Tradicija - Sudbina Dimitrija Mitrinovića (1887-1953) >

Život i utopija

Knjigom Treća sila koju je upravo objavilo Umetničko društvo "Gradac", prvi put se ovdašnjoj publici predstavlja delo Dimitrija Mitrinovića, jedne od najzanimljivijih pojava u književnim i istorijskim prilikama prve polovine XX veka

U ovdašnjoj kulturi Dimitrije Mitrinović je do sada najčešće bio čovek iz fusnota literarnih i istorijskih studija posvećenih prvim decenijama XX veka. Kao pesnik zastupljen je u pojedinim antologijama ekspresionističke lirike, a kao jedan od ideologa Mlade Bosne nalazi se u hronikama posvećenim intelektualnoj klimi u godinama uoči Prvog svetskog rata. Njegovi mnogo poznatiji prijatelji i savremenici – od Ive Andrića do Vasilija Kandinskog – pominjaće ga u svojim uspomenama i beleškama kao jednu od upečatljivijih ličnosti u vremenu koje takvim ličnostima nije manjkalo.

Izuzev studija Dušana Pajina, jednog temata časopisa "Delo" i knjige Dogma i utopija Dimitrija Mitrinovića Predraga Palavestre (drugo izdanje, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2004), koja najtemeljnije predstavlja njegov životni put i ideje, o Mitrinoviću u ovoj sredini decenijama gotovo da nije bilo reči, niti su njegovi radovi objavljivani. Mitrinovićeva trotomna Sabrana djela objavljena 1991. u Sarajevu u izdanju Svjetlosti, nestala su, kako se to kaže, u vihoru rata. Možda bi stvari stajale bolje da je realizovan neostvareni filmski scenario Vladislava Bajca, kasnije pretočen u roman Crna kutija, koji se između ostalog bavi ovom nesvakidašnjom ličnošću koja je tokom svog života uspela da sažme i potroši sve velike ideje XX veka. Tako se, tek knjigom Treća sila koju je upravo objavilo Umetničko društvo "Gradac", zbirkom Mitrinovićevih tekstova pisanih u periodu njegovog četrdesetogodišnjeg boravka u Engleskoj, a koje je prevela i priredila Gordana Mitrinović-Omčikus, on zapravo prvi put predstavlja ovdašnjoj publici.

Mitrinovićeva ličnost opisuje se u širokoj skali odrednica – pesnik, šarlatan, mangup-guru, špijun, plejboj, mistagog, revolucionar, prorok, okultista. Matoš i Krleža su prema njemu bili cinični, Crnjanski i Andrić, kojima je kao urednik sarajevske "Bosanske vile" objavio prve pesme – blagonakloni. Njegov značaj sigurno ne treba precenjivati, ali isto tako je sigurno da nije zaslužio ni apsolutni egzorcir iz istorije ovdašnje kulture. Ako ni zbog čega drugog, a ono zbog njegove životne putanje koja danas izgleda fascinantno.

Dimitrije Mitrinović 1927. (u drugom planu Rade Drainac)

HAOS KOJI KljUČA: Stasao je i formirao se u prvoj deceniji XX veka. Poreklom iz Donjih Poplata u Hercegovini, pohađao je mostarsku gimnaziju u razredu sa Bogdanom Žerajićem, budućim atentatorom na austrijskog poglavara BiH generala Varešanina i idolom mladobosanske omladine. Mostarska gimnazija je imala dva tajna udruženja, kojih je u Bosni tada bilo više nego gimnazija – literarno koje je vodio Mitrinović, i političko koje je vodio Žerajić. Tadašnji gimnazijalci, ne svi, ali oni tipa Tome Galusa, bili su zahvaćeni pravom groznicom mutnih nacionalnih, političkih i književnih ideja, od Macinija, Apisa i Kropotkina, preko Masarika, Černiševskog, Meštrovića i Skerlića do Marinetija i Vitmena, groznicom koja zrači sa stranica tadašnjih časopisa u kojima su ispisivali svoju liriku i revolucionarne programske tekstove – sarajevske "Bosanske vile", beogradskog "Slovenskog juga", zagrebačkog "Vihora", ljubljanskog "Preporoda". Ovi "žapci tužnopojci", kako ih je nazvao Nazor, pesnici setnih i elegičnih osećanja koji se rasplaču kad cvet zadrhti jesu pevali žalostive, umorne svakidašnje jadikovke, ali su i nosili metak u cevi i sanjali o jednom gestu kojim će promeniti tok istorije. "U nama ključa haos!", uzvikivali su sa svešću da žive na samom, skoro rasparenom šavu između epoha, i bili su spremni na sve ne bi li se strmoglavili u budućnost.

Mitrinović je predvodio grupu onih koji su pokušavali da "naprave malo i lijepo jugoslovenstvo u Sarajevu", u koje su smešali političke doktrine kneza Mihaila i Garašanina, Štrosmajera i ilirce, vidovdansku mitologiju Meštrovićevih monumenata, i obaveznu inostranu lektiru sa "stranicame što uznose pijanstvo borbe". Zahvaljujući posvećenosti nacionalnom zadatku, energiji zbog koje je dobio nadimak Mita Dinamita, obrazovanjem, vezama sa Beogradom i naročitom talentu za konspirativni rad, Mitrinović se nalazio u samom središtu tadašnje jugoslovenske revolucionarne omladine (sa galerijom likova – od Vladimira Čerine i Vladimira Gaćinovića, preko Pavla Bastajića, Mustafe Golubića i Gavrila Principa do Augustina Ujevića i Ive Andrića), koja se kretala u trouglu Zagreb–Sarajevo–Beograd. "Slobodnomisleći književni kritičar, tumač našeg genijalnog vajara Meštrovića, jedan od najboljih govornika naše zemlje, Mitrinović je obišao sve srpske zemlje sa referatima o moralnoj solidarnosti Jugoslovena, o njihovoj literaturi, poeziji, slikarstvu, vajarstvu", opisivao ga je mladobosanac Vladimir Gaćinović u čuvenom tekstu za Trockog. Nakon studija u Zagrebu i Beogradu otisnuo se u Evropu, i otud na Balkan donosio ideje od kojih je Stari kontinent u stanju lažnog mira i iščekivanju kataklizme prosto ključao. "Mitrinović je ličio na nekog svetskog putnika koji je slučajno zapao u tužnu i sumornu palanačku sredinu, pa joj sad na brzinu i nadohvat prosipa svoje obilno znanje i svoje prostrano životno iskustvo", opisivao je jedan drugi mladobosanac redovne sarajevske večernje šetnje kraj Miljacke. Ivo Andrić će jednom slikom opisati šta je u njegovom životu značio Mitrinović, kada je na ferijama u Višegradu, na njegovo ime stigla razglednica sa svetlima gradova Evrope i tekstom: "...Uči engleski, čitaj Vitmena", pesnika koga će kasnije spominjati kao jednog od presudnih u njegovoj lektiri. Danilo Kiš će Mitrinovićevu ulogu u životima ovih mladića sažeti u priči Dug, u kojoj Andrić pred smrt svodi svoj životni račun, i obračunava kome je šta i zbog čega ostao dužan, na konto upisuje i dug Dimitriju Mitrinoviću, "koji mi je otkrio da izvan ovih nesrećnih kasaba postoje i drugi i bolji i sretniji svjetovi"

JUGOSLOVENSKI INTEGRAL: Mitrinović će u ovom periodu pokušati da artikuliše ideju integralnog jugoslovenstva, koja će se ostvariti u njegovoj viziji ujedinjenog trećeg Balkana, sinteze prethodna dva – helenskog i vizantijskog, koji bi bio spona između Nove Evrope i Novog Istoka. Vremenom će se sve više udaljavati od političkog pragmatizma, a sve više se širiti ka ideji kulturne sinteze Evrope i univerzalnoj utopiji ujedinjenog čovečanstva, što Palavestra naziva putom od nacionalne dogme do planetarne utopije. Ovaj prelaz se već uočava u proleće 1914, koje Mitrinović provodi u Minhenu, gde održava bliske veze sa Vasilijem Kandinskim i krugom oko Plavog jahača. Preko Kandinskog Mitrinović dolazi u vezu sa nemačkim pesnikom Erihom Gutkindom i drugima, zatim pokušava da osnuje pokret Osnove Budućnosti, sa mesijansko-utopističkom vizijom budućeg homo europeosa i spasenja svečovečanske Evrope. U tome ga zatiče i vest o činu njegovih prijatelja iz Mlade Bosne, i on, u strahu od hapšenja, odlazi u London, gde se stavlja na raspolaganje srpskom veleposlanstvu. Kao i većinu njegovih revolucionarnih prijatelja iz mladosti, iskustvo sa tadašnjim diplomatskim pašićevskim i drugim spletkama trajno će ga distancirati od onoga što je Krleža nazvao "krastavom žabom politike". Poražen "ne Jugoslavijom, nego besramnošću diplomatije i glupošću političara koji je razaraju pre no što se sazdala", okreće se sopstvenom idealu nove Evrope. Do kraja života samo još jednom će posetiti otadžbinu. Naime, nakon uvođenja šestojanuarske diktature, Mitrinović je došao u Beograd na poziv kralja Aleksandra. Najpre dočekan kao veteran revolucionarnog pokreta iz koga je nikla južnoslovenska država, nakon par članaka bio je izložen javnom preziru kao šarlatan, mistik i budala koja podržava diktaturu, dok je hajku s levice predvodio Velibor Gligorić. Sam Aleksandar, kojem se u početku učinilo da bi mu pomoć u formiranju nove jugoslovenske ideologije mogla doći od Mitrinovića, nakon zajedničkog ručka na kojem je saslušao njegove radikalne ideje o jugoslovenskoj naciji, o federaciji i socijalizmu, o povezivanju religija i crkava, uz insistiranje na muslimanskom elementu, kao mogućem katalizatoru novog jugoslovenstva i presudno važnom u konfesionalno i nacionalno raznolikoj Jugoslaviji, rekao je da mu ovoga više ne dovode. Tako se Mitrinović našao podjednako udaljen i od kralja i od leve opozicije, izložen uvredama, okrenuo se i otišao, da se više nikad ne vrati.

IZA KRAJNOSTI: Njegova engleska avantura otpočeće tako što se najpre pridružio krugu intelektualaca okupljenih oko časopisa "The New Age" A. P. Oraža, za koga će pisati članke pod pseudonimom M. M. Cosmoi, i u kojima će izlagati svoje ideje i vizije novog doba. Mitrinović će se i ovim povodom dohvatiti mnogobrojnih, često međusobno protivrečnih filozofskih, religioznih i pragmatičnih doktrina, od stare Indije do Marksa, od Blavacke do Solovjeva, od psihoanalize do teozofije. Godine 1926. postao je predsednik engleske sekcije Adlerovog društva za individualnu psihologiju, a iste godine osniva Grupu Nova Evropa, za čijeg predsednika je izabran slavni hemičar i nobelovac Frederik Sodi i koja će izdavati čitav niz publikacija i postati jedno od zanimljivijih intelektualnih kružoka engleske prestonice između dva rata. Sa starom revolucionarnom strašću, Mitrinović će se sada posvetiti propagiranju utopijskih ideja, često mutnih i egzotičnih. Sav u "vrtlogu od staroinduske misli do Sofičijevog futurizma i minhenskog Plavog jahača", u sredini kojom su kružile mnoge zanimljive ličnosti, Mitrinović je bio upečetljiva figura. "Stameni Sloven izbrijane glave, sa crnim obrvama nalik na krila i opčinjavajućim očima", opisivao ga je Alen Vots, potonji osnivač Američke akademije za azijske studije. "Tajanstven" i "hipnotičan", reči su kojima se često opisuju njegova pojava i ličnost koja je u potpunosti dolazila do izražaja ne toliko u pisanju, koliko u neposrednom kontaktu, o čemu postoje brojna svedočanstva. Nakon bolesti, sve više se povlači iz javnosti, i u slobodno vreme, na temelju narodne epike, pokušava da komponuje oratorijum o Kraljeviću Marku. Umro je 1953. godine, okružen prijateljima koji će nakon njegove smrti osnovati zadužbinu Novi Atlantis, koja i danas brine o njegovoj ostavštini.


 

Treći čovek

Dimitrije Mitrinović je, s jedne strane, žrtva predrasuda, koje našu kulturu nikada nisu zaobilazile, a s druge strane, straha od "trećeg puta" u našoj istoriji, koji se najčešće proglašava jeretičkim. Zagovornici tog "trećeg puta" najčešće su žrtve ćutanja, sve dok vreme ne potvrdi da su bili na pravom putu. Tada oni dobijaju na značaju, sa svom neodmerenošću i neobazrivošću koje ta otkrića prate, kao da je reč o najvećim senzacijama iz sveta natprirodnog, političkog ili kriminalnog.

Prvi put sam za Mitrinovića čuo na Trećem programu Radio Beograda sredinom sedamdesetih. U jednoj seriji o našim pesnicima R. Konstantinović je govorio i o idejama – sa namerom da govori o poeziji – Dimitrija Mitrinovića. Mladi slušalac, kao što sam ja bio tada, mogao je steći utisak da je reč ne o pesniku, nego o nekakvom proroku-čudovištu, ili o nekom krajnje konzervativnom, zaostalom i raspamećenom balkanskom nadrifilozofu koji bunca i bogoradi, prosipajući pamet o svečoveku i o svetu kao o ujedinjenom čovečanstvu naroda, rasa i vera, o utopiji koja nikada nije bila ostvarena, nije ni danas, a nema izgleda da to ikada i bude. Rušila su se tada moja krhka uverenja da se poezija rađa u onostranom, u zaumnom, da dolazi iz dalekog i dubokog, iz nejasnog i mutnog, iz snova i fantazije.

Da je savremeno čovečanstvo izgubljena nada mogu nas uveriti svi današnji planetarni fenomeni: potpuna dominacija jedne jedine političke sile, raspad i problem uspostavljanja država i društava, verski fundamentalizam i terorizam, tehnološki napredak bez humanog pokrića, s jedne, i glad, neizlečive bolesti i početak ekološke katastrofe, s druge strane. Ako stvari stoje tako, evo već 50 godina od Mitrinovićeve smrti, šta nam taj čovek može značiti u takvom svetu? Da li njegove ideje imaju danas ikakvog smisla? Ako bismo se pridržavali Mitrinovićevog uverenja, onda bismo mogli reći da je – "besmisao greh". Jer, sve njegove ideje i danas stoje kao problemi čovečanstva o kojima se govori ako ništa drugo ono kao o nadi da budućnost ima smisla. Ta ideja smisla biće prisutna sve dotle dok se razmišlja o celovitosti sveta, odnosno sve dotle dok se deluje, kako je govorio Mitrinović, "iznad, imeđu i iza ekstrema i suprotnosti" da bi se postigao panhumanizam, ekumenizam svih vera i rasa. Inače, ova ideja je bila aktuelna za mnoge evropske i azijske umetnike i mislioce posle Prvog svetskog rata (Tagora i R. Rolan), sa kojom je Mitrinović nesumnjivo bio upoznat. Danas su evropske i azijske ideje toliko protivrečne da je posledica toga (uprkos velikom broju Azijaca koji žive u Evropi) – terorizam. Tagorina ideja s početka XX veka da evropskom nacionalizmu suprotstavi indijski individualizam, za šta se u još širem smislu zalagao i Mitrinović, nije mogla biti realizovana usled partikulacije sveta i antagonizma kulture. Ali se jedna velika Mitrinovićeva ideja u tom smislu obistinila – projekat ujedinjene Evrope, budući da je još 1920. gdine pozivao evropske države i narode da stvore "sveuključujuću evropsku kulturu" kao "svesnu i samosvesnu jedinicu". Ta ideja je, doduše, više posledica ekonomije, razvoja tehnologije i odbrane od nemilosrdnog pritiska Amerike nego panhumanizma, kulturnog i verskog ekumenizma, gde je i dalje izražen vulgarni patriotizam, koji je po Mitrinovićevom ubeđenju – uskogrud. Zanimljivo je da će se protiv uskogrudog patriotizma zalagati i jedan Francuz – pisac Žan Žiono u romanu Momak u modrom. Govoreći o besmislu ratovanja za državu Francusku, u kome je izgubio sve svoje prijatelje, junak ovog romana kaže: "Kad bi trebalo braniti reke, brda, planine, nebo, vetrove, kiše, rekao bih: ‘Dobro, slažem se, to nam je posao. Borimo se! Sva nam je životna sreća u tome što tu živimo.’ Ali, branili smo lažno ime svega toga. Kad vidim reku kažem ‘reka’, kad vidim stablo kažem ‘stablo’, nikad ne kažem ‘Francuska’. To ne postoji."

Mitrinović se, pre svega, zalagao za individualizam, smatrajući da on uvek mora biti iznad institucionalizma. Taj individualizam se odnosi kako na pojedince tako i na kulture (slično mišljenje je bilo Ortege i Gaseta), dakle on ne treba da bude cilj nekakve homogenizacije, nego da se u jednoj opštoj celini čuje glas individualnog, koji se može iskazati kroz obred, verovanje, jezik, stvaralaštvo... Naravno da današnji globalizam nije skup individualnosti i posebnosti, nego je povezivanje delova sveta, ne samosvesno i voljno, već putem tehnologije, bez obzira na to da li je reč o Zapadu ili Istoku, o liberalnom kapitalizmu ili socijalizmu. Tehnologija se pokazala kao nametanje opšteg nad posebnim, kao ukidanje individualnog, koje sada može jedino biti u službi opšteg, ili ga neće biti. Ideologija i tehnologija su se izjednačile u svojoj utilitarnosti.

Imajući u vidu današnju dimenziju tehnologije, Mitrinović je 1921. godine shvatio da će se na Zemlji promeniti kvalitet života i da će se poremetiti ravnoteža između čoveka i kosmosa, odnosno čoveka i prirode: "Smisao planete Zemlje i Čoveka je jedan... Zemlja je telo i kosmički instrument čovekove vrste." Zanemarivanje toga smisla u ime napretka vodi svet jedino u katastrofu, jer priroda ne može da izgradi instrumente samoodbrane kako bi odolela agresiji čovečanstva. U prirodi sve raste iz korena – ništa ne može biti nametnuto odozgo. Svet i društvo moraju počivati na organskom. Zbog nepoštovanja ovog principa, istorija je skup nelogičnosti i konfuzija, koje se umnožavaju po zakonu entropije. Zbog svega ovoga, čovečanstvo je na prekretnici. Mora se pronaći novi model življenja. Mitrinović misli da "neće više biti velikih genija, proroka, filozofa i umetnika". Svet je prezasićen i "ne postoji više potreba za novim prilivom nekolicine velikih kreativnih ljudi: uviđamo potrebu za kreativnošću mnoštva". Jer, prema Mitrinovićevoj ideji o tri otkrivenja (dva otkrivenja su već završena: "sveukupnost prožeta božanskim" i "hrišćansko otkrivenje božanskog u ljudskom"), "budućnost čovečanstva leži na samom čovečanstvu", odnosno na "zajednici pojedinaca".

Kao što je Evropu upozorio na pogubne ideje fašizma (u pismu Hitleru), kao što se zalagao za ujedinjenje svih kultura, za stapanje svih revolucija u "jednu revoluciju čovečanstva", za "svečovečanski parlament nacija" (današnje UN), Mitrinović je odavno upozorio da čovečanstvo mora menjati tok. Posledice ideja Dimitrija Mitrinovića (za koga je Kandinski rekao da "kao munja ulazi u suštinu stvari") dvojake su: ili nemogućnost uspostavljanja celovitosti sveta, ili nada da će se svet ipak uobličiti u celovit organizam. Ili nada ili ništa.

Branko Kukić, urednik izdavačke kuće "Gradac" koja je objavila Mitrinovićevu knjigu Treća sila


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net