I ja bih

Poštovani urednici, veleumni novinari, usuđujem se reći, draga sabraćo!

Godinama čitam ovu rubriku, pratim imena autora i krišom im zavidim.

Odmah da priznam, nemam neke velike snove, ali oduvek želim da mi se objavi tekst na poslednjoj stranici "Vremena". Da mi je samo videti svoje ime u punom kurzivu, ne bih žalio truda.

Ali, o čemu da piše prosečan čovek koga je Bog obdario samo silnom i, bojim se, neostvarivom željom. Ja sam čovek prosečnih intelektualnih apetita i, priznajem, ima boljih i ima ih mnogo! Zašto da se lažemo? U uživanjima nikad nisam preterivao, ali sam, pripremajući se za ovaj sudbinski dan, koji će usmeriti moj budući život, napravio spisak ovozemaljskih slasti o kojima bi se moglo pisati da je pameti i veštine.

Spavanje?

Nemam vodeni krevet, ne budim se uz sveže isceđenu narandžu koju mi prinose mlade, pohotne ruke. Zaspivam i budim se u znoju, a teško da bi neko želeo tumačiti moje dnevne i noćne košmare. To je prošlo kod Kafke onomad i više nikad.

Hrana?

Jedem, nije da ne jedem, ali nekako zbrkano, bez reda i sistema. Znam da prepoznam batak i trticu, ali ne znam šta je pohovanje, pirjanje, garniranje i ostala čudesa koja svaki vaš kolumnista drži u malom prstu leve noge. Biva, jednom sam pokušao da ispržim jaja. Ugodno su se sudarala u svom belo-žutom paklu, no isprljao sam više suđa nego prosečna domaćica za mesec dana – pa je sve to više ličilo na debilni početak neke reklame za novo sredstvo za pranje tanjira, escajga i ostale andrmolje... Čak ni vino ne muljam po ustima. Štaviše, sramota je reći, vino prezirem. Pijem ga u krajnjoj nuždi – na svadbama dok čekam da se mladenci i gosti umore od suludog poskakivanja o kojem takođe nemam pojma.

Seks?

Bolno sam svestan da ima mlađih, gipkijih i iskusnijih, pa i talentovanijih za priču o tome. Ono što u seksu nisam kapirao pre 20 godina, ne shvatam ni sada. No, to više i nije toliko bitno.

Kafa, cigare, viski?

Bio je onomad tekst o pušenju, čini mi se Vasićev. Gde ga sve nisam nosio, kopirao, pokazivao. Pisati o toj temi teže bi mi bilo nego nadskočiti Sergeja Bupku (ako se još, jelte, takmiči; sport, naime, ne pratim baš). A i ovaj zakon o zabrani reklamiranja alkohola i duvana. Još i to da me klepi. Kao – dobar je tekst, ide u štampu, slovoslagači ga sastave (mada mislim da to sad ide kompjuterski), a trči Žarković, viče: "Stoj, vadi to, ne smemo, zar da robijamo?" I ode prilog napolje, na prljavi pod štamparije, u prljavi zaborav...

Deca?

Tu sam dosta obavešten, ali to nije, čini mi se, posebno bitno čitaocima prestoničkim. Ko ima decu zna za draž njihovog urlanja, pražnjenja u pelenu i van nje, brljanja po kući i sl. A ovi bez dece verovatno preziru te priče.

Hobi?

Nemam. Pokušao, ipak, jesam. Mesecima sam uporno progonio pecaroše, raspitivao se o vrstama riba, udica, mamaca... Ali ništa mi nije išlo u glavu, a počeli su i da me teraju kamenjem. Kažu, plašim im ribe. Pa ljudi, koga ja mogu uplašiti? Kao, riba se sprema da zagrize, pa kroz vodu vidi mene izobličenih kontura i, navodno, klisne. Nisam hteo da budem pokriće za njihove frustracije... Pa riba pikira pravo na crva (hleb, šta li već?). Vraga ona gleda ko se nadnosi nad vodu, oblizuje i gata.

Društvene i obične igre?

Kliker ne umem da frljnem na opštu radost zlurade, golotrbe dece. Za karte i jamb imam slabe živce, a i ne umem, brate, da blefiram. Meni se na licu odmah vidi da li sam slagao ili grešio bludno (u mislima, jašta).

Putovanja?

Znam da to intelektualci vole da čitaju i komentarišu. Ja nemam pasoš, a trideset druga mi je tek! Nije bilo prilike. Ma i nisam ja za putovanja. Mučki se pakujem, kidam cibzare, trpam nepotrebno, zaboravljam nužno. I kad odem u neki veći grad (Žabalj, Temerin) stalno se nešto džepkam, prebrajam, presipam siću, blenem u prolaznike, javljam se nepoznatima, privlačim pažnju... U autobusu se nekako sklupčam, privijem uz prozor. Kondukter je za mene Bog, a vozača ne smem ni da pogledam. A kad razmišljam o paklu, pred očima mi je uvek – aerodrom.

Nauka?

Mogao sam da napabirčim podatke, pa da pišem o mesečevim menama, jezgru atoma, parafinskoj rukavici. Bojim se, navući ću na vrat dokone stručnjake koji samo čekaju da im neko štrpne u ekspertsku sujetu pa da ga iskasape.

Kao što vidite, situacija nimalo zavidna. Ne znam ništa, ali o tome znam sve.

Dajte mi neku ideju, neki otpadak od teme, oglodanu kost. Šta je vama doći do priče? Vi živite svetski, dišete punim plućima, a ne ko ja na škrge. Vozite skupa kola, trošite najbolje dame, pijete najbolja pića... Eh, pusto srpsko...

Nisam stekao ni nasledio kuće, kola ne vozim, osim u mislima, neki posao imam (ne bih da detaljišem – da ne ureknem), pa dajte makar ovo.

Svi mi kažu: Zašto baš "Vreme"? Idi u "Kurir", idi u "NIN"! Bićeš kolumnista, bićeš urednik, slikaće te za Dnevnik i tv-debate. Ne vredi, ovo sam zacrtao i basta!

Znam da je ovo pisanje dobro plaćeno. Mene novac ne zanima. Dajte mi tu sudbinsku poslednju stranu, makar u nekom pilot-broju, kao one novine što su davali čiča Draži u zatvoru da ga lakše slome.

"Vreme" sa svojim tekstom u njemu ostavio bih u amanet unucima, kao dokaz da je njihov deda bio svetski čovek; pismen a naš, čedo razbora i razuma.

Još ako me sreća posluži, pa taj dan, kad pismo stigne u redakciju, bude dežuran Pančić (on je valjda najmlađi, pa mu to uvaljuju kao Šerbedžiji u Varioli veri) – video me bog. On mi je nekako simpatičan, sličnih smo gabarita, a uz veliku muku pročitam poneku knjigu koju on preporuči. Ako me on kao duhovnog saplemenika ne shvati – nema ko.

Kako neki mogu? Šta god dotaknu – tekst, čega god se late – kolumna. Gde se to uči, ima li kod Karića, ne pitam šta košta? Ili se čovek sa tim rađa? Jedan se prijavio za kviz, pa ga izvozali u pošti i eto teksta. Pa mene vozaju od šaltera do šaltera oduvek i ne samo da... Ma, nije važno.

Zato, pomagajte! Dajte mi neki znak, prekinite ovu muku i nesvitanje. Dajte meni jednu stranicu, vama još uvek ostaju šezdeset tri.

Srdačno vaš


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net