Papa i Srbi >

Dubina plitkosti

PRIBLIŽAVANJE: Papa u Banjaluci

Pre desetak godina sedeo sam, na Beogradskom sajmu knjiga, na štandu jednog poznatog beogradskog izdavača, sa Magdom Petrinjskom, tadašnjim poljskim atašeom za kulturu u SR Jugoslaviji. Magda je, inače, jedan od najplodnijih prevodilaca naše književnosti na poljski jezik. Živela je u Beogradu više godina i nesebično pomagala našim piscima ali i kolegama prevodiocima i studentima poljskog jezika. Preko Magde smo bili ne samo u kontaktu sa onim što se dešavalo u poljskoj kulturi nego i u poljskoj politici. Od prvog časa je bila pravi emisar Solidarnosti. Istovremeno, nikada nisam primetio da je religiozna ili da na neki način širi pouke iz katoličanstva.

Za pola sata, koliko smo proveli na štandu tog beogradskog izdavača našem stolu je prišlo pet-šest istaknutih srpskih pisaca i intelektualaca. Svako od njih je Magdu poznavao godinama. I svako od njih je imao neodoljivu potrebu da pred njom istrese sve što misli o "njenom papi". Na kraju sam rekao Magdi: slušaj, ako želiš da saslušaš primedbe cele beogradske čaršije na lik i delo pape, onda je mnogo bolje da zakupiš poseban štand.

Ona je, međutim, herojski pokušavala da objasni kako stoje stvari i kako "njen" papa ne mrzi Srbe. Rezultat – nikakav.

U subotu 2. aprila, dok je papa Jovan Pavle bio na samrti, čitao sam komentare na sajtu B92 na vest o njegovoj agoniji. I ponovo sam se sa Magdom Petrinjskom, obreo u vreme najstrašnije Miloševićeve vladavine. Ovo Sada je, međutim, bilo mnogo, mnogo gore. Jedna je, naime, stvar komentarisati i kritikovati nečiju delatnost dok je taj još uvek u punoj snazi (bez obzira na starost), a sasvim druga kada je reč o osobi koja upravo umire. To je već stvar pristojnosti. Osim toga, bio sam sam kod kuće, ispred svoga kompjutera, bez sajamske gužve i bez Magde. Umesto poznatih likova pisaca u kuću su mi ušli bezimeni, skriveni likovi koji su osećali neodoljivu potrebu da daju svoj doprinos istini o papi.

Već decenijama osećam snagu stereotipa i spontane gluposti koja nas okružuje. Dođe trenutak da se zbog toga osetite ne samo strašno usamljeno nego i beskrajno umorno. Opšte neznanje i predrasude prema papi Jovanu Pavlu, prema katoličkoj crkvi, prema Zapadu, prema Poljskoj i prema svemu što nije pod "našom" zvezdom, dobija obrise jedne odvratne boleštine. Svaki pokušaj da se objasni kakav je bio stvarni odnos pape prema Srbiji i Srbima potpuno je besmislen. Posebno je to besmisleno kada osetite neskriveni prezir prema ideji ekumenizma koji pokazuju i neki predstavnici Srpske pravoslavne crkve. (Ekumenizam je za njih neka vrsta duhovnog homoseksualizma!) Šta na sve to odgovoriti? Ovde se, naime, već uvrežilo pravilo da kad pokušate da dokažete nešto što opovrgava određeni stereotip, u trenu dobijete odgovor: to je samo prazna forma. Ta prazna forma je, verovatno, i želja pape Jovana Pavla da za života poseti Beograd. Neki od tumača istorije na sajtu B92 u toj želji vide određeni kompleks krivice. Kao, papa je time želeo da ispravi svoje prethodne loše postupke prema Srbima.

Uopšte, ta razorna energija gluposti i neznanja koja ponovo, i ponovo, mora javno da se ovekoveči – makar i komentarima na sajtu, deluje krajnje deprimirajuće. Energija praznog, a destruktivnog ačenja (da upotrebim najmekši izraz) do te je mere obuzela javni život u Srbiji da zaista nema događaja o kojem neko neće osetiti potrebu za posebno originalnim komentarom. (Setimo se samo komentara o cunamiju ili godišnjici oslobođenja Aušvica.) Seirenje nad masovnim nesrećama kao i pojedinačnim smrtima, bez ikakvih obzira i pristojnosti, samo su mali deo opšte društvene destrukcije koja ovde vlada.

To, međutim, nije neka unutrašnja, retorička destrukcija od koje se možete skloniti time što ćete birati društvo, knjige ili medije. To je destrukcija sa porukom prema unutrašnjoj i spoljašnjoj javnosti i politici. Kakav je zaključak diplomata iz celog sveta kada se suoče sa srpskim ačenjem? Da su Srbi baš originalni i kreativni ili da su sociopate? Šta će neko ozbiljan da misli o stanju u našim društvenim naukama kad pročita prevod govora pojedinih redovnih profesora ili akademika? Dobro, ludaka ima svuda i nije lepo da se na osnovu nekolicine ludaka sudi o celom jednom društvu. Ali, šta znači kada su ti ludaci samo odraz jedne šire kulture ačenja i šegačenja sa svim i svačim, u kojoj više ne učestvuju samo pojedini otkačenjaci, već čitava jedna zvanična kultura i javno mnjenje?

U Srbiji je upravo o tome reč. O plitkosti koja postaje tako beskrajno duboka da se mora podeliti sa svima. O agresivnoj trivijalnosti i prostaštvu samopodrazumevanja. O opštem preziru svega što nije izvorno srpsko. O ismejavanju svih pravila koja donosi uključivanje u Evropu i svet.

Narod koji toliko insistira na svojoj istoričnosti i razumevanju istorije nalazi se u ozbiljnoj opasnosti da istoriju ne prepoznaje kada se ona stvara. Papa Jovan Pavle jeste deo jedne nove istorije čija suština nije samo da je on bio prvi papa slovenskog porekla. U pitanju je papa koji je došao iz sveta u kojem je jednoumlje i nasilje trajalo pola veka i čiji je pontifikat obeležen dramatičnim raskidom sa ovom prošlošću. Možda Srbi sebe ne ubrajaju u narode koji su delili takvu sudbinu sa ostalim istočnoevropskim narodima. U tom slučaju će ponovo morati da revidiraju svoj odnos prema Josipu Brozu Titu. Ili će opet biti na sasvim novom i originalnom putu: da povežu svoju narodnjačku tradiciju, svoje antizapadnjaštvo i svoj populizam sa svetlim komunističkim tradicijama. Kako bilo da bilo, papa Jovan Pavle se ne uklapa ni u jedan model. U njemu su Poljaci, bez obzira na to da li su bili vernici ili ne, prepoznali prijatelja i saveznika iz najmračnijih dana. Bilo bi krajnje vreme da i Srbi počnu da prepoznaju svoje prijatelje i saveznike – ako ne za života, onda bar u smrti.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net