Srbija i Srebrenica >

Stazama Škorpiona

Šokantni snimak iz Trnova samo je deo tužne priče o ulozi Srbije u ratu u kome nije učestvovala

Baš kao što je bilo obećano, nebo je palo na glavu, a Srbija je progledala i stala da se krsti levom i desnom rukom kada su u sudnici iznenada predočeni novi dokazi u obliku video trake. Samo što se to nije desilo, na žalost branilaca lika i dela Milorada Ulemeka Legije u sudnici Specijalnog suda u Beogradu, već u Haškom tribunalu, a traka nije bila iz Šilerove, već iz sela Trnova na obroncima Jahorine. Snimak koji je Džefri Najs, tužilac u procesu protiv Slobodana Miloševića, pustio tokom unakrsnog ispitivanja svedoka Obrada Stevanovića, ubedila je čak i nevernog Tomu (Nikolića) da osudi srpske zločine u Bosni, i naterala letargičnog premijera Vojislava Koštunicu na munjevitu reakciju. "Kućni video" koji prikazuje kako grupa pripadnika "Škorpiona" hladnokrvno ubija šestoricu vezanih zarobljenika iz Srebrenice doveo je do munjevitog hapšenja desetorice pripadnika ove jedinice, ali i do nečega što bi moglo da preraste u kopernikanski preokret u javnom mnjenju Srbije.

Psiholozi kažu da čovek suočen s neprijatnom istinom prolazi kroz četiri faze – poricanje, bes, racionalizacija i depresija – pre nego što um uspe da prihvati neizbežno. Traka iz Trnova pokrenula je taj proces u kolektivnoj svesti Srba. I dok Srbija prolazi kroz svoje faze, otvaraju se nova, još neprijatnija pitanja. Da je reč o jednoj traci, jednoj jedinici i jednom zločinu, sve bi se dalo lakše svariti. Srebrenica jeste najteži zločin u bosanskom ratu, ali ne i jedini, a Škorpioni nisu bili jedini koji su mučki ubijali. Ipak, uloga ove jedinice u Slavoniji, Srebrenici i Cazinskoj krajini, kao i njena pozicija unutar srpskog policijskog podzemlja, daje povoda da se istorija njihovog "junačkog vojevanja" podrobnije ispriča.

Istorija Škorpiona počinje s jeseni 1991, u blatu i haosu opsade i pada Vukovara. Pored redovnog i rezervnog sastava Jugoslovenske narodne armije, u istočnu Slavoniju se tada slilo mnoštvo bašibozuka željnog pljačke i one vrste zabave koju jedino rat može da pruži. Među njima je bio i Slobodan Medić Boca iz okoline Šida i njegov brat Aleksandar zvani Gulja, sa sve društvom iz kraja. Kada su sebe prozvali Škorpionima i izabrali Bocu za komandanta teško je reći; u to vreme je takvih jedinica s imenima štetočina i grabljivica bilo na stotine. Ipak, ime nešto govori: Škorpion je automatski pištolj češkog dizajna sa sklopivim kundakom koji se preklapa preko cevi, kao škorpijin rep, uz koji se standardno pakuje i prigušivač. Takvo je oružje zbog malog dometa krajnje nepogodno za ratovanje, ali je dušu dalo za pljačke, ubistva i ostale "zadatke specijalne namene"; vojska ga je dobrovoljcima delila na angro.

NAFTA I HRASTOVINA: Haos koji su širili dobrovoljci i rezervisti, uz logističku pomoć JNA, ipak nije bio sasvim nekontrolisan: nad bandama je bdeo Radovan Stojičić Badža, visoki oficir MUP-a Srbije detaširan u Slavoniju kao komandant Teritorijalne odbrane, sa saradnicima. Badža ja pazio da se dobrovoljci sasvim ne otmu kontroli i arbitrirao u svađama oko plena, uz pomoć Srpske dobrovoljačke garde Željka Ražnatovića Arkana, koja je imala poseban status. Nakon pada Vukovara, u novembru 1991, i potpisivanja Vensovog plana JNA se povukla, a većina dobrovoljaca se, sa sve plenom, vratila u Srbiju.

Većina, ali ne i svi. Badža je ostao još neko vreme, da nadgleda sprovođenje plana i pomaže novopečenom predsedniku Goranu Hadžiću da izgradi državu, a ostao je i Arkan, koji se sa gardom utaborio u Erdutu. Ni Boci i drugovima se nije išlo kući, pa su početkom 1992. legalizovani i uvedeni u sastav oružanih snaga Republike Srpske Krajine. Dobili su nove uniforme i ambleme: žute škorpije na crnoj podlozi.

Kako se situacija u Slavoniji smirila, došlo vreme da se Badža povuče na važniju dužnost, a neke njegove dužnosti preuzeo je Milan Milanović zvani Mrgud, koji mu je tokom ratnih dejstava bio šofer i vodič. Ovakvi munjeviti usponi u karijeri u to vreme nisu bili ništa neobično: uostalom, zar nije i predsednik Goran Hadžić pre rata bio magacioner i sitni doušnik? Tu se našlo mesta i za Bocu koji je, kažu, u predratno vreme čuvao ovce, mada se to možda odnosi na jednog od njegovih pomoćnika, Milorada Momića zvanog Čoban (trenutno u bekstvu). Mladoj Hadžićevoj državi nije bilo lako: sve pokretno od vrednosti u Vukovaru i okolini bilo je opljačkano i odneseno u Srbiju, od bele i crne tehnike do klozetskih šolja i ragastova. Ostale su samo dve stvari, i to zato što se nisu mogle smestiti u gepek ili na kamion: nafta i hrast. Naftnih izvora je bilo u Đeletovcima, opština Nijemci, tik uz granicu, a dragocenog slavonskog hrasta u obližnjim Ilincima. Boci i Škorpionima, koji su nakon pada Vukovara ostali kratkih rukava kad su se delili plen i teritorija, dodeljen je osetljiv i unosan posao obezbeđivanja ovih vrednih resursa, kao neka vrsta kompenzacije.

Milorad Ulemek Legija i Slobodan Medić Boca u Cazinskoj krajini

Tu im je upala sekira u med. Kada su nametnute sankcije, a cena benzina se popela na pet maraka po litru, nafta iz Đeletovaca je pokrivala više od dvadeset odsto potreba Srbije. Kada je reč o hrastovini, cena na svetskom tržištu bila je oko sto maraka po kubiku, mada ga je Arkan izvesnoj firmi iz Čačka prodavao po deset maraka. Jedan deo te hrastovine ugrađen je u Miloševićevu letnju rezidenciju na Crnom Vrhu kod Bora; koliko je platio, ne zna se.

Sav promet naftom i hrastovinom, a kasnije i cigaretama i kradenim automobilima kontrolisala je Služba državne bezbednosti, na čelu sa Jovicom Stanišićem i neizbežnim Frankom Simatovićem, i uzimala lavovski deo za "državne" potrebe. Prvi na redu posle Službe bio je Arkan, odmah za njim Hadžić, a od ostatka su se namirivali lokalni "biznismeni" poput Milenka Čančarevića Čanče, vrlo zanimljivog lika koji se epizodno pojavljuje u "Sablji", kada je uz pomoć dva drugara na svoju ruku pokušao da uhapsi JSO. Ostatak od ostatka profita bio je više nego dovoljan za Bocu i odabrane Škorpione, koji su počeli da se bogate i kupuju kuće i lokale po Vojvodini. Za čiste račune i uredne prihode brinuo se Mrgud, poverenik Službe, koji je kasnije doterao čak do zamenika ministra odbrane RSK. Od DB-a, Škorpioni su dobili i duple legitimacije: policije RSK (za upotrebu u Krajini i Bosni) i MUP-a Srbije (za upotrebu u Srbiji). Rok važenja ovih drugih bio je ograničen na šest meseci.

UHOLAŽE I PAUCI: Čuvanje nafte i hrastovine od upada Hrvata, ali još više od srpskih bandi, bio je lak i unosan posao za Bocu i za drugove. Rat u Bosni se, međutim, nastavljao i povremeno se javljala potreba za njihovim angažovanjem. Kao borci, Škorpioni nisu bogznašta vredeli (u Bosni su ih posprdno zvali "Uholaže"). Zanimljiva je jedna anegdota sa Treskavice, sa čuke po imenu Lisičja Glava, kad su Škorpioni na prvi pucanj sa neprijateljske strane pobegli, ostavivši pod vatrom jedinicu Vojske Republike Srpske kojoj poslati u pomoć. "Izvukosmo se nekako, a usput pokupismo heklere i ostalo što su Škorpioni bacili, da im ne smeta da trče, pa smo lijepo zaradili kad smo ih prodali", priča jedan demobilisani borac VRS. "Ono odemo u kafanu kod Ranka i onda pijemo litrima. Ne moreš šibicu na sto stavit od flaša, i svaki put neko dobaci: ‘E da nam ne bi Boce i Uholaža, ne bi se nikad ovako iznapijali."

Mada su se u borbama pokazali kao beskorisni, Škorpioni su se istakli bar u jednoj operaciji od posebnog značaja. Ta operacija je imala kodno ime "Pauk", i bila je vezana za područje Cazinske krajine. S jeseni 1993, Fikret Abdić Babo preuzeo je vlast u Velikoj Kladuši (s namerom da isto učini i u Bihaću), i uspostavio "autonomnu pokrajinu Zapadnu Bosnu" po ugledu na Srpske autonomne oblasti (SAO) iz 1991. To je uradio u dogovoru sa Slobodanom Miloševićem i Franjom Tuđmanom, kojima je u tom trenutku veoma odgovarao unutarmuslimanski sukob. Za borbu protiv Atifa Dudakovića, zapovednika Armije BiH u Bihaću, Abdiću je iz svih srpskih zemalja stizala značajna pomoć u oružju, municiji, nafti i ostalim strateškim sirovinama, ali i u ljudstvu. Mnogi borci iz RS bili su zbunjeni kada su se odjednom našli u situaciji da se na strani jednih Muslimana (Babinih) bore protiv drugih (Atifovih). Bila je to jedna od najbizarnijih epizoda bosanskog rata, ali za neke – najprofitabilnija.

Koliko je za Srbiju bilo značajno uspostavljanje Abdićeve državice vidi se po tome što je na području RSK, uz samu granicu sa APZB a preko Une, u selu Šamarice bio oformljen poseban štab za podršku Abdiću. Načelnik tog štaba bio je niko drugi nego Jovica Stanišić, zamenik je bio Frenki (ko bi drugi), ali je sa njima bio i general Srpske vojske Krajine Mile Novaković. U pomoć Abdiću, Frenki i Jovica dovlačili su sve što su mogli – od Arkanovih Tigrova, preko Pantera Ljubiše Savića Mauzera, do Bocinih Škorpiona, odakle god su mogli da zahvate. Borbe koje su se oko Kladuše i Bihaća povremeno vodile sve do leta 1995. bile su, u stvari, pokriće za najveću švercersku operaciju u istoriji bosanskog rata. Trgovali su svi sa svima: Srbi sa Babom, Babo sa Atifom, Srbi sa Atifom, Hrvati sa svima, a prolazilo je sve, od oružja i municije, do nafte, brašna i uglja, u nepreglednim kolonama strogo kontrolisanih šlepera. Specijalne jedinice bile su tu da obezbeđuju konvoje i odvraćaju radoznale od postavljanja suvišnih pitanja, a Jovica i Frenki su sve lično držali na oku, znajući i sami koliko se tim specijalcima može verovati. Ubrzo APZB kao privatna duty free država DB-a postala je sama sebi cilj: seljaci iz Krajine su ginuli kao muve na Bihaću, Legija je odrađivao operacije u stilu Legije stranaca, Boca se tu i tamo omrsio, reke profita su tekle, i sve je bila jedna prava milina. Ukupan promet nemoguće je izračunati, ali ozbiljne procene govore o milijardama maraka.

Operacija "Pauk" završila se neslavno po sve umešane strane: Miloševića, Dudakovića, Stanišića i Simatovića stigle su haške optužnice, dok se Abdiću za ratne zločine sudilo u Hrvatskoj. Arkan i Mauzer su kasnije ubijeni ali sitnije ribe, kao Legija i Boca, opstale su duže i – napredovale. Snimak nedavno emitovan na TV B92, na kome se Boca i Legija domunđavaju oko razmene nekih "paketa" (šifra za zarobljenike) predstavlja ilustraciju te priče.

U međuvremenu, Škorpioni su stigli da pomognu i oko Srebrenice, kako smo se osvedočili. Prema pouzdanim izvorima "Vremena", oni su tamo upućeni u sastavu veće grupe koja se sastojala iz tri dela: jedan odred "crvenih beretki" iz Bilja, pod komandom Vasilija Mijovića (danas savetnik u MUP-u Crne Gore); jedan odred SDG "Supertigrova", među kojima je bio i Arkanov sin Mihajlo; jedan odred "Škorpiona", pod Bocinom komandom. Mijović je, kao najstariji po godinama i po činu, komandovao celom grupom.

PODUJEVO I POSLEDICE: Sve do Erdutskog sporazuma, Bocini Škorpioni zvanično su se vodili kao jedinica Srpske vojske Krajine, ali su dodatnu platu primali i od Naftne industrije Krajine, kao čuvari Đeletovaca. Nakon što je Slavonija reintegrisana u Hrvatsku, za njih više nije bilo mesta: vratili su se kućama. U međuvremenu, mnogi su u Šidu, Novom Sadu i drugim mestima napravili kuće i lokale, ali dobar deo jedinice, oni koji nisu bili u komandnom kadru i nisu dobijali "tal", ostali su socijalni slučajevi. Kao dobar pastir i komandant, Boca im je pomagao koliko je mogao. "Jezgro jedinice je sačuvano, kako su pravila nalagala i kakvo smo uputstvo dobili i kako bismo mogli da obezbedimo ljude za normalan život. Nakon toga (Erdutskog sporazuma), pošto sam ja tražio da moja jedinica bude u sastavu MUP-a Srbije, Škorpioni su ušli u rezervni sastav Specijalnih antiterorističkih jedinica MUP-a Srbije", svedočio je Boca pred Okružnim sudom u Beogradu pre dve godine, na suđenju jednom pripadniku Škorpiona zbog ratnog zločina na Kosovu.

O tom suđenju "Vreme" je podrobno pisalo (vidi broj 677, "Ubod Škorpiona"), i to suđenje je Bocu i drugove po prvi put dovelo u žižu pažnje javnosti, mada se za njihove "podvige" u Srebrenici tada još nije znalo. Ukratko, Škorpioni su početkom NATO bombardovanja iz rezervnog prevedeni u aktivni sastav SAJ-a i upućeni u Podujevo. Čim su tamo stigli 28. marta 1999, pravo iz autobusa uleteli su u najbližu albansku kuću koja im je izgledala profitabilno. Bilans: četrnaest mrtvih civila, uključujući žene i decu, plus četvoro ranjene dece. Ratni plen: jedan zlatni Dipon upaljač i pištolj marke Zbrojovka, plus nešto keša. Boca, koji je za to vreme bio na nekom sastanku, shvatio je šta se dešava čim je čuo rafale. "Pička vam materina, ne smem nijedan minut da vas ostavim same, a da ne napravite neku pizdariju", izdrao se i naredio Škorpionima da se vrate u autobuse. Jedinica je odmah vraćena nazad u Srbiju, mada postoje informacije da su se kasnije ipak vratili na Kosovo. Sticajem okolnosti, stvar je ušla u sudsku proceduru, a posle se nije imalo kud. U masakru je učestvovalo više Škorpiona, uključujući Bocinog brata Gulju, ali je na sud dospeo samo jedan: Saša Cvjetan. Drugooptuženi Dejan Demirović pobegao je u Kanadu.

Suđenje koje je počelo u Prokuplju a nastavilo se u Beogradu, bilo je dugo i komplikovano, i verovatno se ne bi ni održalo da nije Nataše Kandić, predsednice Fonda za humanitarno pravo, koja je dostavila ključne dokaze i privolela ključne svedoke (jednog pripadnika Škorpiona i grupu preživelih Albanaca) da se pojave. Tokom procesa, prećeno je i svedocima i sudiji, ali je Cvjetan ipak osuđen na dvadeset godina zatvora. Vrhovni sud je, međutim, tu presudu ukinuo iz proceduralnih razloga i vratio je na ponovno suđenje. Novi proces je počeo u utorak, 7. juna, šest dana nakon što je Najs prikazao snimak iz Srebrenice. Cvjetan je tokom suđenja izvređao, a zatim pokušao da fizički napadne sudiju, uz reči "Šta je bre, ko si ti?", i suđenje je prekinuto. Ovaj put, Boca, Gulja i ostali neće moći da mu pomognu jer su sa još nekolicinom Škorpiona uhapšeni.

U međuvremenu, Najs je najavio nove trake, optužnica za Srebrenicu proširena je i na Jovicu i Frenkija. Srebrenica kači i bivšeg načelnika Generalštaba Momčila Perišića, a očekuju se dokazi koji će podrobnije objasniti ulogu VJ u masakru. Neprijatna saznanja tek slede.

Postavlja se pitanje koliko je istine Srbija u stanju da podnese, a da joj, štono reče Aleksandar Vučić, ne pripadne muka. One psihološke faze sa početka teksta: poricanje, bes, racionalizacija, depresija, prihvatanje, ne mora svaki pojedinac da prođe istim redosledom i u istom vremenskom periodu. Reakciju naroda teže je predvideti od reakcije pojedinca. Gde smo ono stali?


 


Komentari:Andrej Trkulja
...................Hariz Halilović


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net