Alternativne institucije kulture u Beogradu >

Gradski kulturni skvotovi

Za razliku od zemalja u okruženju, kod nas nije česta praksa tzv. skvotiranja, odnosno u dogovoru sa lokalnim vlastima privremenog zauzimanja praznih a korisnih prostora za potrebe kulturnih aktivnosti. Ipak, neke inicijative postoje

ZGRADA BIGZ-a KAO PROSTOR KULTURE: Spolja;...

Kada je početkom devedesetih grupa lokalnih umetnika i intelektualaca u Ljubljani zauzela bivšu gradsku kasarnu JNA Metelkova izgledalo je kao da je reč o klasičnom postfordističkom obračunu "samostalnih" sa državom. Posle nekoliko godina borbe za opstanak u tranizicijskim uslovima tržišta i privatizacije, Metelkova je sa nekoliko desetina organizacija, galerijama, klubovima, hostelom, postala jedan od simbola grada i paradoksalno, ilustrativna metafora slovenačke državne kulturne politike. Na sličan način su tokom devedesetih širom nekadašnje Jugoslavije "osvajani" različiti napušteni prostori – fabrike, magacini, kasarne i bivši zatvori, od "Rojca" u Puli (bivše kasarne "Karlo Rojc"), preko labinskog rudnika koji postaje laboratorija za nove medije do Ataka i Močvare (nekada fabrike Jedinstvo u Zagrebu).

Beogradska iskustva, a možemo ih grubo podeliti na ona iz devedesetih i ona u postpetooktobarskom periodu, pokazuju manjak upravo samoniklih inicijativa koje se ne zadovoljavaju produkcijom nekoliko događaja ili jedne veće manifestacije godišnje već dele ambiciju stalnoprisutnog i autoritativnog kulturnog prostora. Institucije poput Centra za kulturnu dekontaminaciju ili Kulturnog centra Rex i dalje su veoma bitne lokacije na kulturnoj mapi grada, dok su brojni festivali, od kojih neki mogu da se pohvale i višegodišnjom tradicijom, rezultat delovanja malih timova ili organizacija bez javnog, a najčešće i bez svog kancelarijskog prostora.

...unutra

TRADICIJA SKVOTIRANjA: Međutim, ako izuzmemo novosadski Kuda.org i delimično beogradski Remont, kod nas gotovo da nema ozbiljnije afirimisanih kulturnih incijativa koje su se pojavile u poslednjih pet godina. S druge strane, čini se da nas je upravo izostajanje tradicije tzv. skvotiranja, odnosno u dogovoru sa lokalnim vlastima privremenog zauzimanja praznih a korisnih prostora, dovelo u situaciju uravnotežene i obostrane pasivnosti – potencijalnim inicijativama nedostaje hrabrost i fokusiranost na potencijalne izazove i konkretne okolnosti, dok gradske i republičke strukture vlasti ostaju imune na većinu zahteva ocenjujući ih kao neozbiljne ili ih tretirajući kao sezonske kulturne projekte kojima nije omogućena bilo kakva vrsta institucionalne podrške.

Razlog za izvesnu količinu optimizma na lokalnoj sceni donose dva aktuelna projekta. Prvi je rezultat višegodišnjeg istraživačkog rada internacionalnog tima koji se pod naslovom "Društveni akteri u transformaciji (SAIT)" paralelno sprovodi u Mineapolisu (SAD), u Roterdamu (Holandija) i u Beogradu i čiji je cilj pronalaženje potencijalnih lokacija za nove javne prostore namenjene kulturi i umetnosti u ovim gradovima (uz komparativnu analizu situacije u tri grada i istraživanje socijalnog, poitičkog i ekonomskog ambijenta, koju u svakom od gradova sprovodi tim lokalnih stručnjaka...). Rezultat njihovog dosadašnjeg prisustva u Beogradu jeste i upravo završena "studija izvodljivosti" kojom su obrađene tri potencijalne lokacije: Elektrana na Dorćolu, zgrada umetničkih ateljea na Starom sajmištu i zgrada magacina na savskom pristaništu ispod Karađorđeve ulice. U Zavodu za proučavanje kulturnog razvitka koji je lokalni partner/domaćin ovog projekta rekli su nam da je do kraja rada na projektu potrebno izraditi analizu finansijske održivosti potencijalne institucije, kao i analizu, odnosno izradu predloga o optimalnoj vlasničkoj strukturi koja će dovesti do toga da se projekat sa tri predložene lokacije nađe i kao zvanična ponuda u gradskoj skupštini do kraja godine.

ZGRADA BIGZA: Paralelno sa tim, u poslednjih desetak meseci svedoci smo spontanog okupljanja, svojevrsne akumulacije priznatih umetnika, ambicioznih arhitekata, najpopularnijih DJ-eva, muzičara, aktivista i kulturnih radnika najmlađe generacije u zgradi Beogradskog izdavačkog grafičkog zavoda u Bulevaru vojvode Mišića. Jedan od najvećih spomenika beogradskog i jugoslovenskog modernizma, zgrada koju je projektovao Dragiša Brašovan a koja je građena od 1933. do 1940, tako je, bivajući žrtvom svojevrsnog tranzicionog paradoksa privatizacije, trenutno dom mnogih umetnika, odnosno u njemu prostor za rad iznajmljuju, između ostalih i Milica Tomić, Mrđan Bajić, Uroš Đurić, Marko Nastić, Belgradeyard Soundsystem, sestre Milena i Jelena Bogavac i još oko dve stotine uglavnom mladih umetnika. Iako u dugogodišnjem predstečajnom stanju, opstajući uz minimalnu proizvodnju i uz još manja ulaganja u održavanje zgrade, BIGZ se ukazao kao idealan prostor za privremeno korišćenje – u njemu su smešteni ateljei, muzički studiji, kancelarije, prostorije za muzičke i pozorišne probe. Na vrhu zgrade nalaze se i dva prostora sa javnim programom – mala pozorišna scena koju vode sestre Bogavac i u kom se nalazi i dizajn studio mlade kreatorke Ane Zarubice, dok je u prostoru bivše fabričke menze smeštena organizacija koja se potpisuje kao smArt City, koju čine mladi scenografi, umetnici, muzičari, producenti, arhitekte i koja svojim intenzivnim programom tokom aprila i maja potvrđuje mogućnost samoodrživosti institucije klupskog tipa. U periodu od oktobra prošle do marta ove godine ovaj prostor je koristio beogradski ogranak Evropskog saveza studenata arhitekture (EASA) čija je prezentacija projekta na nedavno završenom Salonu arhitekture bila veoma zapažena.

Reakcije gradske vlasti, kao i potencijalno zainteresovanih institucija za ulaganje u prostor i program kulturne institucije koja bi bila smeštena u ovoj zgradi – za sada izostaju. Maglovita situacija oko vlasništva nad zgradom i kompanijom bez ozbiljne budućnosti, za sada odgovara pre svega umetnicima, čija je potreba da reše pitanje radnog prostora definitivno potvrdila pretpostavke brojnih analitičara kulturno-političkih prilika u Beogradu, koji tvrde da je upravo veliki i multifunkcionalan prostor u kom bi bili smešteni – i radni i rezidencijalni, ali i javni prostor, neophodan ovom gradu. Strpljenje i čekanje na ozbiljan projekat su, za sada, argumenti na koje se pozivaju obe strane pregovaračkog stola. Nadajmo se i dovoljnom strpljenju i ozbiljnosti i jednih i drugih.


 

Evropska iskustva

Tipologija "nezavisnih", "alternativnih" ili "samostalnih" inicijativa (svaki od atributa je podjednako neprecizan i pogrešan) svodi se na nekoliko različitih vrsta projekata. Reč je o institucijama koje nastaju kao "samonikle" (grass-root), kao npr. grupe ili udruženja aktivista, umetnika, organizatora, okupljenih oko jedne ideje, specifične vrste produkcije ili događaja (festivali, seminari, kampanje...). U Zapadnoj Evropi i na severnoameričkom kontinentu veoma su česte institucije koje su rezultat dogovora lokalne zajednice i kreativnih grupa kojima se nude različiti prostori na trajno korišćenje. Poseban slučaj su inicijative koje nastaju kao interakcija lokalne scene sa specifično formiranim timovima stručnjaka i istraživača, a koje imaju za cilj mapiranje, lociranje i proučavanje izvodljivosti sličnih projekata u zadatim okolnostima. U evropski registar insitucija ovog tipa ubeleženi su najrazličitiji slučajevi uspešnih kulturnih centara u bivšim železničkim stanicama, satelitskim opservatorijama, feudalnim zamkovima bez naslednika, tržnim centrima ili gotovo čitavim gradskim vojnim kompleksima od po desetak blokova kakav je centar CŽ2 u Karosti, bivšoj sovjetskoj mornaričkoj bazi u Letoniji, koja je više od četiri decenije bila zatvorena za javnost. Zajedničko za sve ove institucije, pored neophodne entuzijastične posvećenosti najvišeg stepena, jeste i izdašna institucionalna podrška najčešće državnih organa ili lokalnih vlasti – svojevrsni kredit koji omogućuje rad na duže staze, ali koji, kako je reč o neprofitnim organizacijama, po pravilu ne ostavlja njihove menadžere bez budžetskih briga.

Darka Radosavljević, Remont

Darka Radosavljević, Remont

Šminkanje mrtvaca

Komentarišući uslove finansiranja i strateškog planiranja saradnje države sa nezavisnim institucijama kulture, Darka Radosavljević, istoričar umetnosti i izvršni direktor Nezavisne asocijacije umetnika Remont, koja okuplja preko 50 međunarodno priznatih likovnih umetnika, a čije se privremene prostorije već više od četiri godine nalaze u tržnom centru na Trgu Republike, za "Vreme" kaže: "Svi učestvujemo na istim konkursima i tu se otvara i pitanje funkcionisanja i profilisanosti same institucije konkursa, gde se za organizacije poput naših zaboravlja pitanje opstanka i tekućih troškova koji su posledica kontinuiteta, tj. nekakvih prostora koje mi realno koristimo, naše dokumentacije, šireg društvenog delovanja, što takođe košta. Na konkursima smo izjednačeni sa kratkoročnim, vremenski i koncepcijski ograničenim projektima pojedinaca ili čak drugih državnih institucija. Samim tim ugrožava se opstanak organizacija koje već imaju ‘kapital’ u širem smislu, odnosno iskustvo, znanje, ozbiljnu dokumentaciju, opremu, a svakako i profilisan društveni uticaj na kulturni razvoj ne samo ove sredine. Takođe, zanimljivo je da nas državni aparati zaduženi za razvoj kulture uglavnom tumače kao prostor odakle se preuzimaju kvalitetni pojedinci i postavljaju na pozicije direktora sa zadatkom obnavljanja i revitalizacije postojećih, polumrtvih, tromih i komplikovanih institucija, umesto da iskoriste postojeću strukturu i na neki način, uslovno ugovorom o saradnji, delimično preuzmu odgovornost za opstanak organizacija, ne utičući direktno na njihovu osnovnu misiju i način rada, a obogaćujući i stabilizujući pojedine tačke društvenog razvoja. U stvari, može se reći da je država prepoznala kapacitete i kvalitete ovih organizacija, ali umesto da ih generalno podrži, površnim i neplanskim razmišljanjem ih uništava sa tezom da je bolje šminkati mrtvaca nego negovati novo i zdravo."

Darijan Mihajlović, Sekretarijat za kulturu grada Beograda

Darijan Mihajlović, Sekretarijat za kulturu grada Beograda

Vreme i anganžman

Darijan Mihajlović, gradski sekretar za kulturu, na pitanje o finansiranju samostalnih institucija, ali i podršci eventualnim novopokrenutim projektima ili udruženjima za "Vreme" kaže: "Mislim da je važno reći da podrška koja dolazi iz budžetskih sredstava treba da bude okrenuta konkretnim projektima. Neka iskustva zapadnih zemalja u tom smislu postoje, ali nisu primenljiva na nas, jer je broj privatnih fondacija koje pomažu kulturu u tim zemljama veliki pa je moguće da nezavisni umetnici dobiju sredstva koja nisu isključivo vezana za budžet. Svaka ozbiljna inicijativa u tom smislu biće razmatrana u budućnosti. Takva inicijativa i projekat oživljavanja konkretnih prostora traži vreme i angažman samih predlagača sa preciznim projektom i analizom finansiranja, ciljeva i programskog sadržaja. Mislim da možemo da govorimo i o ozbiljnijem povezivanju i uključivanju privatnog sektora u takve projekte, ali isto tako je od presudne važnosti da predlagači budu menadžeri u kulturi, kojih u poslednje vreme ima sve više."

Intervju: Milena Dragićević-Šešić, sociolog kulture

Intervju: Milena Dragićević-Šešić, sociolog kulture

Inicijative i projekti

Za "Vreme" govori Milena Dragićević-Šešić, bivši rektor Univerziteta umetnosti u Beogradu i profesor na predmetima Menadžment u kulturi i Masovni mediji na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.

"VREME": Kako tumačite fenomen nepostojanja tradicije institucija tzv. alternativne kulture na ovim prostorima, od skvotova i komuna čija je istorija na ovim prostorima gotovo zanemarljiva pa do institucija kultura koje se sa uspehom razvijaju u zemljama oko nas i smeštaju u prostore u kojima ni mi ne oskudevamo (bivše fabrike, kasarne, magacini i sl.)?

DRAGIĆEVIĆ-ŠEŠIĆ: To je možda i stoga što je jugoslovenska država činila sve da "korumpira" potencijalne umetničke aktiviste – tako da im je davala prostor (Dom omladine, pa potom SKC, pa Dom kulture Studentski grad). Sve do devedesetih, sve do momenta kad ove institucije postaju samo prazne ljušture, nije bilo potrebe za "osvajanjem prostora". Stoga se tek tada, od prvih akcija Urbazone Radija B92, stvara jedan novi, ovoga puta istinski alternativni, disidentski pokret. No danas mi se čini da je potrebno upravo ono što su umetnici već uradili – samoorganizovanjem osvajati nove prostore poput BIGZ-a... To ima mnogo veću vrednost nego bilo kakav dekret koji bi neki postindustrijski prostor namenio kulturi a koji sami umetnici ne prepoznaju kao takav. Što se tiče činjenice da sada u nama susednim zemljama ima više takvih projekata obnove "post" prostora – razlog za to je jednostavan: ušli su pre nas u tranziciju, a i objektivno nisu imali toliko prostora za kulturne delatnosti koliko ih u Beogradu ima… Država je nastojala da umetnicima da prostor pa je Čekajući Godoa svojevremeno ipak mogao da bude izveden u ateljeu Miće Popovića na Starom sajmištu a ne u teatru. Nakon toga se u zgradi Borbe stvara pozorište, da bi grad vrlo brzo izgradio i zgradu Ateljea 212, a posle dvadesetak godina rekonstruisao je i crkvu za Bitef teatar. Sve do Barutane, koja je obnovljena u vreme SPS-ove vladavine Beogradom, upravo kao znak njihovog nastojanja da naprave simulaciju kulturnog razvoja, alternativa je kontinuirano bila podržavana od države i tek je 1993. godina predstavljala veliki prekid i uvođenje cenzure u kulturni sistem o čemu je svojevremeno B92 objavio i knjigu. Kako vidite problem funkcionisanja nevladinog sektora u kulturi danas, pre svega u poređenju sa devedesetim u kojima su male institucije i inicijative praktično činile kompletnu gradsku kulturnu scenu, a iz čijih su redova pojedinci i ponekad čitavi timovi, u periodu posle 2000, prešli u republičke i gradske institucije? Da li mislite da je problem u nedostatku ljudstva, infrastrukture, motivacije, znanja, inicijativa koji bi došli sa druge strane?

Prirodno je da je 2001. došlo do prelaska kadrova (ali samo jednog dela – ističem da su CZKD, REX, Remont ostali ono što su bili) iz civilnog u javni sektor. U civilnom sektoru bili su dobro obrazovani kadrovi, energični i sposobni – dok, zbog embarga, inercije, loše kadrovske politike javni sektor nije imao ni stručnosti ni znanja da učestvuje u promenama. I sama sam prihvatila da u promenama učestvujem kao rektor Univerziteta umetnosti, jer sam smatrala da je red na sve nas da damo svoj doprinos razvoju (a razvoja ipak nema bez razvoja institucija, a posebno javne administracije). Mislim da je još uvek aktuelan nedostatak visokokvalifikovanog, istinski stručnog kadra. Ne mislim na fakultetsku diplomu, već na realno znanje koje neko poseduje. Nemamo ni ekonomiste u kulturi, ni policy-makere (čak nemamo ni reč za to), ni fundraisere, nedostaju nam mnoge agencije u kulturi koje bi umetnost posredovale do tržišta, našeg i svetskog, do medija i drugih "kreativnih industrija". Stoga su bili neophodni kadrovi sa iskustvom rada u civilnom sektoru, koji su jedini uspevali da tokom devedesetih prelaze granice, uključuju se u evropske mreže kulture, programe mobilnosti i razmene, itd.

U kom polju i na kom nivou su po vama najpotrebnije reforme i pomacifinansiranje, osnivanje posebnih tela u strukturama vlasti, reforma poreskog sistema, edukacija? Mislim da je neophodno stvoriti potpuno novi sistem kulturne politike u kome se u četvorogodišnjim periodima vrši planiranje i evaluacija – tzv. holandski model koji su preuzeli i Mađari. On pruža izazov – izazov razvoja dugoročnih strateških planova, ali zatim daje i četvorogodišnju sigurnost implementacije programa, kako ustanovama u javnom sektoru tako i nevladinim organizacijama koje mogu da učestvuju na konkursu. Naravno, to podrazumeva hitno donošenje zakona o ostvarivanju javnog interesa u kulturi i sistema drugih zakonskih akata usklađenih sa njim (zakon o većima za kulturu, stručnim telima koja bi preuzela na sebe donošenje odluka sa čim dolazi i deetatizacija odlučivanja). Naravno da je edukacija ključna – od reforme nastave umetnosti u osnovnoj i srednjoj školi, do uvođenja permanentnog usavršavanja za sve kulturne radnike. Interesantno je da samo zemlje bivše Jugoslavije nemaju u svojim ministarstvima obrazovanja niti jednu osobu stručnu za umetničko obrazovanje – o odeljenjima za umetničko obrazovanje na svim nivoima, kakva postoje u zapadnim zemljama, iluzorno je i razgovarati. Lično nemam nade da će se pojaviti ministar prosvete koji će imati sluha za to, a još manje da će se uspostaviti Interministarski komitet (prosvete i kulture) koji bi se bavio ovim pitanjima. A to čak i ne košta ništa.

Da li mislite da postoje aktuelne inicijative i projekti na kojima bi moglo da se radi i koji bi mogli biti od koristi za ovu sredinu i da li vidite pozitivne modele na koje bi Beograd i Srbija mogli da se ugledaju?

Postoji izuzetno mnogo projekata na kojima bi trebalo više i intenzivnije raditi. Uostalom, i ovi zakoni o kojima govorim su bili pripremljeni – pa stavljeni ad acta... Projekti decentralizacije poput Otvorenog puta E – 761 (mreža nevladinih organizacija Užica, Kraljeva, Čačka i Požege), ili razvoja kulturnog turizma Majdanpeka uz "Oral history research" vlaške manjine (za šta sem UNESKO-a nije pokazao niko interesovanje), brojne inicijative Remonta – od stvaranja "art residency" programa do razvoja znanja o autorskim pravima i njihovoj primeni, brojni projekti izdavačke kuće CLIO. Pa onda svi projekti vezani za zaštitu i revitalizaciju Kosančićevog venca, obnovu zgrade Narodne biblioteke za, recimo, Biblioteku umetnosti (odeljenje Narodne biblioteke). Svake godine samo studenti Univerziteta umetnosti naprave veliki broj projekata, da ne govorimo o brojnim umetnicima, umetničkim grupama... Ali, kada se projekti prijavljuju Ministarstvu, gradu ili sponzorima i donatorima, moraju da se osmisle kao mali godišnji projekti. Onda će oni i biti takvi: mali, jednostavni, možda briljantni i visokog umetničkog domašaja, ali suštinski neefektivni u smislu promene situacije, vrednosti, uticaja na kulturnu javnost.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net