Krkanje

Nije to ni perverzija ni oblapornost – na junskoj vrućini, otrovanog stomaka, kada je pomisao na hranu fizički mrska i izaziva mučninu, uz čaše gorke soli, kao konačni, ultimativni lek posle četiri dana neuspešne dijete samo uz dvopek, pirinač i baren krompir – sećati se gastro-enološke serije od zimus. To bi se, u stvari, moglo nazvati – optimizmom i pobedom volje, da se baš u goreopisanoj situaciji piše o onome što sledi.

A naravno, nije reč o redovnim zimskih uživancijama, opevanim toliko puta čak i u popularnoj muzici, ali i kod ozbiljnijih autora, sa nabrajanjima sarmi, turšija, šunki, kobasica, krvavica, čvaraka, ruskih salata, pečenja, torti, štrudli, prebranca i šta ti ja znam – ovde se može pogledati sadržaj bilo kog pristojnog kuvara i prepisati. To je, bez sumnje, hvale vredna niska gurmanluka i krkanluka, kako bi Vinaver preveo Rablea, ali – nekako uobičajena. U pritisloj muci, međutim, pomaže sećanje na neočekivane bljeske uživanja od zimus.

Akcija broj jedan bio je pohod u Sremske Karlovce, po vino, kod Dulke. Pominjali su mi bermet, a negde, u podsvesti, mislim da sam ga se sećao sa uskršnjih, božićnih i slavskih ručkova, kod Dede i Nane u Sremskoj Mitrovici, naravno po tome što su ga odrasli hvalili, a još više po tome što su davali i nama deci, pomalo, jer je zaista ukusa kao kolač. I što sam, kao najstariji i kao muško, dobijao više nego sestre – pa sam utvrdio i da ’vata k’o vino. U priču da je fruškogorski bermet nađen na Titaniku nikad nisam verovao, jer ako domaći mediji ostavljaju mogućnost da je možda i austrijski – onda je sigurno austrijski. A i da naši mediji Austriju ne pominju – opet bi bio austrijski, jer mada je onda Fruška gora bila deo Austrougarske – siguran sam da je Beč imao bolji marketing i bolje kontakte sa kompanijom, vlasnikom Titanika. No, dobro – bermet na stranu, pre svega jer me je kao takav, posle svih ovih godina razočarao – šećer, karanfilić, cimet, ko šta već dodaje, zaista mu daju – i belom i crnom – specifičan buke, ukus i miris, ali – u pravu je Slaven koji je ekspediciju i organizovao, kada kaže da je bermet "ne samo žensko, nego nekako i kič piće" i da mu to dođe kao "ohlađeno kuvano vino". Za sve ostalo – a sva vina kod čoveka smo i probali i kupili – vrhunska ocena. Počev od mladog, reskog rizlinga, za koji sam Dulka reče, ispijajući ga crvenih obraza, da se "mož' pit' i radnim danom"; preko župljanke, vina od sorte belog grožđa koja daje suvo, izuzetno pitko a istovremeno vino punog ukusa; pa osvežavajuće ružice do opet bogatog, punog, a pitkog, trogodišnjeg kabernea. Uzeli smo i nešto voćne rakije, kao i vinjak, kako Dulka pravilno naziva derivat koji svi van istoimene francuske pokrajine vole da pogrešno zovu konjakom.

Naravno, sve se to prvo probalo, pa se vraćalo na nešto od ranije probanog, ne bi li se proverilo (posledice, srećom, nisu bile kao jednom ranije, u jednom drugom podrumu, kada je sutrašnji mamurluk bio ravan nekim mamurlucima iz gimnazije) – tako da je glad koju smo osetili bila sasvim razumljiva. U kafani u centru mesta nije bilo ribe, pa nas je gazda uputio kod svog kuma, preko pruge. Mačorčina od deset kila, koji se izležavao na naherenom ulazu u jednu sasvim običnu, pomalo oronolu kuću i nije smatrao za potrebno da se makne da uđemo nas četvorica, bio je sjajan nagoveštaj. I pokazao se tačnim – kafedžija nas je ponudio, naravno, svojim bermetom i svojom dunjom za aperitiv; čorba je bila sjajna, sa mnogo ribe, ali lagana, da ostavi mesta za kasnije; kiseli kupus hladan, čvrst, mirisan i rezak, a štuka, sveža, savršeno ispečena i – ipak smo u Sremu – punjena slaninom, da ne bude suva.

Na povratku kući dogovorena je ekspedicija za sledeću nedelju – u Sombor, tačnije Bački Monoštor. Vrlo povoljno, što će reći, skoro džabe – divlje prasence i mlada srnetina. Na stranu što sam kasnije bio skroz zadovoljan srnećim kotlićem koji sam napravio jednog vikenda (mada ga, priznajem, zbog dece nisam zaljutio ko što treba), kao i Tamarino majstorsko pečenje divlje krmenadlice ucelo, namazane senfom, prelivene (i zalivene) vinom sa začinima, tako sjajno da u ovom stanju u kome sam dok pišem mogu da potpuno rekonstruišem i miris i ukus i osećaj punog stomaka i da u svemu tome uživam. Na stranu, dakle, divljač – tamo smo, tog sunčanog dana, na obali Dunava, sa leševima srne od 40 i praseta od 15 kila u gepeku (oko Nove godine, bilo je hladno – pa nije bio problem) – jeli paprikaš.

Naravno – riblji. Kafana, tačnije čarda – i ne što se tako zove, nego u funkcionalnom smislu to i jeste – na stubovima je, kao i sve okolne kućice u ribarskom naselju, unutra – bubnjare i mamurni gazda. Za predjelo, neodoljive su bile tegle punjene prirodno konzerviranom ribom, u ulju, istopljenih kostiju – mislim da smo uzeli štuku i smuđa. A onda – na sto stiže tanjirčina, pokrivena krpom. Neiskusnom, domaćini su mi objasnili da se radi o postolju za kotlić, da ne isprlja tanjir – ostalo mi je nejasno kakve veze ima, kad je tanjir lakše oprati nego krpu, ali ajde. Potom, činije sa rezancima i najzad – ono što ide na sve to, uključiv onih nekoliko dunja tako natašte, pred ručak, oko 13-14 sati ujutro. Domaćini su, iskusnim pogledom po bogatoj masi, zaključili da se još uvek poštuje nekakva lokalna poslovica koja rimovano kaže da nema dobrog "paprasa" – to je, valjda, paprikaš – meni isto, kako kad mi uspe, gušće ili ređe – bez kombinacije soma, smuđa i šarana. A poslovica – ko poslovica. Na tom primarnom nivou – nepogrešiva.

I eto. Proći će ovo trovanje stomaka, i ponovo ću sa uživanjem i jesti i piti. A ko misli da je ovaj tekst i poruka iz prethodne rečenice nekakva alegorija – vara se.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net