50. Sterijino pozorje - reč selektora >

Potraga za izgubljenom modernošću

U Novom Sadu od 26. maja do 4. juna održaće se jubilarno, pedeseto Sterijino pozorje, naš najznačajniji nacionalni pozorišni festival. O dosadašnjim dometima i programskom konceptu ovogodišnjeg festivala piše pozorišni kritičar "Vremena", koji je već treću godinu selektor i umetnički direktor Sterijinog pozorja

Proslava 50. izdanja Sterijinog pozorja nekako nužno traži da se obavi izvesno sumiranje, kako ove poslednje faze u njegovom razvoju tako i celog perioda devedesetih kada se i pojavila snažna potreba za redefinisanjem generalnog festivalskog koncepta. Bez želje da se upuštam u temeljnu rekapitulaciju dometa i značaja Sterijinog pozorja u poslednjih 50 godina, za koju i nisam dovoljno kompetentan, hteo bih samo da ponovim široko rašireno mišljenje da kriza našeg najznačajnijeg nacionalnog pozorišnog festivala počinje raspadom bivše Jugoslavije. Ovi spoljašnji, politički događaji ugrozili su, pre svega, jednu veoma važnu civilizacijsku premisu Sterijinog pozorja – njegov naglašeno jugoslovenski karakter – i stvorili veliku krizu identiteta kad je reč o „domaćem dramskom tekstu"; da li se on definiše poreklom autora, geografskim granicama u kojima je nastao, jezikom na kome je napisan... Tokom devedesetih godina, na Sterijinom pozorju vođeni su razgovori na ovu temu, ali oni nisu doveli do nekog bitnog zaključka. Doduše, ta kriza nacionalnog kulturnog identiteta nije bila samo problem Pozorja, s njome je, prevashodno, trebalo da se suoče institucije kao što su Srpska akademija nauka i umetnosti, Matica srpska itd.; a, kao što znamo, odgovori ovih institucija bili su krajnje autistični (takvi su i danas), jer se nisu prihvatali realni civilizacijski procesi našeg vremena i našeg prostora.

Na Sterijinom pozorju, tako, nije napravljen radikalan rez, konkretni problemi rešavani su parcijalno (da li prikazati, na festivalu nacionalne drame, delo Kate Kapuralica Dubrovčanina iz XIX veka, Vlaha Stulića?), a značaj festivala počeo je polako da opada. Tom opadanju renomea doprineo je još jedan snažan i teško otklonjiv objektivni faktor: u smanjenom nacionalnom kulturnom krugu teže je bilo napraviti takmičarski festival sa, recimo, deset dobrih predstava, a da se kriterijumi ne spuste. Kao i u drugim oblastima kulture i društva uopšte, tako su i u teatru, tokom devedesetih, relativizovani kriterijumi, a to se odrazilo i na selekciju Pozorja, pa onda, posledično, i na značaj Sterijine nagrade kao najvećeg nacionalnog priznanja iz oblasti pozorišne umetnosti. U ovom periodu, selektori su se trudili da prepoznaju nove umetničke pojave, prevashodno u oblasti dramskog teksta i režije, i tako spasu festival od zapadanja u sklerotičnost i akademizam, ali su ti čestiti napori davali samo sporadične rezultate; mnogi od autora promovisanih na Pozorju u tom periodu su se, u međuvremenu, izgubili, jer se ispostavilo da su bili isforsirani ili da nisu imali umetničkog daha za veće i dugotrajnije rezultate.

Pitanje koje se ovde prvo postavljalo bilo je kako obnoviti te kriterijume, kako da Sterijino pozorje povrati status institucije koja promoviše stvarno najznačajnije teatarske umetnike. Rešenje tog problema nametalo se gotovo samo od sebe i ono se sadržalo u jednoj reči – internacionalizacija. Trebalo je iskoristiti srećnu i značajnu okolnost da se nekoliko srpskih pisaca izvodi, i to sa velikim uspehom, u svetskim pozorištima; počelo je s delima Ljubomira Simovića osamdesetih godina na francuskom govornom području, nastavilo se s delom Dušana Kovačevića (trend izvođenja njegovih komada u svetu je, što bi se reklo birokratskim žargonom, u usponu), da bi se tokom devedesetih promovisale i dve mlade spisateljice, Milena Marković i Biljana Srbljanović. Kada pišem o izuzetnom uspehu dela Biljane Srbljanović u svetu, uvek koristim neoriginalnu formulaciju da je to slučaj za sebe, da oko 150 predstava, koje su rađene po njenim tekstovima u celom svetu, zahtevaju posebnu analizu. Pored ovog četverca, još su neki naši dramski autori izvođeni u stranim pozorištima, ali ne u tako relevantnom kontekstu i s tako značajnim uspehom... Bar dosad.

Strane predstave u takmičarskoj selekciji odmah su se izdvojile i trijumfovale u svim glavnim kategorijama (najbolja predstava, najbolja režija, najbolja scenografija). Taj triling nagrada ostvarile su i mađarska postavka Porodičnih priča 2003. i švajcarska postavka Profesionalca 2004. godine. Sa ovakvim skorom odmah je postalo jasno, bar onima koji su inteligentni, da na Sterijinu nagradu više niko nema tapiju, da se ona ne podrazumeva, da ju je, u takvom, međunarodnom kontekstu, mnogo teže dobiti nego ranije. Efekat podizanja kriterijuma automatski je ostvaren.... Duboko verujem da ne samo u pozorištu već i u svim drugim oblastima našeg društva jedino poređenje u širim, internacionalnim krugovima može da povrati kriterijume, vrednosti i standarde koje smo potpuno pogubili tokom devedesetih, u periodu kada smo, pod pritiskom spoljne izolacije, i sami podlegli samodovoljnosti i lokalnom sistemu vrednosti. Rezultati žirija u poslednje dve godine ne bi trebalo da budu povod za nekakvo mazohističko, perverzno likovanje; oni bi, po mom najintimnijem profesionalnom ubeđenju, trebalo da budu snažan podstrek našem teatru da izađe iz izvesne stvaralačke inercije u koju je upao. Verujem da je upravo takav, poželjan efekat postignut kod svih naših vodećih umetnika; samo se mediokriteti plaše poređenja s jakima.

Pored ovog estetičkog sudara (poređenje dometa u pojedinim aspektima teatarskog čina), internacionalizacija selekcije nacionalne drame ima i drugu, kulturološku funkciju o kojoj sam, takođe, više puta govorio. Ona bi se sastojala u uvidu u to kako se u drugačijem kulturnom kontekstu i pozorišnoj tradiciji shvataju, osećaju i tumače teme koje artikuliše naša nacionalna drama, u kojoj meri one postaju globalne, da li imaju neke aspekte kojih ni sami nismo bili svesni. Na osnovu predstava koje smo dovodili, moglo se zaključiti da je i ova funkcija ostvarena, jer nas stranci, možda zbog one vajne „distance", često bolje shvataju od nas samih; to je posebno došlo do izražaja prošle godine, jer je, po opštem mišljenju, rediteljka Lorons Kalam napravila slojevitiju dramsku analizu Kovačevićevog komada Profesionalac od samog autora, koji je ovo delo režirao u Zvezdara teatru!

Ipak, od samog početka osećao sam da ovaj nivo internacionalizacije programa ne predstavlja dovoljno koncepcijsko proširenje, da je za festival s velikim ambicijama tematska osnova koja se svodi na srpsku i crnogorsku dramu isuviše uska, da su, dakle, potrebne još neke promene. Takva, značajnija inovacija uvedena je odmah (2004) i to je bilo OFF Pozorje, koje je već naredne godine dobilo inventivniji i sadržajniji naziv – Krugovi. Ideja Krugova je bila, čak i onda kada su imali drugo ime, da se naša nacionalna drama i pozorište dovedu u širi kontekst, da se preispituju različiti međunarodni (regionalni, evropski i svetski), estetički i kulturološki krugovi kojima pripada i naš teatar, da se traže veze između domaće i svetske produkcije. Krugovi su tematski osmišljeni, tako da se svake godine menja taj estetički i civilizacijski krug koji se preispituje: pre dve godine to je bila nova evropska drama (kojoj pripadaju i naši pisci kao što su Biljana Srbljanović, Milena Marković ili Milena Bogavac), prošle godine slike Amerike u savremenom pozorištu (koje reflektuje i odlična Biljanina drama Amerika, drugi deo), a ove godine nova ex-YU drama.

U osmišljavanju programa Krugovi za 50. Sterijino pozorje nije bilo nikakvih dilema. S obzirom na činjenicu da je Pozorje nekada imalo izrazito jugoslovenski karakter, da je njegov podnaslov bio „Jugoslovenske pozorišne igre", odlučili smo da, u godini jubileja, preispitamo upravo ovaj kulturološki krug, te da tema bude „Nova ex-YU drama"; pod ovim pojmom mislimo na komade napisane u bivšim jugoslovenskim republikama u poslednjih petnaestak godina, od kada više nismo zajedno. Želja nam je bila da na 50. Pozorju vidimo kakvo je aktuelno stanje u nacionalnim dramaturgijama naše bivše zemlje, da predstavimo nove komade, pa i nove ili bar nama manje poznate pisce. Svi ti pisci pripadaju mlađoj ili srednjoj generaciji (Dejan Dukovski, Tena Štivičić, Filip Šovagović...). Na taj način spaja se svečarsko prisećanje na zajedničku prošlost s upoznavanjem aktuelnih prilika i tako izbegava da proslava jubileja dobije sentimentalan i nostalgičan karakter. Zbog toga (izbegavanja komemorativne atmosfere) u ovaj program nismo uvrstili nove postavke nacionalne dramske klasike iz ex-YU.

Ideja Krugova je, na moju veliku radost, oberučke prihvaćena i u stručnoj i u široj javnosti, tako da je, samo posle dve godine, ovaj program postao gotovo „tradicionalan". Doduše, izvesnih nesporazuma bilo je i sa ovim programom, odnosno s idejom globalnog koncepcijskog širenja festivala; naime, postojalo je mišljenje, a ono se i danas čuje, da bi Sterijino pozorje trebalo potpuno preformulisati, te da ono postane festival jedne regije, po mogućnosti eks-jugoslovenske (da sve bude ko što je nekad bilo). Bar zasad, ja se ne slažem s ovom tendencijom, jer je ona, paradoksalno, opet restriktivna: umesto u malom, srpskocrnogorskom toru, sada bismo završili u nešto većem, ali opet zatvorenom toru – balkanskom, eks-jugoslovenskom... Nijedna od kultura u, recimo, bivšoj Jugoslaviji ne pripada samo jednom krugu, njihovi razvoji imaju drugačije pravce i dinamike, stasavaju, uostalom, mlade generacije kojima je evropski ili neki drugi kulturni identitet važniji od virtuelnog jugoslovenskog. Dakle, nema potrebe za „konačnim svrstavanjem", Pozorje bi i dalje trebalo da, putem Krugova, iskušava različite kulturne identitete Srbije i Crne Gore... Opravdanje za takvo shvatanje pronalazim u svom najintimnijem uverenju da je svaki identitet, pa tako i kulturni, dinamička i transformatibilna kategorija; što bi rekao Sartr – čovek je ono što od sebe napravi.


 

Selekcija nacionalne drame

U selekciji nacionalne drame ovogodišnjeg Sterijinog pozorja naći će se sledeće predstave:

1. Dušan Kovačević, MARATONCI TRČE POČASNI KRUG, režija Dejan Mijač; Slovensko narodno gledališče, Nova Gorica (Slovenija)

2. Radmila Vojvodić, MONTENEGRO BLUES, režija Radmila Vojvodić, Crnogorsko narodno pozorište, Podgorica

3. Aleksandar Popović, SMRTONOSNA MOTORISTIKA, režija Egon Savin, Atelje 212, Beograd

4. Aleksandar Popović, SVINjSKI OTAC, režija Egon Savin, Kruševačko pozorište, Kruševac

5. Uglješa Šajtinac, HADERSFILD, režija Aleks Čizholm, Jugoslovensko dramsko pozorište, Beograd

6. Momčilo Nastasijević, NEDOZVANI, režija Jovan Ćirilov, Centar za kulturnu dekontaminaciju, Beograd

7. Dimitrije Vojnov, VELIKA BELA ZAVERA, režija Miloš Lolić, Atelje 212, Beograd

8. Biljana Srbljanović, GOD SAVE AMERICA, režija Karin Bajer, Akademietheater am Burgtheater, Beč (Austrija)

Nova ex-YU drama

U programu "Krugovi" čija tema je "Nova ex-yu drama" na Pozorju će biti prikazane sledeće predstave:

1. Matjaž Zupančič, HODNIK, režija Matjaž Zupančič, Slovensko narodno gledališče, Ljubljana (Slovenija)

2. Filip Šovagović, JAZZ, režija Ivica Buljan; Hrvatsko narodno kazalište "Ivan Pl. Zajc", Rijeka (Hrvatska)

3. Dejan Dukovski, DRUGA STRANA, režija Slobodan Unkovski, Dramski teatar, Skoplje (Makedonija)

4. Tena Štivičić, DVIJE, režija Snježana Banović, Atelje 212, Beograd

5. Haris Pašović, POBUNA U NARODNOM POZORIŠTU, režija Haris Pašović, Narodno pozorište, Sarajevo (Bosna i Hercegovina)


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net