Intervju - Tomas Keli, do pre desetak dana generalni direktor US Stil Serbia >

Kako se kalio profit

Znali su da kupuju kompaniju koja je bila na ivici kolapsa. Zatekli su kompaniju koja je propadala, opremu koja je loše održavana, zatekli su veoma dobre radnike kojima je bilo potrebno novo rukovodstvo

"Tomas Keli, prvi direktor US Stila Srbija, postavljen je za generalnog menadžera Primarne proizvodnje u US Stil železari Geri Vorks, država Indijana, SAD. Na položaju u Srbiji naslediće ga Majkl A. Fedorenko, koji je do sada bio potpredsednik Tehnologije u US Stilu Košice, u Slovačkoj. Primopredaja ove rukovodeće funkcije biće obavljena 1. marta", pisalo je u kompanijskom saopštenju nedavno dostavljenom medijima. Tim povodom predsednik US Stila Košice Kristofer J. Naveta rekao je: "Ovo je važno unapređenje i za Toma i za Majkla. Tom Keli je svojim rukovodstvom u US Stilu Srbija dao ogroman doprinos uspešnom preokretu naših postrojenja u Srbiji. On se vraća u Sjedinjene Države, u Indijanu, na nov položaj u našu čeličanu u Geriju gde će imati punu odgovornost nad koksarom, visokim pećima i postrojenjima za proizvodnju sirovog gvožđa u najvećoj železari na zapadnoj hemisferi. Majkl Fedorenko na položaj u Srbiji donosi veliko iskustvo iz oblasti inženjeringa i operativnog menadžmenta iz nekoliko naših železara u Americi, kao i uspešan rad koji je za nas obavljao ovde u protekle dve godine. Kroz inženjerijske aktivnosti u Srbiji, upoznao se sa tamošnjim postrojenjima. Naši zaposleni u Srbiji mogu da očekuju glatku promenu rukovodstva u njihovoj železari."

Treba očekivati da u ovako korporativno uštogljenom saopštenju ne bude mesta za previše osećanja (samo pohvale, kako i priliči). Ali nije bio očekivan ni onoliki naboj emocija i pokoje (neuspešno skriveno) suzno oko po hodnicima i kancelarijama zgrade Uprave US Stila Srbija u četvrtak 24. februara dok su se kompanijski nameštenici opraštali od Toma Kelija (upotreba nadimka kao statusni simbol bliskosti), koji je sutradan otputovao za Ameriku.

U četvrtak suze, a pre samo godinu i po dana taj isti Tom Keli dočekan je u Smederevu kao omraženi kapitalistički eksploatator čiji se svaki korak pomno pratio jer se "osnovano sumnjalo" da bi mogao da zgrabi pod mišku "našu" zarđalu čeličanu i odnese je u američku nedođiju.

Šta se to promenilo za godinu i po dana u Smederevu i Čeličani da bi bes-strah-mržnju prema Tomu Keliju zamenile suze na njegovom ispraćaju? Odgovore smo potražili upravo od Tomasa Kelija, koji je prošlog četvrtka dok smo razgovarali već imao spakovane kofere za povratak u Ameriku.

"VREME": Došli ste u Smederevo i zatekli propalu čeličanu, s kojom raniji vlasnici nisu znali šta da rade. Dočekao vas je štrajk. Jedan od vaših saradnika samo posle nekoliko dana rekao je da US Stil treba da "pokupi stvari" i ode iz Smedereva bez obzira na troškove. Kakve su vam tada bile šanse?

TOMAS KELI: Pre odgovora na to pitanje, otišao bih još malo dalje u prošlost. Mi smo sarađivali sa Sartidom još od 2002. godine a prema Sporazumu o menadžmentu sa Fabrikom belog lima u Šapcu koji je uključivao i liniju za kontinualno livenje u Smederevu i proizvodnju crnog lima koji smo slali u Šabac na dalju preradu. Zatim smo proširili saradnju dopremanjem slabova iz Košica u Smederevo da bi prošli konverziju u Toploj valjaonici. A zatim smo 18. februara 2002. godine potpisali i Sporazum o komercijalno-tehničkoj podršci sa stečajnim upravnikom Sartida. Dakle, u to vreme ne samo da sam bio menadžer u US Stilu, nego sam morao i da odgovaram tom stečajnom upravniku.

U 2002. godini imali smo priliku da se upoznamo sa smederevskom železarom, njenim kapacitetima i potencijalima, sa zaposlenima i menadžmentom. Znali smo da kupujemo kompaniju koja je bila u vrlo lošem stanju, na ivici kolapsa. Zatekli smo kompaniju koja je propadala, opremu koja je loše održavana i kojoj je bilo potrebno puno "nege", zatekli smo veoma dobre radnike kojima je bilo potrebno novo rukovodstvo. Ono što smo zatekli bila je kompanija koja je zahtevala mnogo ulaganja samo da bi se pokrenula osnovna oprema. Kompaniji je bio neophodan novi obrtni kapital, kapital za remont postrojenja, kako bi mogla da proizvodi i ispuni zahteve kupaca u kvalitetu. Svi smo već zaboravili, pa ću podsetiti, da je Sartid trebalo da prestane da postoji u decembru 2002. godine da se nije pojavio US Stil. Da se to dogodilo, preko 10.000 ljudi izgubilo bi posao.

US Stil postao je vlasnik železare u Smederevu 12. septembra 2003. godine, a 13 dana kasnije usledio je generalni štrajk. Samo da podsetim, mi smo od jula te godine već bili u pregovorima sa zaposlenima i, nažalost, krajem septembra nismo uspeli da postignemo sporazum sa 8800 radnika. Taj štrajk bio je proces učenja radnika o US Stilu, o njegovim namerama, o tome kako treba voditi posao, ali i iskazivanje potrebe za boljim životom, za većom zaradom, da zaposleni mogu da odu i da kupe sve ono što im je potrebno. Tih 38 dana štrajka pregovarali smo s dobrim namerama i postigli ono što volim da nazovem istorijskim individualno-kolektivnim ugovorom koji je imao neke jedinstvene atribute. Prvo, to je bio ugovor na tri godine. Drugo, pregovaramo na godišnjem nivou. Tu je i klauzula o učešću zaposlenih u profitu kompanije, šest odsto neto prihoda delimo sa zaposlenima. To su stvari koje se ovde ranije nisu dešavale. Poštujući pravila iz tog sporazuma ponovo smo u novembru 2004. godine seli i počeli da pregovaramo o ceni satnice za 2005. Ovi novi pregovori bili su bolji nego oni od pre godinu dana, nismo imali nikakav prekid rada i, prema mojim očekivanjima, proces učenja i razumevanja se nastavio. Očekujem da će pregovori koji se budu vodili u novembru ove godine oko cene rada za 2006. godinu biti efikasniji i kraći.

Kao u svakoj vezi, ovo je proces građenja poverenja. Ako se kao lider obavežete, onda morate da ispunite tu obavezu. Govorio sam radnicima šta ćemo kao kompanija uraditi u Smederevu, a zatim je došlo vreme da se uvere da je to urađeno. To je najbrži i najsigurniji način građenja poverenja. Verujem da će se odnosi između menadžmenta i sindikata i dalje dobro razvijati.

Sigurno ste čuli za onu budalastu priču kako će "strani kapital doći u Srbiju, pokupiti profit, spakovati se i otići kući". Ta priča je najdalje od istine. Ova železara promenila je izgled u proteklih par godina i nastaviće da ga poboljšava, da modernizuje postrojenja, proizvodiće sve više, povećavaće zaštitu na radu, investiraće u zaposlene da postanu efikasniji na radnom mestu, povećavaće plate... Ništa od toga ne bismo uradili da je naša namera da eksploatišemo domaće tržište, da pokupimo profit i odemo kući.

Sada je železara u Smederevu jedna uspešna priča. Zaposleni sada znaju da je ono što sam govorio na sastancima sa radnicima 18. novembra 2003. godine bilo tačno, i kada sam im objasnio ko je US Stil i kakvi su njegovi planovi, nisu mi verovali. Razumeo sam ih tada, zašto bi verovali Tomu Keliju kad su ih prethodna rukovodstva Sartida i države stalno varala.

Kako biste opisali transformaciju onih radnika koji su štrajkovali kada ste došli u Smederevo u radnike koji sada poštuju korporativna pravila igre?

Veliki deo je transformacija radne kulture. Ljudi su shvatili ko su lideri. Mogu da odem u bilo koju firmu u Srbiji i ljudi će me pratiti ukoliko im povećam plate.

Kažete da zaposleni zarađuju više nego ranije. Da li zato što više i efikasnije rade?

Bez ulaganja u modernizaciju postrojenja naš nivo produktivnosti ne bi bio ovakav. Zaposleni su dali velik doprinos i moraju da dobiju nagradu za ono što su uradili. Plate naših zaposlenih su iznad republičkog proseka u industriji. Njihove plate su sada na ovom nivou zato što mi verujemo da će im US Stil pružiti bolji život. Generalni direktor US Stila, gospodin Džon Gudiš, obavezao se u martu 2002. godine pred 550 zaposlenih u Fabrici belih limova u Šapcu da će biti dobro plaćena i obrazovana radna snaga. Da bi jedna kompanija bila uspešna, najpre treba da platite zaposlene. Ne očekujete valjda da ljudi dolaze da rade i daju doprinos da kompanija bude uspešna, ukoliko ne planirate da ih platite. Dakle, platite ih, recite kada i uverite ih da im plaćate penziono. A znate šta je sledeći korak? Platite ih još bolje.

Obećali ste da će radnici učestvovati u deobi profita. Da li se to dogodilo?

Mislim da su do sada dobili tri čeka. Krajem prošle godine imali smo određena usaglašavanja računovodstvenih propisa pošto je naša matična kompanija u Americi a imamo železaru u Srbiji. To je dovelo do malog zastoja u isplati dela profita radnicima. To usaglašavanje koštalo nas je milione dolara i očekujemo da ćemo vrlo brzo nastaviti sa isplatama profita radnicima.

Ali, nešto drugo je mnogo važnije. Na prvom čeku kojim smo radnicima platili deo profita nije bio velik iznos (600 dinara, prim. aut.) i 50 odsto ljudi se smejalo sumi koju su dobili, ali niko nije vratio ček. Drugi ček je bio vredniji od prvog (800 dinara) i tada se toj sumi smejalo 25 odsto zaposlenih, ali takođe niko nije vratio novac. Kad je dat treći ček (1200 dinara), niko se nije smejao i ponovo niko nije vratio novac.

Znači li to da je kompanija već posle godinu dana počela da ostvaruje profit?

Čak i pre isteka godine. Imajte na umu da smo mi bili ovde većim delom 2002. godine i naš radni kapital koji smo uložili bio je veoma značajan.

Koliko je US Stil do sada ukupno uložio u smederevsku železaru?

Do sada smo verovatno potrošili oko 70 miliona dolara, od toga 38 miliona u obnovu i pokretanje visoke peći. Ta visoka peć ne radi 18 godina. Dakle, od dve visoke peći, jedna nije radila 18 godina. Ova železara nikada nije radila sa dve visoke peći. U julu 2005. godine, kada druga visoka peć počne da radi, to će biti istorijski dan i za zaposlene i za lokalnu zajednicu i za celu zemlju. Ljudi su do sada mogli samo da sanjaju o pokretanju druge visoke peći u Smederevu.

Biće još investicija u 2005. godini i program ulaganja trajaće narednih pet-šest godina i to u neke veoma kvalitetne investicije. Prema sporazumu sa Vladom imamo obavezu da uložimo 150 miliona dolara i mi poštujemo tu obavezu. Šta god je potrebno da bi se održao razvoj i poboljšao kvalitet mi ćemo nastaviti da investiramo.

Sada kad odlazite, da li biste rekli: "Ah, ovo nisam stigao da uradim"?

Moram da priznam da nisam bio spreman da napustim Srbiju, želeo sam da ostanem još dve-tri godine. Uživao sam ove tri godine, naučio tako puno, razvio svoje sposobnosti rukovodioca više nego da sam radio u SAD. Želeo sam da vidim ovu železaru kako radi sa dve visoke peći i proizvodi 2,2 miliona tona čelika godišnje. Želeo sam da vidim kako raste profit, kako se gradi još jedan novi pogon. Ali, još važnije, želeo sam da budem svedok promene srpske ekonomije. Stvarno sam to želeo.

Mislim o Srbima kao velikim, hrabrim, jakim i pametnim ljudima. Divim se ljudima koji su uspeli da sve ono prežive bez pomoći Vlade. Zato sam stalno govorio političarima "prestanite da zlostavljate i zloupotrebljavate građane".


 

Kućni čelik

U Smederevu još postoje ljudi koji u svojim stanovima imaju crni lim, takozvani šit, i prodaju ga onome kome zatreba tabla lima. Pošto dolazim iz tržišne ekonomije, znam da se mora kontrolisati ko sve prodaje čelik, jer ako svi prodaju čelik, nikada nećete moći da dobijete adekvatnu cenu.

Lideri i očekivanja

Kada pravite plan, morate da imate u vidu šta je potrebno kompaniji u narednih pet-šest meseci ili godinu dana. I morate stalno da podsećate zaposlene da će, ako se nadmaši plan i ako svi ispune očekivanja u okviru tog plana, to biti dobra kompanija.

Svako jutro imao sam sastanak sa menadžerima pogona. Pripremao sam se za taj sastanak i uvek govorio o očekivanjima. Prvo postavim jedan nivo očekivanja, a zatim posle izvesnog vremena postavim nova, viša očekivanja. Da nismo tako radili, naša visoka peć i dalje bi dnevno proizvodila 2500, a ne 3300 tona, bili bismo zadovoljni sa 29 šarži u konvertorima, a imamo 38. Bez obzira na nivo rukovodstva, bez obzira na to da li ste vlasnik kompanije, ljudi će raditi i ispuniti očekivanja lidera. Ukoliko taj lider nema očekivanja, ne očekujte da će zaposleni uraditi mnogo.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net