako stoje stvari sa izbegličkim kreditima, državnom brigom i uplitanjem različitih interesa: „Kredite su u početku delili pojedinci u ime države. Postojali su izvesni moćnici koji su mogli da odrede ko može da dobije stan. Pored toga država nikako da to spusti na takav nivo da mi, kao predstavnici izbeglica, imamo učešća u toj priči. Tri godine je prošlo od Nacionalne strategije za rešavanje izbegličkog pitanja i ništa još nije preduzeto niti učinjeno. Zoran Đinđić je u tom trenutku pokušao neke stvari, Branko Radujko, kao bivši savetnik za izbeglice, pokrenuo je neke procese, ali posle atentata cela priča je pala u zaborav i danas nema nikoga ko o tome govori. Mi smo postali eksperiment, radionica. Niko ništa ne radi, a nova vlast gleda kako da izmanipuliše, i da zaradi na tome. Iza svake priče o patriotizmu je interes. Odavde je išla i humanitarna pomoć, ali je nikada nismo dobili od Komesarijata i države. Ja nemam zadnje primisli, znam da ljudi iz Baranje, Ugrinovca itd., ne mogu da dođu u Komesarijat da govore o svojim problemima. Zato želim da budem dorastao svojoj funkciji i da ih zastupam. Patriotizam je za mene ta ljubav koju nosiš za sve ljude i za svoj zavičaj koji se ljubavlju čuva. Ako zaboravim zavičaj, izgubio sam identitet, izgubio sam sebe. Kulturne vrednosti ostaju, a isprazne su priče o patriotizmu."

Uloga crkve

Zavičajni skup Plavanaca u Batajnici zbog lošeg vremena, pomalo neočekivano za takvu priliku, sveo se na predstavljanje knjige rektora bogoslovije SPC-a u Sremskim Karlovcima, Dušana D. Petrovića, Patrijarh Georgije Brankovićživotopis i rad na crkvenoj prosveti. U svečanoj atmosferi, isključivo muškoj publici, govorilo se o istoriji Karlovačke bogoslovije, o trudoljubivom radu patrijarha Brankovića na prosveti i ulozi koju ima crkva u obrazovanju naroda, a na pitanje koja je uloga crkve u zavičajnom druženju, predsednik izvršnog odbora „Udruženja Srba iz Hrvatske" gospodin Milorad Kuraica, za "Vreme" je izjavio: „Udruženja su tako organizovana i tako se ponašaju da polako počinju da se okupljaju i oko crkve, da potpomažu crkvu, pri čemu nam crkva pomaže da održimo duhovnost. Smatramo da je crkva uporišna tačka koja neće dozvoliti da se udruženja raspadaju ili formiraju oko nekih stranačkih interesa. To je bila od početka osnovna inicijalna kapisla, osnovna ideja vodilja našeg udruženja Plavanaca, znači da crkva bude to mesto i da crkva bude taj stožer oko koga ćemo se okupljati bez bilo kakvih stranačkih primisli. U tom cilju crkva pomaže, omogućava nam prostorije, obezbeđuje nam je da ovde držimo sastanke itd. Eto to je neka njena svrhovnost u ovom trenutku." Predsednik zavičajnog udruženja „Plavno", gospodin Stevo Đurić, dodao je: „Sa naše strane, ona je samo duhovna potpora, nešto oko čega se ujedinjujemo, nešto što zajedno radimo i gde se pomažemo."

S druge strane, gospodin Drago Kovačević, saradnik NVO-a Srpski demokratski forum, koji radi na pružanju pravne pomoći izbeglim licima i njihovom održivom povratku, o društvenoj ulozi crkve uopšte, u kontekstu zavičajnih druženja, ima drugačije viđenje: „Crkva u svakodnevnom svom delovanju ili javljanju ćuška i gurka na ekstremne vidove ponašanja u parohijalnom duhu i vrednostima, kroz pojam ‘domaćina’. Klerikalizam je kao element i vrsta duha vrlo prisutan, i to je najopasnije, a što je zanimljivo, on se sada propagira u gradu, jer izgleda da prostor sela više nije dovoljan. Tu se javlja i jasna poruka da je nama potreban nacionalizam svetog Save, čoveka koji nije znao šta predstavlja pojam nacije koja je nastala 400–500 godina posle njegove smrti. Dešava se i zaplašivanje unijaćenjem, katolicima itd. Ova crkva ne zagovara pravoslavlje, nego specifičnu političku opciju, i to nema veze sa tradicijom pravoslavlja, bez obzira na to kakva su čovekova verska osećanja prema tome. Ovde je reč o političkom pokretu koji je klerikalni i klero-fašistički, o radikalnoj situaciji koja se razvija na tim opcijama. Oni (crkva, prim. autora) sada su došli u poziciju da igraju jednu društvenu ulogu, čak do obrazovanja, koje je veliki problem. Najgore što se desilo posle petog oktobra je ulazak crkve i u javne, državne škole. To se može raditi u privatnoj školi, gde možeš da biraš šta god hoćeš da učiš, jer plaćaš, ali ne u javnoj."

Pitanje koje se nesumnjivo postavlja posle navedenih stavova jeste da li se u Srbiji išta promenilo u smislu angažovanja crkve u obrazovanju i andragoškom prosvećivanju naroda još od vremena Dositeja Obradovića, i da li ona samo koristi vakuum nastao usled konfuzne vladine obrazovne strategije, koja je u jednom trenutku čak izbrisala Darvinovu teoriju evolucije iz školskog programa? Ili je možda posredi neka treća i združena kombinacija uticaja?

("Vremenov" kurs istraživačkog novinarstva)


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net