Portret savremenika – Goran Bregović >

Čovek za sva vremena

Bregovićevo uskrsnuće Bijelog dugmeta u simboličkoj ravni nalikuje na reinkarnaciju Josipa Broza. To je kao kada bi doživotnog predsednika nešto zagolicalo da izađe na višestranačke izbore, tek da vidi kako to izgleda, stavljajući svima do znanja da on neće učestvovati u pobedi ili porazu

Za razliku od većine drugih zvezda, Goran Bregović nikada nije bio svoj fan. Možda je to samo vešto prikrivao, ali njemu je oduvek bio stran svaki oblik samozaljubljenosti, ona sujetna slepljenost sa samim sobom koja nekoć interesantne i zabavne ljude pretvara u hladne spomenike. Dapače, izgledalo je da se gadi vlastite kanonizacije koja je počela sredinom sedamdesetih, mada bi to osećanje bilo previše jako za jednog Bosanca. Njemu je više bilo nelagodno kada bi primetio da ga doživljavaju kao idola, i to je vremenom postajalo sve izraženije, jer je iz dana u dan pravio onaj karakteristični izraz nelagode sa spuštenim obrvama i zgrčenim usnama, poput nekog zalutalog vojnika koga, nakon slučajno opaljenog metka koji je presudio bitku, opijena gomila slavi na rukama.

Naravno, Goran Bregović je kao i svaki čovek voleo da se o njemu lepo govori i misli, ali sa nekom merom. Tek da ga poneko prepozna i klimne glavom na ulici, a on da se osmehne, i nehajno otpozdravi rukom. Da putuje svetom sa svoja dva koferčića, uživa u anonimnosti, i pravi muziku u kojoj će se njegov scenski doprinos svoditi na sedenje na drvenoj stolici, pocupkivanje, povremeno podvriskivanje i lupkanje rukom po akustičnoj gitari.

PRIVATNO I JAVNO: Dobro sad. Umeo je Goran Bregović da zove novinske redakcije telefonom u vreme kada je njegova solo karijera već dosegla vrhunac, da viče i psuje kako ga "nabijaju na k... kada se nekome digne", samo zato što bi na naslovnoj strani bila objavljena fotografija sa kojom nije bio zadovoljan, kao da su mediji bilteni njegovih reklamnih agencija. Pri tom objavljene slike nisu bili loše, ali Bregović nije voleo da izgleda starije i umornije nego što je to bio. Nije on ni ranije mogao da istrpi baš sve. Jednom prilikom, u emisiji TV Sarajeva, kritičar Dragan Kremer poderao je omot ploče Pljuni i zapjevaj moja Jugoslavijo, nazvavši je najslabijim albumom Bijelog dugmeta. Goran Bregović se, nakon što mu je prikazan snimak, neko vreme suzdržavao: "Da, da ... jeste ... ’ajde vi kritičari... šta čekate? Secite, presecite me, ovo je samo kao neko bockanje", pokušavao je da bude ironičan. Onda više nije mogao da se zaustavi. Tiho je opsovao i nazvao pred kamerama Dragana Kremera "prascem koji onanira u četrdesetoj", dodajući samosažaljivo, "valjda sam ja, nakon svega, nešto bolje zaslužio". Tu se jasno moglo videti ono lice Gorana Bregovića koje se skrivalo ispod obrazine skromnosti, namenjene pre svega pogledu javnosti. No i to se može razumeti, jer bi se bez granice između privatnog i javnog život Gorana Bregovića pretvorio u realiti šou pre nego što su mediji iznašli ovu eufemističku formulu za guranje nosa u tuđu intimu.

Verovatno je ta oštra granica između dva sveta jedan od razloga što biografija Gorana Bregovića započinje tek sa 1966. godinom, kada je već svirao narodnjake u kafani na autobuskoj stanici u Konjicu, bez obzira na to što je Bregović rođen mnogo pre toga – 22. marta 1950. Ono što se događalo u periodu detinjstva i rane mladosti, ostalo je zabeleženo samo u fragmentima... Sin Srpkinje Borke i Hrvata Franje, aktivnog vojnog starešine iz Križevaca, koji je povremeno voleo da zasvira violinu, od koga je Goran Bregović nasledio dobro raspoloženje... Izbačen iz niže muzičke škole zbog lenjosti i navodne netalentovanosti... Dobio akustičnu gitaru od majke početkom šezdesetih... Osnovne akorde uči od Ede Sidrana, brata Abdulaha Sidrana... Prvi muzički sastav osniva u osmom razredu... Želi da upiše likovnu školu, ali ga majka, koja je nosila punđu i oblačila se kao Jovanka Broz, odvodi pred vrata Saobraćajno-tehničke škole... Svira u Izohipsama... Napušta omraženu školu i prelazi u gimnaziju... Postaje član Beštija... Prodaje novine da bi se izdražavao i radi na gradilištima...

To traje sve do kraja šezdesetih kada Goran Bregović počinje da svira u Kodeksima, koje mnogi smatraju jednim od najznačajnijih bendova na tadašnjoj sarajevskoj sceni. Možda je Bregović zaista i počeo da svira gitaru zato što su "djevojčice više voljele gitariste od automehaničara", ali se on tada ozbiljno vezao za muziku. Legende kažu da je tu grupu u dubrovačkom Splendidu primetio Renato Paćifiko, vlasnik jednog kluba iz Napulja, koji im je svesrdno ponudio dvomesečni angažman. Mada se Renato ubrzo razočarao težnjom ovog sastava da pesmice koje su razgaljivale nemačke turiste zamene repertoarom u kome su bili sve naglašeniji rifovi Erica Claptona i Jimija Hendrixa, grupa je nastavila da svira u drugim klubovima na Kapriju. No, dolazak Milića Vukašinovića dotukao je poslednje tragove šlagera, koje je prvo na bas, a potom i na solo gitari, sviruckao mladi Goran Bregović, tako da je članovima benda predstojalo potucanje između letnjih bašta ostrva Iskie i Napulja, sve dok stamena majka Borka nije 1971. sela na trajekt, našla svog zabludelog sina, zagrabila ga za ruku, i vratila u Sarajevo.

UGOVOR O KOKAINU: Goran Bregović sledećih šest meseci gotovo da nije dotakao gitaru. Smucao se naokolo u muzičko-književnim krugovima koji su u to vreme bili isprepletani i slepljeni. Sviralo se i recitovalo za istu publiku, tako da su numere Indeksa smenjivali stihovi Radovana Karadžića, a pesme Ismete Dervoz nastupi Duška Trifunovića. Sam Bregović je gutao toliko LSD-a da njegov mozak, kako je rekao u jednom od nekoliko hiljada intervjua koje je dao medijima, "nakon toga nije radio ljudski". "Od mog mozga nisam ni očekivao neke ozbiljne akcije", govorio je Bregović, ali neko svoj mozak može da nazove "nekooperativnim" i "invalidnim" tek kada je apsolutno uveren da u tome nema ni trunke istine. Ostalo je samo dobro odigrana uloga o iskrenosti. Slično je i sa drugim stvarima o kojima je, reklo bi se krajnje otvoreno, govorio Goran Bregović, bilo da je reč o ženama koje su prošle kroz njegov krevet ili opijatima. Tek kada neko ne vidi kokain kao drogu, već kao jedini način da se ostane u budnom stanju nekoliko dana i noći, da bi napisao tekstove pesama, može da prizna da je Bijelo dugme imalo ugovor sa Jugotonom o količini kokaina koju su dobijali za svaki album. "Zahvaljujući kokainu nisam spavao po deset dana. Kokain je kao i pasulj, može da bude i kreativan i grozan. Neko od toga samo prdi, a neko napiše najlepšu pesmu. U Frojdovom životu je igrao značajnu ulogu, a nekome je badava, da mu se sam Bog javi, neće ga videti", rekao je ne tako davno Goran Bregović, ali to već spada u domen zasluga Bijelog dugmeta, najpopularnijeg i najomraženijeg rok benda nekadašnje Jugoslavije. Pre nego što je u ovom sastavu postao prava tinejdžerska zvezda, ili "savršeno raspoloženi idiot" kako je sam govorio, Goran Bregović je uspeo da upiše grupu za filozofiju i sociologiju na Filozofskom fakultetu u Sarajevu, ali je već na prvoj godini studija postao član grupe Jutro, gde su nastali hitovi koje je Bijelo dugme uvrstilo na svoju prvu ploču.

Iz bilo kog pasaža o Bijelom dugmetu izviru druge priče, gotovo svako poglavlje iz petnaestogodišnjeg rada ove grupe predstavlja ram za ostale teme, bilo da je reč o istoriji popularne kulture jedne posve neobične zemlje, njenom čudnom ustrojstvu, nesvakidašnjem obliku vladavine, jedinstvenim metodama održavanja političkog poretka, te krajnje osobenom mentalitetu i navikama žitelja ove raritetne zajedice. Bijelo dugme bilo je samo jedna šljokica socijalističkog kiča, ali je Goran Bregović to možda bolje znao od drugih. To mu nije ni smetalo: "Ja sam volio taj socijalistički kič. To je uvijek bilo nekako dirljivo kič, toliko dirljivo neukusno, da mi je bilo drago."

RANI RADOVI: Goran Bregović

SOCIJALISTIČKI KIČ: Jedna od vitica tog nakinđurenog buketa jugoslovenske svakodnevice bio je nesuđeni susret Gorana Bregovića sa Josipom Brozom tokom jedne od novogodišnjih proslava. Bregović je stajao na improvizovanom stageu, a Broz se nalazio negde u jednoj od susednih prostorija, ali je Bijelo dugme uspelo da odsvira samo početak prve pesme, jer su se ljudi iz protokola uplašili da bi buka mogla uznemiriti predsednika, pa su članovi benda promptno ustupili prostor ostalim izvođačima, među kojima su bili orkestar, hor i balet Hrvatskog narodnog kazališta. Vremešni Broz očigledno nije delio oduševljenje Bijelim dugmetom poput većine svojih mladih podanika, ali Bregović mu to nije zamerio. Uvek se divio Brozovom kožnom kaputu, i sam je godinama nosio nešto slično, tako da mu je jednom prilikom Zdravko Čolić poklonio sat na kome se Tito pojavljivao i nestajao, no to su tek sitne anegdote o Bregovićevim naklonostima.

Mnogo je ozbiljnije što grupa koja je prodala na stotine hiljada ploča i potukla sve rekorde u tiražima nije ostavila dublji trag u muzici. Gotovo niko od onih koji su u domaćem rokenrolu nešto značili nije rekao da mu je Goran Bregović muzički uzor, niti je ta grupa imala svoje sledbenike. Mnogo su veći uticaj imali novotalasni bendovi na čijim se koncertima okupljalo svega stotinak ljudi. Da se i danas ne prodaju ploče Bijelog dugmeta, moglo bi se pomisliti da taj bend nikada nije ni postojao, da je on samo jedan od bajkovitih fantazama bivše državne zajednice.

Radovi Gorana Bregovića bili su u muzičkom svetu pre svega tačka otklona. Njegova muzika nikada nije bila uvažavana i cenjena u okviru branše, ako se izuzmu Zorica Brunclik, Ana Bekuta i Svetlana Ražnatović koje su bez zazora pevale njegove pesme. Riječki Paraf otvoreno se rugao Bregoviću još krajem sedamdesetih u pesmi Pritanga i vaza, otvorenoj parodiji na Bitangu i princezu, ali je to bilo samo naivno, dečje peckanje u odnosu na Breceljeve Majmune. Bivši član Buldožera je s neskrivenim gađenjem sasuo na svom singlu sve što misli o "ispraznim rečima koje pune novinske retke" i "seljačkoj krvi koja se prosula u blagajne". Lako je razumeti mladalačku pobuna Parafa, ali je očigledno da je Goran Bregović čak i za svoju generaciju bio neka vrsta simboličkog roditelja sa kojim potomci moraju raskrstiti pre nego što napuste dom i odu u svet. Tu ulogu Goran Bregović je prihvatao, i stoički podnosio. Stisnutih zuba doduše, ali je ostao na nogama, i nije uzvraćao na otvorene uvrede, mada je mogao. Njemu nisu trebali sparing-partneri za proveru vlastitih uverenja, jer je Bregović oduvek bio siguran u ono što je radio. Barem je tako izgledalo.

BEZ KRAJA: Da to nije bio slučaj, on ne bi sredinom osamdesetih, nakon koncerta na beogradskom Sajmištu, planirao da zatarabi firmu od koje je ugodno živeo. Naravno, on se kao svaki tvrdokorni hedonista predomislio i nastavio da ubira plodove i narednih pet godina, ali je bio svestan da je Bijelo dugme prestalo da postoji nakon odlaska Željka Bebeka, bez obzira na to što su u tom periodu nastajale i neke od boljih pesama ove grupe. To je od početka bilo jasno Goranu Bregoviću. Zato je i dopustio da ova grupa jednostavno utihne, poput velikog broja pesama koje je sa njom snimio.

Postoje, naime, numere koje imaju početak, sredinu i kraj. Neke pesme međutim, imaju samo početak i sredinu. A kako kraja nema, onaj ko sedi za miks-pultom u jednom trenutku počinje da spušta reglere i smanjuje zvuk. To je uradio i Goran Bregović. Utišao je Bijelo dugme nakon koncerta u Derventi 1989. godine i otputovao u Pariz, osećajući da je to kraj jednog razdoblja u njegovom životu. Umoran od svega, spremao se za prevremenu penziju: "Neprekidno ideš iz hotela u hotel, na tristo dana praktično. Promijeniš sto pedeset žena... Ludilo, alkohol, budalasanje... To te vodi u jednu vrlo zabavnu idiotiju. Praktično nemaš dodir ni sa jednim problemom. Izuzev jednog jutra, kad ti to sve dosadi, kao što je meni na kraju dosadilo." No njegovo dokono ćakulanje sa ribarima, u kući na obali Jadranskog mora, prekinuo je rat.

U svom drugom životu koji je započeo u Parizu, bez stanova, automobila, jahti i ostalog imetka iz slavnih dana, Goran Bregović je postao kompozitor. Radio je prve dve godine rata reklame i sve drugo što bi mu ponudili, jer nije ni imao izbora. No reputacija jednog od autora muzike u Domu za vešanje Emira Kusturice, otškrinula je vrata za ono što je kasnije radio u filmovima Arizona dream i Underground. I tu je Goran Bregović imao sreće: "Imam nekoliko ključnih momenata koji se događaju samo u bajkama. Na primer, ugovor sa Univerzalom sam potpisao tako što je njihov direktor u bioskopu gledao Dom za vešanje, pa je svratio u prodavnicu da kupi ploču jer mu se svidela muzika. Tamo su mu rekli da mnogo ljudi traži tu muziku, ali da ne znaju ko je izdao. On je ukapirao da to niko nije objavio, otišao je u našu ambasadu i tražio kontakt sa mnom. Odjednom su se pojavili njihov advokat i urednik da potpišemo ugovor." Nakon toga, sve je bilo mnogo lakše. Između Arizone i Undergrounda, Bregović je stigao da uradi muziku za Toxic Affair i La Reine Margot.

RECIKLIRANjE: Sa nesvakidašnjom lakoćom Goran Bregović se prepustio onome što mu je i pre toga najbolje išlo, izdašnom recikliranju tuđih i svojih pesama, spajajući nespojivo – svirače narodne muzike sa školovanim pevačima, uštogljene izvođače sa razbarušenim Ciganima, Igija Popa sa Bijelim dugmetom, svadbe sa sahranama, simfonijske orkestre sa duvačima, etno sa klasikom, narodne nošnje sa svečanim odelima, gurajući na scenu više od stotinu izvođača kojima je, opštim metežom predratnih truba i kravljih rogova, kalimba, drombulja, gatama, litungua, kora, ouda, buzukija, drombulja, tuba, violina i harmonika, prepadao organizatore velikih evoropskih koncerata. Publika u širokom zapadnom svetu, prepoznavala je u toj gunguli nešto divlje i nesputano, što je predstavljalo kompenzaciju za njihov život pritisnut redom, radom i poretkom, dok su oni na Istoku videli u Bregovićevoj muzici nešto svoje, ali upakovano u šarenu hartiju toliko željenog zapadnog proizvoda. Zahvaljujući Goranu Bregoviću svako je dobijao ono što mu je nedostajalo. Bregović je prodavao Zapadu Istok, a Istoku Zapad, trgujući sa jednom te istom stvari. U tome je, uostalom, bio i najveštiji, ali su to svi mogli da vide. U senci je ostao Bregovićev dijalektički refleks koji se začeo još u vreme Bijelog dugmeta, da prizemne tekstove o konjima, nanama, poštarima, pekarima i bekrijama, kombinuje sa dobrom muzikom, dok je tanušne melodije pojačavao pristojnijim tekstovima.

Sarađivao je sa Sezarijom Evorom, Skotom Vokerom, Ofrom Hazom, grčkom pevačicom Alkistis Protopsalti, Jorgosom Dalaresom, turskom pop zvezdom Sezan Aksa, poljskom pevačicom Kajom... i mnogima drugima, sa besprekornim osećajem za ono što se publici može dopasti u određenom trenutku. Pri tom je jahao na etno muzici kada je to bilo najoportunije, kao što je ranije koristio hard rok, nju vejv ili folk motive dok je to bilo u trendu. Pri tome je otvoreno priznavao da koristi tuđe muzičke motive jer je to bio bolji argument od poricanja. "Na koju bi se to mi muzičku tradiciju mogli nasloniti... Valjda je logično da kreneš od svoje tradicije." Taj argument jedino nije mogao da prihvati Emir Kusturica, rekavši da njegov venčani kum ima moral morskog krastavca. No i tu je Bregović našao krajnje nonšalantan odgovor: "Umetnici nemaju obavezu da budu dobri ljudi."

Na kraju je Bregović odlučio da posegne za jednim većim komadom tradicije koja se tiče Bijelog dugmeta, jer će tri najavljena koncerta ove grupe u Sarajevu, Zagrebu i Beogradu, svući jedan mit na zemlju. Stoga je u simboličkoj ravni Bregovićevo uskrsnuće ove grupe nalik reinkarnaciji Josipa Broza. To je kao kada bi doživotnog predsednika, nakon prelistavanja starih govora sa plenuma CK SKJ, nešto zagolicalo da izađe na višestranačke izbore, tek da vidi kako to izgleda, stavljajući unapred svima do znanja da on neće učestvovati u pobedi ili porazu, već da će nakon prebrojanih glasova odmarširati natrag na Dedinje, i zauvek zalupiti teški poklopac, kojim se, dok je to još mogao, ogradio od verolomnih žitelja bivše Jugoslavije. A ako neko poželi da razmišlja o krahu ili uspehu najnovijeg Bregovićevog poduhvata, neće ni imati ko da ga čuje. Goran Bregović će biti dovoljno daleko od ovih prostora, jer je to bolja zaštita od one mermerne ploče.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net