Dodatak >

Suđenja za ratne zločine u Srbiji

Mogućnost da se suđenja za ratne zločine sprovedu pred domaćim sudom u skladu sa standardima Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju

Rezolucijom broj 1503 Saveta bezbednosti od 28. avgusta 2003. godine odobrena je strategija okončanja rada MKTJ-a. Ova tzv. izlazna strategija, između ostalog govori da će se Tribunal usredsrediti na suđenja vojnim i političkim liderima i pojedincima na visokim položajima koji su osumnjičeni da su bili najodgovorniji za ratne zločine, dok će one koji su bili nisko ili srednje rangirani u hijerarhiji ostaviti njihovim domaćim pravosuđima.

Zakon o saradnji Srbije i Crne Gore sa MKTJ-om iz aprila 2002. godine, kao i Zakon o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku za ratne zločine od 01. jula 2003. godine, uređuje obrazovanje, organizaciju, nadležnost i ovlašćenje državnih organa i njihovih organizacionih jedinica radi otkrivanja i krivičnog gonjenja učinilaca krivičnih dela određenih tim Zakonom. Određeno je da se Zakon primenjuje radi otkrivanja i krivičnog gonjenja učinilaca krivičnih dela protiv čovečnosti i međunarodnog prava iz glave XXVI OKZ-a, kao i za krivična dela predviđena čl. 5. Statuta MKTJ-a. Članom 3. Zakona određeno je da su državni organi Republike Srbije nadležni za vođenje postupka protiv učinilaca krivičnih dela napred pomenutih koja su izvršena na teritoriji bivše SFRJ, bez obzira na državljanstvo učinioca ili žrtve.

To drugim rečima znači da će se Tužilaštvo za ratne zločine, kao i Veće za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu susretati sa postupcima po već podignutim optužnicama od strane tužilaštva MKTJ-a, zatim sa slučajevima u kojima su istražitelji MKTJ-a prikupili određene dokaze i identifikovali osumnjičene, ali nije došlo do podizanja optužnice, kao i u onim slučajevima koje domaći pravosudni organi samoinicijativno pokrenu.

Dana 17. juna 2004. godine stupilo je na snagu izmenjeno pravilo 11. Pravila o postupku i dokazima MKTJ-a, koje omogućava ustupanje potvrđenih optužnica, ne samo sudu države na čijoj je teritoriji delo učinjeno ili je optuženi uhapšen nego i sudu nadležne države "koja je voljna i adekvatno pripremljena da preuzme takav predmet". Ovakvu odluku pretresno veće Tribunala može da donese po službenoj dužnosti ili po zahtevu tužioca, nakon što je optuženom pružilo priliku da se izjasni i nakon što se uverilo da će suđenje optuženom biti pravično i da mu neće biti izrečena ili izvršena smrtna kazna. Ova izmena jeste u funkciji rasterećenja MKTJ-a, ali je ujedno i prilika domaćem pravosuđu da u mnogo većoj meri proveri svoju sposobnost da postupa u takvim slučajevima, odnosno da se do sada stečeni pozitivan i povoljan utisak o postupcima za ratne zločine pred domaćim pravosuđem potvrdi, podigne na viši nivo ili u krajnjoj liniji ospori.

Već duže vreme u Srbiji je javno proklamovan stav da postoji potreba da se suđenja za ratne zločine održavaju i pred domaćim pravosuđem. Ovaj stav izražen je i kao stav vladajuće političke elite i to kako one prethodne tako i sadašnje, a jedna od njegovih "posledica" je upravo Zakon o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku za ratne zločine. U prilog ovom po svemu pozitivnom stavu idu i podaci istraživanja koje je urađeno krajem avgusta na području Srbije bez Kosova i Metohije, gde je između ostalog navedeno da 71 odsto građana smatra da bi bilo bolje da se suđenja za ratne zločine obavljaju u Srbiji nego u Hagu, 60 odsto građana smatra da na presude ne bi uticala nacionalnost optuženog i da bi većina medija izveštavala objektivno. Indikativan je i podatak da 57 odsto građana smatra da je naš pravosudni sistem spreman da sudi za ratne zločine. Ovi podaci ukazuju da svest o tome da je potrebno da se suđenja za ratne zločine održavaju i u Srbiji i Crnoj Gori polako i teško postaje opšteprihvaćena i sve iskrenije podržana u javnosti. Suđenja za ratne zločine već sama po sebi teška, složena i u određenoj meri neugodna za javnost koja bi morala da čuje i vidi svedočenja i dokaze o događajima o kojima se do sada drugačije govorilo, mislilo ili o njima znalo, bila bi znatno lakša, ako javnost pokaže odlučnost i spremnost da se suoči sa tim događajima iz prošlosti.

Idući tome u susret zakonodavac je u skupštinsku proceduru poslao Predlog krivičnog zakonika koji u sebi sadrži i neka nova zakonska rešenja, posebno u glavi 34 – krivična dela protiv čovečnosti i drugih dobara zaštićenih međunarodnim pravom, gde je uneto i krivično delo "zločin protiv čovečnosti", kao i krivično delo "ne sprečavanje vršenja krivičnog dela protiv čovečnosti i drugih dobara zaštićenih međunarodnim pravom", zatim Predlog zakona o izvršenju krivičnih sankcija, a posebno je interesantan Predlog zakona o programu zaštite učesnika u krivičnom postupku. On predviđa skup mera koje se primenjuju u cilju zaštite života, zdravlja, fizičkog integriteta, slobode ili imovine zaštićenog lica, dok se pod pojmom učesnika u krivičnom postupku podrazumevaju: osumnjičeni, okrivljeni, svedok-saradnik, svedok, oštećeni, veštak i stručno lice.

Izmenama Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku za ratne zločine, između ostalog, normativno se uređuje pitanje ustupanja predmeta koji se vode pred MKTJ-om i domaćim pravosudnim organima, kao i način korišćenja dokaza prikupljenih od strane MKTJ-a u postupcima koji se vode ili će se voditi pred domaćim sudom. Time je popunjena do sada postojeća pravna praznina, čime se na najcelishodniji način i rešava to pitanje.

Član 14A. navodi u stavu 1. da u slučaju kada MKTJ u skladu sa svojim Statutom i Pravilima o postupku i dokazima, ustupi određeni predmet Republici Srbiji, tužilac za ratne zločine će preduzeti krivično gonjenje na osnovu činjenica na kojima se zasnivala optužba pred MKTJ-om. Nadalje, navedeno je da tužilac za ratne zločine može preduzeti krivično gonjenje na osnovu podataka i dokaza prikupljenih od strane tužioca MKTJ-a. Određeno je da će se u krivičnom postupku koji se nakon ustupanja predmeta vodi u Republici Srbiji primenjivati domaće pravo.

Dokazi prikupljeni ili izvedeni od strane MKTJ-a mogu se nakon ustupanja koristiti kao dokazi u krivičnom postupku pred domaćim sudom, pod uslovom da su prikupljeni ili izvedeni na način predviđen Statutom i Pravilima o postupku i dokazima MKTJ-a. Postojanje ili nepostojanje činjenica koje se dokazuju tim dokazima sud ceni u skladu sa članom 18. ZKP-a. Nadalje je naznačeno da mere zaštite svedoka ili oštećenog, određene od strane MKTJ-a, ostaju na snazi. Nova je i odredba koja se odnosi na određene mere zaštite pa je navedeno da lice koje boravi u inostranstvu ne može biti lišeno slobode, pritvoreno ili krivično gonjeno za ranije učinjeno krivično delo dok se nalazi na teritoriji Republike Srbije radi davanja iskaza u svojstvu oštećenog, svedoka ili veštaka u predmetima krivičnih dela predviđenih u čl. 2. ovog zakona. U pozivu će se posebno naznačiti da oštećeni, svedok ili veštak ima navedena prava. Važno je napomenuti da predstavnici MKTJ-a imaju pravo da prisustvuju svim fazama krivičnog postupka pred domaćim sudom i da budu obavešteni o njegovom toku.

Odredbe čl.14A. Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku suđenja za ratne zločine rešile su jednu od većih dilema i problema sa kojima se moglo susresti domaće pravosuđe u ovim postupcima, a koje se tiče upotrebe dokaznog materijala koji je prikupilo tužilaštvo MKTJ-a i dostavilo ih tužilaštvu za ratne zločine ili odbrani. Insistiranje na primeni čl.18. ZKP-a koji govori o načelu slobodnog uverenja u ocenu dokaza o činjenicama, a što je preduslov za utvrđivanje materijalne istine, prava je mera i pravilan stav zakonodavca u odnosu na dokaze prikupljene ili izvedene od strane MKTJ-a. Član 18. ZKP-a predviđa da organ koji ocenjuje dokaze nije vezan formalnim dokaznim pravilima o tome koje uslove jedan dokaz mora da ispuni da bi bio prihvaćen, niti traži vezanost suda da određenu činjenicu utvrđuje određenom vrstom dokaznog sredstva. Zakon samo traži da se sudske odluke ne mogu zasnivati na dokazima koji su sami po sebi ili prema načinu pribavljanja u suprotnosti sa odredbama ZKP-a, drugog zakona, Ustava ili međunarodnog prava. Dokazi prikupljeni ili izvedeni od strane MKTJ-a moraju biti fiksirani na način predviđen Statutom ili Pravilima o postupku i dokazima MKTJ-a. Tako izvedeni dokazi predstavljaju valjanu procesnu građu. Ovako, zakonsko rešenje onemogućava zagovornike stava koji smatraju da se ne sme dozvoliti mogućnost da dokazi prikupljeni od strane tužilaštva MKTJ-a i u formi koju ne predviđa domaće procesno zakonodavstvo, postanu relevantni dokazi u našim krivičnim postupcima i utiču na utvrđivanje činjeničnog stanja, a što je inače rezervisano za dokaze prikupljene od strane našeg suda i uz poštovanje stroge zakonske forme.

Odredba stava 5. člana 14A. takođe je veoma važna jer se odnosi na mogućnost Tribunala, predviđenu pravilom 11. bis "prepuštanje optužnice drugom sudu", da naloži da zaštitne mere za pojedine svedoka ili žrtve ostanu na snazi. Ovako je zakonsko rešenje na tragu obaveze zaštite svedoka preuzete ratifikacijom Konvencije UN-a protiv transnacionalnog organizovanog kriminala. Odredba stava 6. člana 14A. istog zakona, koja se odnosi na nadzor Tribunala nad radom domaćeg suda, naslanja se na odredbu pravila 11. bis (D) (IV) gde je navedeno da tužilac može poslati posmatrače sudskih postupaka da u ime Tužilaštva prate postupak pred nacionalnim sudom. Monitoring suđenja od strane tužilaštva MKTJ-a svakako je u funkciji pravila 11. bis (F) koje predviđa mogućnost ponovnog ustupanja nadležnosti međunarodnom krivičnom tribunalu a sve u skladu sa pravilom 10. i 9. Pravila o postupku i dokazima koji se odnose na zahtev tužioca za ustupanje nadležnosti ako se oceni da je delo koje je predmet istrage ili krivičnog postupka okvalifikovano kao obično krivično delo, odnosno da ne postoji nepristrasnost ili nezavisnost, ili da je svrha istrage ili postupka da se optuženi zaštiti od međunarodne krivične odgovornosti, ili da se krivični postupak ne vodi dovoljno revnosno i da je meritum predmeta usko povezan sa važnim činjeničnim ili pravnim pitanjima koja mogu imati implikacije po istrage ili krivične postupke pred međunarodnim tribunalom, ili se na neki drugi način na njih odnosi.

Trebalo bi pomenuti i odredbu člana 14. Zakona koja se odnosi na mogućnost drugačijeg saslušanja svedoka i oštećenih na glavnom pretresu. Iskaz svedoka je najčešće iako i najnesigurnije dokazno sredstvo i oduvek je bio ključni element svakog dokaznog postupka. Odredbom člana 96. član 1. ZKP-a određeno je da se „kao svedoci pozivaju lica za koje je verovatno da će moći da daju obaveštenja o krivičnom delu i učiniocu i o drugim važnim okolnostima". Već pomenuta odredba člana 14. Zakona „da ako nije moguće obezbediti prisustvo svedoka ili oštećenog na glavnom pretresu, njihovo saslušanje može se vršiti putem video-konferencijske veze".

Jasno je da je intencija zakonodavca da se učini korak napred u osavremenjivanju procesnog prava i u delu koji se odnosi na tehnička dostignuća. Ta okolnost je možda i manje važna, koliko je bitno da se prepozna namera zakonodavca da se postupak dokazivanja relaksira, ubrza, i učini efikasnijim uvođenjem ovakvih „rekvizita" u procesnoj tehnici.

Ovde je reč o izuzetku od pravila, a to je da svedoci moraju da budu fizički prisutni u sudnici i da u sudnici moraju dati svoj iskaz, nakon čega bi strankama u postupku bilo omogućeno da postavljaju pitanja i stavljaju primedbe na iskaz tog svedoka. Taj iskaz mora da bude važan, a mora biti ispunjen i dodatni uslov da nije moguće obezbediti prisustvo svedoka ili oštećenog na glavnom pretresu. Sud će u skladu sa svojim ovlašćenjem ocenjivati kada je i koji iskaz kojeg svedoka važan. To je uvek faktičko pitanje, a generalno se može reći da je važan onaj iskaz koji se odnosi neposredno na elemente bića krivičnog dela, a sudu ne stoje na raspolaganju neki drugi dokazi kojima bi se moglo utvrđivati postojanje, odnosno ne postojanje tih bitnih okolnosti.

Sud je institucija koja zakonsku normu prilagođava konkretnom događaju koji je predmet postupka, njegovom učiniocu, te okolnostima izvršenja krivičnog dela. Volja zakonodavca je jasna i proizilazi iz cilja koji se želi postići donošenjem zakona, a to je procesuiranje događaja i lica odgovornih za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava počinjena na teritoriji bivše SFRJ. Zadatak suda je istovremeno i jednostavan i komplikovan. Od suda se traži i očekuje da u zakonom propisanoj proceduri sprovede krivični postupak, izvede dokaze, te pazeći da ne pogreši u načinu izvođenja dokaza, u oceni verodostojnosti tih dokaza kao i u argumentaciji, odnosno obrazloženju svoje presude donese odluku o događaju koji je predmet krivičnog postupka.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net