Portret savremenika - Matija Bećković >

Provokacije nezavisnog patrijarha

"Nema boljeg dokaza da sam špijun od moje izjave da sam stariji od crnogorske nacije, a pogotovo one da je Kosovo najskuplja srpska reč. Davno je uočeno da bi Crna Gora odavno bila nezavisna, a crnogorska nacija nesporna, da nema mene kao nepremostive prepreke na putu Crne Gore u 'evropske integracije i evroatlantske asocijacije'", tvrdi, po mišljenju kritičara, "najcrnogorskiji među piscima", a po rečima insajdera Isakova, čovek koji je najviše uticao na premijera Koštunicu

Iako je beogradska čaršija ponudila rešenje za višegodišnju dilemu – kome pripada zvučna titula oca srpske nacije, izgleda da ono nije zadovoljilo sve kriterijume. Ili je, jednostavno, negde zalutalo na putu do Novog Sada.

Govoreći o ljudima koji su imali presudan uticaj na pokojnog premijera Zorana Đinđića i aktuelnog premijera Vojislava Koštunicu, naime, jedan od lidera nekadašnjeg DOS-a, Novosađanin Mile Isakov, u upravo objavljenoj knjizi ParaDOS, i dalje govori o dvojici pretendenata na titulu oca nacije. Jedan je Dobrica Ćosić, koga je, uz mnoštvo drugih, međusobno vrlo različitih ličnosti, svrstao u "kuvare" koji su pripremali političke planove i taktike izvan DOS-a u vreme vladavine premijera Đinđića. S druge strane, prema mišljenju insajdera Isakova, "Koštunica je preferirao dijetalniju kuhinju, drugog pretendenta na istu titulu, Matije Bećkovića i političkog krila crkve, sa fetišom posta".

A činilo se da je drugopomenuti od dvojice potencijalnih očeva, Bećković, uspešno promovisan u "nezavisnog patrijarha".

ZAVOĐENjE NACIJE: Različita viđenja odnosa Matije Bećkovića i srpske nacije, ipak, ne bi trebalo da budu veliko iznenađenje. Njegova politička izjašnjavanja i ranije su, kao i Ćosićeva, umela da izazovu oprečne reakcije. Za razliku od Ćosićevih kritičara, koji svom "negativnom junaku" obično osporavaju i književničku vrednost, međutim, mnogi Bećkovićevi politički oponenti spremni su da, uz najnegativnije ocene njegove javne delatnosti i zgražanje nad njegovim "zapaljivim govorima" punim tvrdnji o Srbima u Hrvatskoj kao "ostatku zaklanog naroda" i Kosovu kao "najskupljoj srpskoj reči", priznaju da je reč o jednom od najvećih pesničkih talenata ikad rođenih na ovim prostorima. Virtuozna upotreba jezika ga, prema tim tumačenjima, nikako ne amnestira: zavodljivost Bećkovićevog izražavanja upravo je, tvrde njegovi građanski orijentisani politički protivnici, bila glavni krivac za upadanje Srbije u nacionalni trans koji je, opet, rezultirao onim silnim nevoljama, po kojim će se pamtiti kraj dvadesetog veka. A ima i mišljenja prema kojima je "duhoviti princ srpske poezije", kako ga je krstio Borislav Mihailović Mihiz, poslednjih godina "metafore zamenio retorikom", a "poeziju približio propovedi" – iz kojih je, valjda, i izvedena titula nezavisnog patrijarha.

Već pomenuti Isakov primetio je još jednu razliku između Ćosića i Bećkovića: prema njegovom viđenju, "obojica imaju nadmenu pozu mislioca, ali, dok Ćosić očekuje da mu se superiornost apriori prizna i ne uznemirava ga se sa mnogo primedaba, dok on bludi kosmosom tražeći najbolje mesto za Srbe, Bećković vas provokativno gleda pravo u oči, sa samouverenim smeškom koji prosto izaziva na dijalog i borbu mišljenja".

Da provocira i izaziva na borbu mišljenja, Bećković je, i to uspešno, vežbao celog života. Već je svojom prvom objavljenom poemom (Vera Pavladoljska), koju je napisao kao maturant gimnazije a objavio u studentskom časopisu "Vidici" 1960. godine, uznemirio duhove: činjenica da je u poeziju uveo ime osobe iz realnog života (svoje buduće supruge) izazvala je rasprave u literarnim grupama i dovela do inflacije imena u pesmama tako da, kako sam kaže, "nije ostalo nijedno žensko ime izvan poezije". Još veće uzbuđenje, međutim, priredio mu je slikar Radomir Stević Ras, koji je, sopstvenim novcem, objavio Veru Pavladoljsku kao luksuznu knjigu u 50 primeraka – pa je tako prvenac nepoznatog pesnika dospeo u Gutenbergov muzej, u ruke bibliofila i odeljenja retkih knjiga. A muzička verzija, za koju je zaslužan Arsen Dedić, približila je Bećkovićevu poetsku reč i onima koji teško da su bili spremni da neki trenutak svog života posvete čitanju stihova.

NEIZBEŽNO PRISUTAN: DEPOS,...

DR JANEZ PAĆUKA: Svoj, na samom početku potvrđeni književni talenat, Bećković je, potom, "trošio" na pisanje za najlakšu od sve tadašnje lake štampe. Pod bezbroj pseudonima ("da bi uštedeo pesničko ime"), pisao je satirične tekstove za "Čik", "Zum reporter", "Svet", "Jež" i druge tadašnje listove. Najzapaženiji je bio kao doktor Janez Paćuka – pod tim pseudonimom je, između ostalog, ironičnim predlogom da se penzionerima zabrani vožnja gradskim saobraćajem, prouzrokovao najozbiljnije ljutnje i rasprave, u brojnim nastavcima, naravno. Neki su se čak, protestujući zbog nepravde za koju su verovali da im preti, javljali Đoki Vještici, utemeljivaču kontakt programa u Srbiji, a on ih je zvao u emisije da se zajedno bore za prava penzionera... Smišljao je i razne za to vreme neobične rubrike, kao što je poziv čitaocima da pronađu sebi partnera za dopisivanje ili dvojnika među javnim ličnostima.

...sa Anfilofijem Radovićem i...

A onda je – pravo iz žute štampe i jedinog zaposlenja koje je u životu imao – prešao u SANU: "Kad sam postao akademik, prva stvar koju sam uradio bila je da odem kod sekretarice Mire Simić, koja je delila markice za prevoz gradskim saobraćajem. Rekao sam: 'Od danas mi Čik više ne daje markice za prevoz, nego Akademija...’" Nije, međutim, sve u njegovom životu bilo zabavno, naprotiv. Rođen na dan kada i, nekoliko godina ranije, Duško Radović, i pet godina kasnije, u Jajcu, sada počivša Republika Jugoslavija – 29. novembra 1939. godine u Senti, Bećković je ratno detinjstvo proveo u očevom rodnom selu Velje Duboko, u crnogorskim Rovcima. Otac Vuk tada je bio oficir Kraljevine Jugoslavije, poginuo je u poslednjoj godini rata, a kasnije je preimenovan u mrskog četnika: "Što sam više napredovao u umetnosti, moj otac je dobijao viši čin u četnicima. Sad slovi kao vojvoda. I da se kojim slučajem desi da dobijem Nobelovu nagradu, moj otac bi postao Hitler!"

...i Borisom Tadićem i Vojislavom Koštunicom

ČETNIČKI SIN: Osnovnu školu i deo gimnazije učio je u Kolašinu. Kad su tadašnji skojevci batinama sprečili "četničkog sina" da dočeka Veljka Vlahovića u ime škole, nastavio je školovanje u Valjevu. Studirao je u Beogradu, na Filološkom fakultetu (jugoslovenska i opšta književnost). Beleg "četničkog sina" pratio ga je, međutim, celog života: "Kad sam došao u Nolit da potpišem ugovor za već prihvaćenu i prehvaljenu prvu zbirku pesama Metak lutalica, ondašnji direktor Nolita me je dočekao rečima kako nije znao da je moj otac bio četnički komandant i da su mi četiri strica poginula u četnicima. I odmah dodao da to nije razlog što zbirku neće objaviti, nego iznenadno iskrsle ekonomske teškoće."

Bećkovićevi današnji oponenti, pre svega borci za crnogorsku samostalnost, međutim, upravo na osnovu činjenice da je u vreme titoizma objavio mnoštvo knjiga, poriču mu status komunističkog disidenta. Aktuelni angažman u Pokretu za očuvanje državne zajednice Srbije i Crne Gore i uporno poricanje postojanja crnogorske nacije inspirisali su independistički nastrojene podgoričke medije da ponovo zavrte neslavnu, ali nikad ozbiljno dokazanu priču iz vremena kad je imao 27 godina. Iz činjenice da je tadašnja tajna policija imala snimke njegovog ljubavnog sastanka sa ženom komunističkog funkcionera viđenog za politički odstrel, izvučen je zaključak o Bećkovićevoj saradnji sa Udbom.

"Nema boljeg dokaza da sam špijun od moje izjave da sam stariji od crnogorske nacije, a pogotovo one da je Kosovo najskuplja srpska reč. Davno je uočeno da bi Crna Gora odavno bila nezavisna, a crnogorska nacija nesporna da nema mene kao nepremostive prepreke na putu Crne Gore u 'evropske integracije i evroatlantske asocijacije'", odgovor je, prema proceni nekih kritičara, "najcrnogorskijeg od svih pisaca", na poslednju salvu kritika na njegov račun.

MONARHISTU ZA PREDSEDNIKA: Pre učešća u Pokretu za očuvanje zajedničke države Srbije i Crne Gore, Bećković se samo jednom politički udruživao: 1992. godine postao je, kao nestranački član, predsednik Političkog saveta tadašnjeg antimiloševićevskog Demokratskog pokreta Srbije (DEPOS). Zbog toga, a naročito zbog čitanja pisma kojim je Slobodan Milošević pozvan da dâ ostavku na mesto predsednika Srbije, preživeo je uobičajeni tretman koji su državni mediji tih godina namenjivali "izdajnicima", da bi, već sledeće godine, bio prvi koji je konstatovao da je od DEPOS-a "ostao samo opušak". Doduše, njegovo ime je i pre i posle toga često pominjano u političkim kombinacijama: tako je 1990. godine "zamalo" bio predsednički kandidat Nove demokratije, a gotovo da nije bilo predizbornog pokušaja opozicionog udruživanja u kome upravo on – iako osvedočeni monarhista i član Krunskog saveta – nije pominjan kao mogući opozicioni protivkandidat Miloševiću. Imao je status "nezvanične sive eminencije srpske opozicije", uprkos činjenici da o njoj često nije imao mnogo pohvalnih reči: govoreći o izboru između vlasti i opozicije, tako je, recimo, umeo da kaže da "biramo između nesreće i sramote". I još mnogo toga.

Bećkovićevi oponenti iz antimiloševićevskih redova nisu mu, međutim, za takve kritike ostajali dužni – pojedini su čak umeli da ocene da mu je, zbog "ratnohuškačkog delovanja", mesto u haškom zatvoru. I s kolegama je imao nesuglasica: pisac Mirko Kovač odbijao je, početkom devedesetih, da na skupu u Dubrovniku sedi sa predstavnicima Srpskog PEN-a, između ostalog zato što je "predsjednik srpskih pisaca g. Matija Bećković, negdje u Americi, održao jedan govor nakićen onim samo njemu svojstvenim blesavim metaforama u kojemu se izjasnio za rušenje Dubrovnika i usput prebacio Unesku što je zaštitnik toga grada". A Marko Vešović, koji je, krajem osamdesetih prednjačio u pohvalama Bećkoviću piscu, tvrdeći da je "kao ispirač zlata, narodni crnogorski govor propustio kroz nekoliko sita", tvrdio je kasnije, navodeći upravo Bećkovića kao primer, da su tadašnji rat, odnosno "klanje" započeli i vodili pisci, "sa dosljednošću i temeljitošću kakve su krasile samo najveće tirane u svjetskoj povijesti".

NEPODOBNI NjEGOŠ: Čovek koji je, po istom tom Vešoviću, "genije za humor i ironiju" dobio je skoro sve raspoložive nagrade za svoje obimno književno delo (Metak lutalice, Tako je govorio Matija, Reče mi jedan čoek, Međa Vuka manitoga, Bogojavljenje, Lele i kuku, Kaža, Čiji si ti mali, Hleba i jezika, Ćeraćemo se još, Priče o Svetom Savi, Ovo i ono, Kosovo najskuplja srpska reč...). Ali je gotovo svako nagrađivanje Bećkovića bilo praćeno nizom osporavanja: najzanimljiviji je primer Njegoševe nagrade, koju je dobio aprila 1998. godine, i to iz ruku Mila Đukanovića, tadašnjeg crnogorskog predsednika i jednog od najvećih boraca za crnogorsku nezavisnost, kojoj se upravo nagrađeni pisac najoštrije protivi. Samo objavljivanje vesti da je Bećković ušao u najuži krug potencijalnih dobitnika nagrade dovelo je njegove protivnike u stresno stanje, pa je tako nastala i peticija kojom se 200 crnogorskih intelektuaca usprotivilo izboru Bećkovića za laureata prestižne nagrade. Proglašavan je personom non grata, usprotivio se i crnogorski PEN, a Mediteranski kulturni cenatar Crne Gore zaključio je da je reč o "stvaraocu i protagonisti nacionalističke, mitomanske i anahrone poetike", pa čak i da "Bećkovićevo književno delo ne poseduje ni prosečan umetnički meritum".

Iako stalno tvrdi da na napade ne odgovara, "utemeljitelj ćeranizma" ili čovek koji je tu osobinu najbolje opisao/ismejao/pohvalio isukao je svoju britku jezičku sablju: "Njegoš bi bio onaj koji bi danas najteže dobio Njegoševu nagradu", odgovorio je Bećković povodom polemike oko dodele ove nagrade. A kolega akademik Ljubomir Simović dodao je da "Bećkoviću i nije potrebna nagrada, koliko je nagrada Bećkoviću potrebna samoj Njegoševoj nagradi". Sam Bećković je, primetivši da je njegovo ime zlatnim slovima upisano na 12. mestu na ploči na kojoj su imena dobitnika Njegoševe nagrade, ukazao i na simboliku, jer "dvanaesti je bio i apostol Pavle".

"I posle izdaje Judine, kocka je pala na Matiju. Na neki način, to se ponovilo i danas na Cetinju", rekao je pesnik koga "ne bi iznenadilo" ako bi neko ustanovio da u njegovoj poeziji nijedna reč nije upotrebljena dva puta: "Jednom upotrebljena reč kao da je već spašena. Bio bi greh jednu reč spašavati više puta, a drugoj se ne smilovati ni jednom."


 

Tako je govorio Matija

"Srbija i Crna Gora ne ratuju, ali u neobjavljenom ratu ginu, a da ne ratuju najbolje se vidi po rezultatima toga rata. Srpska vojska je zauzela Skadar i Jedrene, a ova ne može Borovo Selo i Tenje...

...Srba u Hrvatskoj ostalo je otprilike onoliko koliko ih je poklano u NDH... Sada se na njih ljute: kad se nisu branili 1941, što se brane 1991. godine. Njihova odbrana je kvalifikovana kao razbijanje Jugoslavije – i to nebeske Jugoslavije za koju oni moraju platiti najveću cenu, pa čak i da nestanu. Oni su jedini agresori na svetu koji ginu na svojim njivama i u svojim kućama...

...Oni koji sa satelita mogu videti igle na kravatama i krunice na zubima – ne vide i ne znaju da li je Dubrovnik bombardovan i nalaze ko će da im veruje. Iz oplakivanja gradova koji nisu postradali vidi se ravnodušnost prema hiljadama ljudi koji su pobijeni, prema svećama koje gore u kolevkama. Ispada da bi Hitler, da se sklonio u Dubrovnik, bio pod zaštitom Uneska...

...Često čujemo da je Srbija dospela na crnu klupu zbog svog aktuelnog režima. Da je to sve istina, problem bismo lako rešili. Ali, tom režimu se najžešće osporava ono što je za Srbe najnespornije i najnekomunističkije: briga o celini srpskog naroda, o takozvanim Srbima izvan Srbije. Samo u tom pitanju danas nema razlike između vlasti i opozicije, Srba u otadžbini i rasejanju. Režim koji bi se postavio drukčije mogao bi podržavati čitav svet, ali ne svi Srbi ni u Srbiji ni izvan Srbije..."

(Iz govora na Kongresu srpskog ujedinjenja u Čikagu u jesen 1991. godine)


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net