Stojan Cerović (1949–2005) >

"Da nije naš problem, možda, više u manjku života nego u višku smrti?"

Poslednja rečenica Stojana Cerovića objavljena u "Vremenu" od 30. decembra 2004, pisana je u bolesničkoj postelji u Parizu. Ona glasi: "Uostalom, zar zaista nekoga treba ubeđivati u to da život treba da se nastavi?" Petnaest teških godina, u preko 400 eseja u "Vremenu", Stojan Cerović se drži moralne konstante koja brani život, a proklinje smrtoljublje. U vreme raspada, rata, nepočinstava, rasula, moralnog pada i velike razbojničke galame, on zastupa čojstvo i razboritost. On osuđuje nasilje, pokazuje pijetet prema žrtvama, moralno osuđuje zloupotrebu nesreća ne tako retku u to vreme.

Odbraniti od sebe drugoga, ta miljanovska crta u njegovom karakteru prožima njegov opus, no u to vreme kao da niko nije hteo da čuje kako se savetuje ne samo da spasemo druge od sebe već da i sebe spasemo od nas samih. Kao psiholog, on odlično razume mehanizam samoopijenosti moćnika. Tu kategoriju ne amnestira, naprotiv, priznaće kasnije da je pristrasno protiv nje, ali za razliku od većine komentatora on uvek i objašnjava kako deluje otrovno piće u atmosferi poraza, uvređenosti i straha. Razume vrlo dobro da obogaljena sirotinja ne može da sluša o svetskom sjaju koji deluje nedostižno i samo budi zavist. Ali, on nije bio pesimista. Samo je uporno ponavljao pitanje: "Da nije naš problem, možda, više u manjku života nego u višku smrti?"

Stojan Cerović je izvanredan politički pisac, ne toliko po tome što je bio pedagog i psihoterapeut dela srpske političke elite (a ta elita je detinjasta, pohlepna, samoljubiva, nepromišljena, namćorasta, u biti intrigantska i palanačka), već zbog pilule koja se u ono vreme najteže gutala, zbog one etičke konstante, precizno saopštene, jezgrovite, a u tekstovima, kako izgleda, tehnički namerno izdvojene, tako da ih neko, ko bude znao da mu to treba, lako nađe i onda kad prođe poslednji talas našeg cunamija.

Ima li odbrane od nemoćnih prigodnih reči?

O Stojanu Ceroviću svakako će bolje svedočiti izbor delova njegovih eseja objavljenih u "Vremenu" od oktobra 1990. do decembra 2004. Neki od tih tekstova objavljeni su i u knjigama Bahanalije (1990–1993) i Izlazak iz istorije (1999–2004).

O rečima i delima

"Tekstovi u ovom izboru pojavljuju se, naravno, bez ikakvih izmena u odnosu na one objavljene u ‘Vremenu’. Šteta, sad bih neke stvari drugačije rekao. Ali, još je veća šteta što neki ljudi nemaju priliku da promene ono što su uradili."

Uvod u knjizi Bahanalije, avgust 1993.

O cilju i nasilju

"Ovde je već polupano sve što se polupati moglo, izginulo je desetak hiljada ljudi, raseljeno je i unesrećeno pola miliona, beda zajemčena svima ostalima, samo da bi se razdvojili Srbi i Hrvati. Morala bi to biti ogromna sreća za njih, da bi se sve ovo opravdalo. Revolucionarno nasilje nikad nigde nije dobra donelo i uvek je unapred trošilo i kompromitovalo svaki cilj, a Velika Srbija ni bez toga nije neki osobit cilj.

Nema sumnje da bi u Srbiji danas mnogi sebi dodelili revolucionarni alibi, koji oslobađa svih obzira i kočnica. Počela je utakmica u kojoj svakodnevno pljušte iznenađenja i padaju granice svesti. Šef Srpske narodne obnove u jednom intervjuu mirno izjavljuje: ‘Ja sam za genocid nad Hrvatima!’ Može li neko da dobaci dalje od ovoga?

Što se tiče medija koji su ovaj rat započeli i vodili, njihov prvi samooslobađajući gest bio je napuštanje robovanja profesionalnim standardima. Umesto proveravanja podataka, navoda i izvora – puna pesnička sloboda. Pridevima je naglo skočila cena i još se održava na visini, iako se brzo pokazalo da je repertoar prilično ograničen. Najveći profesionalni podvig sastoji se u nalaženju neke nove žestoke reči koja još nije potrošena.

Orgija slobode ne može se okončati drugačije osim terorom, i u tom pogledu budućnost Srbije nije nimalo neizvesna, bez obzira na njene buduće granice."

U zamci rodoljublja, 2. decembar 1991.

O Beogradu u ratu

"Sve donedavno Beograd je dobro podnosio ljude svih vrsta. Moglo se računati ne samo da se ovde čovek može skloniti nego da će u svom krugu biti dobro primljen, da su mu mnoga vrata otvorena, da se ne mora uvek držati vladajućeg čaršijskog ukusa koji je uvek postojao. Ali, moglo se pristojno opstati i u manjini. U tom pogledu Beograd se još dobro drži, ali se brzo smanjuje. Sve je bolje biti u većini i sve teže u manjini. Ako bi se ovim smerom moglo ići do kraja, Beograd bi postao mala, nezanimljiva i beznačajna varoš."

Lepe žene odlaze, 22. decembar 1991.

O pedagoškom pesimizmu

"Samo čekam da se neko seti, pogotovu ako štrajkovi u prosveti učestaju, da je prosveta, u stvari, levičarska, boljševička ujdurma.

Jer, kada jednom zavlada ideologija čistote krvi, kada se napravi podela na Srbe i ne-Srbe, a oko toga se upravo ratuje, stiže se do potpunog pedagoškog pesimizma. Ako su komunisti verovali u neograničene mogućnosti preoblikovanja ljudske prirode i u stvaranje Novog Čoveka, današnja divlja, postkomunistička desnica veruje da je narodu sve genetski dato, jednom zauvek. Pošto se tačno zna kakvi su Srbi, pošto oni imaju ugrađene najfinije moralne imperative, pošto se to ne može naučiti nego naslediti, čemu onda prosveta koja samo može da pokvari i unese nešto strano u izvornu srpsku dušu? Čemu znanja do kojih su drugi došli? Čemu strani jezici? Čemu opšta pismenost?"

Laž, mržnja i glupost, 13. april 1992.

O ivici ponora

"Srbija je godinama ludovala, hranjena džinovskim dozama gluposti i sada bi morala naglo da se zaustavi, da se još brže vrati natrag, da se izmiri sa svim svojim izmišljenim neprijateljima (od kojih su neki u međuvremenu postali stvarni), da temeljno promeni svoju izopačenu sliku sveta i okane se jalovih nada u Rusiju. Takav zaokret bi možda mogao da izvede državnik najvećeg formata."

Stvarno i nemoguće, 22. jun 1992.

O porazu, uvređenosti i strahu sirotinje

"Ovaj nacionalsocijalizam ne treba brkati s onim u Nemačkoj pre pola veka. Ovde nema fanatizma discipline i samouverenosti, ne stvara se novi poredak, nego održava dotrajali. Reč je o ponudi koja je primerena dominantnoj atmosferi poraza, uvređenosti i straha. Narod se poziva da bedu prihvati kao sudbinu od koje se ne može pobeći, ali se i u tome može naći neki razlog za ponos. Reći će da su bede dopali zato što su Srbi, jer svet ne voli Srbe, ali zato teško svakome ko ovde nije Srbin. Sirotinji, veruje se, ne treba pričati bajke o boljem životu, niti ukazivati na svetski sjaj koji deluje nedostižno i samo budi zavist. Sirotinja voli da sluša o pravdi i o tome da treba da ostane kakva jeste, a ne kako treba da zapne da se popravi kada za to nema ni snage ni volje."

Uvod u treći život, 21. septembar 1992.

O granicama vlasti

"Kada su u pitanju granice vlasti, Srbija nikada nije bila slepo odana pisanom zakonu, ali danas je to manje nego ikada. Od kada je pristao na demokratske forme, ovaj režim je sve učinio da iskompromituje stranke, izvore, kampanje, skupštinu, ustav, zakone, a sada i sud. Tri vrste vlasti tako su se uspešno razdvojile, da su dve sasvim nestale, a ostala je samo policija. Ispalo je da onaj ko se pozove na zakon i sud samo priznaje da je nemoćan i unapred poražen. To se već događalo u raznim vrstama tiranije, ali retko kada šefu države i predsedniku vlade."

Pandurska država, 30. novembar 1992.

O režimskom pijanstvu

"Srbi možda nisu nebeski narod, ali izabrali su da ih vode ljudi koji sede na oblacima, čvrsto se drže za maglu i po nebu šaraju grančice. O tome što zemaljski poslovi loše idu, pred njima je nepristojno govoriti, a svet koji ih za nešto sumnjiči i optužuje dostojan je samo njihovog prezira. Što im se više preti, oni se više penju, kao da bi da sasvim izmaknu i izgube svaki dodir s logikom i zakonima ovog sveta.

Iz njihove perspektive, srpska stvar stoji izvanredno, zapravo nikad bolje u istoriji, a samo zavidljivci, pakosnici i smutljivci govore suprotno. Nema za njih jačeg dokaza da su u pravu od toga što se cela ova bedna, materijalistička civilizacija udružila protiv srpske pravde i istine. Nikakvim činjenicama, podacima, dokumentima, snimcima, ciframa o zločinima, razaranjima i nesreći ne mogu se probuditi oni koji sanjaju san o svojoj nevinosti."

Duše od olova, 4. januar 1993.

O rodoljubima i razbojnicima

"Ovo je zemlja u kojoj privatne banke pljačkaju ljude, a država im u tome pomaže. Ovde više nema nikakvog kriminala osim organizovanog i državnog. Ovde je postalo nemoguće razlikovati rodoljube od razbojnika, ministre od ratnih profitera, a pesnike od ratnih huškača. Ove državne banke posluju s crnoberzijancima, a policajci uzimaju reket, osim kad biju demonstrante i hapse Vuka Draškovića."

Policijska politika, 7. jun 1993.

O merilima i očaju

"Posmatrači sa strane bolje su znali naše mesto, pa su ondašnju Jugoslaviju videli kao slobodnu i srećnu zemlju, u kategoriji komunističkih diktatura. A jedan poznanik nedavno je ispričao kako je osetio ogromno olakšanje došavši u Beograd iz Moldavije. Stvar je, dakle, u tome što neki od nas ne odustaju, nastavljaju da na sebe primenjuju najviša merila i stoga su sve očajniji. A posetioci su sve oduševljeniji što vide da jedna tako ozloglašena zemlja i ljudi izbliza izgledaju mnogo bolje.

Otuda sledi mala, paradoksalna pouka koja glasi: jedini način da se osećamo dobro jeste da o sebi mislimo veoma loše. Odnosno obrnuto: ako verujemo da je s nama sve u redu, dočekaće nas sve sama neprijatna iznenađenja."

Elvis je živ, 22. novembar 1997.

O moralnim vratolomijama

"U civilizovanim odnosima među ljudima, čak i među političarima, postoje granice koje se ne prelaze. Ako se pređu, povratka nema.

Međutim, iz nekog razloga, u Srbiji se dosta često događaju upravo takve moralne vratolomije. Političari jedni druge nazovu kriminalcima, lopovima, lažovima, fašistima, zatim se lepo izmire, razmene komplimente, počnu da sarađuju, pa onda sve ispočetka."

Ivica ponora, 25. oktobar 1997.

O manjku života i višku smrti

"U načelu, trebalo bi da smo u stanju da se uvek iznova i u istoj meri zgražamo nad zločinima, makar se događali svakodnevno. Opšti moralni zakon bi, isto tako, nalagao da ni žrtve ni zločince ne delimo na ‘naše’ i ‘njihove’, nego da s prvima saosećamo a druge osuđujemo, čiji su da su. Osim toga, osećanje pijeteta bi, prema teoriji, moralo da nas obuzme u toj meri da i ne pomislimo kako bi neko veliko zlo, nečija nesreća i pogibija mogli zgodno da se iskoriste. Nešto se ne sećam kad sam poslednji put sreo nekoga ko se čvrsto drži ovakvih načela. Ne znam gde se okupljaju sveci i anđeli, ali očigledno ne izlazimo na ista mesta.

...

Naposletku, sve što je ovde rečeno samo je pokušaj da se objasni naša današnja nesposobnost da na zločin, nesreću i smrt reagujemo prirodno, kao ljudska bića. Gotovo sve što je o tome rečeno bilo je izopačeno, usmereno na nešto drugo, čak i na stranačke svađe. Ti mrtvi zato izgledaju utoliko strašnije, što živi nisu stigli da na njih obrate pažnju. I ko je ovde uopšte živ? Da nije naš problem, možda, više u manjku života nego u višku smrti?"

Mi nismo anđeli, 5. septembar 1998.

O "Vremenu"

"Kada smo, pre osam godina, pokrenuli ovaj list, bilo je to vreme najveće ‘buke i besa’, histeričnih uvreda i kolosalnih laži koje su predstavljale uvod u rat i raspad tadašnje države. Ovakav list nije izgledao kao jako dobar poslovni potez, niti je to do danas postao. Ali, naša ambicija bila je da pouzdano svedočimo, da slobodno i jasno mislimo, da ne podstičemo mržnju i nasilje i da održimo standard javne reči i opšte pristojnosti. Nije bilo lako, ali dosad smo uspevali da opstanemo."

Košmar, 31. oktobar 1998.

O religioznom licemerju

"U suštini, za većinu današnjih političara crkva je deo obavezne, rutinske demagogije, a ono čime se stvarno bave nema mnogo veze s bilo kakvom duhovnošću. Kad god se pozovu na Boga ili kakve moralne imperative, deluju krajnje sumnjivo, licemerno i kao da smeraju kakvu krupnu prljavštinu."

Noć u molitvi, 7. decembar 2000.

O elanu koji se topi

"Šta se sve u Srbiji promenilo a šta nije, šta je moglo brže a šta neće još zadugo. Izgleda da se ovim pomalo metafizičkim pitanjima bavi neobično mnogo ljudi i to ne samo u dokolici. To je lako objašnjivo, mnogo ljudi je uložilo izvestan napor i preuzelo rizik rušenja starog režima i sad gledaju svoje delo i ne znaju da li da budu zadovoljni brzinom, nezadovoljni sporošću ili očajni što se ništa nije promenilo. Niko ne veli da je ono bilo bolje, ali ta uteha nema naročito dug rok trajanja. Čini mi se da se famozni revolucionarni elan brzo topi a novi poredak sporo nastaje, tako da smo trenutno u stanju slobodnog lebdenja, bez pokretačke energije a i bez zakona kretanja i pravila ponašanja. Dakle, moglo bi se desiti da ona početna dilema o revolucionarnim ili legalnim sredstvima i metodima bude rešena ukidanjem. Ni ovako ni onako, nego nikako, to jest anemično i haotično. Snagom starosti i iskustvom mladosti. Ne znam, naravno, šta se dosad moglo uraditi drugačije i bolje. Možda je pravo čudo da je bilo ko bilo šta uradio i radi u zemlji toliko isceđenoj, opustošenoj, ostavljenoj bez para, volje, pameti, s tako malo nade, vrlina, dobrih navika i korisnih običaja. Možda je promenjeno sve što je bilo u ljudskoj moći, ali suštinski preokret još nije nastao jer u Srbiji još nije pobedila volja za životom. Kao da još traje čuveno jutarnje kolebanje, da se umijem ili da se ubijem, što će se na kraju svakako prelomiti u korist života, ali za sada na sve strane vidimo razne oblike umiranja i izraze besa, mržnje, svađe i svakakvog smrtoljublja."

Politika bez crte, 22. februar 2001.

O intelektualcima

"Intelektualci i ljudi od javne reči uopšte vole da uveličavaju vlastite krivice, da se uzajamno optužuju i da istoriju tumače kao stvar njihove dobre ili loše savesti i morala. Ali, moć reči odavno je devalvirala. Opšte pravo glasa, to jest demokratija i mediji oduzeli su mnogo od važnosti onima koji su hteli da igraju ulogu savesti društva. Zato političke svađe ljudi iz kulture predstavljaju pretežno nostalgične pokušaje da se ulozi intelektualaca vrati nešto od starog sjaja i uticaja."

Nikad neću biti kul, 7. oktobar 2004.

O Kosovskom mitu

"Danas, posle iskustva koje Srbija ima sa poslednjim porazima u kojima je neku ulogu igralo i pozivanje na taj kosovski mit o carstvu nebeskom, mislim da on zavređuje veću pažnju. Ne verujem da je u tradiciji i mitologiji ijednog drugog naroda, barem u ovom delu sveta, sadržana tako užasna, samoubilačka poruka poput tog srpskog slavljenja poraza. Ako je to zaista postao deo nekog kolektivnog arhetipskog obrasca pomoću kojeg se narod instinktivno orijentiše i opredeljuje u istorijskim krizama, onda su Srbi do sada imali jako mnogo sreće što su uopšte fizički opstali."

Vek Jugoslavije, 30. decembar 2004.

O Jugoslaviji

"S druge strane, svi ti današnji protivnici svake Jugoslavije, naknadno uvereni da je ona bila tamnica ili najveća zabluda njihovih naroda, zvuče sasvim histerično, kao da žele da sebi i svima začepe uši da se ne bi čuo neki glas koji bi podsetio da su svi ti narodi upravo u Jugoslaviji imali period najveće sreće i blagostanja. Da, ta zemlja se dvaput raspala i svakako je definitivno mrtva, ali je ona takođe dvaput stvarana i ne vidim zašto bi neko danas imao pravo da tako strogo sudi onim generacijama koje su je stvarale. Zar su oni koji su učestvovali u njenom razaranju možda plemenitiji i bolji ljudi? Zar su njihovi razlozi i motivi bili pametniji? Da li su njihove tvorevine zaista dostojne nekog divljenja?

...

Mogli bismo da počnemo da na taj deo istorije gledamo sa više milosrđa. Posle svega, bili bismo dužni da pokušamo da prekinemo s tim beskonačnim pisanjem i brisanjem, s poricanjem svega prethodnog i stalnim počinjanjem ispočetka. Ili još gore, sa stalnim uzaludnim pokušajima da se vratimo negde u istoriju, u neku tačku od koje je navodno počelo lutanje. Uostalom, zar zaista nekoga treba ubeđivati u to da život treba da se nastavi?"

Vek Jugoslavije, 30. decembar 2004.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net