Aleksandar Đorđević, košarkaš >

Novobeogradski pobednik

Poslednji čin finala italijanskog prvenstva: Saša Đorđević bio je najbolji pojedinac i prvi strelac utakmice, ali je Bolonja slavila usred Milana trojkom u poslednjoj sekundi. Takav završetak delovao je kao cinična igra sudbine koja je htela da, pre nego što se oprosti, junak mnogih pobeda oseti jednom i bol koji je on prouzrokovao mnogim protivnicima upravo istim oružjem: trojkom u poslednjoj sekundi meča

Posle Evropskog šampionata u Atini 1995, kada je u nezaboravnom finalu protiv Litvanije sa devet trojki i ukupno četrdesetjednim poenom doneo reprezentaciji Jugoslavije zlatnu medalju, mnogi su smatrali da Aleksandar Đorđević već tada može da se povuče i zauzme počasno mesto u istoriji evropske košarke. Naime, u dotadašnjoj desetogodišnjoj karijeri (debitovao je u Partizanu 1985) već je bio "podario" dovoljno momenata za košarkašku antologiju, a posebno upamćen i generacijama prepričavan ostaće njegov koš iz Istanbula 1992. koji je Partizanu doneo titulu šampiona Evrope.

Teško je bilo zamisliti da će igrati na vrhunskom nivou i pronalaziti motivaciju za nove uspehe još narednih deset godina, sve do ovog leta, kada je u 38. godini odlučio da se oprosti od aktivnog igranja. Tim povodom, a u korist humanitarne akcije "Škola bez nasilja" pod pokroviteljstvom Unicefa, čiji je ambasador nedavno postao, odigraće oproštajni revijalni meč u Hali Pionir 3. jula, kada u Beograd dolaze da ga pozdrave mnogobrojni saigrači, prijatelji i treneri koji su obeležili evropsku košarku u proteklih trideset godina: od Kićanovića, Slavnića, Dalipagića, preko Menegina, Rive, D'Antonija, Janakisa, Marčuljonisa, San Epifanija... Sve do Bodiroge, Divca, Danilovića, Stojakovića, Radmanovića.

U svetu sporta gde je stvoriti prijateljstvo lako, ali ga je daleko najteže održati, ovakav odziv Đorđevićevih prijatelja ima posebno značenje.

S POLETOM JUNIORA: Ono što je posebno fascinantno za karijeru Saše Đorđevića jeste njegova igračka dugovečnost. Nema primera u evropskoj košarci da na poziciji plejmejkera, gde je fizički i mentalni pritisak konstantan i daleko veći nego na ostalim pozicijama, igrač traje čitavih 20 godina – i to na najvišem takmičarskom nivou, svake godine u završnici borbe za osvajanje trofeja sa klubom i reprezentacijom. Za domaće gledaoce koji su "ostali" na njegovim poslednjim partijama za reprezentaciju (iz koje se povukao 1999) i nisu imali prilike da kasnije uživaju u njegovoj igri u Španiji i Italiji, vredi napomenuti da je sve do kraja karijere Đorđević ostao onakav kakvog su pamtili: nepogrešiv kad se "lomi" rezultat, harizmatični lider na terenu i van njega, ljubimac navijača, esteta u igri i izvan nje.

Bili smo svedoci Đorđevićevog poslednjeg igračkog podviga u dresu ekipe Armani Milano, kojoj se priključio u martu ove godine iz želje da završi karijeru u gradu gde je započeo "pečalbu" 1992. i gde je rešio da se nastani po završetku karijere. Povratak miljenika milanske publike (gde je igrao od 1992. do 1994. i osvojio Kup "Radivoja Koraća" sa 38 poena u finalu...), zajedno sa sponzorstvom Đorđa Armanija i novim imidžom "mode" koji je košarka stekla u gradu, probudio je neverovatan entuzijazam (ekipa je prešla da igra u halu s 12.000 mesta, uvek krcatu) i doveo jednu prosečnu ekipu sve do finala plej-ofa, da bi je na kraju ipak savladao stameni tim Bolonje, i bez povređenog Miloša Vujanića.

U senzacionalnom pohodu ekipe Armanija kroz plej-of, Đorđević je igrao čudesno, s iskustvom veterana a poletom juniora. Ulazio bi sa klupe kao šesti igrač, i tada je utakmica redovno dobijala drugi tok: panika kod protivnika, nagli skok samopouzdanja kod saigrača, akcije van svih trenerovih "šema", probijanje odbrane, asistencije, serija trojki, delirijum na tribinama, a Đorđo Armani (u Sašinom dresu broj 19, kao i mnoge druge TV zvezde u parteru) u transu od uzbuđenja, kao da tek otkriva lepotu i jednostavnost košarkaške igre zahvaljujući jednom šarmantnom i maštovitom momku sa Novog Beograda.

Ipak, poslednji čin finala italijanskog prvenstva, a i karijere Saše Đorđevića, bio je dramatičan i pomalo surov: on je ponovo bio najbolji pojedinac i prvi strelac završne utakmice (17 poena, 4 trojke iz 5 pokušaja), ali je Bolonja slavila usred Milana trojkom u poslednjoj sekundi. Đorđević je u suzama poslednji put napustio parket – nakon dugotrajnog i emotivnog rastanka sa navijačima i nežnim utešnim zagrljajem supruge Aleksandre, nerazdvojnog "saigrača" još iz vremena debitantske sezone u Partizanu. Takav završetak je delovao kao cinična igra sudbine koja je htela da, pre nego što se oprosti, junak mnnogih pobeda oseti jednom i bol koji je on prouzrokovao mnogim protivnicima upravo istim oružjem: trojkom u poslednjoj sekundi meča.

Ako se racionalnije analiziraju Đorđevićeve čuvene pobedonosne trojke, dolazimo upravo do srži njegovog dara po kome će se zauvek razlikovati od svih ostalih trofejnih igrača: u trenucima kada je najteže, kada je pritisak nesnosan, kada jedan šut može da odluči ne samo pobedu ili poraz već i tok čitavog jednog šampionata, kada se svim drugim igračima obruč odjednom sužava – Saši Đorđeviću se širi... Taj jedinstveni talenat od njega pravi svojevrsnog košarkaškog genija.

Interesantno, za one koji su pratili njegov košarkaški razvoj, nije tajna da je element šuta Đorđević razvio i usavršio tek u poodmakloj karijeri, kada je već bio afirmisani kapiten Partizana poznat po drugim karakteristikama: prodorima, asistencijama, "čitanju" protivničke odbrane, racionalnoj i inteligentnoj igri. Trojke su došle tek kasnije, a s njima i otkriće jedinstvenog dara da najbolje pogađa onda kada je najpotrebnije, sve do sublimacije u finalu Evropskog šampionata 1995. protiv Litvanije i rekordnih devet trojki. Idealan primer mladim sportistima kako usavršavanju nikad nema kraja, kako i odličan formirani igrač može da postane još bolji i kompletniji tokom karijere.

Uz Moku Slavnića, jedan je od retkih rođenih Beograđana u plejadi južnoslovenskih asova. Tradicionalno (i logično), momci iz unutrašnjosti oduvek su imali veću želju od gradske dece za nadmetanjem i slavom kako bi pobegli od provincijske anonimnosti, potpomognuti često i boljim fizičkim predispozicijama. Zato je Đorđević bio posebno omiljen kod mnogih navijača, koji su se identifikovali sa momkom prosečne fizičke konstitucije koji je kalio znanje i natprosečno samopouzdanje na novobeogradskim asfaltnim terenima, i nametnuo se među divovima uglavnom dinarsko-hercegovačkog porekla zahvaljujući čeličnoj volji, hrabrosti, urbano-fajterskom duhu.

Odgajan u spartanskoj disciplini sportske porodice, imao je četiri godine kada je otac Bratislav kao trener osvojio prvenstvo Jugoslavije sa Crvenom zvezdom. Iz tog perioda, Đorđeviću ostaje uspomena na poigravanje posle Zvezdinih treninga sa Zoranom Slavnićem i Mokinih učenja prvih driblerskih štosova, kao i naslovna strana "Tempa" sa košarkaškom familijom Đorđevć i šestogodišnjim Sašom.

MAJSTOR POSLEDNJE STOTINKE: Jedna od onih trojki

U crveno-belom dresu počinje i da trenira košarku kao desetogodišnjak u sekciji Bože Maljkovića, ali ubrzo prelazi u Radnički s Crvenog krsta, tada jednu od najboljih košarkaških škola iako u veoma lošem materijalnom stanju. U nedostatku sale, treninzi se odvijaju samo na betonskim terenima, čak i zimi. Kada je hteo da se vrati u Zvezdu, izvesni Zdravko Kubat, vremešni šef mlađih kategorija koji je igrače birao po visini, "vidovito" procenjuje da Đorđević nema perspektivu. Na savet svog trenera iz Radničkog Gorana Miljkovića Finca, prelazi u Partizan.

Još kao tinejdžer debitant u prvom timu Partizana u sezoni 1985/86, znao je da izgradi svoj status među starim vukovima poput Grbovića, Vilfana i drugih. U leto 1986. nagovara Vladu Divca, drugara iz juniorske reprezentacije, da raskine predugovor sa Zvezdom i iz kraljevačke Sloge pređe u Partizan. Već u prvoj sezoni osvajaju domaće prvenstvo, a istog leta i svetsko juniorsko prvenstvo u Bormiju u ekipi s Kukočem, Rađom, Koprivicom, Ilićem i trenerom Pešićem. Te iste 1997. godine debitovao je za seniorsku reprezentaciju na Evropskom prvenstvu u Atini, s nepunih dvadeset godina. U borbi za bronzanu medalju, selektor Krešo Ćosić baca ga u vatru pri vođstvu Španije od deset poena, nekoliko minuta pre kraja. Saša postiže deset poena za kratko vreme, donosi preokret i bronzu Jugoslaviji.

Đorđević postaje predvodnik najtalentovanije generacije u istoriji Partizana (po nekima, i celokupne eks-Ju košarke): Divac, Paspalj, od 1988. Danilović... Nedostatak čvrste ruke na klupi (vodi ih mlađani i tada neiskusni Dušan Vujošević) učinio je da ta neponovljiva generacija crno-belih beba ostane nedorečena i osvoji, posle Prvenstva Jugoslavije 1987, još samo Kup "Radivoja Koraća" i Kup Jugoslavije 1989. godine, dok je veliki splitski rival iz tog vremena, sastav Jugoplastike s Rađom, Kukočem, Duškom Ivanovićem, predvođen Božom Maljkovićem, uzastopno osvojao četiri titule prvaka Jugoslavije i tri Kupa šampiona. Tih godina selektor Dušan Ivković ne poziva Đorđevića u reprezentaciju iz očigledno vansportskih razloga (pričalo se o vetu Dražena Petrovića zbog jednog koškanja u Zagrebu), pa Saša ostaje uskraćen za zlatne medalje na Evropskom prvenstvu u Zagrebu 1989. i Svetskom u Argentini 1990, kao i za srebro na Olimpijskim igrama u Seulu 1988. Plavi dres oblači tek 1991. godine u Rimu, kao zamena za Željka Obradovića, koji iznenada napušta pripreme da bi postao trener Partizana. U Rimu, u predvečerje rata, reprezentacija stare Jugoslavije osvaja svoje poslednje evropsko zlato.

Sezone 1991/92. mladi tim Partizana (21 godina u proseku) učestvuje u prvom izdanju Evrolige, ali je primoran da igra van Beograda. Za domaći teren bira Fuenlabradu, predgrađe Madrida, i na veliko iznenađenje dolazi do finalnog turnira u Istanbulu, gde Đorđević i Danilović na terenu, a Obradović sa klupe i profesor Nikolić pored nje pobedama nad milanskim Filipsom i Huventudom iz Badalone ispisuju najveći uspeh u istoriji domaće klupske košarke. Zanimljivo, te sezone Željko Obradović je često tražio na kraju treninga da igrači uvežbavaju "nemoguće šuteve", one koji ponekad moraju da se izvedu u poslednjim sekundama meča. Oni koševi koje klinci sanjaju da postignu kada počinju da se bave košarkom, Saši Đorđeviću su se obistinili u istanbulskom finalu.

Sledi mračni period trogodišnje izolacije, nagomilanog besa i frustracije u narodu. Sve do 1995. i zlata u Atini, kada Saša Đorđević u igračkom transu vraća ponos naciji, a na ulicama Beograda nastaje kolektivna histerija... Slavlje je reprizirano i 1996. posle ulaska u finale Olimpijskih igara u Atlanti i osvajanja srebrne medalje (pobeda u finalu protiv trećeg "drim tima" bila je realno van dometa). Sledi odbrana evropske titule 1997. u Barseloni a na putu do trona savladana je Hrvatska u prvom direktnom susretu posle raspada bivše zajedničke države, i to kako: "protivprirodnom" trojkom Đorđevića uz zvuk sirene! Zatim dolazi 1998. i svetsko zlato u Atini (Đorđević ponovo presudan u finalu protiv Rusa, iako povređen). Neko kaže da bi se 5. oktobar mnogo ranije desio da se narod nije onako emotivno praznio slaveći košarkaše. Kao da se čekala 2000. godina i prvi neuspeh na Olimpijadi u Sidneju, već bez Đorđevića u timu, pa da se prelomi da se "ovako više ne može...".

TRAG U ITALIJI I ŠPANIJI: Osim Partizana i Beograda, Đorđevićevo ime ostaće vezano za još četiri velika evropska kluba i grada gde je ostavio neizbrisiv trag: Olimpija Milano, Fortitudo Bolonja, Barselona i Real Madrid. Epizode u NBA (letnja liga sa Bostonom 1990, početak sezone 1996. u Portlandu), kao i jedna sezona u Skavoliniju iz Pezara, bile su prolazne stanice. Posle iskustva u NBA, savetovao je mlade igrače da se prvo afirmišu i očvrsnu u Evropi, umesto da igraju sporedne uloge u Americi.

TRIJUMF: Đorđević pred Beograđanima

Klubove je birao ne samo na osnovu novčane ponude (propustio je i bolje iz Grčke), već po ambicijama kluba, ambijentu, kvalitetu života za sebe i porodicu. Javnost ga je razlikovala od većine stranaca koji odrade ugovor i idu dalje, jer je uvek pokazivao posebnu privrženost dresu i lokalnoj tradiciji. U Italiji ostaje rekorder po ukupnom procentu slobodnih bacanja (preko 90 odsto!) i trojki u istoriji plej-ofa (kad je najteže, što rekosmo...). U Španiji osvaja titulu prvaka s oba kluba, s Barselonom i Kup "Korać" (ukupno treći s tri kluba), a postaje i državljanin Španije kao zaslužni građanin zbog uspeha u kraljevskom klubu.

Konačno ove godine, mnogo kasnije nego što je i sam zamišljao tokom karijere često praćene povredama, došao je trenutak koji za mnoge sportiste predstavlja klimakteričnu traumu i donosi neizvesnost o tome kako izgraditi novi život, profesiju i socijalni status. Međutim, dok većina sportista realno ima sužen izbor (kafić, restorančić, eventualno neka privatizacija...), za Sašu Đorđevića ne brinemo. Zahvaljujući svojoj svestranosti, lucidnosti, rečitosti, urbanom duhu, intelektualnoj radoznalosti, šmeku i stilu kojim se prirodno nametne u svakoj sredini, kraj igračke karijere je samo početak novih uspeha. Iako njegova široka interesovanja i prirodna ambicija mogu da ga zagolicaju da se oproba i u drugim sferama (u ugostiteljstvu i organizaciji Maratona već se dobro pokazao), ipak verujemo da ćemo ga, posle kratke pauze, ponovo videti u košarci, gde će njegovo znanje biti najviše cenjeno. Da li će biti trener (što je neformalno bio na terenu već nekih dvadesetak godina) i nastaviti tradiciju Ace Nikolića, Maljkovića, Obradovića, Duška Ivanovića, ili će postati generalni menadžer kluba Armani Milano i prenositi svoje znanje i autoritet u košarkaškim organizacijama i kroz otkrivanje novih talenata, vreme će pokazati.

Bilo koju ulogu da izabere, posrnula srpsko-crnogorska košarka dobiće veliko pojačanje.

Oproštajni meč biće i povod za snimanje dokumentarnog filma o Saši Đorđeviću, u nezavisnoj produkciji. Taj film, kao i snimci njegovih utakmica, poslužiće da i naredne generacije košarkaških poletaraca uče savršenu tehniku šuta, vođenje i čuvanje lopte, izlazak iz bloka, asistencije, iznuđivanje protivničkog faula, jednostavna rešenja u igri. Međutim, emocije i kolektivni adrenalin koji su koševi Saše Đorđevića budili dok smo ih gledali uživo, odlaze u penziju zauvek.


 

Trofeji

Zlatna medalja na Kadetskom prvenstvu Evrope 1985. u Ruseu, Bugarska

Zlatna medalja na Juniorskom prvenstvu Evrope 1986. u Gmundenu, Austrija

Zlatna medalja na Juniorskom prvenstvu sveta 1987. u Bormiju, Italija

Bronzana medalja na Prvenstvu Evrope 1987. u Atini

Zlatna medalja na Prvenstvu Evrope 1991. u Rimu

Zlatna medalja na Prvenstvu Evrope 1995. u Atini

Zlatna medalja na Prvenstvu Evrope 1997. u Barseloni

Zlatna medalja na Prvenstvu sveta 1998. u Atini

Srebrna medalja na Olimpijskim igrama 1996. u Atlanti

Kup "Radivoja Koraća" sa Partizanom 1999, Filips Milanom 1993, Barselonom 1999.

Šampion Evrope s Partizanom 1992.

Vicešampion Evrope s Barselonom 1997.

Prvak Jugoslavije s Partizanom 1987. i 1992.

Kup Jugoslavije s Partizanom 1989. i 1992.

Prvak Španije s Barselonom 1997. i 1999.

Prvak Španije sa Real Madridom 2002.

Vicešampion Italije sa Fortitudom iz Bolonje 1996. i Armani Milanom 2005.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net