Feljton - "Atentat na Zorana", knjiga Miloša Vasića (3) >

Martovske ide

"Dolazi kolona, zaustavlja se Đinđićev auto, a momak iz obezbeđenja iznosi štake. Ne mogu da pucam od tog momka. Tek se stvara pozicija za pucanje kad Đinđić dolazi do ulaznih vrata (reč je o metar-dva). Čudno je okrenut, nekako sa strane. Ne znam tačno koja je njegova pozicija, ali to je delić sekunde, momenat za pucanje. Pucam jednom, hoću da potvrdim pogodak, pucam drugi put..." (iz iskaza Zvezdana Jovanovića)

Tog jutra, 12. marta, kako će kasnije posvedočiti Veselin Lečić, tadašnji oficir bezbednosti JSO, Zvezdan Jovanović došao je u komandu na Senjaku, ulica Sanje Živanovića; pio je kafu i čitao novine do nešto pre deset sati; onda je otišao nekud.

U uobičajeno vreme, oko 11 sati pre podne, ekipa – Zvezdan, Aca Simović i Nino Konstantinović – dolazi u Gepratovu u "VW pasatu" sa pančevačkim tablicama i zatamnjenim staklima. Vozi Vlada Budala Milisavljević, a parking mesto čuva Milan Jure Jurišić u drugom autu; on se onda udaljava; neki svedoci su rekli u istrazi da ih je neko sprečavao da se parkiraju u blizini broja 14. Nino se penje prvi u kancelariju na drugom spratu: ako se ne javi telefonom, znači da je bezbedno; Zvezdan i Aca Simović penju se gore; Aca nosi u crnoj torbi pušku, municiju i ćebe, kao i neki alat. Kum (Mile Luković) i Beli (Sretko Kalinić) su dole na ulici, kao obezbeđenje.

Priča Zvezdan dalje: "Prozor je otvoren i stavljeno je neko ćebe... Ja sam sedeo u nekoj fotelji. Ništa nismo jeli. Samo sam ja pušio i cigarete gasio u nekoj kutiji koju sam držao u džepu. Možda mi je ispao jedan pikavac. Pušio sam 'davidof'... Puška je izvađena, naslonjena pored mene i ne vidi se ako neko uđe. Aci javljaju da Đinđić stiže. Ja sedam na stolicu, ne mogu me videti. Cev samo malo viri...".

Dvanaesti mart 2003. svanuo je vedar i sunčan. Zoran Đinđić trebalo je da se pojavi tog prepodneva u Centru "Sava", na nekom međunarodnom skupu, ali je promenio plan i krenuo u Vladu oko podne. Duća i Legija bili su razradili sistem osmatranja sa statičkih pozicija, jer bi praćenje kolone autom bilo opasno: na ključnim raskrsnicama od Dedinja ka gradu od jutra su dežurali posebno zaduženi pripadnici Zemunskog klana sa GSM telefonima "specijalima", dakle samo za tu svrhu. Izgleda da je Đinđićeva kolona od tri vozila (dva BMW i jedan "audi 8") tada promakla neprimećena pored dva osmatračka mesta. Prvi je primećuje Miloš Simović, kada je kolona već blizu Vlade Srbije i telefonira svom bratu Aleksandru koji sa Ninoslavom Konstantinovićem i Zvezdanom Jovanovićem dežura na drugom spratu dvorišne zgrade u Gepratovoj 14. Sati je12:35.

Tokom celog prepodneva, sve dok nije čuo da je Đinđić ubijen, Milorad Ulemek sedi na terasi svog sopstvenog stana u koji se tokom noći vratio iz "šteka" na Novom Beogradu; mota se po terasi: demonstrativno, da ga svi vide; vidi ga i Goran Petrović, bivši načelnik RDB, jer živi u blizini, na visokom spratu koji gleda na Legijinu kuću.

Tokom vožnje ulicom Kneza Miloša, vođa obezbeđenja Milan Veruović pokušava radio-vezom da se najavi šefu obezbeđenja Vlade, Danilu Koprivici. To mu ne polazi za rukom zbog loše planirane radio-veze: naime, obezbeđenje koristi jedan od policijskih radnih kanala na kojima je u to doba dana gužva; njihova radio-veza je zaštićena (skremblovana), tako da je ostali učesnici u radio-saobraćaju čuju kao šum i smetnju i ne ostavljaju im vremena za razgovor. Naviknuti na to, premijerovi telohranitelji nastavljaju kao i obično, ka vratima dvorišta Vlade, u Nemanjinoj 11.

Zvezdan Jovanović već je na prozoru; pušku je naslonio na presavijeno ćebe (kupljeno dva dana ranije) da bi ublažio vibracije koje nastaju pri opaljenju, zapravo od trenutka kada udarna igla pogodi inicijalnu kapislu metka. Izmerena daljina do dvorišnih vrata zgrade Vlade je 132 metra (po merenju Saveznog kriminalističkog instituta iz Vizbadena, Nemačka – 129 metara) i optički nišan već je podešen na proverenih 200 metara; selektor vatre je na položaju za pojedinačne hice, a obarač podešen po Zvezdanovom ukusu. Visinska razlika između prozora sa koga Zvezdan gađa i tla pred ulazom V u dvorištu Vlade Srbije iznosi 14 metara.

Kolona vozila skreće u dvorište Vlade. Sve se odvija rutinski, dakle opušteno i donekle šljampavo: policajac na kapiji ne mrda se s mesta, radnici obezbeđenja u dvorišnom ulazu V sede gde su (pitanje je jesu li u tom trenutku svesni da premijerovo vozilo ulazi u dvorište). Zatvoreni sistem televizijskog nadzora ne radi već nekoliko dana zbog rekonstrukcije i kamere su poskidane; komandni centar obezbeđenja je usred građevinskih radova. Po jevtinoj ceni mogao se instalirati privremeni sistem TV nadzora, ali to nikome nije palo na pamet, a "eksperti" iz Instituta bezbednosti nisu se toga setili. Tunel koji desno od ulaza u dvorište vodi unutar zgrade Vlade i iz koga se može ući u zgradu bez rizika, kroz posebna vrata, poznata kao ulaz IV ("zvono", u žargonu obezbeđenja), Zoran Đinđić ne koristi od kada je premijer ("Nisam ja pacov da se uvlačim kroz rupe!"), a obezbeđenje ne insistira na njemu, tako da je te srede u podne zatrpan građevinskim materijalom i daskama. Svi bivši premijeri i dobar deo bivših ministara koristili su tunel jer je obezbeđenje na tome insistiralo i jer je to bila standardna operativna procedura. Da je taj tunel, "zvono" bio korišćen, Zvezdan bi morao da traži drugu, najverovatnije mnogo goru i opasniju poziciju za gađanje. Ovako je bio na idealnom mestu. Uzgred, posle atentata od 12. marta, ulaz IV, "zvono", naglo je osposobljen i koristi se.

Blindirani premijerov BMW, srednje vozilo u koloni od tri, zaustavlja se pred dvorišnim vratima, ulazom V u Vladu; udaljen je oko tri metra od vrata (po proceni, to jest rekonstrukciji, Saveznog instituta za kriminalistiku), a oko metar od prve stepenice, niže od ostalih. Zadnja vrata kroz koja će izaći udaljena su oko 3,5 metra levo od ose ulaza V, ulevo kad se gleda ka ulazu. Po procenama naše policije, vozilo je bilo bliže: možda i na metar udaljenosti. Problem je u tome što je BMW posle atentata odvezen ka Urgentnom centru, a nije bilo načina da se kasnije tačno rekonstruiše lokacija vozila u trenutku atentata; da su postojale kamere, lice mesta moglo se fiksirati i stvari bi bile mnogo jasnije.

Obezbeđenje izlazi iz pratećih vozila i raspoređuje se kao i obično: u otprilike polukrug oko vozila, licem okrenuti ka napolje, a leđima prema premijerovom vozilu – po proceduri. Njihov je posao da gledaju okolo, a ne u premijera. Da bi stigao od vozila do ulaza V, Zoran Đinđić mora da pređe oko tri do četiri i po metra. Leva noga od kolena do stopala mu je u gipsu, jer je na Kopaoniku povredio Ahilovu tetivu igrajući fudbal sa Žandarmerijom, dok su se oko njega šunjali Dućini i Legijini špijuni. Đinđić hoda uz pomoć dve aluminijumske štake sa plastičnim drškama i osloncima za nadlaktice.

Iz BMW-a prvi izlazi Milan Veruović, sa suvozačkog mesta; otvara zadnja desna vrata Đinđiću koji prvo izbacuje obe noge na tlo, a zatim se sporo uspravlja, oslanjajući se, prirodno, više na desnu nogu. Zadnja desna vrata BMW-a su još otvorena. Milan Veruović okreće se ka svojim, prednjim desnim, vratima i saginje se da iz vozila uzme Đinđićeve štake. Đinđić čeka; između njih su zadnja desna vrata, još otvorena i premijer je – po Veruovićevom sećanju – oslonjen na njih. Veruović mu dodaje štake i okreće se ponovo da uzme premijerovu akten-tašnu.

Narednih nekoliko sekundi ostaje nerazjašnjeno: naime, niko nije video Đinđićevo kretanje od tog trenutka kada se Veruović okreće da uzme, štake pa do prvog Zvezdanovog pucnja; svi prisutni u dvorištu okrenuti su leđima; obezbeđenje iz ulaza V ne vidi Đinđića, jer im je u mrtvom uglu, iza još zatvorenih vrata. Uzgred, bilo je primećeno i ranije da unutrašnje obezbeđenje ulaza V iz lenjosti ne otvara vrata dok se premijer na njima ne pojavi; neki svedoci kažu da ni 12. marta nisu otvorili vrata, nego samo stisnuli dugme električne brave.

Po onome što se može zaključiti iz svih do sada prikupljenih dokaza i delimičnih rekonstrukcija policije i istražnog postupka, najverovatniji je sledeći tok događaja u tih nekoliko sekundi: Zoran Đinđić okreće se uz pomoć štaka i rotirajući na desnoj peti od auta ka ulazu V; dok Veruović uzima akten-tašnu, Đinđić se opet okreće da bi zatvorio vrata BMW-a – ili da bi Veruoviću napravio mesta da ih on zatvori. Bilo kako bilo, izgleda da je Zoran Đinđić u trenutku prvog pucnja bio u pokretu...

Zvezdan Jovanović to gleda kroz optički nišan: "Dolazi kolona, zaustavlja se Đinđićev auto, a momak iz obezbeđenja iznosi štake. Ne mogu da pucam od tog momka. Tek se stvara pozicija za pucanje kad Đinđić dolazi do ulaznih vrata (reč je o metar-dva). Čudno je okrenut, nekako sa strane. Ne znam tačno koja je njegova pozicija, ali to je delić sekunde, momenat za pucanje. Pucam jednom, hoću da potvrdim pogodak, pucam drugi put. Ne znam kako je povređen taj momak. Prvi pogodak je siguran. Nije mi bila namera da pogodim tog momka, moguće da je ušao u putanju drugog metka."(...)

Zvezdan Jovanović puca opet i pogađa Milana Veruovića s leđa u karlični deo; projektil prolazi kroz mladića menjajući putanju, udara brzinom od 406 metara u sekundi, pod uglom od 50-55 stepeni u odnosu na ravan zida o kameni dovratak na visini od 87 centimetara i raspada se u mnogo fragmenata košuljice i olova koji završavaju u hodniku i na stepeništu, nanoseći površinska oštećenja. Ukupna masa nađenih fragmenata je svega 1,82 grama od ukupno 9, što svedoči o silini udara i odgovarajućem raspadanju projektila. Nalaz nemačkih veštaka tu je nedvosmislen: "Ti fragmenti nekada su sačinjavali jednu celinu" (diese Teile ehemals eine Einheit gebildet haben).

Zoran Đinđić, smrtno pogođen, pada u ulaz V; obezbeđenje zgrade uvlači ga unutra, sasvim razumno, da ga skloni sa brisanog prostora; odatle tragovi njegove krvi u hodniku. Milan Veruović, teško ranjen, puzi do premijerovog automobila, otvara vrata i poslednjom snagom uvlači se na zadnje sedište. U panici koja nastaje, policajci u dvorištu hvataju zaklone, oni u hodniku pokušavaju da zovu hitnu pomoć, ali odlučuju da je bolje prevesti obojicu kolima u Urgentni centar. Dva blindirana BMW kreću iz dvorišta, prvi čak bez plavog svetla i sirene, a dežurni policajac pred kapijom ne izlazi da zaustavi saobraćaj, tako da Srđan Babić, suvozač u drugom autu, u kome je premijer, mora da maše policijskom "stop" tablicom i da viče na druge vozače kroz otvoren prozor. U istom automobilu je i Zoran Janjušević, koji drži Đinđićevu glavu u svom krilu. Uprkos žurbi i pametnoj odluci da sami krenu u bolnicu, Zoranu Đinđiću nije bilo spasa: pogodak je bio suviše razoran. Milan Veruović preživeće tešku operaciju i biće spasen.

Posle ispaljenog drugog metka Zvezdan Jovanović panično baca pušku Aleksandru Simoviću i prvi izleće iz kancelarije sa pištoljem u ruci. Aca i Nino Konstantinović brzo skupljaju ćebe sa prozora i ubacuju ga u crnu plastičnu torbu, pa beže sa drugog sprata ka ulici admirala Geprata. Jedan od njih nosi i doboš (motalicu) sa električnim kablom. Plan je, inače, bio da kancelariju iz koje je pucano zapale i tako unište materijalne tragove, ali su se opredelili da što brže pobegnu s lica mesta, iako je Zvezdan Jovanović tražio od Ace Simovića i Nina Konstantinovića da podmetnu požar. Zvezdan kaže da su ih videli portir i neka žena u prizemlju. Na ulici će svedoci videti i opisati tri čoveka u plavim kombinezonima koji nose jednu pušku i torbu (Aca Simović) i trče u pravcu Dobrinjske ulice; dvojica imaju pištolje u ruci (Zvezdan i Nino), a jedan (Nino) nosi i smotani kabl na dobošu.

Vlada Budala već je upalio motor, Aca Simović ubacuje pušku u prtljažnik "VW pasat" karavana (PA 469-88) i sva četvorica odlaze ka Brankovom mostu. Ne voze brzo, ali su uspeli da se u Gepratovoj sudare sa "VW golfom" Vojske Jugoslavije i pobegnu dalje. Dolaze do dve iznajmljene podzemne garaže na Novom Beogradu, preko puta Palate Federacije, one u kojoj Zemunci čuvaju svoj "borbeni" "audi 6", lažne tablice, oružje i "zolje". "Pasat" ostavljaju tu, u drugoj garaži (kasnije će Ninoslav Konstantinović odvesti taj auto i zapaliti ga na Starom sajmištu, po ustaljenoj praksi Zemunaca; tome ih je naučio Slobodan Pažin, inspektor u GSUP Beograd). Tamo Zvezdan prelazi u automobil u kome su Kum Luković i Sretko Beli Kalinić; oni odlaze u "štek" u Vojvode Stepe 259.

"Stan je prazan", kaže Zvezdan, "niko ne zove. Ja se tu kupam."

Vlada, Nino i Aca smeštaju pušku u torbu i sve ostavljaju u garaži. Simović je tu i zove Miladina Đuru Mutavog Suvajdžića da hitno dođe sa Autokomande, gde je bezuspešno osmatrao hoće li Đinđić naići. Đura ih gleda dok odlaze u zelenom autu "seat ibica". Zajedno sa Milošem Simovićem oni odlaze u drugi "štek" (Milentija Popovića 24), a Đura u Vojvode Stepe 104, gde inače čuva Ljiljanu Buhu, Čumetovu ženu. Duća Spasojević je ceo dan sedeo u istom "šteku" u Nikolaja Gogolja 98 na Banovom Brdu ("Voleo je takve, luksuznije, stanove", kaže Đura), u stanu u koji se bio povukao početkom marta. Odatle je "specijalom" zivkao Miloša Simovića celo pre podne, proveravajući kako se akcija odvija; vikao je i besneo jer je Đinđićeva kolona prošla drugim putem, da bi se po atentatu ućutao.

Posle će Kum Luković reći Đuri Mutavom, pokazujući ka Zvezdanu: "Ala ga je ovaj sašio".

Kraj


 

Fotografiju na naslovnoj strani knjige "Atentat na Zorana" snimio je Predrag Mitić.

Zahvaljujemo autoru.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net