Generali i Hag >

Studija o uhvatljivosti

Pavkovićev nestanak i cirkus oko prebacivanja generala Lukića u Hag predstavljaju vrhunac Vladine cinične strategije

JEDAN NESTAO, DRUGI U HAGU: Nebojša Pavković pred Specijalnim sudom i...

U ponedeljak 4. aprila, nepoznata službena lica presrela su generala Sretena Lukića u hodniku Vojnomedicinske akademije i odvela ga u poznatom pravcu – u pritvorsku jedinicu Haškog tribunala u Ševeningenu. General je bio u pidžami, sa braunilom (priključkom za infuziju) utaknutim u ruku. Lukić je tog jutra trebalo da bude otpušten iz bolnice; taman je obavio ultrazvučni pregled i bio je na putu ka svojoj sobi, gde ga je čekao branilac Siniša Simić (bivši republički javni tužilac). Simić je posle rekao da je sa televizora u bolničkoj sobi saznao za iznenadno putovanje svog klijenta, te da se Lukić tek u Holandiji presvukao u civilno odelo.

U prvi mah, Vlada je samo kratko saopštila da je general Lukić otputovao u Hag, da je sa njim poslata i medicinska dokumentacija, te da je Vlada spremna da mu izda garancije. Nije bilo precizirano pod kojim okolnostima je Lukić odveden, i izostala je uobičajena ministarska pratnja. Tek kada je advokat Simić ispričao svoju priču, Vlada je počela da se vadi nizom kontradiktornih saopštenja: najpre je portparol Demokratske stranke Srbije Andreja Mladenović rekao da je reč o "jednom vidu dobrovoljne predaje", a zatim je reč preuzeo ministar pravde Zoran Stojković koji je Simićevu verziju nazvao "politizacijom" i rekao da "Lukiću niko nije stavljao lisice na ruke" i da je "procedura otpoštovana". Dan kasnije, Stojković je sa uobičajenom elegancijom skočio sam sebi u usta tvrdnjom da je Lukić svoj odlazak u Hag dogovorio u direktnom aranžmanu s Tribunalom i da Vlada nema ništa s tim. "Nije praćen, kažem, zato što je aranžman tekao mimo nas." Sav apsurd oko okolnosti Lukićevog putovanja najbolje je sažeo jedan beogradski dnevni list naslovom "Lukić dobrovoljno u pidžami odveden u Hag".

...i Sreten Lukić kao dobrovoljni davalac krvi

Zašto Vlada jednostavno nije obavestila javnost da je general, u skladu sa zakonom, uhapšen i prebačen u Hag? Verovatno zato što je htela da izgleda verna svom obećanju, bezbroj puta ponavljanom, da niko od haških optuženika neće biti hapšen, nego će se svi dobrovoljno predati. Greška se sastojala u uverenju da Lukiću, kad se već nađe u pritvoru, neće biti u interesu da se džapa i diže graju, jer ima veće šanse da bude pušten da se brani sa slobode ako podrži priču da se dobrovoljno predao. Ministar Stojković je donekle uvređeno podsetio Lukića na tu okolnost izjavom da "ako je Lukić našao savetodavce koji će mu uporno govoriti da on nije otišao dobrovoljno, onda ova zemlja više neće biti u mogućnosti da pruži bilo kakve garancije".

OCARINjENO, SPAKOVANO, POSLATO: Da stvar sa Lukićem neće proći glatko, Vlada je trebalo da zna kada je general uoči odlaska pisanom izjavom obznanio da nema nameru da putuje dok se potpuno ne oporavi od operacije na srcu, te da očekuje da taj oporavak bude veoma dug. Ironijom sudbine, Lukić je već uveliko stigao u Hag kada je jedan tabloidni nedeljnik objavio poduži intervju sa generalom sa naslovom "Šalju me u smrt!" Lukić će se prvi put pojaviti pred sudom nakon što ovaj broj već uđe u štampu, pa će biti zanimljivo čuti šta će reći o svom "aranžmanu".

Stanje Lukićevog zdravlja uoči transfera inače je danima bilo predmet velike pažnje javnosti; bilteni o pripremama za operaciju, operaciji i postoperativnom toku imali su u ovdašnjim medijima jači tretman od vatikanskih biltena o zdravstvenom stanju pape. Koliku je važnost Vlada pridavala generalskom srcu najbolje govori sledeća anegdota: kada je Uprava carina dobila molbu iz kabineta ministra zdravlja da ubrza proceduru oko uvoza stenta (deo medicinske opreme neophodan za intervenciju kakvoj se podvrgao Lukić) jer "jedan ministrov rođak" čeka operaciju, usledio je ovakav odgovor: "Ako je reč o istom pacijentu koji je rođak i (potpredsedniku Vlade Miroljubu) Labusu, recite ministru da smo stent već ocarinili i poslali."

Teško je verovati da se Vlada ozbiljno pribojavala ozbiljnijih protesta ili potresa pa je zbog toga pokušala da zabašuri stvar. Kao što se i očekivalo, socijalisti nisu najavili da će zbog toga obarati Vladu, i zadovoljili su se zahtevom za objašnjenjem, koji je istovremeno uputio i predsednik Srbije Boris Tadić. Najteže optužbe upućene su od strane radikala, čiji je lider Tomislav Nikolić policajce koji su odveli Lukića nazvao "banditima", ali nije pomenuo rušenje Vlade.

Lukićev odlazak u Hag deo je psihodrame pod naslovom "Samo dobrovoljno, molim", koja već dugo traje i upravo ulazi u završnu fazu. Policijski general je dvanaesti haški optuženik koji je u poslednjih nekoliko nedelja naprasno otputovao. Nakon što Vlada više od godinu dana nije preduzimala ništa po pitanju obaveza prema Hagu, optuženici su počeli da stižu industrijskim tempom, dan za danom, kao da stupaju na nevidljivu pokretnu traku. Za neke optuženike zna se da su se skrivali u Rusiji, drugi su bili u Republici Srpskoj, ali svi su se predali u Beogradu i putovali u Hag u pratnji ministra, obično Stojkovića ili ministra za socijalna pitanja Lončara. Ponašajući se kao da je ova epidemija predaja sasvim normalna stvar, Vlada se ograničila na tvrdnju da je to očekivani rezultat njene politike.

U javnosti su već počela nagađanja oko metoda kojim su toliki ljudi, nakon višegodišnjeg skrivanja, za kratko vreme ubeđeni da se predaju: pre Lukića su otišli Ljubomir Borovčanin, Vinko Pandurević, Drago Nikolić, Gojko Janković, Mićo Stanišić, Momčilo Perišić, Radivoj Miletić, Milan Gvero, Vladimir Lazarević, Dragan Milošević i Ljubiša Beara. Od svih njih, samo je Perišić otišao u sopstvenom aranžmanu, ostalima je put organizovala Vlada. Postoje informacije da su izvesni optuženici imali nameru da to učine mnogo ranije, ali im je tada iz Vlade poručeno da se strpe dok ne dođe pravi trenutak. Drugima, koji nisu bili raspoloženi, učinjena je ponuda koja se nije mogla odbiti. Neki izvori ukazuju na čudnu koincidenciju da je talas predaja počeo kratko vreme nakon što je Jovica Stanišić, bivši šef državne bezbednosti, pušten da u Beogradu čeka suđenje. Prema tim izvorima, Stanišić je organizovao predaju optuženika iz Republike Srpske, koristeći mreže koje je tokom rata tamo postavio. Ta priča nije nelogična s obzirom na Stanišićevu ulogu u izgradnji RS, kao i da mu je u interesu da bude kooperativan prema Vladi.

U opticaju je i priča o povelikim svotama novca koje je Vlada prikupila od izvesnih sponzora, a koje su isplaćene optuženicima i njihovim porodicama u zamenu za dobrovoljnu predaju. Imena sponzora i približne svote novca, međutim, nigde nisu procurili, ako se izuzme već čuvena "škoda" koju je sin generala Lazarevića dobio od kapitalnog ministra Velje Ilića.

DEČKO, DAMA, KRAlj: Bilo kako bilo, izgleda da je Vlada vodila računa da predaje postignu maksimalan politički efekat, koristeći optuženike kao adute u nekoj partiji tablića, pažljivo ih čuvajući za kraj (poslednja ruka nosi sve). U toj igri, jedna važna karta se nekako zaturila: general Nebojša Pavković, koji se nalazi na istoj optužnici kao Lazarević i Lukić, na vreme je predosetio promenu kursa i nestao u vidu lastinog repa. Baš kao i Lukić, Pavković je Vladi javno poručivao da nema nameru da se preda i čikao da probaju da ga uhapse. Vlada se dugo pravila luda i papagajski ponavljala da od generala očekuje časnu predaju. Kada je u Domu sindikata održan skup u znak podrške Pavkoviću na kom su učestvovali nacionalno zabrinuti intelektualci kao Kosta Čavoški i Brana Crnčević, Pavković je već bio van domašaja organa gonjenja.

Pavkovićevo bekstvo predstavlja ozbiljan udarac za Vladu, pogotovo što to nije prvi put: pre njega je prošle godine nestao Goran Hadžić, nekoliko sati nakon što je njegova optužnica stigla u Beograd. Na seriji fotografija koje je Tužilaštvo tribunala objavilo vidi se kako Hadžić stoji u dvorištu svoje kuće, a zatim seda u automobil i odlazi; nikada nije utvrđeno ko mu je dojavio za optužnicu i pomogao da pobegne, mada je blizu pameti da je to morao biti neko sa dobrim vezama u policiji. Iskrsao je, međutim, iznenađujući podatak da Hadžića nisu snimili tajni agenti Tribunala (kao što je bulevarska štampa tvrdila) već agenti Bezbednosno-informativne agencije koji su nadzirali bivšeg krajiškog predsednika. Kako su te fotografije dospele u ruke Karle del Ponte mogao bi da objasni šef BIA Rade Bulatović, čovek široke ruke kada je reč o dokumentima Službe.

Mnogo važnije pitanje, pred kojim će se i Bulatović i ministri sledećih dana znojiti jeste kako to da su Hadžić, a zatim i Pavković, izmakli svevidećem oku Službe. U Pavkovićevom slučaju stvar je gora, jer je optužnica već dugo bila poznata, a general dostupan vlastima. Izgleda da Vlada nije verovala Pavkovićevim izjavama da neće dobrovoljno u Hag, kao što nije verovala ni Lukiću; valjda su se nadali da će se ljudi predomisliti. Nikoga nije uzbudilo ni kada je Pavković nedavno na brzinu i za male pare prodao svoju kuću na moru, što je bio pouzdan znak da namerava da zbriše. Neki izvori BIA tvrde da Pavković uopšte nije bio "na merama", to jest pod policijskim nadzorom. To zvuči toliko neverovatno da bi moglo da bude istinito, s obzirom na haotično stanje koje vlada u Službi. Bivši potpredsednik Vlade Žarko Korać nedavno je optužio BIA da ga prati i prisluškuje. Biće još neprijatnije ako Korać to dokaže, jer će biti teško obrazložiti zašto njega pažljivije motre nego Pavkovića.

Biće mnogo neprijatnije ako se ispostavi – a to nije daleko od pameti – da su Pavković i Hadžić sklopili neke aranžmane sa civilnom ili vojnom službom. Ministar spoljnih poslova Vuk Drašković je u nedavnom intervjuu "Fajnenšel tajmsu" izjavio da je ubeđen da BIA zna gde se nalazi odbegli general Ratko Mladić i da ga oni kriju. Bulatović je tu tvrdnju odmah demantovao, a ministar odbrane Prvoslav Davinić izjavio je da ni Vojska ne zna gde je Mladić (mada Drašković vojsku nije pominjao). U svakom slučaju, bilo da vojne ili civilne službe štite Hadžića i odbegle generale ili su prosto pustile da im izmaknu, njihovi šefovi morali bi da budu pozvani na odgovornost: ili je reč o zaveri ili o kriminalnoj nesposobnosti. Ako je u pitanju ovo prvo, Vlada može da očekuje još neprijatnija iznenađenja.

Za sada, međutim, izgleda da je ova partija tablića sa živim kartama uspešno odigrana: iz Haga i Brisela stižu signali da će Studija o izvodljivosti i pored Pavkovićevog nestanka biti povoljna, pa će Vlada imati čime da se pohvali. Neće, međutim, moći dugo da eksploatiše taj uspeh, jer se vrlo brzo očekuje dodatan pritisak da se isporuče svi koji nedostaju, a to osim Mladića, Pavkovića i Hadžića uključuje i generala Zdravka Tolimira, Mladićevog načelnika bezbednosti, i Milana Lukića, "heroja" Štrpca i Sjeverina. Kako stvari trenutno stoje, Vlada će tu rundu daleko teže dobiti.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net