Portret savremenika - Milo Đukanović >

Tako mlad, a već dinosaurus

Neki su ocenili da je Đukanović tvrdnjom da je referendum važniji i od evropskih integracija zakoračio na put koji vodi u izolaciju u kojoj se Srbija nalazila deset godina. Crnogorski premijer verovatno se teši činjenicom da su u njegovom slučaju, mnoge prognoze bile katastrofalno pogrešne

Kada je, na svoj rođendan, 15. februara 1991, sa svega 29 godina života, postao najmlađi premijer u Evropi, Milo Đukanović teško da je razmišljao o mogućnosti da će, četrnaest godina i četiri rata kasnije, ponovo biti na istoj funkciji. A sigurno nije očekivao da će mu, nakon tri premijerska, jednog predsedničkog, pa opet jednog premijerskog mandata, pripasti nova titula "najmlađeg" – ali ovoga puta najmađeg političkog dinosaurusa.

Uprkos povremenim "informacijama" o nameri što Evrope, što Amerike, da ga "pusti niz vodu"; uprkos njegovim prošlogodišnjim tvrdnjama da je "umoran od politike" i da bi se rado bavio biznisom; uprkos optužbama za učešće u organizovanom kriminalu i pretnjama iz Italije da bi mogao biti uhapšen; uprkos dubokoj političkoj raspolućenosti crnogorskog biračkog tela – Đukanović je i danas stabilan na vlasti i – osim u anketama javnog mnjenja (gde ga "tuče" Nebojša Medojević) – bez ozbiljnije političke konkurencije. Ništa slično nije uspeo da postigne nijedan njegov srpsko-crnogorski partijski saborac iz vremena komunističke "antibirokratske revolucije" iz 1989. godine, koja je, u okviru tima "mladih, lijepih i pametnih", Đukanovića najpre predstavila široj javnosti, a odmah potom i lansirala na najvišu vlast u zemlji. I nema toga ko se danas može pohvaliti da je na vreme predvideo da će upravo Đukanović biti izumitelj političkog superlepka koji odlično prijanja uz crnogorski vladajući tron: u vreme njegove prve premijerske inauguracije, naime, mnogi su tvrdili da se mladić bez dana radnog staža (ako se ne računa partijski) neće snaći na tako odgovornom mestu, pa su ga, apsolutno pogrešno, proglašavali čak i "žrtvovanom figurom".

BRITVA: Iako je četrnaestogodišnja "Milokratija" imala različite oblike, Đukanović nikada nije izgubio pravo na nadimak "Britva", koji je, zbog načina obračunavanja sa neistomišljenicima, stekao još krajem osamdesetih, kao mlada nada već odumirućeg Saveza komunista Jugoslavije. Od njegovog markantnog lika (visok 196 centimetara, cipele broj 48) i kontroverznog dela (gotovo polovina građana države kojom suvereno vlada ne slaže se sa njegovom independističkom politikom, a mnogi ga smatraju glavnim krivcem za tešku ekonomsku situaciju) jednom stečeni "oštri nadimak" nikada nije odudarao: ni kada je, na početku poslednje decenije dvadesetog veka, zdušno učestvovao u izolacionističkoj politici koju je vodio njegov tadašnji mentor Slobodan Milošević, ni kada mu je okrenuo leđa i pobrao simpatije međunarodne zajednice, ni kada je, posle petooktobarskih promena u Srbiji, nastavio da vodi independističku politiku započetu upravo zbog otpora prema Miloševiću... A posle skoro deset godina isticanja proevropske orijentacije kao suštine svoje politike i nakon prvih pozitivnih pomaka u procesu približavanja Evropi (studija izvodljivosti, najava početka pregovora o sporazumu o asocijaciji i pridruživanju), čovek koji je na poslednjim izborima vlast učvrstio predvodeći koaliciju Za evropsku Crnu Goru, uobičajeno oštrim stilom obznanio je novu političku mantru: Crna Gora će ići na referendum o nezavisnosti čak i po cenu usporavanja procesa evropske integracije.

DRUŽENJA I INTERESI: Sa Momirom Bulatovićem i Slobodanom Miloševićem, a potom,...

Za Đukanovićeve političke protivnike njegov najnoviji zaokret ne predstavlja preveliko iznenađenje: i poslednji, kao i ranije političke gestove lidera vladajuće crnogorske Demokratske partije socijalista, oni tumače u svetlu ličnih interesa premijera i grupe njegovih saradnika koji hoće da sačuvaju ono što su poslednjih godina stekli u ekonomskom, političkom i bilo kom drugom pogledu. Tu je i teza prema kojoj je nezavisnost Crne Gore za Đukanovića iznad svih drugih ciljeva iz vrlo ličnog odbrambenog razloga – jer ga pozicija vladara nezavisne države najsigurnije štiti od italijanskog sudskog gonjenja. S druge strane, njegove pristalice kojima se sa državnog vrha godinama punim gasom pumpa nacionalno osećanje i državotvorna strast, dobile su pravi melem za ljutu ranu, stvorenu više puta izneverenim obećanjem da će – koliko sledeće godine, pa još na 13. jul, živeti u nezavisnoj i međunarodno priznatoj državi rasprostrtoj na svim prilazima gorostasnom Lovćenu.

...sa Zoranom Đinđićem

PRVE PARE: Pre nego što je iz džempera srednjeg kvaliteta, koje je nosio u vreme "Žute grede" i odgovarajućeg "događanja naroda" uskočio u firmirana odela, Đukanović se isticao kao dobar đak, omladinski aktivista, košarkaš (bio kapiten u "Ljuboviću") i, uopšte, jedna prava vrednica – s obzirom na to da je, prema sopstvenom priznanju, prvi novac zaradio još u sedmom razredu osnovne škole ("Nije mi bila nužda, svega smo imali, ali to mi je bio džeparac."). Rođen je u Nikšiću 15. februara 1962. godine, od majke Stane, rođene Maksimović (medicinska sestra) i oca Radovana (dugogodišnji sudija, kome je zapala čast da pred rođenim sinom polaže zakletvu posle izbora za sudiju Vrhovnog suda Crne Gore). Negde je zabeleženo i da mu je ime dala baba Miluša, po predratnom generalu Milu Đukanoviću, bratu od strica Milovog dede Blaža. Školovanje je započeo u Nikšiću, a završio u Podgorici, gde je diplomirao na Ekonomskom fakultetu (1986), kao jedan od najboljih studenata u oblasti turizma. Kao da je već tada znao gde će provesti najplodnije godine života: ispite poslednje godine fakulteta uglavnom je spremao u sadašnjoj zgradi Vlade, u kojoj je još kao student profesionalno radio u Predsedništvu omladine Crne Gore. Sa suprugom Lidijom ima sina Blaža. Govori ruski, služi se engleskim jezikom.

Političku karijeru započeo je u Savezu socijalističke omladine Crne Gore (član Saveza komunista postao je 1979, sa 17 godina), nastavio u Predsedništvu SSO-a Jugoslavije (bio najmlađi član tog tela u njegovom poslednjem sazivu), pa u Centralnom komitetu Saveza komunista Jugoslavije. Novinari su beležili da je, u vreme dok je bio u CK SKJ-u, u društvu omladinaca Slovenaca, Hrvata i Muslimana, često dolazio u kabinet Stipe Šuvara, predsednika Centralnog komiteta, najvažnijeg političkog organa u zemlji: tada je, naime, bio kandidat za predsednika omladine Jugoslavije, što bi verovatno i postao da slovenački omladinci nisu započeli proces secesije najsevernije republike.

U vreme zahuktavanja "antibirokratske revolucije" imao je početnu grešku u koracima, ali ju je brzo ispravio: na početku se, naime, protivio smeni crnogorskog rukovodstva, da bi, potom, gubitak u startu nadoknadio nemilosrdnim obračunom sa ljudima koji su mu, zapravo, bili omogućili dotadašnji napredak u političkoj karijeri. Nije, međutim, iste večeri kad je srušena dotadašnja crnogorska politička vrhuška, postao premijer: sasvim demokratski, prvo je (od 1989. do 1991) bio sekretar CK SK-a Crne Gore, a u javnosti je bio doživljen kao ravnopravni deo novog crnogorskog trijumvirata, koji su činili još i Momir Bulatović, čovek koji ga je prva tri puta predložio za crnogorskog premijera a potom bio njegov najveći konkurent, i Svetozar Marović, sa kojim je, uprkos povremenim neslaganjima, i danas na istoj političkoj strani. Od 1991, kada je crnogorski Savez komunista transformisan u Demokrastku partiju socijalista, bio je jedan od potpredsednika stranke (lider je bio Momir Bulatović), a do definitivnog razlaza došlo je 1997, nakon Đukanovićevog sukoba sa Slobodanom Miloševićem i njegovom suprugom Mirom Marković.

MIROTVORAC: Na vežbi VSCG

OSTRVO KOMUNIZMA: Prve godine Đukanovićeve vladavine obeležile su izjave i postupci koje bi danas teško potpisao: "Crna Gora je opstala kao ostrvo slobode kada su drugi bili porobljeni, pa zašto sada ne bi mogla opstati kao ostrvo komunizma"; "neka se narod na referendumu izjasni o uvođenju višepartizma"; "da bi se osvojile simpatije građana pred izbore, pristalice politike Anta Markovića su pred građanima mahali bananama koje im je, navodno, on obezbijedio"... U vreme pljačkaške najezde crnogorskh rezervista na Dubrovnik 1991. godine (za koju Crna Gora, prema pisanju podgoričke štampe, namerava da plati Hrvatskoj 400.000 evra odštete), govorio je da "mrzi šah zbog hrvatske zastave" i zalagao se za "razgraničenje sa Hrvatima" (desetak godina kasnije, evoluirao je po tom pitanju, pa je, prvi sa srpsko-crnogorskih prostora, uputio izvinjenje žrtvama prošlodecenijskih ratova, izrazivši prilikom susreta sa Stjepanom Mesićem u Cavtatu 2000. godine "iskreno žaljenje svim građanima Republike Hrvatske, posebno građanima Konavala, Dubrovnika i Neretljanske županije, za sav bol, za sva stradanja i za sve materijalne gubitke, koje im je naneo bilo koji predstavnik Crne Gore u sastavu JNA").

Tokom prvih godina četrnaestogodišnje Đukanovićeve vladavine, izostalo je, u odsudnim trenucima, njegovo suprotstavljanje smenjivanju saveznog premijera Milana Panića i guvernera Narodne banke Dragoslava Avramovića, prema kojima, dok je to bilo politički isplativo, nije krio naklonost. Za "poslove stoleća" koje je samouvereno najavljivao (Jaz, Buljarice, ustupanje Svetog Stefana Jezdimiru Vasiljeviću, ekološka država...) uvek je pronalazio odgovarajuće krivce na drugoj strani. Na listi neprijatelja (obavezno je svaki napad na njega tumačio kao napad na Crnu Goru) smenjivala su se razna imena i pojave: na početku su to bili Milan Kučan, Franjo Tuđman, Alija Izetbegović, Ante Marković, onda sankcije međunarodne zajednice, pa Milošević i njegov režim, "četnici" i "srpski hegemoni", vojna obaveštajna služba, pojedini predstavnici međunarodne zajednice, koji, sa ciljem da spreče nezavisnost Crne Gore, forsiraju "duvansku aferu"... Uz sve to, međutim, činjenica je da je Crna Gora za vreme njegove vladavine, uglavnom bila pošteđena međunacionalnih sukoba koji su zagorčavali život žiteljima gotovo svih delova nekadašnje Jugoslavije.

Tumačenja o uzrocima Đukanovićevog distanciranja od Miloševića, zahvaljujući kome se i danas nalazi na funkciji na kojoj se nalazi, različita su: prema nekim verzijama, vispreni podgorički premijer-biznismen, na vreme je izračunao da će postdejtonska "šut karta" koju je Slobodan Milošević dobio od međunarodne zajednice, smanjiti vrednost političkih akcija Miloševićevih saradnika u Crnoj Gori, pa je zato odlučio da se od dotadašnjeg mentora distancira i tako stekne simpatije i razne vrste zapadne pomoći. Prema drugim tumačenjima, sukob je otvorila Mira Marković, u želji da zaštiti sinovljeve interese u duvanskom biznisu, koje je crnogorsko, kako Đukanović kaže, "legalno dozvoljavanje tranzita duvana" ozbiljno ugrožavalo. Pojedini izvori potvrđuju i Đukanovićeve reči da je svojevrstan tihi rat postojao još od 1993. godine, kada se tadašnji crnogorski premijer usprotivio Miloševićevom predlogu o zamrzavanju cena... Bilo kako bilo, hladni rat je prerastao u direktan sukob posle tromesečnog građanskog protesta zbog krađe na lokalnim izborima u Srbiji u jesen 1996/1997, kada je Đukanović otvoreno podržao demonstrante, pa se još i osmelio da u intervjuu za "Vreme" Miloševića proglasi "prevaziđenim političarem". Time je, automatski, na moćnim državnim medijima u Srbiji stekao status glavnog državnog neprijatelja (uz Zorana Đinđića, sa kojim je otpočeo blisku saradnju). Usledio je i otvoreni raskol u redovima DPS-a, koji se podelio na dve frakcije: jednu na čijem čelu je bio Đukanović i drugu, koju je predvodio Miloševiću lojalni Momir Bulatović. Već u julu Đukanović i Bulatović bili su protivkandidati na predsedničkim izborima u Crnoj Gori, na kojima je Đukanovićev tabor, prema nekim tumačenjima, zahvaljujući uspešnoj kontroli nad finansijama i nekretninama u vlasništvu DPS-a, ostvario tesnu pobedu (više od izbornog rezultata pamtio se njihov TV duel, do tada najoštriji medijski sukob dvojice političara, koji je vrveo od teških obostranih optužbi za kriminal i razne druge nepodopštine). Nakon poraza u matici, Bulatović je postao predsednik savezne vlade i osnovao je Socijalističku narodnu partiju koja je nastavila da podržava Miloševićevu politiku u Crnoj Gori.

POSLE MILOŠEVIĆA: Đukanovićevo predsednikovanje obeležila su njegova nastojanja da od jugoslovenskih federalnih struktura preuzme političku i ekonomsku kontrolu nad poslovima Crne Gore (uspeo je da zaokruži samostalni monetarni, carinski, spoljnotrgovinski, poreski, bezbednosni i spoljnopolitički sistem, pa čak i da u opticaj uvede drugu valutu – nemačku marku), velika naklonost međunarodne zajednice (i gledanje kroz prste zbog pojedinih poteza na unutrašnjem planu) i pretvaranje Crne Gore u udarnu pesnicu borbe protiv Miloševićevog režima (u vreme najcrnjeg perioda Miloševićeve vladavine, progonjeni beogradski mediji registrovali su se u Podgorici, a režimski oponenti kojima je bezbednost u Beogradu bila ugrožena, nalazili su utočište u "proevropskoj republici").

Tretirajući Đukanovića kao Miloševićevog najozbiljnijeg protivnika, mnogi srbijanski opozicionari su doživeli teško razočaranje zbog njegovog odbijanja da, nakon ustavnih promena, učestvuje na saveznim izborima 2000, na kojima je Milošević izgubio vlast. Pokazalo se, međutim da se vladar države koja "nema dovoljno stanovnika ni za humanitarnu katastrofu" (Đukanovićeva konstatacija u razgovoru sa Medlin Olbrajt) ni tada nije preračunao. Posle pada Miloševića, naime, mnogi su bili skloni proceni da je Đukanoviću istekao rok trajanja: međunarodna zajednica je, videvši u liderima DOS-a nove ljubimce, počela da primećuje mane do tada hvaljenog stanja demokratije u Crnoj Gori (čak je i američki Stejt dipartment u svom izveštaju konstatovao da Đukanović "efikasno kontroliše medije").

Umesto očekivanog reteriranja u izricanju zahteva za crnogorsko osamostaljenje, nakon što je sa političke scene uklonjen glavni argument za tvrdnju o nemogućnosti zajedničkog života, Đukanović je liderima DOS-a (i visokom evropskom predstavniku Havijeru Solani) isporučio još oštriji zahtev od Platforme za redefinisanje odnosa u Jugoslaviji, koju je 1999. izneo pred Miloševića: posle 5. oktobra zatražio je crnogorsku stolicu u UN-u i ponudio savez nezavisnih država. Veliki pritisci spolja naterali su ga, ipak, da 2002. crnogorske secesioniste ujede za srce i potpiše Beogradski sporazum, a sledeće godine (ponovo u svojstvu premijera, zahvaljujući prevremenim parlamentarnim izborima u jesen 2002) i Ustavnu povelju, kojom je propisan trogodišnji moratorijum na referendum o nezavisnosti. Sa primicanjem isteka tog roka, pokušao je da taj "minus" kod dela svojih pristalica popravi tvrdnjom da je nezavisnost važnija čak i od evropskih integracija. Neki su, poput Slobodana Samardžića, savetnika srpskog premijera Vojislava Koštunice, ocenili da je Đukanović tako zakoračio na put koji vodi u izolaciju u kojoj se Srbija nalazila deset godina. Opozicija tvrdi da od referenduma, kao ni u slučaju ranijih obećanja, neće biti ništa (postoji i verzija o Đukanovićevom pokušaju da isprovocira Zapad da onemogući referendum, čiji bi ishod za njega, sudeći po anketama, bio sasvim neizvestan). Sam Đukanović, u međuvremenu, može da nastavi sa svojim kombinatorikama, sve tešeći se činjenicom da su, u njegovom slučaju, mnoge prognoze ionako bile katastrofalno pogrešne. A pragmatični cinici možda bi ipak mogli da razmišljaju o klađenju na temu kako će se i kada završiti vladavina tako mladog i vitalnog, a već dinosaurusa – Mila Đukanovića.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net