60 godina od sloma fašizma - jedno sećanje na Oslobođenje >

Za pobedu, ili "Ljes rubjat, šćepki letjat"

Za svedoka tog vremena biramo neobičnu ličnost: Đorđe Lobačev, Rus, rođen u Skadru 1909, gde mu je otac bio ruski carski vicekonzul; krstio ga vojvoda grahovski i zetski knez Dimitrije Petrović Njegoš; detinjstvo i ranu mladost proveo je u Novom Sadu; diplomirao je Istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu; bio ilustrator "Politike", nacrtao je prvog srpskog strip junaka. Od oktobra 1944. do maja 1945. bio je prevodilac u štabu general-lajtanta Vladimira Ivanoviča Ždanova i s Crvenom armijom išao do Beča.

Po zakonu iz 1946, izabrao je sovjetsko državljanstvo, a ostao da živi u Beogradu. (Jedan član PK Srbije, možda Pribićević, tada je rekao: "Mislim da onaj koji danas ne bi hteo da postane sovjetski građanin, ne bi mogao da bude ni jugoslovenski građanin.") U vreme Informbiroa prognan u Rumuniju, gde je crtao političku karikaturu u nedeljnom listu Kominforma "Za trajni mir i međunarodnu saradnju". Tek posle Staljinove smrti odlazi u Rusiju, jer ranije nije smeo, živeo je u Sankt Peterburgu, gde je nacrtao prvi sovjetski strip. Povremeno dolazi u Beograd posle 1964, gde je 1997. štampana knjiga njegovih sećanja Kad se Volga ulivala u Savu. Iz te knjige biramo nekoliko detalja – zato što opisuju kako je oslobađan deo grada u kome se nalazi naša redakcija i zato što lapidarno, a plastično i upečatljivo osvetljavaju mešavinu straha i egzaltacije, kovitlac Oslobođenja, kad "seku šumu, a iverje leti"

Kapetan Suvorov

ULIČNE BORBE: Beograd, oktobar 1944.

Nastao je oktobar. U Srbiji već uporedo ratuju jugoslovenska i sovjetska vojska, svakim danom su sve bliže Beogradu. Sa "izbombardovane železničke stanice" svaki dan se otimaju kompozicije, vozovi puni Nemaca, kvislinga, njihovih porodica, vozova punih svim što se može odneti iz ovog napaćenog, okupiranog, ali nikad i osvojenog grada-Feniksa.

Svu noć su prolazile, žureći prema centru grada, kolone Nemaca, četnika.

I nastala je neka čudna, neobična tišina. Sviće. Pukla je zora tog petka, 15. oktobra 1944. godine. Svežeg prozračnog, jesenjeg dana. No, eto, na kraju današnje ulice Maksima Gorkog, duž zidova porušene kuće, sa puškom na gotovs, pojavila se silueta, za njom druga, treća. Sive, prašnjave "gimnastjorke", šinjeli. Na šlemu petokraka.

"Tovariši!" Iz podruma polusrušene kuće iskaču ljudi, žene, deca, grle sasvim mladog sovjetskog kapetana. Sve je više ljudi. Među njima i ja. Prilazim kapetanu: "Druže kapetane, tamo gore, iza Bulevara je mitraljesko gnezdo. Nemci su još tamo. Ali može se preko ruševina neprimetno proći. Hodite, pokazaću vam."

" U redu, pokažite!" I vojnicima: "Za mnom!" Od prozora polusuterena napola srušene kuće do vrata mitraljeskog gnezda oko petnaest metara. Kapetan tiho kaže: "Kolja davaj!" Mali plećati vojnik prilazi prozoru, pljunuo je u šake, uzeo granatu, i u trenutku je nagnuo i hitnuo kroz prozor. Vrata su izbijena. Druga, treća granata. Put je otvoren. Ali sad se treba probiti kroz gomilu sveta, koga je sve više. U rukama cveće, čuture, flaše. Grle vojnike, zovu u goste, zaboravili su da je oslobođenje grada tek počelo. I tako je bilo svuda: često na jednom kraju ulice se još vodi borba, a na drugom kraju, već oslobođenom, prozori sa izlupanim staklima se ukrašavaju ćilimima, sa ranije pripremljenim trobojkama, crvenim zastavama i razdragani ljudi grle borce oslobodioce. No treba ići dalje. Kapetan mi kaže: "Sada moramo do Studentskog doma. Prema planu, treba proći do pred kraj ove ulice i skrenuti desno."

"Da, ali tamo gde se ova ulica spaja sa drugom je još jedno mitraljesko gnezdo. Napravljeno je u podrumu kuće na uglu Trnske ulice. Juče su Nemci još bili tamo. Danas – ne znam. Povešću vas drugim ulicama. Biće malo dalje, ali mnogo je sigurnije."

"Dobro, vodite!" Poveo sam vod Novopazarskom, pa Vojvode Dragomira, Tomaša Ježa, Požarevačkom do Sinđelićeve. Nemci su napustili Studentski dom pre dva dana, to znam. Ali tek što smo izbili na Kralja Aleksandra – zeleni vermahtovski auto ide iz centra prema Đermu. "Moj" kapetan iskočio na ulicu i uperio mašinku, vojnici za njim; razume se i ja. Kola stala. Tri nemačka oficira – jedan pukovnik, dva majora, četvrti kaplar šofer – izašli su iz kola, digli ruke uvis. Po njima se vidi: nikako nisu očekivali takav susret. Kapetan ih je razoružao. Pored kola je ostavio vojnika i sa zarobljenicima u studentski dom. Tamo su neki naši ljudi: hauzmajstor i još neki. Zatvorili zarobljenike, pred vratima stoji vojnik sa mašinkom. Kapetan uveo kola u dvorište Doma, postavio i tu stražara:

"Sada, na Glavnu poštu! Nego, otkud vi tako govorite ruski?" Što je moguće kraće objasnio sam mu ko sam. On klimnu glavom: "A ja se zovem Aleksandar Suvorov!"

Uveren sam da je takvo podudaranje nemoguće. Ali ko zna?

(...)

Bitka za Glavnu poštu

Od početka Grobljanske ulice pa sve do crkve Sv. Marka, između Kralja Aleksandra i Žorža Klemansoa, bili su uglavnom prazni placevi, neka skloništa građevinskog materijala, ruševine Državne Arhive i Narodne (Univerzitetske?) biblioteke, još nekih zgrada. Tuda sam proveo kapetana Suvorova i njegov vod do crkve Sv. Marka. Tu smo se sreli sa jedinicama Narodnooslobodilačke vojske.

Borba za zauzeće Glavne pošte bila je žilava. Zauzimani su sprat po sprat. Najzad, oko pet poslepodne i poslednji Nemci su se predali. Na našoj strani niko nije poginuo, ali je bilo dosta ranjenih, neki teže. Kad smo izašli iz zgrade, pored istočnog dela ležali su leševi nemačkih vojnika. Ne krijem – zgrozio sam se. Još nisam bio navikao na takve prizore...

(...)

Drug Ždanov, lično

U podrumu Instituta za transfuziju krvi smešten je štab general-lajtanta tenkovskih jedinica, heroja Sovjetskog Saveza Vladimira Ivanoviča Ždanova, tog čijim je imenom nazvana bivša Frankopanova ulica. Poginuo je u avionskoj nesreći na Avali 1964. godine.

Već je noć. U dvorištu Instituta blindirani transporteri, kamioni. Vezisti vuku svoje kaleme telefonskih žica, vojnici pored motocikla. Kapetan je predao zarobljenike nekom majoru, pošao generalu na raport. Uskoro se vratio po mene. Ždanov – krupan, srednjih godina, prosed. Odmerio me pogledom; možda je očekivao da vidi impozantniju priliku. Pored njega pukovnik-zampolit – politički komesar Podporinov.

Ždanov se obrati kapetanu: "Dakle, veliš, dobro se držao?" "Jeste druže generale, mnogo nam je koristio!" Ždanov klimne glavom i okrene se pukovniku: "Porazgovaraj s njim, pa ćemo videti!" Pukovnik me poveo u susednu sobu. Detaljno se raspituje. Najzad me ostavi i vrati se generalu. Otvori vrata i pozove me. Ždanov pita:

"Hoćete li nekoliko dana da budete naš prevodilac?" "Hoću." "Vrlo dobro! Rešeno! Nego, da li ste nešto jeli?" "Sinoć sam večerao." On se osmehnu i reče jednom vodniku: "Reci da ga nahrane!" U kuhinji je već sedeo moj kapetan, pred njim puna porcija vrućeg boršča. Kuvar, pravi Taras Buljba sa dugačkim sedim brkovima: "Mnogo vas je tu razne sorte. Nemam više ništa!" Ja njemu: "Čdo-ž, na njet i suda njet (E, pa, gde ništa nema i car prava nema)." "Šta, pa ti govoriš po naški?" "Ja sam Rus." "Sedi!" i sipa nešto iz vojničke čuture u limenu šolju: "Pij!" Ja mislio votka. I otpio dobar gutljaj. Kao da je u meni sve izgorelo, ne mogu ni usta da zatvorim. A oni, sva trojica, u smeh. Bio je čist špiritus. Kuvar mi pruži dobar komad hleba posut solju: "Ništa, ništa, naviknućeš se!" – i stavi pred mene punu porciju boršča.

(...)

Videćemo kako si se vladao

Tek što sam se vratio iz kuhinje, kad u sobu ulaze general-lajtant, komandant Prve armijske grupe Peko Dapčević, Mijalko Todorović Plavi, politički komesar, Vlada Dedijer, pukovnik. Ždanov ide njima u susret. Dva general-lajtanta, dva heroja – Jugoslavije i Sovjetskog Saveza – grle se. Ja sam prišao Dedijeru. "Zdravo Vlado! Milo mi je što te vidim živog." Znao sam da je Dedijer teško ranjen u glavu. On se okrete: "A ti si? Dobro, videćemo kako si se vladao!" i prišao generalima.

(...)

Kod belih Rusa na večeri

Isto veče (20. oktobra 1944) predložio sam generalu da svratimo kod mojih prijatelja. "Da se upoznate s ovdašnjim Rusima!" On se obrati Podporinovu: "A što? Možda stvarno odemo da vidimo?" "Ali prvo, kažem, da svratimo kod mene, u moj stan. Dole u podrumu, imam flašu francuskog šampanjca, koju čuvam od početka okupacije baš za ovaj dan. Ujedno, videćete kako ja živim."

Politkomesar, odnosno kako mu je danas zvanično zvanje zamenik po političkom delu, kao da se prenuo: "U redu."

"Bogato živite" rekao je Ždanov pošto su obišli moj stan. Ja trkom u podrum i vraćam se s flašom. A na stepenicama svi stanari žele dobrodošlicu, zahvaljuju se, rukuju se. Napolju već se nakupio svet. Je li istina da je Beograd oslobođen? Je l’ se Švaba sigurno neće vratiti? I opet dobrodošlica, želje za dalje pobede. Prevodim koliko stignem odgovore Ždanova. Jedva smo uspeli da sednemo u džip i krenemo prema Kotež Neimaru.

U početku, obe strane drže se rezervisano. Ta Vasilij Vasiljevič Rajevski je bio pukovnik u Beloj Armiji. Postepeno su se raskravili. O čemu se sve nije razgovaralo uz šampanjac, votku, uz čaj iz samovara i krofni od kukuruznog brašna. I o ozbiljnim stvarima, a bilo je pošalice. Liza je otpevala uz moju gitaru nekoliko starinskih romansi. Učinilo mi se da je Milica ostavila dubok utisak na generala. Naši gosti su otišli tek posle jedan po ponoći.

Sutradan veliki miting na Pozorišnom trgu. Ceo trg prepun, svet u okolnim ulicama. Pored ostalih, govorili su Ždanov i Peko Dapčević. Posle mitinga oprostio sam se sa Vladimirom Ivanovičem, sa Podporinovom. "Služite i dalje verno svojim dvema otadžbinama!", rekao mi je Ždanov, rukujući se sa mnom. Podporinov mi je pružio potvrdu, koju je potpisao Ždanov, da sam u toku borbi za Beograd bio njegov lični tumač.

(...)

Jeziva kartoteka, "min njet"

Dva ili tri dana docnije dođe do mene sovjetski vojnik sa plavim obodom. SMERŠ?! Vojna kotraobaveštajna služba. Šta li to može da bude? SMERŠ se nalazio u Ulici Majke Jevrosime, preko puta garaže. Odvedoše me kod nekog majora. Prvo generalije. Slagao bih kad bih rekao da sam bio potpuno miran, iako nisam znao za neke svoje "grehe". Ali sa takvim ustanovama se ne treba šaliti. Najzad me pogledao, dugo, ćutke. I ja se nekako umirih.

"Pozvali smo vas da prevedete ove spiskove. To su kopije koje smo dobili od OZNE! I pruži mi podebeli štos nekih spiskova. Bila je to jeziva kartoteka streljanih u Jajincima. "Da, ali kako sa štabom za razminiranje?" "Ne brinite, javićemo im!"

Nekoliko dana po ceo dan sam diktirao vodniku-daktilografkinji. Ručavao sam u njihovoj vojnoj kantini. Iz tih spiskova sam, na primer, doznao da je već u samom početku okupacije Beograda bilo streljano preko 12.000 Jevreja. U tom jezivom imeniku našao sam nekoliko mojih poznanika. Kad sam završio, vratio sam se razminircima. Posao je napredovao, na ruševinama, na zidovima kuća sve više je bilo natpisa: "Provereno, min njet!" Moj posao je bio da na velikom planu Beograda obeležavam šta je sve toga dana provereno i razminirano.

Nekoliko dana pre no što je štab završio svoj rad, došao je staršij lejtenant – kapetan druge klase Rovinski i predložio mi da budem prevodilac u štabu Vojne jedinice 26478, koja odlazi na Sremski front. Rekao sam mu da pristajem, ali da za to treba da dobijem dozvolu Beogradske vojne komandature. Odobrenje sam dobio sutradan. Taj dokument sam sačuvao: "Dozvoljava se Lobačevu da može da vrši dužnost tumača kod jedne sovjetske vojne jedinice. U tu svrhu sa pomenutom jedinicom može i otputovati. Šef major", potpis i pečat nečitki. Datum: 4. decembar 1944.

Ispričao sam tako detaljno jer je posle 1949. godine Vlada Dedijer u svome dnevniku napisao da sam se "sakrio u Sovjetskoj armiji". Prvo, od oktobra do decembra prošla su čitava dva meseca, za koje vreme je već nekoliko novinara bilo uhapšeno i osuđeno. Dvojica na streljanje: Jovan Joca Tanović i Sima Francen. Za Tanovića ne mogu ništa reći. Za njega znam samo da je pio po 25 špricera na dan, da je 1939. otpustio iz "Politike" sve članove KPJ, kako je tada bilo rečeno "prema nalogu Ministarstva unutrašnjih poslova". Znam i da je pratio, kao urednik "Politike", vladu Cvetković-Maček na potpisivanje pakta sa Hitlerom. Za vreme okupacije bio je urednik lista "Štampa". Sad sam baš pomislio: "A ko bi to sve uradio da nije Joca Tanović bio nominalno glavni urednik ‘Politike’". Ali za Simu Francena znam. I za njega zameram Vladi Dedijeru. Streljan je za saradnju sa okupatorom. Da sarađivao je, pisao je uvodnike u "Novom Vremenu". Ali kako je do toga došlo. Ta, ako Sima nije bio komunista, nikad nije bio pronacista. Pre rata bio je dopisnik "Politike" u Beču. Tamo se oženio Jevrejkom, što je razume se, znao Gestapo. Godine 1938, posle Anšlusa, vrati se sa ženom u Beograd. Kad su došli okupatori su mu rekli: ili će sarađivati u "Novom Vremenu" ili će mu streljati ženu. Šta je čovek mogao? Tim pre što je bio hrom...

(...)

Pop Pavle Musin-Puškin

Jutro 13. aprila 1945. godine, završena je bitka za Beč, mesec dana po oslobođenju Budimpešte u kojoj naš svedok nosi bicikl na leđima da bi prešao preko trga ispunjenog leševima ispred brda Verheđ. Rat je za njega završio jer je u Beču bio kontuzovan. Izlazi iz bolnice i vidi dve dvogrbe kamile, koje su pored toga što im je koža oguljena impozantno koračale šenbrunskim parkom. Vodio ih je stariji Kazah. Od Astrahana, gde je bila formirana armija prešle su ceo jug Rusije, Ukrajine, Moldaviju, Rumuniju, Bugarsku, Jugoslaviju, Mađarsku i, eto, stigle do Beča. Od kamilje čete ostale su njih dve...

"Život treba da se normalizuje, pravoslavna crkva nije oštećena, treba početi sa službama" (kaže major Ščerbinov).

Kod ruskog sveštenika!? Svakako!

(...)

Pored crkve kancelarija, stan sveštenika. Otac Pavle (?) Musin-Puškin. Pomislih, da nije potomak grofa Aleksija Musina Puškina, direktora Akademije umetnosti u 18. veku, onog što je pronašao "Slovo o polku Igoreve"? Negovane kestenjaste brade, u crnoj mantiji sa velikim raspećem oko vrata, dočekao nas je rečima: "U svemu je volja Gospoda našeg Isusa Hrista. Ja sam spreman!" "Na šta", sa osmehom pita major.

"Zar niste došli da..." "Da, da vam kažemo da je već vreme da otvorite crkvu. Danas je subota, taman za večernju!" Otac Pavle nije mogao da sakrije čuđenje, dugo nije uspeo da se povrati. Major pita: "Šta mislite, koliko je Rusa ostalo u Beču? Malo, uglavnom starci koji nisu mogli... Tačno ne znam. Ali, što stojimo? Izvol’te ući. Sedite. Dozvolite da vam predstavim moju popadiju." U očima mlade žene odražava se strah i nedoumica. Rukuje se kao da je svakog trenutka spremna da otrgne ruku. Otac Pavle u nekoliko reči joj ispriča zašto smo došli. Ona sluša razrogačenih očiju. Užurbao se: "Sedite, sedite, sad ću ja, samo trenutak", a popadiji: "Što stojiš? Donesi čaše, šta još imamo tamo..." i žurno izađe.

Vrati se, nosi krčag. Popadija donela dvopek, usoljene krastavce, paradajz, pečurke, ruski kolač sa pečurkama. Pop napunio čaše gustim crnim vinom. Kucnuli smo se:

"Za pobedu!"

Vino liči na naš "hamburg", sigurno crkveno, za pričešće.

Otac Pavle se obraća ženi: "Molim te, vidi da nađeš nekoga. Reci im da ću danas u sedam služiti večernju. Neka oni jave dalje, kome mogu!" I nama: " Izvinite, ali ne mogu da shvatim: ostao sam ovde da ne bih prepustio sudbini moje parohijane. Mislio sam da ste došli da me uhapsite..." "Ali, zašto bismo vas uhapsili?" "Ne znam, izbeglice iz Beograda su govorile..." "Produžite, šta su govorile?" "Svi su govorili da su Rusi, koji su ostali bili ili streljani ili obešeni." Umešao sam se u razgovor: "Prema tome, i ja sam već obešen ili streljan."

"Vi, zar ste vi?"

"Da ja sam Rus iz Beograda. Neki su stvarno bili uhapšeni. Uglavnom iz Nacionalnog saveza trudbene omladine. U nekim mestima u Banatu bila su masovna hapšenja Rusa, ali to je trajalo kratko i svi su pušteni na slobodu."

Major je klimnuo glavom.

Srećom, nije ispalo kao u izreci: "Ljes rubjat, šćepki letjat" – seku šumu, iverje leti.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net