Vojna ustanova "Karađorđevo" na tenderu >

Lov na izgladnelog muflona

Ovdašnji tajkuni koji merkaju da kupe ovo nekada prekrasno šumsko-agrarno dobro, koje je hranilo pola "velike" jugoslovenske vojske, možda imaju na umu da bi s vremenom i sami mogli ovde priređivati sjajne zimske diplomatske lovove i novogodišnje dočeke političke elite, smenjivati vlade i razna stranačka rukovodstva, primati političko-privredne delegacije iz zemlje i sveta, i uz sve to, u društvu lepotica i umetnica, snažno udisati "miris istorije" gajeći čuvene trkačke konje

U okviru već dugo nerazmrsive pravno-političke rašomonijade oko "rasterećivanja" Vojske Jugoslavije od "mrtvih kapitala" i "nepotrebne imovine", priča o Vojnoj ustanovi "Karađorđevo" u jugozapadnoj Bačkoj spada u najzanimljivije – ne samo zbog brojnih peripetija koje prate decenijsku agoniju ovog poljoprivrednog gazdinstva nego i zbog snažnog simboličkog sentimenta prema Titovom dobu. Jer, "Karađorđevo" je decenijama bilo "zimski dvorac" Josipa Broza Tita i iz mnogo razloga je doživljavano kao srpski pandan famoznim Brionima, koji su, opet, bili "letnja rezidencija" najčuvenijeg komunističkog lidera Jugoslavije.

Dakle, "Karađorđevo" se napokon nudi u osamnaestogodišnji zakup, a trka naših tajkuna i "finansijskih lobija" za preuzimanje kontrole nad oko 6000 hektara "državne zemlje i šuma" (i pratećeg kapitala, opterećenog sa oko pet miliona evra neizmirenih dugova) ove vojne ustanove, već duže vreme privlači pažnju manje iz ekonomskih, a više iz simboličkih razloga – mada se, što je paradoksalno, na prodajnu tezgu ne iznosi i Titova rezidencija, koja je (kao, na primer, i famozni Topčiderski kompleks) "u vlasništvu" Gardijske brigade Vojske Srbije i Crne Gore. No, uprkos tome, onaj ko kupi "Karađorđevo", tako se to doživljava u širokoj javnosti, kupiće "Titovo lovište" (prethodno lovište dvora Karađođevića, a još ranije austrougarsko komorsko lovište) na koje je bar jednom godišnje dolazio čitav beogradski diplomatski kor, i na kojem su, u boljim vremenima, odstreljeni svetski prvaci – muflon sa 242 poena i jazavac sa 24 poena, ali i jugoslovenski rekorderi jelen lopatar (210 poena) i američki jelen (419 poena), kao i izvanredni primerci ritskog jelena (232 poena) i vepra (137 poena). Istina, na tom lovištu dešavale su se i čuvene nezgode među najvišim rukovodiocima, pa je tako Jovan Veselinov Žarko iz lovačke puške ranio Edvarda Kardelja, a to je kasnije u žutoj feljtonistici pripisivano Aleksandru Rankoviću, to jest tim feljtonima htelo se reći da su ispredani opasni tračevi o tome da je došlo do vatrenog obračuna dva dugogodišnja prva Titova saradnika i potencijalna naslednika, koji su su imali "antisrpsku" namenu.

Neko će čak reći da se ovom privatizacijom "Karađođreva" rasprodaju i tekovine čuvene 21. sednice Predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije, na kojoj je 1. decembra 1971. godine (na dan jugoslovenskog ujedinjenja 1918) Tito žestoko osudio "maspok" u Hrvatskoj i praktično otpustio kompletno komunističko vođstvo Hrvatske sa Mikom Tripalom i Savkom Dabčević-Kučar na čelu, zbog čega su, potom, neki hrvatski visoki zvaničnici zaglavili robiju – među inim i penzionisani general, historičar Franjo Tuđman. Mnogo kasnije, 1991. godine, tada već predsednik SR Hrvatske Franjo Tuđman, i predsednik SR Srbije Slobodan Milošević će, u toj istoj Vojnoj ustanovi JNA u Karađorđevu, dogovaraće smenu tadašnjeg premijera Ante Markovića i sporazumno deliti "interesne sfere" u Bosni, što se završilo krvavim ratom. No, valja ipak primetiti da Milošević nije u potonjoj "svojoj deceniji" pokušao da od Karađorđeva napravi i svoju zimsku rezidenciju – valjda zbog toga što je u međuvremenu odustao od ambicije da bude "novi Tito" ili što mu je od JNA ipak bila draža srpska policija i njeni objekti (poput čuvenog Legijinog kampa u Kuli).

Uprkos toj "istorijskoj mani" VU-a "Karađorđevo", da ga "Bengalski Tigar" nije zavoleo, ovdašnji tajkuni koji merkaju da kupe ovo nekada prekrasno šumsko-agrarno dobro, koje je hranilo pola "velike" jugoslovenske vojske, možda imaju na umu da bi s vremenom i sami mogli ovde priređivati sjajne zimske diplomatske lovove i novogodišnje dočeke političke elite, smenjivati vlade i razna stranačka rukovodstva, primati političko-privredne delegacije iz zemlje i sveta, i uz sve to, u društvu lepotica i umetnica, snažno udisati "miris istorije" gajeći čuvene trkačke konje. U stvari, današnje Karađorđevo se i proslavilo još potkraj XIX veka (osnovano je 1885. godine) kao konjička ergela u sastavu čuvene mađarske ergele "Mezchegues", a kada je u njega 1918. godine od Soluna stigla srpska vojska, bilo je počastvovano imenom Karađorđevo, što pragmatični Tito nije menjao, mada su "iz naroda" stizale i takve snažne inicijative. Na primer, da dobije naziv Titovo Karađorđevo.

U tom talogu istorije i sentimenata koji prema Karađorđevu imaju "državotvorni domaćini", i s levice i s desnice, ni ekonomska strana moguće kupovine ove vojne ustanove nije za potcenjivanje, jer "Karađorđevu", podsećamo, pripada 6000 hektara odličnog obradivog zemljišta, od čega je 4600 oko samog istoimenog sela, a ostatak je u Kovinu i Surčinu. Ovoj ustanovi pripada i 13 kilometara priobalja Dunava. Pored nekoliko farmi, silosa za pšenicu, fabrike stočne hrane i sušare, na imanju se nalazi i više objekata za turizam i lov, kao i 340 objekata visokogradnje i 800 niskogradnje.

Posao, naravno, jako zavisi od propozicija koje, napokon usaglašeno, za pristupanje ovom poljoprivrednom dobru postavljaju Mlađan Dinkić, ministar finansija Srbije, i Prvoslav Davinić, ministar odbrane SCG. Prema tenderu koji je raspisan ovih dana, posle tri meseca natezanja, odustalo se od prodaje, već su zainteresovani pozvani da pošalju ponude za osamnaestogodišnji zakup, dok je kao početna cena godišnjeg zakupa zatraženo 492 miliona dinara (oko 600.000 evra), uz obavezu zakupca da do 31. jula ove godine izmiri dug te vojne ustanove od 524 miliona dinara (oko šest miliona evra).

Valja pri tome naglasiti da je oko VU "Karađođevo" doskora vladala potpuna pravna konfuzija, koju ni mogući zakup neće razrešiti. Tako je ministar Dinkić, krajem marta ove godine, izjavio da je Vlada Srbije dala saglasnost da se raspiše javni tender "za zakup nepokretnosti" kojima raspolaže Vojna ustanova "Karađorđevo", a sve do poslednjih dana ministar Davinić je govorio o njegovoj prodaji. Koliko se iz ranijih informacija može saznati, nešto pre spomenute Dinkićeve odluke, Vlada Srbije je stornirala poziv Fonda za reformu sistema odbrane državne zajednice Srbije i Crne Gore za davanje u zakup VU-a "Karađorđevo" na 20 godina – neposrednom pogodbom.

Taj fond, kojim rukovodi Vladan Živulović, još tokom 2004. godine, navodno je pozvao zainteresovane da iznesu ponude za zakup VU-a "Karađorđevo" i još krajem novembra te godine o tome je trebalo da se donese odluka, pa je ona prolongirana za početak ove godine. Tada je, čini se, Živulović zalegao da taj zakup, za 750.000 evra godišnje, dobije relativno malo poznati beogradski univerzitet Megatrend, mada je ova ustanova navodno osnovana još pre 15 godina i kroz nju je navodno prošlo 13.500 studenata. Ovaj privatni univerzitet, čiji je vlasnik i rektor Mića Jovanović (koji inače živi u Monte Karlu), prema sopstvenom biltenu, i prošle godine je ostvario veliki broj svetskih kontakata, značajnih naučnih proboja itd., a njegovi studenti pobedili su i na Menadžijadi u Budvi. Pored novčane zakupnine, Megatrend je obećao da neće otpustiti nijednog od 450 radnika i školovanje 120 dece zaposlenih (valjda u svom aranžmanu).

Drugi zainteresovani bio je Institut za ratarstvo u Novom Sadu, a treći je poznati fabrikant šećera Miodrag Kostić, koji je ponudio 900.000 evra zakupnine godišnje, ali mu, navodno, socijalni program nije bio štedar.

Pošto ministar Dinkić nije prihvatio Živulovićev plan, zimus su u Beogradu demonstrirali radnici VU-a "Krađorđevo", koji tri godine od Vojske Jugoslavije nisu primili platu (već mesečne potvrde za hranu) i koji su, navodno, listom za Megatrend. Tom prilikom je Dinkić čak optužen da radi u korist Kostića i drugih tajkuna. Na drugoj strani, čini se, sam Kostić ne doživljava Dinkića kao saveznika i ovih dana izjavljuje da neće odustati od pokušaja da kupi i VU "Karađorđevo".

U celo to zamešateljstvo uključili su se, na svoju ruku, i ljudi sa terena, pa su seljaci iz susednog Mladenova navodno još proletos zasejali neke oranice "Karađođeva" za svoj račun. U stvari, na delove ove vojne ustanove ističu neka svoja prava pripadnici tamošnje zemljoradničke zadruge, a i opština u Bačkoj Palanci smatra da i njoj nešto pripada od ove vojne imovine. Sve u svemu, to znamenito dobro još nema domaćina i ekonomski stalno propada, dok se republičke i "savezne" institucije natežu međusobno, a obe imaju problema i sa prastarim zakonodavstvom o vojsci, zemlji i svemu ostalom.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net