Intervju - Predrag Bubalo, ministar za privredu i privatizaciju u Vladi Srbije >

Teški pregovori s MMF-om

"Od nas se traži, a mi to i inače moramo učiniti, da se obavi temeljna rekonstrukcija penzionog sistema. Nigde u svetu nije zabeleženo da se iz državnog budžeta izdvaja toliko za penzije kao kod nas"

Povod za razgovor sa Predragom Bubalom, ministrom za privredu i privatizaciju u Vladi Srbije, bila je okolnost da su, za Srbiju sada veoma važni, tekući pregovori sa misijom Međunarodnog monetarnog fonda u Beogradu u znaku zahteva da se realni sektor srpske ekonomije što pre restrukturira i ubrza njegova (delimična) privatizacija, a ta pitanja spadaju u resor našeg sagovornika.

No, kako je ovaj intervju zabeležen baš usred "najozbiljnijeg dana" tih pregovora (u ponedeljak po podne), kada se ispostavilo da misija MMF-a ovaj susret ne shvata samo kao usklađivanje "tehničkih detalja", koji treba da preciziraju načelan sporazum Srbije sa MMF-om, a koji je nedavno postignut u Vašingtonu, čitalac treba da ima u vidu da ovde možda neće biti spomenuti baš svi zahtevi koje misija Fonda postavlja srpskoj strani. Na primer, tek posle obavljenog intervjua sa ministrom Bubalom raširio se glas da misija MMF-a sada iznosi nešto tvrđi stav oko ubrzane privatizacije i nekih vitalnih delova naših velikih infrastrukturnih sistema, a ne samo "neosnovnih" (non core) delatnosti.

Susret sa ministrom Bubalom, naravno, iskoristili smo da postavimo i nekoliko krupnih privrednih pitanja oko pojedinih "slučajeva" koji postaju šlager teme u našoj privredi, pa i politici. Dakako, razgovor smo počeli pitanjem o početku pregovora sa MMF-om, pošto se ministar Bubalo upravo vratio sa sastanka koji je misija Fonda, na čelu sa gđom Piritom Sorsa, šefom delegacije, imala sa premijerom dr Vojislavom Koštunicom i učesnicima pregovora sa srpske strane.

PREDRAG BUBALO: Ja sam, kao i većina članova naše delegacije, očekivao da ćemo ove godine mnogo lakše proći i petu reviziju trogodišnjeg sporazuma sa MMF-om. No, kako to biva u životu, ono što očekuješ da će biti lako, ispadne mnogo teže. Odmah da kažem da prethodna vlada tokom 2003. godine nije prošla nijednu od revizija predviđenih da se obavljaju svakih šest meseci tokom realizacije aranžmana, pa smo mi tokom prošle godine morali da prođemo, i prošli smo, dve revizije – jednu na samom početku mandata.

Naš optimizam da ćemo lako proći i treću reviziju u samo jednoj godini rada zasnivao se na činjenici da smo 2004. godine imali veliki rast bruto društvenog proizvoda od 8,3 odsto, da smo pri tom imali respektabilan porast industrijske proizvodnje itd. Međutim, izuzetan porast trgovinskog deficita sa inostranstvom, a naročito probijanje projektovanog rasta inflacije, zagorčalo nam je ove pregovore sa misijom MMF-a. Jer, mesečna stopa inflacije je i početkom ove godine bila značajna – što zbog nastavka rasta cena sirove nafte na svetskom tržištu, to jest porasta cena derivata na našem tržištu, što zbog uvođenja PDV-a u naš fiskalni sistem, jer su naši preduzetnici sve to odmah ukalkulisali u svoje cene.

Logika MMF-a u takvim prilikama nije da se pokazuje razumevanje, već se odmah traže efikasne protivmere. Znači, rekli su nam: gospodo draga, morate odmah da režete sve troškove, morate da živite u realnim okvirima, možete da delite samo ono što ste zaradili. Mi smo takav pristup prihvatili u Vašingtonu, ali situacija kod nas dalje se zaoštravala, a nama je potrebno vreme da preokrenemo trendove. No, ja sam uveren da ćemo uspeti, ali kod sistemskih poteza svi efekti se ne mogu očekivati već ove godine.

Na primer, od nas se traži, a mi to i inače moramo učiniti, da se obavi temeljna rekonstrukcija penzionog sistema. Nigde u svetu nije zabeleženo da se iz državnog budžeta izdvaja toliko za penzije kao kod nas. Normalno je da se penzije dele iz penzionih fondova u koje se godinama ranije uplaćaju penzioni doprinosi. No, naši penzioni fondovi su bili ekonomski uništeni u ranijem razdoblju, pa penzije moramo u ogromnom delu da finansiramo iz tekućih javnih prihoda. Reforma penzijskog sistema uvek je osetljivo pitanje i mi moramo dobiti neko vreme za njegovu rekonstrukciju, ali taj posao moramo odmah početi.

Zatim, moraju da se ubrzaju reforme u armiji. Vi znate da je počelo restrukturiranje u Vojsci Jugoslavije, pa su se prvi na udaru našli civili na službi u VJ. No, ostaje još bolnih poteza.

Takođe, od nas se traži da premostimo nekonzistentnost u našem sistemu između troškova centralne i lokalne vlasti. Pojednostavljeno, zato što imamo ustav koji imamo, mi vidimo da se lokalna vlast "otrgla" i da Vlada nema kontrolu lokalnih javnih troškova i lokalnog javnog sektora. Videli ste da je inflaciona očekivanja početkom ove godine dobrim delom pokrenuo enorman rast cena (ili najava rasta), lokalnih komunalnih usluga. Zbog toga sada konstruišemo jedan mehanizam preko koga će Vlada moći da reaguje na takve poteze. U stvari, MMF traži potpuno konsolidovan račun javne potrošnje i javnih prihoda. Bez obzira na to ko upravlja pojedinim prihodima i ko odlučuje o kojoj potrošnji.

Od nas se sada još više traži da se ubrzaju strukturne reforme u krupnim društvenim i u javnim državnim preduzećima. Jer, načelno, oni nam priznaju odlične rezultate u privatizaciji. Tačnije rečeno, u tom smislu MMF je zadovoljan svim onim što je u privatizaciji učinjeno od 1. septembra prošle godine do danas. Meni je to posebno drago, jer postoji priča da ova vlada ne forsira tranziciju. A u stvari, ima ljudi kojima su puna usta tranzicije, mada malo šta menjaju, dok drugi manje pričaju, a više realno menjaju.

Čak i kod velikih javnih preduzeća mi smo mnogo toga već uradili u poslednje vreme. Pre svega, usvojene su strategije restrukturacije, odvojene su takozvane non core delatnosti od osnovnih delatnosti itd. No, misija MMF-a traži brže konkretne poteze i rezultate. Dakle, sada je pritisak da se sve ono što pripada "sporednim delatnostima" u javnim preduzećima što pre prenese na raspolaganje Agenciji za privatizaciju, koja je, čini mi se, stekla veliko poverenje.

Prihvatam ubrzanu privatizaciju non core delatnosti u ovim firmama, ali smatram da se mora biti veoma pažljiv u pripremama privatizacije vitalnih delatnosti u javnim preduzećima. Jer, to su naša najdragocenija preduzeća, vrlo složena po svojoj strukturi i veoma važna za razvoj drugih industrija u našoj privredi. To ne znači da te firme ne treba da smanjuju viškove zaposlenih i da ne treba da povećavaju efikasnost na svaki drugi način.

"VREME": Da li sve to što govorite znači da ste optimista da ćemo dobiti pozitivnu ocenu od misije MMF-a?

Baš danas se dešavaju ključne stvari. Oni su rekli da će kontaktirati s Vašingtonom, jer prva je stvar da nam se odloži trajanje sporazuma do kraja ove godine (za koji je inače predviđeno da bude završen ovog 13. maja). To odlaganje tražimo zbog izgubljenog vremena tokom 2003. godine i ono nam je važno da bismo postigli neke proporcije od kojih nam zavisi povlačenje preostalih oko 200 miliona dolara podrške i otpis 700 miliona dolara prema Pariskom klubu poverilaca. I mi se, inače, međusobno još moramo konsultovati o nekim pitanjima. Ipak, mislim da ćemo na kraju imati pozitivnu ocenu.

Da li će Vlada imati snage da sprovede ono što se dogovara, jer vidimo da stalno imamo neke štrajkove, blokade, demonstracije nezadovoljnih?

Uveravam vas da će ova vlada imati hrabrosti da se suoči sa svim posledicama onoga što bude prihvatila. Da li će ona to sve izdržati, to je već drugo pitanje. No, ja nemam nikakve dileme da će ona uraditi sve ono što smatramo da se mora uraditi. A ono što se mora, bolje da uradimo danas.

Da postavim i jedno malo zamršenije makroekonomsko pitanje. Fenomen je da svaki zahtev za kresanje javne potrošnje izaziva strah od recesije u Srbiji, a recesija je užasna opasnost za zemlju sa tolikom nezaposlenošću. Uopšte uzev, kod nas pojedini makroekonomski potezi ne daju uobičajene efekte, pa se valjda zbog toga strah od recesije ne suzbija smanjivanjem kamata, devalvacijom dinara itd.?

Mi moramo da smanjimo tražnju bez realnog pokrića, jer ona stvara inflaciju, stvara trgovinski deficit, pa otuda moramo da kontrolišemo porast ličnih dohodaka.

Meni se čini da i subvencije posrnulim preduzećima iz budžeta na jedan problematičan način održavaju konjunkturu?

Tu nemamo alternativu i smatram da je misija MMF-a prihvatila naše razloge za održanje projektovanog nivoa subvencija privredi. Još prošle godine MMF je tražio da ih potpuno ukinemo. Sada ne insistiraju na tome. Pri tom treba imati u vidu da neka preduzeća silaze sa spiska onih koja se dotiraju, jer su se oporavila, jer su se privatizovala. Na primer, Livnica u Kikindi i Sever u Subotici bili su stalni korisnici subvencija, a sada im te subvencije, dok ne postanu pozitivni u poslovanju, omogućavaju kupci – Cimos iz Kopra i ATP iz Austrije. I još, više im nisu potrebne intervencije kad im se zbog neplaćanja isključi struja ili gas ili kad im je račun blokiran zbog neplaćenog poreza. Pošto nema čarobnog štapića koji odjednom ozdravljuje kompanije, te firme su finansijski i dalje negativne, ali se postepeno oporavljaju, podižu proizvodnju. To je i smisao privatizacije, da firme siđu sa državne grbače. Pa ne zaboravite Železaru u Smederevu koja je bila dotirana decenijama – a sada je više ne dotiramo. Verujem da ćemo već iduće godine moći da smanjimo budžetske subvencije industrijskim firmama, jer će još neke od njih steći strateške partnere.

Znate, mi smo u specifičnoj situaciji. Dok drugi subvencioniraju samo poljoprivredu, mi moramo da subvencioniramo i deo industrije, upravo da bismo te firme osposobili za privatizaciju, da bismo ih nekako spasli do one mere da budu zanimljve za investitore.

Da se vratimo kursu i kamatama koji su u normalnim zemljama ključni instrumenti protiv recesije. Ovde je mistifikovan politički rizik koji zakucava kurs i kamate drži visoko. O čemu je zapravo reč?

Ja sam bio direktor velike firme koja je imala i značajan izvoz, dakle firme koja bi po definiciji trebalo da stalno traži realnu depresijaciju nacionalne valute. Ali verujte, svakom privredniku je važnija stabilnost poslovanja od nekih benefita koje otima pri nesigurnom deviznom kursu. Svakom privredniku je prioritetna makroekonomska stabilnost – da zna da planira godinu.

Kod cene kapitala, to jest kamata, moram da priznam da imamo katastrofalno visoke kamate. One su tim veći teret jer naša privreda nema obrtnog kapitala, nema čime da finansira proizvodnju. Mi bismo čak imali i daleko veći izvoz kada bi naša preduzeća imala normalne cene pozajmica za proizvodnju. Svaki dan mi dolaze ljudi, na primer direktor jedne fabrike kablova, koji spominju izvozne poslove od više miliona evra koje ne mogu da isfinansiraju, to jest troškove pozajmica ne mogu da ugrade u konkurentnu cenu na svetskom tržištu. Znači, prihvataju se samo izvozni poslovi, to jest obim tih poslova, za koji se dobije avans od kupca. A u svetu najbolje prolaze oni koji mogu da kreditiraju kupca ili mu daju duži rok za isplatu cene.

Naravno, kod ovog našeg najvećeg problema ne treba zaboraviti zaduženost naših firmi, nesolventnost, neodgovorno trošenje kredita na plate, prevarne manipulacije sa hipotekama (koje idu na štetu banaka), dakle sve ono što smo nasledili iz vremena "društvene privrede".

No, u poslednje vreme ta slika nije toliko crna. Malo ko spominje da smo tokom prošle godine znatno povećali produktivnost, čak više od ličnih dohodaka u samoj privredi. No, to se nije adekvatno odrazilo na poboljšanje naše konkurentnosti na svetskom tržištu, jer se podižu plate na svim stranama van privrede. To što govorim je lako dokazati, jer mi smo prošle godine znatno povećali proizvodnju, uz smanjenu zaposlenost u privredi.

Poznato je da ste vi lično zagovornik brze privatizacije u našoj privredi. Šta se može sada učiniti kada je taj proces došao do firmi za koje je malo ko zainteresovan?

Stalno govorim o četiri problema. Zastarela tehnologija, stara oprema, veliki dugovi i prevelik broj zaposlenih. Tu najpre možemo da delujemo na dugove i zato smo predložili izmenu Zakona o privatizaciji, što bi omogućilo svojevrstan "uslovni otpis" dugova u trenutku privatizacije prema državi. No taj zakonski predlog se neprihvatljivo dugo krčka u Skupštini. Dakle, ako ne možemo odjednom da menjamo tehnologiju i opremu, možemo da idemo na dugove i pokušavamo da olakšamo smanjivanje broja zaposlenih. Tako ćemo povećati interes za kupovinu još niza preduzeća. Tamo gde ništa od toga ne uspe, stečaj je neizbežan.

Vi govorite o prosečnim firmama. Šta preduzimate povodom najkrupnijih gubitaša, poput RTB-a Bor, Zastave, na primer? Javnost stiče utisak da se tu stalno nešto obećava, a da u tom poslu Vlada ne odmiče?

U pomenutim kompanijama odmičemo "koracima od sedam milja", iako nećemo da idemo mimo zakona, kao kod Sartida kada su zaobiđeni najveći poverioci.

Zastava već ima svoj put. Prodali smo već tri dela ove firme. Odvojili smo 26 delova. Postigli smo sporazum sa Fijatom o otpisu njihovih potraživanja. Naravno, radimo na tome da Zastava dobije šansu, a da li će je njene unutrašnje snage iskoristiti, to je već na njima, to je druga priča.

Mi radimo i na rešavanju problema RTB-a Bor...

Da li je projekat transformacije RTB-a Bor u pozadini ovog aktuelnog sukoba između Zorana Drakulića i Mlađana Dinkića?

Mislim da se o ovom aspektu spora izveštava bez dovoljnog poznavanja problema s RTB-om Bor. Gospodin Drakulić ima određeno viđenje rešavanja RTB-a Bor u celini, dok Dinkić govori o samo jednom manjem projektu vezanom za preradu šljake. Te dve priče nemaju nikakve veze jedna s drugom. Oni koji to ne razumeju su to spojili, pa je ispala konfrontacija oko Bora, pored razmimoilaženja oko nekih drugih stvari.

Dozvolite, ima tu nekog vraga. Kad čujem na televiziji da gospodin Drakulić kaže da država hoće da uloži 600 miliona evra u naftnu kompaniju koja uvozi sirovine, a neće da uloži 100 miliona u RTB Bor koji ima svoju rudnu bazu, a pri tom je ogorčen na ministra finansija, ja tu vidim više od ličnih razmirica.

Prvo, država nema da uloži silne pare ni u NIS ni u RTB Bor. Prema tome, nije reč o državnim ulaganjima, već je to pogrešno shvatanje. Drugo je pitanje da li će doći partner koji će uložiti pare u naftnu privredu, koja je uvek atraktivna – ili mi treba više da propagiramo Bor da bismo privukli takvog partnera. Mi kao država, ponavljam, nemamo da uložimo 600 miliona ni u jedno ni u drugo.

Ni Drakulić valjda ne očekuje od države tih 100 miliona, ali je moguće da traži neke uslove za onog koji bi pronašao te pare za ulaganja u Bor.

Meni su poznati njegovi stavovi i nije o tome reč. O tome smo imali već spor sa Svetskom bankom, koja samo vidi zagađenje životne sredine u Boru. On kaže, ovde, za razliku od nafte (koju uvozimo, prerađujemo i prodajemo na našem tržištu), imamo sirovinu u našoj zemlji koju možemo da preradimo i bakar izvezemo na svetsko tržište. To je njegova logika.

Znači, osnova tog spora nije RTB Bor. No, tim povodom postavljam pitanje da li u Vladi ima trvenja oko krupnih pitanja, na primer oko "evropske orijentacije"?

Ne. U Vladi nema trvenja. Mi imamo zajednički stav i prema MMF-u.


 

Slučaj Mobtela

Kažu da narod lakše oprašta Vladi neke pogrešne poteze nego kada zaključi da ona o nečemu nije obaveštena, da nešto nije saznala. U tom smislu nekako je ponovo ostala nedovršena priča o Mobtelu, to jest priča da ga preuzima Alfa grupa iz Rusije?

Već je objavljeno da je Alfa grupa zvanično odustala od kupovine većinskog dela Mobtela.

Naš stav je takođe poznat. U celom tom slučaju mi čvrsto stojimo na poziciji da Vladi ne može da se "poklanja" bilo koji procenat suvlasništva nad nekom firmom i smatramo da država ima većinski vlasnički udeo u Mobtelu – te da ćemo to dokazivati na svakom mestu. Čak i ako se sada umesto Alfa grupe pojavi neko zainteresovan za privatni deo kapitala u toj firmi, mi ostajemo pri svom stavu, a u odluke privatnih vlasnika nećemo se mešati.

Ispada da mi ne znamo je li BK trejd bio prodat ili nije, a u stvari mi u to nećemo da se mešamo. Mi samo kažemo – mi smo prodavci većinskog dela i ne prihvatamo da uzmemo deo cene koju je neko drugi ugovarao, kad se utvrdi da je država većinski vlasnik.

Ne možemo ispraviti sve krive Drine iz prošlosti i odgovoriti na sva pitanja o tome kako je neko ranije došao do određenog kapitala, ali možemo dokazati državni udeo, za to imamo dokumenta. Ti dokazi će se proveriti kroz dva arbitražna spora (koji će verovatno biti objednjeni), jedan koji je pokrenuo BK trejd i drugi koji je pokrenulo javno državno preduzeće PTT Srbija. Ja bih voleo kada bismo postigli neko vansudsko poravnanje, da ne gubimo vreme do presude i jednom dođemo do rešenja, po cenu da neko izgubi neki promil na koji polaže pravo. Jer, telekomunikacije se strahovito brzo razvijaju i sada je trenutak da država raspiše tender za privatizaciju Mobtela, to jest prodaju svog većinskog udela u toj kompaniji. Ako to ne možemo da postignemo sa BK trejdom, možda ćemo moći sa nekim novim suvlasnikom.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net