Portret savremenika - Ljubomir Tadić >

Od disidenta do nacionalnog radnika

Nekadašnji praksisovac i komunistički disident, današnji protivnik američke politike, Haškog tribunala i "beogradskog mondijalizma", zagovornik teze da Srpska Krajina nije definitivno izgubljena i predsednik Pokreta za zajedničku evropsku državu Srbiju i Crnu Goru, tvrdi da na njegovo opredeljenje nisu uticali patriotski razlozi, već flagrantna nepravda tzv. međunarodne zajednice koja je nasilnu secesiju priznala kao legitiman čin

Da je bilo po želji njegovog oca, Boris Tadić nikako ne bi bio izabran za predsednika Srbije – reklo bi se na osnovu dugogodišnjih političkih uverenja akademika Ljubomira Tadića, za koja se nekadašnji komunistički disident, filozof kome je u mladosti pripisivana etiketa ultralevičara, a u zrelim godinama ultradesničara, i danas aktivno bori.

Nije, međutim, u pitanju još jedan slučaj ne tako retkog očinskog nezadovoljstva sinovljevim sposobnostima i pogledom na svet – uprkos izvesnim političkim razlikama koje ni jedan ne skriva, u slučaju dvojice Tadića više je nego očigledan velik stepen prisnosti i međusobnog poštovanja i ponosa.

Zaključak da izbor Borisa Tadića za predsednika Srbije nije u skladu sa političkim željama i ciljevima njegovog oca proizlazi, naime, iz dobro poznatog i mnogo puta izrečenog zalaganja Tadića seniora za integraciju Srbije i Crne Gore: "Zalažem se za zajedničku državu (republika, jer bi, inače, opet krenuli dinastički sukobi) sa samo jednim predsednikom koji bi (o nadležnostima bi se još valjalo dogovoriti) simbolizovao jedinstvo zemlje, njenu duhovnu i političku integraciju tako neophodnu za buduću stabilnost", stoji, recimo, u tezama Ljubomira Tadića pripremljenim 1995. za Crnogorsku akademiju nauka i umjetnosti. U istom tekstu, autor govori i o neodrživosti sistema "pogotovo imamo li u vidu položaj i ovlašćenja republičkih predsednika, posebno u Srbiji, koji imaju neke nadležnosti nezamislive čak i u ustavnim monarhijama". Deset godina nakon nastanka tog teksta, predsednik Srbije ima ista, za Ljubomira Tadića neprihvatljiva ustavna ovlašćenja, a iz Crne Gore je stigao i zvaničan predlog za formiranje zajednice nezavisnih država.

Sve veće udaljavanje Srbije i Crne Gore nateralo je Tadića starijeg u akciju: nakon liderskog angažmana iz 2001. u Odboru za odbranu jednakih prava crnogorskih državljana (formiran "kao odgovor na brutalne izazove secesionističkog bloka"), akademik Tadić nedavno je izabran za predsednika beogradske filijale Pokreta za zajedničku evropsku državu Srbiju i Crnu Goru (predsednik crnogorske verzije istog pokreta je Zoran Žižić). Sa ciljem da, između ostalog, i crnogorski državljani van te republike dobiju pravo glasa na eventualnom referendumu o nezavisnosti, udružili su se pesnik Matija Bećković (izabran za potpredsednika Pokreta), istoričar Veselin Đuretić, brat Radovana Karadžića Luka, novinar Vanja Bulić, direktor beogradskog zoološkog vrta Vuk Bojović, a sve uz bodrenje gostiju iz Crne Gore. Pored već pomenutog Žižića, tu su bili i mitropolit Amfilohije Radović, Dragan Šoć, Predrag Popović, Božidar Bojović i nekadašnji predsednik Predsedništva SFRJ Branko Kostić (upamćen po ljubavi prema korenju u ishrani).

KO JE KRIV: Personalni sastav Pokreta koji "ne poriče postojanje crnogorske države, već crnogorske nacije" i minuli rad pojedinih njegovih članova, Tadićevim oponentima poslužio je kao novi argument za staru tvrdnju o "ultranacionalizmu" kao jednoj od ključnih karakteristika oca sadašnjeg predsednika Srbije. Sam Tadić odbija takve kritike, tvrdeći da na njegovo opredeljenje "nisu uticali patriotski razlozi, već flagrantna nepravda tzv. međunarodne zajednice koja je nasilnu secesiju priznala kao legitiman čin".

Akademik Tadić, naime, nije se poslednjih godina slagao sa ocenom da je režim Slobodana Miloševića ključni krivac za pustošenje Srbije, već je pravi uzrok pronalazio u spoljnom faktoru, što je prouzrokovalo netrpeljivost ljudi koje sam naziva "pretencioznim poluinteligentima iz redova beogradskog mondijalizma".

Čovek koji je još osamdesetih godina najavljivao raspad Jugoslavije veruje da "građanski rat nije započeo 1991. godine", već se njegovi jasni znakovi nalaze u periodu "socijalističke izgradnje", naročito "ustavne izgradnje", sa posebnim naglaskom na Ustav Srbije iz 1974. godine. Prema Tadićevoj tezi, za razaranje Jugoslavije nije odgovoran socijalizam, nego njegov "boljševički privid", pri čemu je "istorijski paradoks da između boljševičkog projekta razbijanja Jugoslavije i zapadnog projekta kojim je to razbijanje ostvareno, postoji puna konvergencija".

Dotično tumačenje uzroka krvavog raspada Jugoslavije kao ključne autore pomenutog razornog "zapadnog projekta" vidi Ameriku ("jedina današnja suverena država na planeti", koja "koristi UN kao puko oruđe") i Nemačku ("u čijoj politici postoje resantimani iz dva svetska rata"). Milošević je, prema Tadićevom tumačenju iz 1988. godine, "zasluživao izvesne primedbe", ali i ocenu da "istovremeno niko ne može, ko ima obraza i poštenja, osporiti pravo koje on izražava, da Srbija bude jedinstvena". Tadić je u to vreme primećivao i da je Milošević bio okružen saradnicima "koji predstavljaju zagađenje političke atmosfere", ali i da je (Milošević) dao i "dragocenu demokratsku izjavu koja obavezuje – da "niko u Srbiji ko nije Srbin ne može biti diskriminisan". Sledeće, 1989. godine Milošević je za njega postao "do sada uspešan političar koji je našao formulu da Srbiju izvuče iz neravnopravnog položaja i na tome je stekao popularnost u Srbiji, a s druge strane, izazvao mržnju onih koji nisu bili za status kvo". Godinu dana kasnije Milošević je još uvek posedovao "izvestan demokratski potencijal", ali je već 1992. postao "firer", kao što su "firerski tipovi" bili i Vojislav Šešelj, Vuk Drašković, Nikola Milošević, Kosta Čavoški i Vojislav Koštunica. U godini zapamćenoj po najžešćim represalijama srpske vlasti prema domaćem stanovništvu, 1998, Tadić je govorio o "uzurpatorskoj vlasti jedne porodice", koju "Amerika koristi da postigne svoje strateške ciljeve" (da na ovim prostorima stvore banana-republike kao u Srednjoj Americi i da sa njima mogu da rade šta hoće). Osim nedemokratske vladavine, problem s Miloševićem bio je u tome što je "davao i ono što mu niko nije tražio". Dejtonski sporazum i sporazum Milošević–Holbruk bili su, prema akademiku Tadiću, "sporazumi kojima je režim davao beskrupulozne i besprimerne ustupke".

OTAC I SIN: Boris i Ljubomir Tadić

SVETLA BUDUĆNOST: "Svugde gde stignem, ja podvlačim da vojni gubitak Srpske Krajine i slavonskih zemalja, gde su Srbi bili većina, mi ne smemo nikada prihvatiti kao definitivan gubitak... Te krajeve nikad ne treba smatrati izgubljenima, jer ni Nemci nisu Istočnu Nemačku smatrali definitivno izgubljenom. Čak ni u svom ustavu", isticao je akademik Tadić 1996. godine. Apelovao je i na potrebu da se Republika Srpska "spasi": "A što se Karadžića i Mladića tiče, ja se nadam da oni imaju vojno obezbeđenje oko sebe, tako da bi natovci morali da rizikuju da među njima bude i mrtvih ukoliko se odluče da budu dosledni u svom okupatorskom nasilju."

Među stavovima zahvaljujući kojima je akademik Tadić zaradio razne epitete ("ultranacionalista" je, pri tom, jedan od najmanje uvredljivih) svakako je i onaj koji se tiče Haškog suda – prema njegovom tumačenju, reč je o "gnusobi namenjenoj Srbima". Podsticajno za protivnike bilo je i njegovo mišljenje o ideologiji ljudskih prava: "Kod nas imate i naivne i glupe koji u to veruju, ali sigurno imate i one koji su dobro korumpirani, koji za račun te agresivne politike nastupaju protiv interesa sopstvenog naroda." O stalno isticanom prisnom prijateljstvu sa Dobricom Ćosićem kao razlogu za dodelu javnih minusa da ne govorimo.

Konstatujući da su se na njega "etikete prosto navadile", sam Tadić je primetio da se na njega "specijalno navadio Beogradski krug" ("a i ja im ne ostajem dužan"). Iz sasvim drugačijih razloga, etiketom "boljševika" godinama se sa posebnim guštom međusobno čašćavao sa kolegom akademikom Nikolom Miloševićem, ali, ipak, najdalje je otišao sukob sa Laslom Sekeljom: u svojstvu predsednika Društva srpsko-jevrejskog prijateljstva, Tadić je, zajedno sa Andrijom Gamsom, sekretarom Društva, 1996. podneo tužbu protiv sociologa Sekelja, na osnovu koje je, šest godina kasnije, pisac knjige Vreme beščašćaogledi o vladavini nacionalizma proglašen krivim. Prema tužbi, Sekeljeve "neistine i uvrede" u toj knjizi bile su brojne: od ličnih, kojima se tvrdi da su Klara Mandić, Ljubomir Tadić i Jaša Almuli "profesionalni nacionalni radnici", do onih koje se odnose na Društvo kao "ekstremističko srpsko nacionalno udruženje" koje je "putem sekretara Klare Mandić povezano sa Dafiment bankom". Sekelj je tvrdio i da je "Društvo postalo sastavni deo propagande i ratne mašine u unutrašnjim ratovima u Jugoslaviji", kao i da "daje podstrek za antisemitsku propagandu u Srbiji".

Možda bi sami stavovi akademika Tadića izazvali manje ljutih polemika da nisu bili "upakovani" u mnoštvo efektno pisanih tekstova, za čije je pisanje, osim prirodne jezičke nadarenosti, bilo potrebno i dosta strasti, erudicije ali i svakodnevnog "lova" po raznim svetskim listovima na tekstove nenaklonjene Srbima.

LIDERSKI ANGANŽMAN: Predsednik beogradskog dela Pokreta za zajedničku evropsku državu Srbiju i Crnu Goru

KORENI, ĆOSIĆ: Neophodne temelje za takav razvoj Tadić je postavio još u đačkim danima u Nikšiću: "Čitanje je bila naša vera", rekao je jednom prilikom, govoreći o danima kada je redovnu subotnju podelu knjiga u đačkoj biblioteci "pratilo ogromno iščekivanje i neizreciva glad za njima" i kada je "postojalo kao neko takmičenje u tome ko je više pročitao".

Rođen 1925. u Smriječnu, u Crnoj Gori, Tadić se sa šesnaest godina priključio partizanskom pokretu. Nakon rata, studirao je u Sarajevu i Beogradu, jedno vreme radio u Sarajevu (bio prvi sekretar Univerzitetskog komiteta i po partijskoj liniji urednik "Oslobođenja"). Doktorirao je u oblasti filozofije prava u Ljubljani. Kao naučni saradnik, bio je član Ustavne komisije koja je pripremila Ustav iz 1963, ali tvrdi da je jedini njegov doprinos tom dokumentu predlog da se republike poređaju po abecednom redu, "što je Džemala Bijedića oduševilo jer je Bosna izbila na prvo mesto". Kritičko pisanje za časopis "Praxis" i odluka da, kao profesor Beogradskog univerziteta, podrži studentski protest 1968. (po sopstvenom priznanju, upravo je on, a ne Dragoljub Mićunović, autor naziva "Crveni univerzitet Karl Marks") razlozi su zbog kojih je svrstan u grupu prvih disidenata komunističkog režima – bio je jedan od osam profesora koji su 1975. godine izbačeni sa Filozofskog fakulteta. To ga nije obeshrabrilo: zajedno sa nekolicinom istomišljenika potom pokreće u Engleskoj "Praxis International", a u zemlji sa Dobricom Ćosićem pokušava da pokrene časopis "Javnost". Učestvuje u skoro svim "komešanjima" osamdesetih godina: pokreće inicijativu za kritičko preispitivanje uloge Josipa Broza Tita, kritikuje "konfederalistički karakter Ustava iz 1974, koji izražava tendenciju raspada Jugoslavije" i "u jugoslovensko društvo unosi nepravdu po kojoj je Srbija bila diskriminisana u odnosu na ostale republike", potpisuje peticije za odbranu Vojislava Šešelja, Alije Izetbegovića i Dobroslava Parage, pokrenute u uverenju da je razlog njihovog progona bio verbalni delikt...

Kad je došlo vreme za obnavljanje višestranačja u Srbiji, 1989. godine, učestvuje u obnavljanju Demokratske stranke, prve registrovane opozicione stranke u Srbiji posle Drugog svetskog rata (kaže da je gnev Nikole Miloševića navukao još na osnivačkoj skupštini DS-a zbog toga što je podržao kandidaturu Dragoljuba Mićunovića za predsednika DS-a, ocenivši da Kosta Čavoški, koga je Milošević želeo da vidi na tom mestu, "ima višak strasti i višak ambicija"). Iako je imao primedbe na način na koji je Zoran Đinđić došao na mesto predsednika DS-a, ipak ne odlazi iz stranke sa svojim bliskim prijateljem Mićunovićem – zato što je video da kod Mićunovića "nacionalni momenat ne igra nikakvu ulogu i da se približava anacionalnoj politici Građanskog saveza".

Uprkos činjenici da je jedan od osnivača današnjeg DS-a, kaže da je sve vreme svesno zadržao poziciju marginalnog člana Glavnog odbora, jer bi mu "aktivnije partijsko delovanje ometalo neophodno distanciranje svesnog i kritičkog stava prema zbivanjima". Takva pozicija mu je, osim učešća u brojnim političkim polemikama, omogućila i da nastavi i inače izuzetno plodan spisateljski rad u oblasti filozofije (najpoznatija dela su mu Poredak i sloboda, Tradicija i revolucija, Autoritet i osporavanje, Nauka o politici...). Za tu "teorijski zasnovanu kritiku svih oblika otuđene i postvarene dominacije" autor koga je, nakon 26-godišnjeg članstva u tada jedinoj partiji, komunistički režim držao na visokom mestu na spisku nepodobnih dobio je – Sedmojulsku nagradu.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net