Možda je u školskoj arhivi još moj pismeni gde o sebi pišem kao o cariniku koji je istovremeno i mađarski i jugoslovenski: putnik samo jednom otvara torbu i samo jednom plaća carinu, bilo da ide u Mađarsku ili iz Mađarske

Boris Tadić se oduševio kad je iz prve ruke čuo kako se Dragan Tomić žrtvovao i koliko je propatio u SPS-u: "Ja sam morao da nađem način da Simpo radi", otvorio je srce Dragan. "Ja sam morao da preživim i unutar SPS-a da bi Simpo radio. Zbog čega? Zato što je to jedini način da održimo stanovništvo na tom prostoru."

Lisica i ždral ponudili su Miloševićevim saradnicima da slobodno, štaviše ponosito, iziđu svak sa svojom istinom – nema baš svako priliku da ga predsednik sverazumevajućim tonom psihologa lično upita: "Šta si, pobogu, tražio u blizini toga naopačkog đaka?"

Ispovesti objavljujemo redom kojim su pristizale.

1. Stao sam na čelo RTS-a jer bi u protivnom stao neko sasvim drugi i Srbi bi bili prepušteni ne samo medijskom gluvilu i slepilu nego, još gore, lažima onih koji su naumili da nas zatru. Otvoreno reći istinu iako znam da će ona mnogog filistra zaboleti: nema jake Srbije bez jake televizije, nema jakog RTS-a bez jakog mene. Da bih bio otporan na korupciju, učinio sam isto što čine i današnji poslanici (gde sam voljom naprednog stanovništva opet ja!): materijalno sam se obezbedio. Zahvaljujući tome dete mi je samofinansirajući student i to u tuđini! Školujući svoje potomstvo vlastitom ušteđevinom, odlikašima iz radničkih i seljačkih porodica ne krnjim svotu koju Srbija otkida od usta da bi mladost studirala! Srbi jesu u vreme moje misije pogubili teritorije, neki su pogubili kuće, drugi glave ili poneki ekstremitet, četvrti su prekoračili nužnu odbranu tu i tamo počinivši pokoji zločin, ali šta bi tek bilo, šta bi bilo, pitam vas, još da mene nije bilo!?

2. Učlanio sam se u JUL jer su sva dobra mesta u SPS-u bila popunjena. Do znanja sam dolazio prolazeći kraj vukova, još kao dete postao sam prilično neustrašiv o čemu je štampa sredinom devedesetih objektivno izvestila. Bio sam direktor ugledne zdravstvene ustanove pa sam roditelje, svoje, neću valjda zbog toga da crvenim, ponegovao kao malo ko. Ali, ja nisam direktor građevinskog preduzeća koji za vikend dovede radnike i bagere da njemu sređuju temelje za vikendicu: kompletna posada sestara i tehničara bila je solidno plaćena. Platio je Centar – tada još nisam imao ušteđevinu u Švajcarskoj na koju su pohlepni dosovci posle bacili oko. Zašto sam sve to radio? Pa iz zahvalnosti prema roditeljima, ali mnogo više, jedno devedeset sedam odsto, da dam primer ostalim lekarima: umesto da od bolesnih uzimate sto maraka, radije o trošku bolnice ponegujte bližnje – da bi neko bio dobar lekar, ili dobar ministar i profesor univerziteta, mora najpre da bude dobar sin!

3. Ušao sam u Maticu srpsku jer nije postojao Tatica srpski a Srpstvo je bilo ugroženo (znam dabogme da je ovo poslednje pleonazam: Srbi su uvek bili i uvek će biti ugroženi). Zahvaljujem Proviđenju što me je kooptiralo u Maticu i dovelo me u vezu sa ljudima kakve ja u beogradskim umetničkim i boemskim krugovima nikad ne bih upoznao. Išao sam kod Miloševića svaki dan, ali da iznova podjarujem njegovu vremenom sve malaksaliju volju da brani Srbadiju. Da nije tih mojih odlazaka u Tolstojevu, možda ni Republike Srpske ne bi bilo. Jeste, jesam od Carine primio "audi", ali samo da ga vozim, nisam ga svojatao, nisam ga registrovao, nisam ga terao kod majstora i sl. Imao sam ozbiljnog kupca, a nisam ga prodao.

4. Nisam mogao da trpim koketiranje mojih kolega, glumaca, sa takozvanom opozicijom. Kao zagriženi poklonik angažovane umetnosti hteo sam da svoj dar stavim u službu avangarde, ako je avangarda na vlasti, utoliko bolje! Prva pomisao bila mi je SPS, ali tamo je već bio Bata, elem, učlanim se u JUL. Možda je bilo i lične ambicije, da Ljuša režira nešto gde ću ja briljirati, možda sam sebe video kao novog Šerbedžiju, ali sam u Jugoslovensku levicu ušao da sprskom glumištu dam primer, da mu pokažem put. Čitali ste Dankovo srce?

5. Kao dete maštao sam da budem carinik. Moje odrastanje u Vojvodini mora da je pogodovalo tome: oko mene rodni kraj, Srbi, Mađari, Crnogorci, Rusini, na severu prapostojbina, sva u pustarama i tokajcu. Možda je u školskoj arhivi još moj pismeni gde o sebi pišem kao o cariniku koji je istovremeno i mađarski i jugoslovenski: putnik samo jednom otvara torbu i samo jednom plaća carinu, bilo da ide u Mađarsku ili iz Mađarske! Ispada da sam odmalena bio politički korektan, iako tada to niko nije govorio, u politiku sam ušao jer su me bolele nepravde koje je većinski srpski narod trpeo i na Kosovu i u tobože tolerantnoj Vojvodini.

6. Na kršenje zakona uvek sam gledao sa nelagodom, pa bili u pitanju i moji prijatelji ili ja sam. U surčinski klan ušao sam da bi Srbija dobila puteve kakve Evropa zahvaljujući evropskim klanovima odavno ima... Dok su druga deca pravila topove od blata, ja sam starom oklagijom od istog materijala razvijao kore kao one za pitu. Isečem to na kaiševe i napravim traku od dva metra. Dok je baza još nestvrdnuta, sa obe strane zabadam podjednake grančice, razmak svuda isti, šta mi je to? Autoput Surčin-Boljevci, kad se osuši ima da izvučem belu liniju... Ali, čime? Trebalo je obiti zadružnu krečanu... Ostalo je istorija.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net