Portret savremenika - Milorad Vučelić >

Majstor svih zanata

Od Bačke Palanke do Ženeve, iz izbledele "vijetnamke" u "armanija". Slika i prilika uspešnog renesansnog čoveka: novinar, menadžer, umetnik, disident, operativac, političar, svačiji istomišljenik u civilu, neizbežni čaršijski lik, čovek koji zna svoj put. Treba ga imati u vidu: sve zna unapred, avangarda od čoveka. Kad vidiš da mu gori kuća, pali i ti svoju: nije to bez neke...

Već smo svi bili izgubili svaku nadu da će se Milorad Vučelić ikada postideti i prestati da viče. Onda ga je Milan St. Protić onomad na televiziji nagazio pitanjem na koje Vučela – prvi put u nekom svom javnom nastupu – nije imao odgovor. Pitanje se, naravno, odnosilo na izvesne velike novce, investirane u evropsku i širu budućnost Vučelinog potomstva. Najskuplja devojačka škola u Švajcarskoj ne košta toliko bez nekog razloga. Nekada su ozbiljni paori i domaćini slali žensku decu u domaćičke škole u Bavaništu i Futogu, ali to je bilo nekad, pre dijalektičkog materijalizma. Sada je najbliža otmena škola čak na studenom Ženevskom jezeru. Kažu da je i najbolja i najskuplja, a Vučela nije zaslužio ništa manje.

RANI DANI: Nije Vučela ućutao nikad, od 1973. kada je počeo da viče po Beogradu, mladi i pametni potomak dođoša iz Bačke, ambiciozan, vredan i vešt u raznim zanatima, od kojih prijateljstvo nije najmanje važan. Obdaren preciznim čulima za dve glavne stvari – odakle vetar duva i koliko ima sati – taj šarmantni, glasni i obrazovani momak bio je istomišljenik po zanimanju: sa še'setosmašima, sa disidentima, sa nacionalistima, sa komunistima, sa Francuskom 7, sa Patrijaršijom, sa NIN-om, sa umetnicima, sa novinarima, sa pesnicima i uopšte sa celokupnom političkom faunom sedamdesetih i osamdesetih u Beogradu. I sa Jovicom Stanišićem, drugom iz detinjstva, čovekom čija je zvezda rasla zajedno sa Vučelinom. Znao je Vučela tačno kad treba napustiti brod koji pokazuje znake strukturnog slabljenja, brod koji je zaplovio kobnim kursem, a najpre brod na kome je ponestalo slanine.

Iz nekog razloga, Vučela je uvek uspevao da se nađe u intimnoj blizini gotovog novca, koji je uvek voleo nesebičnom ljubavlju.

Bačkopalanačka gimnazija obrazovala je krajem šezdesetih godina jaču ekipu mladih ljudi: Jovica Stanišić, Milorad Vučelić, Mihalj Bracika Kertes, Radovan Pankov (sećate li ga se?), Mile Isakov... Dva od tri neodvojiva junaka ove priče – Jovica i Vučela; Bracika će se priključiti kasnije – idu u Beograd na studije. Obojica su dođoši crnogorskog porekla iz porodica moralno-politički besprekornih, ambiciozni, bistri i vredni. Jovica se odlučuje za samozatajnu i mirnu karijeru u Službi državne bezbednosti, skroman i povučen, kakav je već. Vučela, ekstrovertan, načitan, šarmantan i glasan, odlučuje se za javnu karijeru.

SLIKE IZ ŽIVOTA: Mladi novinar,...

Već 1973. Vučela se, dok si rek'o "šta bi?", javlja kao glavni urednik "Studenta", u jednoj od tada redovnih "rekonstrukcija redakcije", što bi rekao Slobodan Milošević. Taman je bilo najurilo jednu od tada po pravilu potrošnih ekipa, pa se Vučela tu nekako našao, svojim misterioznim putevima. Odmah se stavio do znanja ogorčenim i glasnim uvodnikom "Ne dam Jugoslaviju!", iz kojega nije baš najjasnije kome ne da Jugoslaviju i zašto, ali je jasno da jako ne da i da se preporučuje za čuvara, kao da ispunjava legendarni i mitološki zavet viteškog Kralja Ujedinitelja. Uvek je umeo da uz veliku galamu probija otvorena vrata.

Intelektualno obdaren, brz i vičan prepoznavanju kulturnih i umetničkih trendova, Vučela se glatko nametnuo u razne ekipe: oko "Vidika" i već među taj književničko-intelektualno-umetničarski polusvet koji je parazitirao na komunističkim jaslama kao "crkva koja se još nije odvojila od države" (Duško Radović, 1973). Pratio je modu: malo "Praksis", malo Kardelj; malo Markuze, malo Dobrica; sve je znao, kukala mu majka. Eto ga uskoro i u Studentskom kulturnom centru, Domu Udbe, u svojstvu sekretara. Kažu da ga je tada krenulo: sa troškovima, dnevnicama, zapošljavanjima, projektima. Pokriven nespornim ugledom SKC-a kao avangardne institucije i ledolomca u tadašnjoj zaleđenoj brežnjevljevskoj real-socijalističkoj močvarnoj kulturi, Vučela je diskretno, u drugom planu, vredno glodao. Ne samo na finansijskom planu: bilo ga je svuda među "disidentima", nešto manje među pravim disidentima, ali "levičar" svakako; bio je mirođija u suviše čorbi, onakav čupav i glasan, u farmerkama i izbledeloj američkoj vojničkoj jakni M-65 ("vijetnamka"), sa svojom američkom vojničkom torbicom o ramenu, torbicom koja će ući u legendu.

...funkcioner,...

"HA, HA, HA": Kad se, početkom osamdesetih, situacija počela da opušta i kada je javna scena živnula u iznenadnom cvetanju svih mogućih cvetova koji nisu svi bili crveni karanfil, Vučela je bio spreman. Dotadašnje investicije u imidž počele su da donose profite: ima li nekog boljeg sa akreditivima liberala, demokrate, disidenta, svačijeg drugara i urednika koji im je svima pre ili kasnije objavio nešto negde, levičara i šarmera pritom? Već je bio ljubimac književne i intelektualno-političke Čaršije; polako je postajao i arbiter rerum omnium. Ništa bez Vučele; izvesna zagrebačka feministkinja opisuje ga čežnjivo: "onaj libidinozni tip".

Već sredinom osamdesetih, Vučela je svuda gde treba: umetnički direktor Zvezdara teatra, umetnički direktor Grada teatra u Budvi, glavni urednik "Književnih novina", urednik kulturne rubrike "NIN"-a; sve to u jednom trenutku zajedno i – sa četiri pune plate. I dalje se oblači "levičarski" opušteno i gaji imidž "radikalno šik", ali torbica mu je već ušla u legendu – po količini gotovine koja kroz nju prolazi. Politički je liberalniji nego ikad: ima ga svuda, sve češće oko Dobrice Ćosića, ali i među liberalno-demokratski nastrojenim grupacijama koje se polako formiraju u Čaršiji. Osim, naravno, onih mesta koja nisu higijenska u to vreme, jer brat Jovica kaže. Omaklo mu se (ili mu se nije omaklo?) da potpiše neke peticije, što je tada bilo u modi i relativno bezopasno, ako čovek nije sklon da se preterano impresionira od informativnih razgovora u Državnoj bezbednosti. U jednom od tih slučajeva, vezanom za pokojnog Dušana Bogavca, potpisnici su bili svečano najureni iz Saveza komunista; svi osim Milorada Vučelića. Na pitanje kako to da njega nije izbacilo iz Partije, Vučela je odgovorio glasnim i žovijalnim "Ha, ha, ha!". U prevodu: ko vam je kriv boranijo. Tada su bezpartijci postali njih sedam-osam iz redakcije NIN-a, između ostalih.

...opozicionar

Kao urednik kulturne rubrike NIN-a, što je oduvek bilo mesto od posebne bezbednosno-političke osetljivosti, Vučela se pokazao kao prorok, mada neki ninovci to nisu razumeli; tadašnji glavni urednik Teodor Anđelić jeste, valjda zato što su on i Vučela radili zajedno na istom projektu. Lepo im je Vučela na sav glas propovedao 1988. i 1989. da će se Jugoslavija raspasti u krvavom ratu; da će se Srbija otcepiti, ako treba, a oni nek' vide šta će; da Srbe svi mrze itd. Na svako pitanje imao je glasan odgovor; kad ga pitaju šta se nas tiču njihove komunističke svađe između republičkih partija, Vučela se smejao: "Vi ćete da ginete u tom ratu, a ne mi." Na dovoljno puta ponovljeno pitanje zašto svi "mrze Srbe", pa i naši saveznici iz dva svetska rata, Vučela bi na kraju, kad se iznervira, odgovorio: "Zato što imamo dužu onu stvar!" I tako dalje, a niko mu nije verovao; pouka glasi: iako viče, možda je u pravu. I bio je u pravu: sve se obistinilo. A kad se sve obistinilo, Vučelića je krenulo ozbiljno: SPS, RTS itd. Iz Bačke Palanke dolazi Bracika Kertes, zanimanje Mađar, koji je video svetlost; Jovica postaje Načelnik. Iz izbledele američke jakne M-65 Vučela glatko, kao zmija koja menja svlak, prelazi u odela i kravate; ulogu legendarne otrcane zelene torbice uskoro će preuzeti računi u švajcarskim bankama. Vikao je Vučela sa TV ekrana tih godina; bilo ga je svuda; vozao se u crnim limuzinama i leteo u aeroplanima; nije čovek od njega mogao ni peglu da uključi, a kamoli radio ili televizor; "libidinozni tip" ušao je čak i u estradu i tamo ostavio utisak. Ali, izgleda da mu je opreznost popustila u jednom trenutku (ili nije popustila, nego je video dalje?): Milošević ga demonstrativno izbacuje iz SPS-a iz razloga neke političke svađe, čiji je predmet uostalom, irelevantan, kao što je sve za Vučelu irelevantno, ako nije novac. Nije da je Vučeli tu nešto mnogo falilo: iz poslova ga nije isteralo, a to mu je, kao i uvek, bilo najvažnije.

SANKCIJE, KVOTE, KONTINGENTI: Tu sad dolazimo na najvažniji deo priče: na Jovicu i Braciku i na pojavu poznatu kao "ugrađivanje", ono što Hercegovci zovu "IMT sistem": imal' mene tute? To je doba sankcija, kvota i kontingenata; doba šverca kao jedine industrijske grane koja donosi neki profit; lepe naše sankcije... Služba državne bezbednosti već je prešla na samofinansiranje: prvo su reketirali svakoga ko nešto ima po principu "bespovratnog kredita" (to ima samo u nas); onda su stavili kopito na šverc cigareta, tečnih goriva i strateških roba svih vrsta. Uspešne firme taj parazit dovodio je do smrti od iskrvarenja, a zanimanje "zic-prezidenta" (videti Zlatno tele Iljfa i Petrova) postalo je sve popularnije: ti sedi i potpisuj, a mi ćemo paziti da iz zatvora izađeš što pre. Po neizbežnoj prirodi stvari, oružje i heroin bili su sledeći. Uspostavljaju se izvesni vazdušni mostovi; Bracikina carina pleni i isporučuje heroin Stanišićevoj Službi; iznajmljeni avioni lete okolo sa lažnim tovarnim manifestima; bratske službe žmirkaju na jedno ili oba oka. Sve se plaća u gotovom, naravno. To bi bio generalni, kako da kažemo, privredni kontekst.

E sad: brat Vučela tu se ugrađuje kao pouzdani saradnik i prijatelj iz detinjstva. Opredelio se – koliko se do sada zna – za problematiku duvana. Kao lice trenutno marginalizovano iz politike i sa pokrićem suvlasnika producentske kuće Komuna, ali sa nenarušenim kredibilitetom pouzdanog saradnika i prijatelja, Vučelić se javlja kao neka vrsta posrednika i poverljivog lica Jovice Stanišića s jedne i izvesnih međunarodnih veletrgovaca duvanom, s druge strane. U tom opisanom stanju potpunog bezdržavlja i bezakonja, kad država živi od šverca i inflacije, a Služba od ilegalne trgovine heroinom, neoporezovanim duvanom i naftnim derivatima, nema više sistema vrednosti; "nema Boga, pa je sve dozvoljeno", što reče Brana Crnčević pre neko veče na televiziji; on najbolje zna o čemu govori, jer je bio usred te priče, kao najbolji drug Slobin, Bracin, Jovicin i Vučelin. Kad je već tome tako i kad se radi sa gotovinom, bez papira i na "đemtido", mere opreznosti nikad nisu preterane; zna Jovica. Niko tu ne radi besplatno, iz patriotizma i ideala: svako se ugrađuje po nekoj postojećoj tarifi, pa i pouzdani posrednici. U ljudskoj je prirodi da apetit raste kad se čovek nađe u intimnoj blizini velikog novca; šta je čovek nego krhka posuda puna mana?

"BEZBEDNOSNO-OBAVEŠTAJNE" LEGENDE: U jednom trenutku 1997, u Budvi, dolazi do žaljenja dostojnog incidenta: dva nepoznata počinioca izrešetali su iz automatskog oružja jedan lep putnički automobil marke "audi"; povređenih, srećom, nije bilo. Vozilo je pripadalo Miloradu Vučeliću.

Nije bitno ko je izrešetao tako lep i skup automobil; to se dade naslutiti. Bitno je – zašto?

Legenda koja kruži po "bezbednosno-obaveštajnoj zajednici", to jest među onima koji su preživeli, kaže da je bilo došlo do izvesnog nesporazuma između tri ugovorne strane umešane u izvestan ozbiljan posao. Jedna strana trebalo je da drugoj strani posredstvom treće strane isplati znatnu sumu gotovog novca za pruženu uslugu; usluga je bila povlašćena prodaja cigareta na teritoriji pod kontrolom prve strane. Treća strana kasnila je u svom delu transakcije duže nego što je to pristojno, pa je prva strana bila prinuđena da zatraži objašnjenje od druge strane. Pošto je reč o ljudima svetskim i civilizovanim, niko nije bio ubijen u sačekuši, niti je došlo do telesnih povreda. Dva dosta neprijatna telefonska razgovora razrešila su taj mali trenutni problem, a kao "ukor razrednog starešine" stradalo je izvesno motorno vozilo. U odnosu na tadašnje događaje i običaje – ništa, zanemarljivi nesporazum među svetskim ljudima, izglađen za tren oka i svi zadovoljni. Uostalom, skupe su te švajcarske devojačke škole, treba razumeti starog prijatelja i poverljivo lice.

Milorad Vučelić nastavio je da viče i da se kurči okolo kao što je navikao tokom ovih tridesetak godina na javnoj sceni, u svojim "armanijevim" odelima, mašući debelim kubanskim cigarama, sve dok nije naleteo na Milana St. Protića.

Posle ga je Vladimir Beba Popović optužio da je od Službe klepio nekih četrdesetak miliona maraka, mnogo više od sporne sume u opisanoj nesrećnoj i nepotrebnoj epizodi, ali to će oni da vide između sebe.

Jedina pouka ove priče – ako neke pouke uopšte ima – jeste da se čak i Miloradu Vučeliću mogu začepiti usta, makar nakratko i da čak i on može da se postidi, makar i na minut-dva; treba samo dobrih argumenata.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net